Azil

03.08.07

Završeni rukopisi, bez obzira da li su štampani ili ne, svetovi su u koje pisac više nikada neće moći da zakorači. Iz njih on mora da zauvek izađe da njegova senka ne bi ometala slobodan pristup čitaocima
BEOGRAD - Srpska književna i pozorišna scena pojavom Sanje Domazet dobila je mnogo. Poslednjih nekoliko godina Domazetova slovi za jednog od najplodnijih stvaralaca. Uz to, posle magistrature na Fakultetu političkih nauka na temu „Etika tabloidne štampe“, priprema i doktorat. NJeni romani „Ko plače“, „Azil“, knjiga eseja „Anatomija zanosa“, kao i knjiga drama i priča „Moć maske“, kao i pozorišni komadi „Punjene tikvice“, „Krila od olova“, „Frida Kalo“ i „Disharmonija“ privukli su veliku pažnju.

Šta je kod vas novo na spisateljskom planu?
- Ovih dana pišem doktorsku disertaciju i radim na jednoj knjizi priča. Rad na doktoratu zavisi od moje volje i truda, a priče dolaze i odlaze kad im je volja i kada žele. One imaju svoj život, svoju sudbinu i svoju želju da budu ispričane ili da to ne budu. Budući da mi je mentor za doktorsku disertaciju dr Neda Todorović, sigurna sam da ću ovaj rad završiti u narednih nekoliko meseci. S druge strane, kako sam ja sama sebi mentor za knjigu priča - nemam ideju kada će ona biti gotova. Za pisca postoje samo završeni i oni rukopisi koje još nije završio. Postoji i svest da su pred njim i rukopisi koje, možda, nikada i neće završiti. Završeni rukopisi, bez obzira da li su štampani ili ne, svetovi su u koje pisac više nikada neće moći da zakorači. Iz tih, tamošnjih svetova, on mora da zauvek izađe i da se skloni, jer njegova senka tamo ometa slobodan pristup čitaocima. Za pisca su žive samo one knjige koje tek piše, i spram čitaoca, pisac tako živi u budućnosti, stvarajući svet u koji će čitalac tek jednom, možda, stupiti.

Šta je sa teatrom?
- U pozorištima se na repertoaru nalaze dve moje drame. Jedna je „Frida“ u režiji Ivane Vujić, a tema je život velike meksičke slikarke, Fride Kalo, koja se igra na sceni „Madlenijanuma“, druga je „Disharmonija“, koju je režirao Nebojša Bradić i na repertoaru je Beogradskog dramskog pozorišta. „Disharmonija“ govori o predsmrtnoj Disovoj noći provedenoj na lađi „Italija“, koja plovi poslednji plovidbu Jonskim morem. Teatar je magija, igra, mesto gde je čudo ne samo uvek moguće, već i uvek budno. Umetnost sama jeste čovekovo ne smrti, „umetnost je osveta smrtne ruke“, kako tačno kaže Vislava Šimborska, a čini mi se da je teatar mesto gde igra dostiže svoju punoću i gde čovek postaje homo ludens, iskra, deo svete, umetničke, ponekad i bogolike vatre.

Za roman „Ko plače“ dobili ste nagradu Žensko pero i nagradu „Meša Selimović“. Koliko nagrade menjaju život pisca?
- Žensko pero je moja prva i izuzetno draga nagrada, nagrada od velike važnosti koja je skrenula pažnju čitalačke javnosti na moje prozno stvaralaštvo. Posle Ženskog pera me u našoj književnoj javnosti nisu prepoznavali samo kao dramskog, već i kao romanopisca. Smatram da mi je ova nagrada omogućila da mi se sada knjige i komadi prevode na francuski, engleski, bugarski, poljski... Nagrada „Meša Selimović“ je, naravno, posebna čast i obaveza za svakog pisca koji je primi. No, nagrade su, takođe, i stvar trenutka. Umetnička profesija, bilo da je u pitanju gluma, režija ili pisanje, surova je profesija i važan je samo trenutni rezultat. Nagrade se brzo zaboravljaju i piscu, zapravo, koliko donesu, toliko i oduzmu.

KNJIŽEVNE VEČERI

Pošto učestvujete na književnim večerima, kakva je reakcija čitalaca na ono što pišete?
- Kad god mogu, volim da se susretnem sa čitaocima, a književne večeri su za mene mogućnost da zbilja čujem kakvu su recepciju imale moje knjige. Budući da sam i sama strastveni čitalac, vrlo često se književne večeri posvećene mojim knjigama pretvore i u duge razgovore o književnosti, piscima i njihovim začudnim, čudesnim, a često i tragičnim sudbinama. Poneki književni susreti budu izuzetno lepi. Posle jednog susreta u Valjevu, napisala sam: „Ponekad pisac ne zna zbog čega živi, ali posle ovakvih književnih susreta, zna zbog čega piše“. Umetnost je zavođenje, a umetnički čin je ljubavni čin. Po radosti i lepotama koje donosi, jasno je da je umetnički vrtlog - ljubavni. Svaki bol je za to mala cena.

Mila Milosavljević

20.01.07

Mislim da sam ispunila svoj zadatak ako je jedan čitalac ili gledalac onoga što ja radim otišao kući ispunjen i sa bar jednim novim uvidom ili uverenošću da ovo naše trajanje, lebdenje između dva ništavila, ima razloga i smisla
Pred novogodišnje praznike počele su na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta probe novog komada Sanje Domazet, "Disharmnonija" (rađenog po istoimenom romanu Aleksandra Jugovića), u režiji Nebojše Bradića. Ovu spisateljicu upoznali smo preko dva romana "Ko plače" (nagrada "Žensko pero" i "Meša Selimović") i "Azil", knjige eseja "Anatomija zanosa" i knjige drama i priča "Moć maske". O savremenoj pozorišnoj sceni, teatru, književnosti kod nas i u svetu, razgovarali smo sa Sanjom Domazet, koja, osim što piše, predaje i na Fakultetu političkih nauka i piše za dnevni list Danas.

Nesumnjiva je vaša fascinacija pozorištem...
- Teatar jeste fascinacija po sebi. Pamtim prvu predstavu koju sam gledala, a da nije bila dečja, bila je to Nušićeva "Pučina" u režiji Dejana Mijača. Imala sam sedam godina i nepogrešiv utisak da prisustvujerm nečemu važnom, lepom, sa dubokom unutarnjom snagom i emocijom. Od tada, pa do danas, teatar za mene ostaje vremenska mašina koja vam omogućava sve ono što vam život uskraćuje: putovanje kroz vreme i prostor, besmrtnost, čudo, mogućnost da stavljanjem na lice samo jedne maske promenite identitet, sudbinu. Crnjanskog je u vezi sa teatrom uvek intrigirala ta igra svemoći. Gledajući predstave u Italiji, slušao je kako publika, po završetku predstave, traži da na scenu izađu i glumci koji su tokom predstave, u drami, umrli i zove ih da se poklone. Publika je skandirala: "I mrtvi, i mrtvi", tražeći ih na sceni. To, za mene, jeste mala replika jednog od najvećih čuda, kada Hrist iz mrtvih doziva Lazara. Teatar za mene jeste čudo u pokretu, trajanju i zamahu. Mogućnost igre, jer svaki je čovek, pre svega, homo ludens.

Vaš novi komad "Disharmoniju" gledaćemo na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta?
- Krajem februara komad će biti premijerno izveden. O Disu je pisao Aleksandar Jugović istoimeni roman. Inspirisana tim romanom, napisala sam predstavu. Letos sam išla na Jonsko more, na Krf, Dis je, kao što znamo, ostao tamo, posle potonuća lađe "Italija", koja je bila torpiljirana, more je postalo njegova humka. Htela sam da se približim, da budem blizu mesta gde traje njegov san. Po povratku u Beograd, napisala sam komad. Sada komad pripada reditelju Nebojši Bradiću i glumačkom ansamblu. Disa tumači Dragan Petrović Pele. Scenografiju radi Miodrag Tabački, a muziku Zoran Erić. Veoma sam, veoma srećna, što će se Dis naći na pozorišnoj sceni, što će sa scene progovoriti onaj koji je napisao stihove: "Noćas su me pohodili mrtvi..."

Imate li uzore u teatru?
- Učimo od najvećih. Ne mogu govoriti o uzorima, ali mogu da spomenem samo neke od onih čije delo poštujem. Piter Bruk je nesumnjivo jedna od najzanimljivijih teatarskih figura dvadesetog veka. On je zanimljiv višestruko, pre svega kao neko ko je teatar promišljao i teorijski, ali pre svega praktično, kroz rad na najrazličitijim predstavama. Deo Brukove prakse je da, na primer, urađenu Šekspirovu predstavu izvede u obdaništu, pred petogodišnjom decom, pre no što predstava ima premijeru pred odraslom publikom. Deca pažljivo prate predstavu, ali u momentu kada tokom predstave zažagore, Bruk taj deo komada izbacuje odmah, čak i ako je u pitanju Hamletov monolog. On smatra da pozorište ne sme biti "mrtvačko", a da je dosada jedna od prvih odlika lošeg, mrtvog tetra.. Ako proširimo ovu priču, odmah ćemo se dotaći i dosade o kojoj posredno govori Kafka, o kojoj govore i egzistencijalisti, ali i o dosadi koja je zavladala planetom. Nije ni čudo što je ovoliko razvijena industrija zabave svuda oko nas. Tu dosadu treba nečim sakriti, prekriti, industrija zabave služi da sakrijemo obesmišljenu egzistenciju od sebe samih.

U vašem novom romanu "Azil" čini se da je uveden elemenat pozorišta. Junaci se nalaze na jednom ostrvu...
- Šekspir nas je učio da život jeste pozornica. Život jeste pozornica i za nas, u ovoj stvarnosti, koja je, takođe, možda, za nekoga roman, (ovu tezu je divno razvijao Borhes), ali je život pozornica i za junake romana. Napete, različite sudbine, sudbine koje su i implozivne i eksplozivne, a o kojima pišem u "Azilu" imaju u sebi i nečeg teatarskog. No, kada pišete roman, ne očekujete nikada aplauz, kao u teatru. Prilikom pisanja romana, istražujete moć, sve moći tišine.

Šta sanjate da ostvarite u teatru?
- Teatar je sam san, san po sebi, sačinjen je od tkiva koje je i snoliko i vidljivo i nevidljivo. Ali živo. Duboko u sebi osećam da je pozorište ostatak kulta, religije. Teatar jeste hram. Mi znamo da je postojala boginja pozorišta. Nedavno sam saznala da su Kinezi imali i Boga književnosti i sa mnogo ljubavi, često, kroz istoriju, vajali njegovo čelo, strogih očiju, ali nasmejanih usana. I umetnost, čini mi se, jeste, upravo to, ozbiljna igra u kojoj polažete celog sebe da biste ušli u taj prostor igre, ali sve to činite sa veseljem. Mi sanjamo teatar, ali i teatar sanja nas. Dodir tih snova - jesu predstave.

Koliko ste u pisanju "Azila" imali u vidu "Ostrvo " Meše Selimovića?
- Imala sam u vidu kompletan Selimovićev opus, njegovu svetlu, zaigranu rečenicu, melodioznost njegovih pasusa, koji su često meni nalik na muzičke pasaže. Tačan je postulat da je svaki čovek i ostrvo, zauvek odeljen od ostatka sveta. Ali mi težimo da tu odvojenost, na koju smo rođenjem osuđeni, prebrodimo. Otuda književnost, umetnost. Mi težimo da prestanemo da budemo ljudi-ostrva. Kada uspemo u tome, kažemo da nas je pohodila sreća.

A Vasko Popa i Vaša beza sa njim?
- Za jedino naše profesionalno Rumunsko pozorište u zemlji, napisala sam dramu po Popinim stihovima, "Pupoljci". NJu u Vršcu režira Stevan Bodroža. Popa je stanovao u ulici u kojoj ja živim. Ponekad sam ga sretala kada se vraćao iz šetnje, iz Tašmajdanskog parka. Naravno da se nikad nisam usudila da mu se obratim. Prvi put sam mu se obratila - ovim dramskim tekstom.

Mila Milosavljević

04.02.07 Danas

Poznata dramska spisateljica Sanja Domazet obeležila je literarnu 2005. i 2006. godinu svojim prvim romanom Ko plače, koji je pored nagrade "Žensko pero", dobio i bosansko-hercegovačko priznanje "Meša Selimović". Tada se većina književnih kritičara složila da Sanja Domazet nudi nešto novo na planu jezika i paralelno sa tim se koncentriše na unutrašnjost svojih likova, stavljajući im dušu na dlan. Slično je i sa romanom Azil koji pored ovih osobina nudi još jedan novitet - sasvim originalnu i intrigantnu, mogli bismo reći egzotičnu priču, čija je egzotičnost gorka poput limunovog soka.
Nakon što je tragično izgubio ženu Veroniku, slikar Andrej Protić ostaje sam, sa mačkom Fjodorom, i ne uspeva da se izbori sa nesrećom koju je doživeo. Gubitak ga svakog dana udaljava od stvarnosti i prebacuje u san; onaj san koji će sasvim poremetiti ravnotežu njegovog uma. To će ga "ludilo" odvesti u azil: na izolovano ostrvo, lečilište zvano "Vrt", smešteno negde na Jonskom moru, gde bolesnicima pokušava da pomogne doktor Aleksandar Inkiov, koji je nakon završenih studija medicine u Turskoj, specijalizirao psihoanalizu i postao iscelitelj. Bilo kako bilo, posao će ga naterati da i sam na svojoj koži usavrši tamnu stranu uma, taj drugi nestvarni svet koji za sebe stvaraju oboleli ili ipak, bolje, reći, oni odabrani. Opasni su i uverljivi opisi Andrejeve tragedije, a za čitaoca vrlo zavodljivi i ponovo opasni opisi azila, stare ogromne kuće sa nekoliko čudnih stanovnika, poput Ruskinje Natalije, kojoj bi bilo priznato prinčevsko poreklo da u šesnaestoj godini nije otkriveno da ima šizofreniju. Taj spoj Andreja i Aleksandra učiniće radnju romana vrlo napetom, zahvaljujući dramaturškoj umešnosti spisateljice koja vodi priču na dva paralelna nivoa, a onda ih spoja, na mrlji Jonskog mora.
No, to je tek početak. Kako redovi odmiču, sve je vidljivija žanrovska šarolikost novog romana. On počinje kao tragedija, sa puno patnji, da bi potom postao neka vrsta krimića. A najveći štos je u tome što Azil uopšte nije žanrovski roman. Njegov jezik, liričan, blizak poeziji, već prepoznatljiv kada je o Sanji Domazet reč, briše žanrovske odrednice.
Spisateljica je uspela da pronikne u srž svojih složenih karaktera. Ona je odlično naslikala njihove tragedije, snove, more, halucinacije i ludilo koje je potom usledilo. Učinila ih je sasvim uverljivim, podupirući priču odličnom motivacijom. Pored puno dobrih primera, treba pomenuti da je Sanja Domazet u priču uplela dva dobra motiva koja će obilato koristiti: boje, onakve kakvim ih vidi glavni junak Andrej, inače slikar, koji nakon gubitka žene, ne uspeva da ponovo stvara. Domaćin azila doktor Andrej živi okružen samim cvećem, a ono, zajedno sa neobičnim i raskošnim koloritom, pojačava halucinacije, te tako forma romana ojačava njegovu sadržinu, nimalo laku za slikanje i pripovedanje. Halucinacije tako bivaju sve jače, zahvaljujući i sasvim neobičnom lirskom jeziku. Jasno je da Sanja Domazet ume da osmisli radnju, ali je vidljivo da se njen jezik širi poput lavine i da je on taj krivac koji nosi priču. Uz to, ovde teško da je zaboravljena bilo koja stilska figura.
Međutim, ta lavina - kako je već i inače sa lavinama - ponekad nanese složene poetske konstrukcije i u opisima sasvim jednostavnih slika kojima ovakvo poetiziranje, čini se, i nije naročito potrebno. Tako jedna epizodistkinja, recimo, gleda licem "koje imaju ratari kad se spremaju da ružno opsuju". Sve te metafore i personifikacije negde fino legnu, a negde njihovu suvišnost otkrije i sam pripovedač. Prozor u romanu odgurne vetar "nevidljivim zadnjim nogama". Tad spisateljica, već u nastavku, opravdava ovakav opis stavljajući u zagradu napomenu da vetar, kao i sva bića animalnog carstva ume da bude i četvoronožan. Dakle, u priču o potrazi za izlazom, za suštinom stvari, potrazi za Bogom - sasvim dobro Sanja Domazet upreda mitološka bića koja isto tako, na jedan drugačiji način, daju temelj i opravdanje vrlo teškoj priči sa filozofskom pozadinom.
A onda priča postaje bajka. I prava je sreća što postaje bajka, jer bi u suprotnom čitav Azil potopila voda. Dobro je što spisateljica tokom romana pažljivo gradira ludilo, osećanja izgubljenosti junaka u ovom svetu i pojačava njihov kontakt sa nekom paralelnom stvarnošću u koju su se oni polako preselili, jer bi završna priča o vilama kao majkama onih retkih koje iskaču iz čopora i prosečnosti koja će nas sve uništiti - zaista ličila na opšte mesto, na frazu i ništa osim toga. Ovako je, iako prebrzo prebačen na bajkoviti kolosek, roman uspeo da ne izgubi na uverljivosti i snazi koja ga je krasila na početku. Jeste bilo nekih, moguće, pomalo opštih i viđenih epizoda, o ženi koja već dva milenijuma čeka Boga pred crkvom, ali je bilo i duhovitih opaski koje skaču u stomak upravo takvim mestima: "Kada sam ga pitao za srodnike, rekao mi je da mu je majka umrla u Davosu, što mi se učinilo suviše literarnim da bi bilo istinito." Za pohvalu je kako je u roman spisateljica, tiho i sa stilom, utkala više nego obimnu "lektiru" koju je pročitala. Na nekim mestima možda jeste preterala sa filozofskim zaključcima junaka, ali sentencije poput one koja kaže da je smrt dokaz čovekove neotpornosti na život - opravdanje je za takvu misaonu digresiju.
Pored sada već toliko očiglednog pripovedačkog talenta, raskošnog jezika i drugačijeg stila, ima još jedna bitna stvar koju uspeva da učini Sanja Domazet u novom delu. U dobu kada se svaka poštena parola proglašava frazom, ona je uspela da obradi jednu ozbiljnu i tešku temu, napiše zanimljiv roman, a svaku od mogućih mana opravda poremećenom ravnotežom uma svojih junaka. Jer samo ti ludaci, inače geniji, umetnici koje rađaju pomenute vile, imaju pravo da u svojim halucinacijama viknu ono što drugi ne smeju. Imaju pravo da uopšte vide vile, da žive u svojoj bajci.

Mića Vujičić

24.11.06 Danas

Novi roman Sanje Domazet "Azil" i zbirka drama i priča "Moć maske", promovisane su u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, kao dela koja su među prvim odabrana da predstave novu biblioteku ove kuće pod nazivom "Nova dela". Drugi roman ove spisateljice sa radnjom smeštenom delom u Beogradu, a delom na jednom jonskom ostrvu, lečilištu umobolnih, pričaju dva glasa: Aleksandar, iscelitelj i Andrej, slikar. Ova, na prvi pogled ezoterična priča, pretvara se zatim u antropološki triler, traganje za izlečenjem duše u sferama onostranog i tanatoidnog.
- Ideja za roman nastala je još pre pet godina, kad sam, tragajući za plavom grobnicom, zapravo pronašla prve motive ove priče. Izgleda da dna mora kriju ipak najviše tajni, a teme nas nađu tamo gde im se i ne nadamo. Drugi deo romana smešten je u grad u kome živim, jer mislim da svaki grad opseda svoje žitelje na njemu svojstven način - navodi spisateljica na jučerašnjoj konferenciji za štampu, tumačeći azil kao svojevrsni sinonim literature, koja u svom zatvorenom svetu još štiti od banalizacije koja zaokuplja život sve većom brzinom.
Urednik "Novih dela", Petar Pijanović ističe da, iako se novi roman Sanje Domazet, nadovezuje na poetsku liniju romana "Ko plače", "Azil" je sasvim drugačije žanrovski utemeljen, a u svom poigravanju sa mitskim alegorijama koristi elemente i drame i poezije. Koristeći formu kontrapunkta, ideje ljudi heroja su sučeljene sa idejama ljudi u crnom koji se poput lajtmotiva na više mesta pojavljuju u romanu. Insistirajući na samosvojnosti i sinestetičkoj izražajnosti, proza Domazetove se može uporediti sa ranim Crnjanskim, Kišovim pripovetkama ili stvaralaštvom Meše Selimovića, smatra Pijanović.
Drugo izdanje nove biblioteke, "Moć maske" bavi se životom istaknutih istorijskih ličnosti Milene Pavlović Barili, Koko Šanel, Vladislava Petkovića Disa, Fride Kalo i Margarite Gotje, kroz pet drama i isto toliko priča. Zbirka obrađuje nesvakidašnje, autentične likove, predodređene da budu drugačiji, po umetničkom senzibilitetu i u privatnom životu. Obrađujući njihov život ili njihovu umetnost, sklona velikim temama, Sanja Domazet koristi gusti splet opozicionih elemenata, od eteričnog do naturalističnog, od poetskih do humorno-ironijskih akcenata i obrta, reči su drugog urednika "Novih dela" Dragana Hamovića.

B. D. Belčević