Božanstveni bezbožnici 1

28.09.08 Politika

Pitanja šta je to kreativno pisanje u novinarstvu, često se posta vljaju. Ako je najvrednija „roba” XX veka bila informacija, u XXI stoleću to je – kreacija.
Božanstveni bezbožnici – ikone XX veka (EvroĐunti, 2008) druga je knjiga brižljivo odabranih eseja romansijerke, dramskog pisca, književne kritičarke, novinarke i predavača Kreativnog pisanja u novinarstvu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, mr Sanje Domazet. Prva je bila Anatomija zanosa (Čigoja, 2006). Autorka drama koje se izvode u pozorištima Srbije i Sofije (Punjene tikvice, Frida, Disharmonija, Koko), nagrađena je 2006. godineza roman Ko plače „Ženskim perom” i međunarodnim priznanjem „Meša Selimović”, a knjige su joj prevedene na francuski, poljski i bugarski.
Božanstveni bezbožnici su, ustvari, portreti pedeset devet ličnosti, najblistavijih umova XX veka – pisaca, reditelja, glumaca, filozofa, naučnika, muzičara, slikara i mecena. Među njima su Tomas Man i Henri Miler, Ernest Hemingvej i Karen Bliksen, Gabrijel Garsija Markes i Franc Kafka, Doris Lesing i Lorens Darel, Milena Pavlović Barili i Danilo Kiš, Isidora Sekulić i Miloš Crnjanski, Marlen Ditrih i Merilin Monro. Tekstovi su svojevremeno objavljivani u seriji vikend izdanja dnevnog lista „Danas”. Žanrovski svrstani u esejistiku, svojevrsni su primer onoga što žurnalistička teorija naziva kreativnim pisanjem u novinarstvu.
Pitanja šta je to kreativno pisanje u novinarstvu, zar nije svako novinarsko pisanje kreativno, ko su novinari koji poseduju sopstveni kreativni rukopis, često se postavljaju. Ako je najvrednija „roba” XX veka bila informacija, u XXI stoleću to je – kreacija. Džon Hartli u izuzetno inspirativnoj knjiziKreativne industrije ukazuje na specifičnosti sveta organizovanog na način u kome se kombinuju kreativne umetnosti i kulturne industrije. A odlika vrhunskih stvaralaca je specifična „kreativna inteligencija”, kaže autor istoimene knjige Alan Rou. Pridev kreativan podrazumeva ispoljavanje maštovitosti, istinskog talenta u bilo kojoj oblasti pa se danas već govori o kreativnim preduzećima, kreativnim industrijama, kreativnim ekonomijama i kreativnim gradovima među koje se svrstava multikulturalni London i, paradoksalno, posleratni, tranzicioni Beograd koga marketinški ekspert Dragan Sakan s pravom naziva „gradom ideja”.
Pod kreativnim pisanjem u novinarstvu podrazumevaju se složenije forme izražavanja u odnosu na tzv. golo izveštavanje. To je ono novinarstvo zbog koga čitaoci danas uopšte kupuju kvalitetnuštampu svugde u svetu. Štampu koja, suočena sa ubitačnom konkurencijom novih medija, pre svega Interneta, kao uostalom i čitava novinarska profesija, upravo preživljava jednu od najvećih kriza od svog nastanka. U Americi i Evropi otpuštaju stotine novinara. Plate im se smanjuju, u najboljem slučaju stagniraju.Da bi preživeli, novinari sarađuju u onlajn magazinima, pokreću blogove. Tiraži padaju a oglašavanje u štampi ide nizlaznom spiralom.Pa ipak, i iza tih pesimistično negativnih pokazatelja izdvajaju se neki božanstveni bezbožnici, ličnosti uticajnih novinara (takve, retke pojedince u američkom novinarstvu nazivaju žurnalističkim guruima i putnicima prve klase u novinarskoj profesiji) koji, poput Tomasa Fridmana iz Njujork tajmsa ili Malkoma Gladvela iz Njujorkera, poseduju „ono nešto”, onaj dar, sposobnost, znanje i ugled, pa se upravo zbog njihovih tekstova o tek odskora izuzetno atraktivnim temama, kakve su ekonomija i biznis, novine u kojima pišu i dalje čitaju. Postoje li u našoj štampi takve, izrazite novinarske ličnosti čija imena znamo i zbog čijih tekstova čitamo novine? Postoje, na sreću, ali u daleko manjem broju nego u prethodnoj generaciji kada su reportaže, intervjui, komentari i članci Slave Đukića, Miroslava Radojčića, Đorđa Radenkovića, Dragana Markovića... bili uslov podizanja ili održanja tiraža. Danas, u takvu, retku, kategoriju tekstopisaca spada i Sanja Domazet.
Eseji Sanje Domazet, koji su pred čitaocem, idealan su primer kreativnog pisanja u novinarstvu. To je pisanje u kome novinar kombinuje gotovo naučne metode istraživačkog novinarstva sa vrhunskim poznavanjem problematike, visokom pismenošću i specifičnim, originalnim, prepoznatljivim stilom dostojnim literate. Takvo pisanje je oslobođeno, njegov autor nije spreman na novinarsko poslušništvo svojstveno prevashodno onima koji su u novinarstvo ušli bez dara, bez škole, bez integriteta pa teže odolevaju uredničkim, vlasničkim, stranačkim zahtevima. Meret Openhajm, autorka čuvenog „Krznenog doručka” (šolja, tanjir i kašičica presvučene krznom kineske antilope) upozoravala je posestrime, umetnice, da sloboda stvaralaštva nije nešto što nam je dato nego je ono što moramo da uzmemo. A to, kao što znamo, nije jednostavno. Još samo jednu ili dve generacije unazad, ženska kreativnost izjednačavana je sa veštičarenjem a najveće među literatama, Silvija Plat i Virdžinija Vulf plaćale su talenat cenom života. Generacija naših kćeri danas, kaže Erika Džongu knjizieseju o mukama pisanja U postelji sa demonom(Editor, 2007), govori sopstvenim glasom, „gromkim i istrajnim”. Govori, stvarno, ali po koju cenu? Većinu pesama, Silvija Plat napisala je u četiri sata ujutru, „u taj mirni, plavičasti čas koji odzvanja titrajima večnosti pre nego što će se oglasiti prvo kukurikanje petlova, jutarnji plač bebe i staklena muzika mlekadžije koji pakuje boce” – kako je pesnikinja objasnila u intervjuu Bi-Bi-Siju definišući, proročki, kategoriju danas tako poetično nazvanu ženskim menadžmentom.Jer, ukidanje osećaja za vreme je vrhunski luksuz stvaralaštva. Džongova to naziva „stanjem toka” a sam boravak u tom stanju, uživanje u činu stvaralaštva, po njoj je autoru najveća nagrada, iz tog stanja se budimo osveženi a čitav univerzum deluje harmonično. „Uvek sam sa sobom vodila svoje pisanje, kud god sam išla” – objašnjavala je i Dirasova (Pisati, „Paideja, 1993), tvrdeći da je nesanica najkreativnije žensko vreme. „Pisala sam, bez ikakvog postojanja vremena...sem što se tiče kuhinje.Znala sam kada bi trebalo doći da bi provrilo ili da ne bi zagorelo”.
I Sanja Domazet piše kad svi spavaju: „Još pogodnije vreme je sumrak, kad ti ne treba svetlo”, kaže neka od njenih junakinja. Njen glas publika odnegovanog ukusa voli. U eri sveopšte trivijalizacije i tabloidizacije, vrednost takvog individualnog, kreativnog izražavanja nemerljivo je velika. U tekstovima Sanje Domazet kreativnost je shvaćena i kao distanca od osrednjosti. Njeni su tekstovi puni muzike, mirisa, boja, pokreta. Književnik Mihajlo Pantić (i sam univerzitetskiprofesor kreativnog pisanja)naziva ih „muzikom duše”. U njima ima više melodičnosti nego u muzici nekih savremenih kompozitora. Podsećaju na unutrašnja utočišta – „mape svih onih mesta na koja odlazimo kada život u savremenom svetu nije više moguć” – kako kaže Pol Oster u Bruklinskoj reviji ludosti (Geopoetika,2005) Njen stil je bujan, pomalo divlji, kao engleski vrt. Tanan, prefinjen, otmen. O činjenicama piše poetično. Predstavnica je novogpravca, poetskog žurnalizma u kreativnom pisanju. U svetu u kome, s moralom i čašću umire i jezik, Sanja Domazet vraća jeziku deo prvobitnog smisla i sjaja. Najbolji je stilista u savremenom, srpskom novinarstvu. A postoji i terapeutska moć njenih tekstova koji čitaoce vraćaju štampi i čitanju uopšte.
Prof. dr Neda Todorović