Autobiografija moje majke

Rođena kao Elejn Poter Ričardson 1949. u Sent Džonsu na Antigvi, gde je provela detinjstvo i završila osnovnu školu u britanskom kolonijalnom sistemu, Džamejka Kinkejd je sa 17 godina otišla u Njujork, radeći tri godine kao dadilja, što će joj kasnije poslužiti kao tematsko polazište za roman Lusi. Uskoro je dobila stipendiju za Frankonija koledž u Nju Hempširu, ali se nakon godinu dana vratila u Njujork, shvativši da je „prestara da bude student”, te se zaposlila kao novinar u jednom časopisu za mlade i promenila ime u Džamejka Kinkejd. Taj simbolični gest omogućio joj je, kako sama ističe, da uradi neke stvari koje, kao osoba od pre, nije bila u stanju, jer je na plećima nosila preveliko breme.
Ratosiljavši se „tereta” prošlosti, počela je da piše. Tada je svojim člancima za Vilidž Vojs i Anženu privukla pažnju čuvenog urednika Njujorkera Vilijama Šona, koji je zaposlio u ovom prestižnom časopisu i ohrabrio da počne ozbiljnije da se bavi literarnim stvaralaštvom. Upravo će na stranicama Njujorkera 1978. godine svetlo dana ugledati „Devojčica”, prva u nizu poetskih proza iz kojih će kasnije nastati zbirka Na dnu reke (1983). Posle toga slede romani: Eni Džon (1983), Mestašce (1988), Lusi (1990), Autobiografija moje majke (1996), Moj brat (1997), Gospodin Poter (2002), koji su samo potvrdili mišljenje kritike da je Džamejka Kinkejd danas verovatno najznačajnija anglofona spisateljica poreklom sa Kariba, dok se njeno pismo, koje nije ni potpuno feminističko, niti afrocentrično, doživljava kao jedinstveno u mnogoglasju moderne karipske, odnosno američke književnosti. Trenutno živi u Vermontu i predaje kreativno pisanje na univerzitetu Harvard.