Fric

30.01.15

Zamisao o Fricu nastala je na jednom grčkom groblju zaraslom u divlje, sitno cveće. Zajedno su bili sahranjeni jedna žena i jedan muškarac koji je, sudeći po uklesanim brojevima na nadgrobnoj ploči preminuo mlad, baš kao što i kosti te žene nisu stigle da ostare. Ta svetlost u Grčkoj, plamena, drugačija, izaziva udvostručeno disanje, menja brzinu bića u vama...
I u meni je nekako brzo bila gotova priča. To se dogodilo pre nekoliko leta. Pisala sam sporo, slušala sam kako romanu kuca srce... Pišući ga, insistirala sam na iskrenosti zvuka, na jasnoći glasova, na “pejzašnosti portreta i portretnosti pejzaža”... Fric je sasvim daleko od svih izama, pa i postmodernizma, to je najpre preludijum o jednoj himeričkoj, potmuloj žudnji kaže za Danas Sanja Domazet govoreći o svom poslednjem romanu, objavljenom pred prošlogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga.
Dvostruko rodoskrvnavljenje nije česta tema, pogotovo u domaćoj književnosti. Zašto ste se odlučili za ovakvu provokativnu priču, koju ste utopili u svet klasične muzike, delimično i slikarstva, a koja se odigrava na više mesta Beograd, ostrvo Pag, Opatija, Aleksandrija, Pariz?
Nije ovde toliko reč o incestu koliko o eroniji ironičnom u samoj želji, žudnji koja nikad ne može biti zadovoljena, jer početna glad izaziva uvek samo novu glad. Ovde je ljubav opisana i kao kreacija, jer ona to, po svojoj suštini i jeste, jer u činu voljenja, baš kao i u činu stvaralaštva, telo oseća plime i oseke energije. Otuda muzika i slikarstvo. Ove umetnosti su ono što duša vidi sa visine, kad napusti telo u ljubavnom činu. Ili u smrti. Znamo svi, Eros i Tanatos su blizanački par. Menjala sam mesta radnje romana, želela sam da se oseti ta oscilativnost, vibracija, uticaj topografije na svest junaka, koja je neosporna. Jer mi smo jedno u Aleksandriji, a drugo na Pagu ili u Beogradu. Putovanje glavne junakinje kroz prostor, zapravo je njeno putovanje duboko u sebe, što sva putovanja po svojoj suštini jesu. Drugi gradovi u nama izazivaju ne samo elegičnost, već i povišenu osetljivost i taj temperaturni, povišeni ton kazivanja oseća se u čitavom romanu.
Zbog čega ste jedino majku glavne junakinje “ostavili” da nadživi sve učesnike porodične drame, za koju u romanu kažete da je njen greh višestruk?
Ona ostaje da lebdi negde između ovog i nekih drugih postojanja. Posle patnje koju je i preživela i prouzrokovala, ona ostaje “zaglavljena” na prelasku iz jednog u druge svetove. Njeno trajanje je snoliko, ona ne živi, ona je u stanju večite hibernacije. Kad u ljubavi i ona izgubi, ostaće joj samo neprekidno trpljenje, mučenje nepostojeće dvostrukosti tela, koja joj je donela toliko sreće i toliko nesreće.
Ko je zapravo za sve žene u romanu neodoljivi Ferenc Fabijanić neobuzdani tragičar ili demon i zbog čega insistirate samo na njegovoj gotovo apolonovskoj lepoti i šarmu?
On je onaj sa kojim su junakinje imale iskustvo Edena, doživljaj procvetavanja samog. Fric je onaj ko ih je činio živima, kao što nas oni koje volimo ponovo rađaju i udahnu u nas život i zato nam uvek deluju tako bogoliko. Ako se setite Pjesme nad pjesmama, videćete da je uvek u pitanju jedan zamah kružnog kretanja, ogromna, vatrena brzina. Njegov lik nije tek apolonovski po lepoti, već i po moći, donžuanovski po ljubavnoj veštini, po lakoći kojom opčinjava. Za žene kojima je okružen, on je “raj željenja raja, raj stremljenja raju”. I pakao izgona iz Edena.
Za Ninovu nagradu 2014. bila su prijavljena 154 romana, prethodne godine čak 180. Da li ovaj kvantitet, prema vašem mišljenju, prati i kvalitet ili je pisanje naprosto “u modi”?
Naravno da kvalitet ne mora i najčešće ne prati kvantitet. U Srbiji se dogodilo da su se pomešali pisci sa onima koji pišu, relevantni kritičari od formata sa kritizerima, imamo veoma mnogo književnih nagrada. Isuviše, čini se. Katkad se bojim da je više romanopisaca nego valjanih, pravih čitalaca. Naravno, to je posledica svega onoga što nam se dogodilo prethodnih decenija, ogromna materijalna kriza uvek izazove i užasnu duhovnu bedu, oseku i krizu svih vrednosti i to je ovaj trenutak koji živimo upravo sada. Tu “nepodnošljivu lakoću umiranja” prati “nepodnošljiva lakoća pisanja...” Iskreno, mislim da nam cela armija čitalaca nedostaje, jer svake godine ovu zemlju napuštaju mladi, obrazovani, intelektualno snažni, koji bi formirali elitu, a iz elite bi se izdvojili i izuzetni autori. Nikad ne treba zaboraviti nestaju samo oni narodi koji nemaju pismo. Jedan moj prijatelj, filmski reditelj, nedavno mi je rekao: “Srbija gotovo i da ne postoji, postoji još neki broj Srba koji govore lošim srpskim jezikom...” Nadam da nije u pravu, ali...
Evropa je umorna
Strast spoznavanja, koju Huserl smatra “suštinom bića evropske duhovnosti”, nalazimo još samo u romanu, romanu koji Broh genijalno definiše kao “literarno traganje za otkrivanjem nečeg nepoznatog, što samo roman može otkriti”. Čini se da je “spoznaja jedina pouka romana”. Evropski senzibilitet se topi i nestaje... Evropa je umorna, pisala je Orijana Falači. I to je istina. Možda se to na mediteranskim obalama manje oseća, ali suštinski, Evropa pretrajava. U pretrajavanju se gasi svaka senzualnost i jenjava senzibilitet. Naravno, mi se igramo igre o kojoj je pevao Ruževič, “kao da smo još živi, kao da još volimo...” objašnjava sagovornica Danasa svoj stav da je “roman možda poslednje što je ostalo od Evrope i evropskog senzibiliteta”.
Između drame i proze
Sanja Domazet prozna je i dramska spisateljica. Predaje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu odsek žurnalistike. Dosad je napisala romane Ko plače, Azil, Čitati more i Acqua alta, knjigu drama i priča Moć maske, više drama i knjige eseja, među njima, Anatomija zanosa, Božanstveni bezbožnici i Senke. Njena dela prevedena su na desetak jezika, poslednju promociju imala je u Njujorku. Jedno vreme je pisala književnu kritiku u Danasu.

JELENA TASIĆ

09.12.14

"SKERLIĆ JE TVRDIO DA OVDE VLADA SLOVENSKA MELANHOLIJA NA KOJU JE LEGAO ORIJENTALNI FATALIZAM. OD TE UBITAČNE KOMBINACIJE, SVAKE GODINE IZGUBIMO PO 30.000 LJUDI KOJI ODLAZE U SVET. MI SMO NACIJA U RASEJANJU. POLA NAS JE OVDE, A POLA RASUTO PO SVETU. NA PUTU KA NEBESKOJ SRBIJI, ZAGLAVILI SMO SE KAO KONOBARI U BONU ILI STJUARDI U ABU DABIJU. ŠTO BI REKAO BRANKO MILJKOVIĆ: NAŠA BUDUĆNOST PREMEŠTENA JE IZA NAS"
Roman Fric Sanje Domazet pojavio se pre malo više od mesec dana, na Sajmu knjiga. Izdavač je "Vulkan". Pre ovog, Sanja Domazet je napisala i romane Ko plače, Azil,Čitati more i Acqua alta, knjigu drama i priča Moć maske, zbirke eseja Anatomija zanosa, Božanstveni bezbožnici, Senke, i desetak drama – sve su bile ili su još uvek deo repertoara naših i pozorišta u regionu, a po drami Punjene tikvice Slobodan Šijan je snimio istoimeni film. Takođe, Sanja Domazet predaje četiri predmeta na Fakultetu političkih nauka i piše književnu kritiku.
"VREME": Fric je roman o ljubavi "koja stanuje samo još u bibliotekama i muzejima", kao što kaže njegova glavna junakinja. Fric, sav od emocije, žudnje i ljubavi od koje se umire, kao uostalom i vaši prethodni romani, brane žanr ljubavnog romana...
SANJA DOMAZET: Čvrsto sam uverena da je roman poslednje što je ostalo od Evrope i evropskog senzibiliteta, a da stvarnost postoji samo u okvirima jezika. Roman je poslednja oaza u kojoj podrhtava umorna, umorena Evropa, njen senzibilitet i duh. Samospoznaja jeste ključna pouka romana. U Fricu su sljubljeni muzika, žudnja, nadahnuće, saosećajnost i, najposle, nežnost. Ali za razliku od drugih romana koji govore o ljubavi, ovde je reč o želji koja se ne može utoliti, jer je njena priroda takva da glad izaziva novu glad i zato uvek sazreva u patnju. Naravno, naše doba više ne zna mnogo o želji. Jer najstrastveniju žudnju moguće je osetiti samo za dušom. Da je telo dovoljno, svakome bi bilo dosta ono telo koje se može kupiti za novac, za tridesetak srebrnjaka. Fric je roman o duši koja, kao po Jezekilju, želi da se spoji sa drugom i da zajedno posmatraju svet očima četvorookog anđela.
Iako se dešava u sadašnjosti, u vašem romanu se ne spominje niti je napisan ijedan imejl, nijednom ne zvoni mobilni telefon, nema kompjutera...
Neko u meni ko piše, očito je zasićen dubokim prodorom tehnologije, koja kao da postaje tampon zona između nas i prave stvarnosti. Tehnologija je mogućnost da neprekidno budemo sami, uz iluziju da smo zajedno. Ona dvadeset četiri sata proizvodi iluziju, virtuelnost, koja polako ukida realnost. Nama je lakše i udobnije da verujemo u tugu fotošopirane fotografije, u maske koje su nam srasle s licem, u holivudski genetski inženjering lažne bračne i svakolike sreće, koji polako ubija samu sebe. U nekom trenutku utonuća u jedno od naših bezbroj virtuelnih ja, jer čovek kruni svoje ja, troši ga, ljudsko biće više ne može da dosegne do krhkog, plošnog, istinskog sebe. Otuda toliko mnogo ljudi koji se nikada ne probude, overdozirani snom o lažnoj sreći, koja se završila a samo što nije počela, jer je sva od plastike. A naše duše odavno su tetovirane.
... a nema ni politike. Osim ljubavi, romanom dominira eros, fenomen u koji se u literaturi ne zalazi često.
Osim u velikoj literaturi. Setite se stiha Cvetajeve: "Ljubav poznajem po bolu celog tela dole", ili rečenice Crnjanskog "Vi u grudima imate dubok, ljubičast cvet". Politika ne zna za eros. I zato se homo politikus tek kao senka pojavljuje u ovom mom romanu. To se ne zna, ali Staljin je bio, na primer, na zapadu obožavan od strane latentnih homoseksualaca. U tim brkovima, u kojima su, očito, nalazili nešto "kavkasko-sredozemnomorsko", oni su videli model velikog oca koji će spasti, utopliti, izbaviti... Zanimljivo je, dvadeseti vek ima kao idole Merilin Monro, čije stidne dlačice vire dok joj haljinu diže izduvni, vruć vetar u Sedam godina vernosti, biseksualnu Gretu Garbo, Džejmsa Dina koji gine u saobraćajnoj nesreći upravo pošto je snimio reklamu u kojoj se preporučuje oprezna, spora vožnja, i slaboumne političare, loše glumce, Musolinija i Hitlera u logoreičnim napadima i Staljina – koji je, pošto je nemilice vršio egzekucije gde je i kako je stigao, čitajte Solženjicina, na kraju sahranjen uz vojne počasti. Josif Brodski kaže da je u vreme Staljinove smrti išao u osmoljetku i da su im u školi sikćućim šapatom nastavnici zapovedali: "Kleknite, kleknite."
U romanu se dotičete i odnosa neukih prema umetniku. Kakvo je vaše iskustvo o tome?
Bog upada u naše živote utkan u umetnost. Ovo je iskustvo divno, ali zastrašujuće za one koji nisu pripremljeni za ekstazu tolike lepote. Uloga umetnosti jeste da oplemeni, kultiviše, oduhovi, produhovi. Glavni junak mog romana Feren Fabijanić Fric je pijanista. Budući da imam pijanističko iskustvo, nije mi bilo teško da to prikažem. Nikada neću prestati da žalim što se nisam zavetovala na ćutanje i bavila isključivo muzikom. To bi bila direktna komunikacija sa božanskim. Sigurna sam u to. Ko god da je Bog, visoko je muzikalan. Često idem u Beč, obuzeta, zaneta, razneta Mocartom. On je prosto za oktavu više iznad svih ostalih. Sve bure i oluje, zemljotresi i potresi od kojih drugi kompozitori prave muziku, ispod su njega. Godinama hodočastim u Beč i stalno tražim stan u kome je napisao Figarovu ženidbu. Ove godine sam se dosetila. Stan je na Štefan placu, iza velike crkve. Ali ga ne nalazite. No, setila sam se šta muzičar traži. Blagoslovenu tišinu. I pitala ima li nekog pasaža u blizini. Pokazali su mi pravo na put do Mocartovog stana. Videla sam njegov klavikord, šaputav, usamljen. I njegovu posmrtnu masku. Neki mir oblivao je to lice premlado da bi napustilo zemlju. U tom stanu, u malim sobama, gde su se sudarale tašta, Konstanca, sluškinje, pisao je šest stranica muzike dnevno, primao učenike, igrao bilijar. Konstanca, njegova žena, bila je sopran. Ali bila je bolja u bilijaru. Pogledala sam na ono što je on video kroz prozor dok je komponovao – ništa. Gledao je ravno u novalisovsko, plavo ništa. U ulicu usku kao venecijansku. Upijala je sve zvuke, ali i svu svetlost. Eto. Bog govori sa ljudima raznim glasovima. Dva puta Bog jeste šetao zemljom. Jednom se zvao Šekspir. Drugi put Mocart.
To ste napisali i u Fricu, u kome, uzgred budi rečeno, kažete i da "on na zemlji vaskrsava samo u ženskom telu". Da li treba da shvatim da su Bog i žena po vama jedno?
Nisu, ali žena razume božansko dublje, čulnije od muškarca. Iskustvo rađanja, blisko je iskustvu božanskog stvaranja sveta. Isti bol, ista duboka koncentracija. Marina Cvetajeva, najveća pesnikinja dvadesetog veka, rekla je: "Bože, ne sudi, ti nikada na ovom svetu nisi bio žena." Žena zna za istinu "da se od skice do dela putuje na kolenima", ona u sebi nosi onu klicu koja omogućava najvažniju delatnost na planeti – opstanak tog čuda koje je tokom postojanja izgubilo krila – ljudskog bića. U toj ulozi, žene su strahotno same. To je čuveno pitanje Virdžinije Vulf u Sopstvenoj sobi, šta bi bilo da je Šekspir imao sestru, jednako darovitu kao on sam? Završila bi ranom smrću od loše izvedenog abortusa, jer bi ostala trudna sa nekim od glumaca iz trupe. Veliki broj žena ne ume da reši tu zagonetku – stvoriteljka ili majka. Kao da to nije jedno te isto. Ali griža savesti je još uvek toliko jaka, da su samoubistva među ženama umetnicama, nažalost, svakodnevna stvar. Sama Cvetajeva, Virdžinija Vulf, Silvija Plat, koja je pre samoubistva usnuloj deci sipala po čašu mleka, poslednji podoj, Sara Kejn, primeri su žena koje nisu izdržale.
Deo romana se dešava na ostrvu Pagu na Jadranu, što nekadašnjim državljanima Jugoslavije budi lepa sećanja na njegovu posebnost, ali i pitanje o neophodnosti i pre svega opravdanosti raspada te zemlje.
Upravo sam došla sa izuzetnog Sajma knjiga u Puli, "Sa(n)jam knjige". Ta čarobna žena, Magdalena Vodopija, ponovo je stvorila Sajam – pokretni praznik. Tu sam bila i na programu – kafi s predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem, kafi organizovanoj za goste. Josipović je doktorirao i pravo i kompoziciju, rekao je da su mu omiljeni romaniHadrijanovi memoari Jursenarove i Majstor i Margarita Bulgakova. Dobio je aplauz. Nisam stigla da odem sada na Pag, ali sam pobegla do Rovinja, grada gde smo srećno rasuli našu mladost. Posle vožnje brodom i onih rovinjskih gozbi, otmenih, sa malvazijom koja je drugo ime za čežnju, pitala sam za kafanu kod Eđija, gde su bili stalni gosti Mihiz, Kiš, Pekić, Mića Popović... Eđi je preminuo, a njegov sin je to mesto dao u zakup. Panta rei...
Često putujete, proletos ste na primer bili u SAD. Koja mesta iz sveta biste izdvojili, koja su "vaša"?
Fini eros pariskih trgova, raskoš kiše u Barseloni, venecijanske ulice gde se palace krune i iza svakog prozora neko gviri u vas, živ ili mrtav, ko će znati, jutra svetla kao vaskrsenje u severnoj Africi, tajnovite rimske zidine ili nezamenljiva, neophodna, divlja lepota pustih grčkih ostrva. Kad god sam tužna, pomislim na Njujork i na ono osećanje koje imate dok se muvate Petom avenijom – kao da vaš život tek počinje i da će najbolje zaista tek doći. Topografija zbilja određuje svest. Topografija Njujorka iz mene izvlači samo najbolje.
Svaki prevod dela našeg pisca u inostranstvu je, bez sumnje, uspeh i govori prvenstveno o kvalitetu tog pisca, ali ipak i o nivou srpske književnosti. Pa ipak, kako da znamo da li zaista imamo razlog za zadovoljstvo ili se radi samo o našem hvalisanju?
Naravno da imamo razloga da budemo zadovoljni. Nedavno sam obilazila bečke i nemačke knjižare. Već pedeset godina, među bestselerima se uvek nalazi i knjiga Na Drini ćuprija Ive Andrića. Trenutno jedan nemački novinar piše biografiju o našem jedinom nobelovcu, zato što je Andrić, između ostalog, i jedini pisac koji je poznavao dva ključna čoveka dvadesetog veka: Gavrila Principa i Adolfa Hitlera. Znao je, kažu berlinski arhivi, da će Beograd biti bombardovan i slao redovno, neprekidno, mnogo pisama da upozori tadašnju vladu šta se sprema. Ali svako pismo uredno je dešifrovano, znali su Nemci šifru i depeše su sklanjane u arhiv gde sada čekaju svoj čas objavljivanja. Jer rukopisi, kao što nas je Bulgakov učio, ne gore. Vreme Drugog svetskog rata Andrić je proveo pišući. Bombardovanja je posmatrao s balkona. Tvrdio je da u podrum silaze ljudi koji imaju porodicu, decu ili ozbiljno bogatstvo, a da on ima samo svoj ljudski život i da mu je ispod časti da se zbog toga krije. Skerlić je tvrdio da ovde vlada slovenska melanholija na koju je legao orijentalni fatalizam. Od te ubitačne kombinacije, svake godine izgubimo po 30.000 ljudi koji odlaze u svet. Mi smo nacija u rasejanju. Pola nas je ovde, a pola rasuto po svetu. Na putu ka nebeskoj Srbiji, zaglavili smo se kao konobari u Bonu ili stjuardi u Abu Dabiju. Što bi rekao Branko Miljković: naša budućnost premeštena je iza nas.
Ko vas poznaje, zna da vi i tokom privatnog razgovora često pominjete pisce,slikare i muzičare, i to tako kao da pričate o nekom najrođenijem. Da li je to poruka drugima da se treba ugledati i da treba poštovati autoritete?
Ne verujem u autoritete. Verujem u učitelje. Ja ne verujem, ja znam da jedino umetnost još može da spase čoveka, njegov san. Pokojni Pavić stalno mi je tvrdio da u svetu ima mnogo više lepote nego što se može potrošiti. Ne idem više u kafee gde sam sedela s njim ili sa Petruom Krduom. Suviše je bolno. Nema autoriteta. Svako ima svoj put, svoja radovanja, ali i svoj krst. U životu postoji čovekova potpuna samoća, to svako neminovno iskusi, jezik koji nam pomaže da delimično iz te samoće iskoračimo. Samo delimično, rekoh. Umetnik u čoveku je totalitet ljudskog bića. To što od sebe pokazujemo javno, samo su senke senki naše prave ličnosti.
Studente učite kreativnom pisanju. Kako se uči kreativnost?
Čovek se rađa kreativan i ima potrebu da iskaže bar deo onih svetova koje donosi sa sobom na zemlju. Studente ohrabrujem da čitaju do zore, da studiraju vrhunske novinare-pisce, Markesa, Hemingveja, Džordža Orvela, Trumana Kapota, Foknera, Crnjanskog kod nas, svi su oni imali novinarsko iskustvo. To proučavamo. Šta su i kako su pisali. Koje su nove forme u književnosti i novinarstvu smišljali, koje sve hibridne žanrove. Jer potreba u čoveku za kreacijom nikada se ne gasi. Mika Antić, divni boem Panonije, umro je slikajući suncokrete, sa rukama uvaljanim u zlatni prah. Tako je sahranjen. Logori u Drugom svetskom ratu imali su biblioteke. Šta su čitali zatvorenici?Čarobni breg Tomasa Mana. Svako je imao po pola sata sreće čitanja.

sonja ćirić