Baltimor

22.11.03

Brza i efektna knjiga bez politike i istorije. Prvo vas nauče kako da se sačuvate od bola. "Junakinju naših dana" razara sumnjaRoman "Baltimor" Jelene Lengold najavljen je kao brza i efektna knjiga bez politike i istorije, koja govori o iskustvu da se u malim i tihim prostorima privatnosti odigravaju najvažnije predstave našeg života. Lengoldova je izvela pred čitaoca "Junakinju naših dana", majstorski uspevši da iznijansira sve psihološke pozicije junakinje koja upada u sve dublju sumnju koja razara sve što postoji oko nje, svaku sigurnost, svaku izvesnost, sliku svakodnevice kao celine, ali baš zahvaljujući tome, ona uspeva da dođe do prostora koje na početku nije ni slutila. Prema rečima Gojka Božovića, "Baltimor" je jedan od najboljih trenutaka savremene srpske književnosti.

Zašto se u romanu čitalac "vodi" u Baltimor, ko je Edgar i kakva je njegova uloga u romanu?
- Na ovo pitanje postoje dva moguća odgovora: za onoga ko je roman pročitao i za onoga ko (još) nije. Ipak, evo vam nekih naznaka: u Baltimoru je živeo, i umro, EDGAR Alan Po, a šta vam je prva acocijacija na Poa? Smrt, naravno. Ipak, moj Edgar iz romana nije Po, on je samo diskretan omaž strahu sa kojim se ovaj pisac borio u životu, strahu koji ga je terao da se pijan, do smrti, tetura kišnim ulicama Baltimora.

U romanu se govori o svim onim velikim temama - Detinjstvo, Mladost, LJubav, Porodica, Starenje, Smrt, a opet, "Baltimor" se završi već posle 130 stranica. Zašto je roman tako kratak, ali nemojte mi reći da je to zato što ste lenji.
- Već ste mi uskratili mogućnost da iskreno odgovorim i pozovem se na lenjost. Dakle, moram da izmislim neki drugi odgovor. Recimo, ovako: roman je kratak jer mi je tačno tih 130 strana bilo dovoljno da ovu priču dovedem do jednog od njenih mogućih krajeva. Moglo je to i drugačije, naravno. To je sve stvar izbora i stvar trenutka. Upravo o tome i govori roman, o činjenici da postoji i paralelni život, a samim tim i paralelni roman o tom istom životu. Nemam ništa protiv da ga dopišete na svim mestima gde vam se učini previše šturim.

Šta spašava život

Da li stvarno mislite da je ljubav (samo) strah od samoće?
- To je vama samo? Šalu na stranu, nije dobro uvek i u potpunosti pripisivati autoru kriterijume njegovih junaka. To je pomalo naivno čitanje.
Zašto se u ženi koja je prešla četrdesetu budi strah?
- Ko vam je to rekao? To je čista laž. Strah se budi čim se rodite. I ne prestaje nikad. A strah vam, baš kao i bol, spašava život. Ako vam je to cilj, naravno.

Vaša duhovitost i "neraspričanost" u romanu ne uspevaju da do kraja drže ravnotežu oporosti i pesimističnosti. M. Prust je rekao da su "naša nezadovoljstva bila više posledica izvesnog načina življenja (lenjosti i nehata) nego nečeg neopozivo zlovoljnog u vezi sa ljudskim iskustvom". Koju meru tuge čovek sebi može da dozvoli, a da ne kažemo da mu je tako zapravo lakše?
- Moguće je, dakle, da ovakva literarna junakinja i razgnevi ponekog čitaoca, sklonog tome da vazda popravlja ljude. To uostalom i jeste jedna od namera ove knjige. Sumnjam da bi Prust, koga ja poznajem, ikome limitirao meru ličnog očajanja.

Zašto ste zaključili da je dosadno tamo "gde se onaj nož ne vrti svakodnevno po davno ustanovljenoj rani"? Da li je baš osećanje bola potrebno da bi se reklo da smo živi?
- Ovo su stara pitanja, toliko stara da već pomalo spadaju u sferu kiča. Prvo što vas nauče dok ste dete to je kako da se sačuvate od bola i opasnosti, kako da se ne posečete, kako da se ne opečete. Bol vam, u tom smislu, i spašava život, zar ne?

Da li je (i zašto) sreća dosadna?
- Ako me ovo pitate, onda verovatno računate sa time da znam šta je sreća. To mi laska. Dakle, bila bi čista blasfemija, a uz to i banalnost, reći da je sreća dosadna. Ali, kad me već terate, moram da kažem i jedno drugo opšte mesto, naime, da sva kreacija sveta dolazi, pre svega, iz nezadovoljstva postojećim stanjem, a ne iz savršenog zadovoljstva. Most je smislio čovek koga je mrzilo da gazi preko potoka i da mu noge zebu.

Uzroci junakinjine nesreće su evidentirani, a da li ih je onda bilo moguće kombinovati na neki korisniji način?
- Ja, pre svega, uopšte ne mislim da je junakinja "Baltimora" nesrećna. NJen život je složen. To je nešto drugo. I zatim, svesna sam da postoje čitaoci koji više vole romane sa hepiendom i junake koji gaje isključivo pozitivne, optimistične i moralno podobne emocije. Takvima ne bih preporučila "Baltimor" jer se neće osećati dobro posle čitanja. Ima dovoljno druge literature kod nas koja može da zadovolji i drugačije potrebe.

Tatjana Čanak

01.07.04 Zlatna greda

Roman Jelene Lengold Baltimor je priča o anonimnom baltimorskom službeniku apokrifnog imena Edgaru i o bezimenoj Beogrđanki koja je ujedno i pripovedač ove povesti. Ono što im je zajedničko je da su oboje srednjih godina, da oboje životare u potrošačkom i destruktivnim, brzom i nehumanom svetu u kome se normalan čovek definiše kao čovek koji živi po mehanizmu, koji se povinuje načinu života većine, koji živi onako kako ne želi.

Već na početku romana sama junakinja - pripovedač postavlja svoj pripovedački koncept, iznosi svoje namere i tematski okvir koji će biti osnova njenog pripovedanja. Ukazuje na Jednostavno i realistički, poštujući ekonomičnost izraza, pripovedač nas uvodi u priču o posmatranom junaku Edgaru. Junak i prostor u kome on životari prikazani su u romanu kao kadar sniman kamerom, pošto je i sama priča, ustvari, pripovedanje o junaku koji je posmartan. Čitav roman Baltimor izuzetno je filmičan i upozorava da je, zapravo, svačiji život izložen posmatranju. LJudi posmatraju jedni druge javno ili tajno, posmatrači žele da utiču na živote posmatranih. Suština je u tome da se ništa uistinu ne menja u životima, da se čak ništa suštinski ne događa, da čovek ne može da pobegne od posmatranja, da je posmatranje beskonačna igra.

U vezi sa posmatranjem nužno se nameće i problem glume. Zbog stalnog posmatranja ljudi su skloni stalnoj glumi i stvaranju mnoštva različitih maski. Pred tolikim brojem očiju, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da glumi i da se na taj način stalno nadmudruje sa posmatračem. Na glumu se svodi i odnos najbližih. Stalna gluma uzrokuje neiskrenost, pa je tako neiskren odnos čoveka prema samome sebi, on o sebi radije stvara lažne predstave; neiskren je odnos roditelja i dece; neiskren je odnos između muža i žene; neiskren je odnos pacijenta i psihijatra. Dakle, i kada se ljudi obraćaju za pomoć, nisu spremni na izgovaranje istine. Tako se pojačava stalna i jaka potreba čoveka za begom iz stvarnosti. LJudi svoje traume kompenzuju na različite načine, npr. glavna junakinja strah od ostavljanja kompenzuje ostavljanjem drugih ljudi, sklona je avanturi, nalazi ljubavnika, i sl. Čitajući ovaj roman, shvatamo da je razotkrivanje maski gotovo uzaludan posao.

Roman zasniva se na dva paralelna toka. Jedan je priča o Edgaru i o anonimnoj Beograđanki koji su zapravo ogledalo međusobnih samoća, a drugi tok je građen od niza priča, tj. junakinjinih seansi kod psihijatra. Ova dva toka su i grafički razdvojena - priča o psihijatrijskim seansama štampana je kurzivom.

Priču o psihijatrijskim seansama glavna junakinja - pripovedač motiviše problemom koji ne može nikako da prevaziđe, a to je stalno odlaganje početka stvaranja. Govori o stalnom odlaganju stvaralačkog čina zbog sopstvene nespremnosti na poduhvat koji podrazumeva slo?enost, kompleksnost i napor. Taj problem koristi kao ?lagvort za niz komentara o stvaranju i stvarala?tvu. Govori o sopstvenom do?ivljaju stvaranja i o ispunjenju koje stvaralaštvo pruža, o književnim žanrovima i o značajnoj književnoj činjenici da ne mogu svi sve pisati. Potencira razliku u postupku pisanja priče i romana i suštinski je zapitana nad činjenicom zašto ne može da napiše roman. Zapitanost nad ovom činjenicom ima prikriven ironijski prizvuk.

Niz manifestacija savremenog života i sveta, pa i savremenih medija, pripovedač izuzetno duhovito komentariše kortisteći znanja iz estetike, estetike ružnog, razmišljajući o problemima kiča i šunda. Ona suprotstavlja dva sveta - oba lažna i izveštačena. Upravo ta pomerenost i izveštačenost dva i dalje oponentna sveta izaziva smeh: Kanal jedan: On vodi neki svoj samozaljubljeni monolog ispred ogledala u poslednjem bircuzu starog dela grada... Kanal petnaest: Oni tamo nemaju problem sa neukusom. Svi su u tigrasto-leopardovskim dezenima donjeg rublja, sa ?tiklama od trideset santimetara, sa najstra?nijim perikama koje postoje, sa silikonskim grudima i spremni za akciju.

Uočljiva je sklonost pripovedača da komentariše sve što je snimljeno kamerom. Ona je specifičan vid krtitičara, komentatora i humoriste. Svoje parodijske postupke zasniva najčešće na kontrastu i na situacijskoj komici - na komičnim postupcima glavne junakinje romana.

Smenjivanje TV programa je u funkciji parodiranja nekih od njenih zabluda - zabluda o ljubavi, tj. veze sa dotičnim naučnikom koji komentariše ekološku katastrofu, dok na nekom drugom kanalu traje porno film itd. Ona ukazuje na raznorodnost i brojnost opsena, na činjenicu da je sve opsena. Opsene su: promašene ljubavi i ljubavi uopšte, jer ih pripovedač definiše kao odbranu od čovekovog straha od samoće; opsena je i neuspela veza sa čovekom koji ne brine o osećanjima drugih ljudi, a kamoli o ekološkim katastrofama, već uživa i u vrsti opsenarstva koja se svodi na pričanje pred kamerama zbog sopstvene narcisoidnosti.O svemu tome u romanu se pripoveda kao o paralelnim fenomenima. Sami svetovi junakinje - pripovedača, kao i svetovi o kojima ona priča, uvek su udvojeni: prošlost-sadašnjost, stvarnost - televizija, stvarne vrednosti - plasirane vrednosti, ljubav - pornografija, roditeljstvo - narcizam itd.

Pripovedač različitim postupcima snižava sve vrste stvarnosti i te udvojene stvarnosti snižavaju se i parodiraju se međusobno. Na osnovu toga možemo zaključiti da se ovaj roman zasniva na jednoj vrsti filozofskog pesimizma, ali postoji niz primera u romanu, da to tvrdeći i ne bismo bili sasvim u pravu. Na osnovu brojnih duhovitih dosetki zaključujemo da je reč o osobi koja ume da bude duhovita i vedra, npr. kada govori o feromonima, o američkom načinu života ili o zaljubljenosti.

Uvođenje interneta u priču, uvođenje pojma četovanje i uvođenje stranog jezika u funkciji su integrisanja priče u savremenost, u funkciji približavanja priče savremenom čitaocu, pa i potrošačkom društvu u kome su i ljudski odnosi pretežno potrošački.

Kao kontrast priči o virtuelnom svetu i četu, pripovedač nas namerno grubo vraća u svet stvarnosti, u banalnu svakodnevicu koja razbija iluzije o mogućnosti suštinskog povezivanja ljudi pomoću dostignuća tehnike. Svet kompjutera i elektronskih informacija predstavljen je u romanu kao svojevrstan vid savremene bajke. Banalna svakodnevica je otrežnjenje od bilo koje vrste sna, težnje, želja, čežnje i zamišljenosti: Lazanje. Sad moram napokon da ispečem te lazanje. Imamo li kečap? On neće hteti da jede ako nema kečapa.U romanu je dosta prostora posvećeno problematici muško - ženskih odnosa. Junakinja romana je karakterizirana isključivo preko svojih postupaka i razmišljanja. Tek se pred sam kraj romana određuje detaljnije nekim podacima o sebi: Jesam li vam uopšte rekla? Ja radim u turističkoj agenciji. Zanimljiva je najpre zato ?to izgovara sve ono što mnoge žene misle, a prećutkuju. Dakle, i dalje se poštuje dogovor sa početka romana. Junakinja - pripovedač o svemu progovara iskreno. Prevazilazi lažno moraliziranje ili ćutanje o pojedinim manifestacijama ?ivota. Govori otvoreno o potrebama ?ena bez bilo kakvog prizvuka feminizma: Kakva ?teta, razmi?ljam, da ne mogu sa njim nikud izvan ovog stana. Bilo bi dobro pokazati ga prijateljicama. Kakva perverzna misao: volela bih da ga moj mu? mo?e videti! NJeni iskazi povodom muškaraca su duhoviti i pomalo lascivni, ali u svojoj lascivnosti funkcionalni. U njima se oseća jasna, otvorena žudnja za životom i za slobodom, uživanje u ukradenim trenucima: Dobro onda, mislim, hajde da ti pokažem šta sam u međuvremenum naučila, dok si ti učio da čitaš i pišeš...

Pripovedač razmišlja o činjenici da različiti ljudi različito doživljavaju iste stvari i događaje. Ta različitost veoma je značajna i ogleda se i u pisanju. Tako bi ova priča izgledala sasvim drugačije da nam je nije ispripovedala bezimena junakinja. To je još jedan dokaz da je čovek original, da je unikatan i svoj i da bi trebalo to da ostane i u vremenu destrukcije i dehumanizacije: Tuđi utisci su nešto što nema nikakvog značaja u vašem doživljaju stvari.

U čoveku tinja stalna sumnja i strah od mogućeg saznanja da je čovek u životu sve uradio pogrešno i utešna činjenica je da ipak sami odlučujemo da li ćemo nešto uraditi na ispravan ili na pogrešan način.U čoveku uvek tinja neki strah, pa je izvesno čovekovo saživljavanje sa njim. Junakinja - pripovedač antropomorfizuje svoj strah, saživljava se sa njim do te mere da mu se obraća sa TI: Šta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?

Kuda krenuti sa svojim strahovima? Mogućnosti su, naravno raznovrsne. Svako bi odabrao nešto drugo. Autorka ovog romana, čini se, odabrala je da bude posmatrač i onaj tihi dobrovoljni usamljenik sa knjigom u ruci, koji nam je u svakom slučaju, ispričao jednu dinamičnu i zavodljivu priču o tome da ljudi nastoje da sitnicama osmisle život, koji je pod budnim okom kamere i mnoštva očiju, pa je privid slobode i ogledalo samoće.

Slađana Ilić

25.11.03 Politika

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" godinama neguje savremenu srpsku prozu, i u skladu sa takvom uređivačkom politikom ovih dana su se pojavile i dve nove knjige. Jedna je zbirka priča "Ako je to ljubav" Mihajla Pantića, dok je druga knjiga roman Jelene Lengold "Baltimor".

"Ako je to ljubav" je treće delo u seriji Mihajla Pantića o Novom Beogradu, a prema rečima Gojka Božovića, urednika i književnog kritičara, u prozi ovog autora otvorilo je neke nove pripovedačke vidike. Kratke reči – ljubav, život, sreća, našle su ključno mesto u ovim pričama, prikazujući se u piščevoj perspektivi dvojako, kao mogućnosti pred kojima stojimo i kao crv sumnje i izraz zdrave skepse, neophodne da bismo mogli opstati u svakodnevici.

Mihajlo Pantić, kaže Božović, podseća upravo na neke vrednosti u svakodnevnom životu koji, obavijajući nas neumitnošću, do te mere čini da neke vrlo važne trenutke ne prepoznajemo; svakodnevica je pozornica na kojoj se sve u našem životu zbiva, i zato ono što je izuzetno, makar bilo neočekivano, valja prepoznati.

Priče Mihajla Pantića su tople, one otkrivaju simboliku stvari i postupaka ljudi oko nas, a autor to čini kroz neku novu reč, kroz neku novu osećajnost.

U vizuri Mihajla Pantića, inače našeg uglednog proznog pisca i književnog kritičara, Novi Beograd dobija sopstveno iskustvo kako u emotivnoj ravni u kojoj se sreću čovek i grad, tako i u onom polju istorijskog dejstva koje mu daje vremešnost postojanja.

Knjiga pripovedaka Mihajla Pantića "Ako je to ljubav" jeste, zapravo, knjiga o ljubavi, o svim njenim oblicima i mogućnostima, znači o ljubavi i kao spasenju, ali i kao drugom licu praznine i očaja.

Sam autor kaže da su priče iz knjige nastale u proteklih pet godina, da je naslov izrastao iz onoga što je nehotice ležalo zapisano u četiri-pet priča, i da su se nove, koje je kasnije pisao, same od sebe oblikovale u temu ljubavi. "Pisanje je jedna vrsta samočitanja. Čovek kroz reči preispituje i spoznaje prvenstveno sebe. Ja sam ovu knjigu bukvalno živeo proteklih pet godina, i sada mi je važno da osetim kako je čitalac doživljava", kaže Mihajlo Pantić povodom svoje najnovije zbirke priča "Ako je to ljubav".

Roman Jelene Lengold "Baltimor", kaže Gojko Božović, jeste roman o tri godišnja doba u životu savremene Beograđanke. Proleće, leto i jesen koji se opisuju u ovom delu čine da glavna junakinja jasnije nego ikada sagledava svoj život, a pogotovu sopstvenu svakodnevicu. U njoj opaža stalno ponavljanje istih stvari, kako u ljubavi, tako i na poslu, kako u prijateljstvima, tako i u pokušajima da se pobegne od dosade i ravnodušnosti.

Jelena Lengold, dodaje Božović, na neobično iznijansiran način prati promene u životu i u razmišljanjima svoje junakinje. U "Baltimoru" će se, zato, čitalac naći u prostoru "između ljubavi i smrti, između intime i praznine, između ćutanja i nerazumevanja, stvarnosti i – Interneta. Zamišljen tako, roman "Baltimor" postaje upečatljiv roman o junakinji naših dana.

A. C.

15.11.03 Glas javnosti

Radmila Lazić, "Doroti Parker bluz" (Prosveta)
Tetoviranje po sopstvenoj koži

Pisati o poeziji Radmile Lazić je kao opisivati muziku. Mission impossible. Ama što je nemoguće, nego je glupo. Makar ste i oduševljeni, a to morate da budete posle prvih pročitanih redaka. Kao kada pustite omiljeni CD, pa nesvesno počinjete da udarate ritam, tako i sa prvim stihovima Radmile Lazić kreće unutrašnji pokret. Svaki niz prideva je suvišan, ali ove pesme su britke, duhovite, ironične, antipatetične, orgazmičke.

No, bude jasno i da je iza cinizma skrivena najveća nežnost, iza jednog "Fuck You, too" sledi poruka onoj kojoj je "ljubavni mulj stigao do guše" - prvi put. Kako bi Milisav Savić rekao - "Posle početnog kreščenda, u kojoj se Radmila Lazić pojavljuje kao neka moderna Amazonka, šibajući bičem po banalnostima, glupostima, predrasudama i svim drugim vrstama klišetiranih formi, naglo dolazi do promene tona. U pesmi "Sorry, Gospode" vidimo Lazićevu u drugom svetlu: umornu, razočaranu, gotovo poraženu, kojoj ništa ne ide od ruke, kojoj život cvili kao usna harmonika".

Ljubica Arsić, "Tigrastija od tigra" (Narodna knjiga)
Devojka, žena, kokoška

Posle knjiga priča "Prst u mesto", "Zona sumraka", "Cipele buvine kože", Samo za zavodnice", romana "Čuvari kazačke ivice" i "Ikona", kao i antologije svetske erotske priče "Na brzaka", LJubica Arsić objavila je novu zbirku priča "Tigrastija od tigra". Sve je počelo "kada je igračka tigra upala u kavez sa pravim tigrom". I onda je otac sišao u kavez i svojoj devojčici doneo igračku. E, od tada junakinja, sada već odrasla, pokušava da pronađe nekog ko bi... razumete, uradio ono što i tata. No, kakva želja takve i posledice, umesto takvog "Tate" u životu nailaze samo ludaci.

"Tigrastija od tigra" je zbirka erotskih priča građenih po principu venca, duhovitih i melanholičnih. Prema rečima Vase Pavkovića, knjiga je svesna provokacija, u kojoj se autorka znalački arheološki spušta u geografske, ali i sredine senzibiliteta. Prema rečima autorke, jedna žena je junakinja svih priča iz zbirke, samo što ima različite uloge. U jednoj je devojčica, u drugoj zrela žena, a u jednoj je kokoška. Sound familiar?

Jelena Lengold, "Baltimor" (Stubovi kulture)
Bergmanovski pečat

Posle nekoliko zbirki poezije i knjiga priča "Pokisli lavovi" i "Lift", Jelena Lengold objavila je nedavno roman "Baltimor". Prema rečima autorke, roman se dešava na dva plana - tu je neko ko piše roman i neko ko ide kod psihijatra zato što ne može da piše roman. "Ranije sam mislila da ste prvo mladi, zatim zreli, pa da tek posle toga dolazi starost. U stvari se desi da ste mladi, pa stari, a gde je zrelost?", rekla je Jelena Lengold, dodajući da mladost, starost i zrelost i jesu glavne teme romana, kao i onaj "bergmanovski pečat detinjstva" koji se utisne u svakog od nas.

Roman "Baltimor" je, prema rečima Gojka Božovića, knjiga u kojoj nema istorije i politike, u kojoj se od "malih" tema pravi velika književnost. "Baltimor" je "rekonstrukcija" života jedne sredovečne Beograđanke, zbirka njenih pitanja i odgovora o ljubavi, smrti, bolu detinjstva. Jelena Lengold nudi odgovore koji bi se samo na prvi pogled mogli nazvati pesimističkim, ali pre bi se reklo da su precizni. Prema Božovićevim rečima, Lengold je uspela vrlo vešto da prikaže "naprsli monolit svoje junakinje".

T. Č.

30.10.03 Vreme

It"s raining in Baltimore, fifty miles east
Where you should be, no one"s around
I need a phone call
I need a raincoat
I need a big love
I need a phone call
(Counting Crows: Raining in Baltimore)

U Baltimoru je, naravno, padala kiša.
(Jelena Lengold: Baltimor)

Službenica turističke agencije i spisateljica u iznuđenoj ostavci – nameračena ipak da napiše roman, pa kud puklo – sedi u svojoj kancelariji u Beogradu, okružena Krizom Srednjih Godina, i svakog božjeg dana u isto vreme, u dva i petnaest popodne, a to je osam i petnaest ujutru na Istočnoj obali, preko interneta gleda tipa koji izlazi iz kuće u Baltimoru i čeka autobus kojim će se odvesti nekuda – na posao, gde bi drugo? Deliju, naravno, snima ulična kamera, jedna od onih kakvih već i u low-tech Srbiji ima na svakom koraku; slika potom lako odlazi worldwide – danas je na vebu statični landscape nekog mesta, namenjen uglavnom zalečivanju nostalgije onih koji su daleko od kuće, vaistinu sveprisutna pojava. Čovek se, inače, zove Edgar. Zapravo ne: Ona mu je nadenula to ime, ko bi uostalom znao kako se zove anonimni baltimorski službenik, blaženo nesvestan da je Posmatran negde na drugom kraju sveta?! Edgar apokrifnog imena, sa svojim rutinskim životarenjem, funkcioniše kao ogledalo ili simbolički katalizator samoće glavne junakinje (tamo za kompjuterom, "u kutu gdje samoća se zbraja"!); do njihovog susreta, jakako, nikada ne dolazi, a Baltimor ostaje samo jedna atacija u nepreglednom sajber-prostoru.

Jelena Lengold je uistinu originalno i umešno "promešala karte" za mizanscen svog (prvog) romana. Ovladavši do perfekcije – ne one odlikaške perfekcije: radi se "samo" o razumno perfektnom i krajnje produktivnom vladanju pričom, jezikom, ekonomijom iskaza – tehnikom pisanja intimističkih proza u kojima se lirsko srećno dopunjuje sa ironijskim, a sve to smešteno u savremeni, realistički (šta god to bilo) gradski milje (v. pripovedačke zbirke Pokisli lavovi i Lift), Jelena Lengold je "lako" i srećno, bez nusposledica, proširila svoj spisateljski svet na kraći roman Baltimor.

Od bilo čega nalik na njegovo "prepričavanje" pametno je odustati odmah, no može se reći da se radi o zanimljivom preplitanju junakinjine rekapitulacije dotadašnjih emotivnih, porodičnih lomova i lomatanja, preispitivanja i identitetskih ćorsokaka sa narativnim odsekom – izdvojenim u posebna polupoglavlja i štampanim kurzivom – koji se sastoji od poseta shrinku, tačnije psihijatrici, koja u romanu funkcioniše kao sagovornik za pretresanje svega onoga što se u "osnovnom" toku priče zbiva. Ovo nije retka "fora" u anglosaksonskoj prozi, ali ovde se slabo viđa, a u Baltimoru funkcioniše na način superioran svim onim konfekcijskim, bestseleroidnim tražim-se-hoću-li-se-naći eskapadama, kakve danas predstavljaju zamašan segment angloameričke chick-lit produkcije.

Ne zamarajući se mnogo linearnom naracijom, Lengoldova uspeva da joj se priča ipak u svakom trenutku drži "na okupu", kao i da čitaoca sačuva miljama daleko od svega što bi ličilo na Sredovečno Žensko Samosažaljenje (kao takođe lukrativni savremeni "žanr"): Baltimor je visprena, razorno iskrena ispovest junakinje čiji se osnovni problem sa Svetom možda i ogleda baš u tome da ova beži od svakog stereotipa, čak i onda kada to bekstvo boli mnogo više od pristajanja, od mirenja. Otuda i njeno pretresanje odnosa sa majkom, braka, bivših ljubavi, samoće, vernosti, ne može biti iole konvencionalno, uključujući – to valja posebno naglasiti – i svu onu majke-mi-šokantnu konvencionalnu nekonvencionalnost, okasnelu "revolucionarnost" zbog koje i muve krepavaju od dosade...

A i sam je taj Baltimor sa tim svojim kišama, kad pogledaš, jedna ironizovana konvencija; zato u njemu mora makar da prorominja sa neba, baš kao i nad Brestom, ili "kao što već kiši u listopadu na otocima"; o mostarskim kišama džaba je trošiti reči. Šalu na stranu, roman Jelene Lengold pripada onoj najređoj vrsti samosvojne moderne proze, visoko stilizovane no nipošto preciozne, besprekorno promišljene, fino vožene kroz noć. Jer, ovo i jeste dragocena noćna knjiga za "unutrašnje emigrante, između četiri zida, između knjiga i ploča". I ne bi je valjalo propustiti samo zbog toga što joj verovatno neće pripasti onoliko javne pažnje koliko je zaslužila.

Teofil Pančić