Vašarski mađioničar

13.04.12

U svojim knjigama bavim se temama najdubljih pitanja ljudske duše, i nije mi preterano bitno gde se radnja mojih priča odvija; zato one mogu na isti način funkcionisati bilo gde, jer su njihove teme univerzalne, rekla nam je Jelena Lengold, pesnikinja, pripovedačica i romansijerka iz Beograda.

To je jedan od razloga što su njene knjige prevedene na nekoliko evropskih jezika, a kod kuće su ih izvanredno prihvatili i čitaoci i kritičari.
Nedavno je za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ u izdanju beogradskog „Arhipelaga“, čiji je ekskluzivni autor, dobila Evropsku nagradu za književnost (ovom priznanju prethodilo je nekoliko domaćih). NJeno prpovedanje je sočno, bez tabua, emotivno, prijemčivo i savremeno. Jelena Lengold će biti gošća Međunarodnog festivala proze-PROSEFEST, koji se održava u Novm Sadu od 18. do 20. aprila.

Kako je biti profesionalni pisac u Srbiji, može li se živeti od toga?
- To je teško, ne samo ovde, već bilo gde u svetu, objašnjava Jelena Lengold. - Postoje neki pisci koji postanu svetski poznati za svog života i koji, pretpostavljam, odlično zarađuju, ali to je izuzetno retko. A nije uvek ni garancija vrhunskog kvaliteta. Moguće da takvi pisci uđu i u neku vrstu ugovornog odnosa sa svojim izdavačima, tako da onda više i ne pišu iz istinskog nadahnuća, već zato što imaju obavezu da, recimo, svakih godinu dana izbace novi roman. Pa tako na primer gledamo kako je, nažalost, svaka Hornbijeva knjiga sve slabija i slabija, a tako je dobro počeo! Retki su pisci poput Ostera ili Barnsa ili Murakamija, koji mogu da pišu mnogo, da budu hit pisci, a da istovremeno održavaju nivo i kvalitet.
Ja sam čitavog života imala još neki posao uz pisanje, ali sam od nedavno slobodni umetnik. Moj muž i ja sada zaista živimo od pisanja. Ne naročito raskošno, ali živimo. Od prodatih knjiga, od čestih nastupa, učešća na festivalima, od kolumni koje ja pišem po novinama, i tako, malo po malo, skupi se neka plata u svemu tome, samo mora zaista puno da se radi i puno da se putuje. Paradoks je u tome da ako hoćeš da živiš od pisanja - ne ostaje ti previše vremena za pisanje!

Da li njiževne nagrade ubrzavaju put vaših knjiga do čitalaca?
- Svakako! To će vam reći svaki knjižar i svaki izdavač. Tačno se i zna koje nagrade pospešuju prodaju knjige, i verovatno da je u tom smislu, kod nas, najprofitabilnija NIN-ova nagrada. Međutim, evo i ova moja nagrada je prilično doprinela prodaji, i to ne samo nagrađene knjige, već svih mojih knjiga. A pomalo je smešna činjenica da se „Vašarski mađioničar” na poslednjem Sajmu knjiga prodavao neuporedivno bolje nego godinu dana pre toga, kad je objavljen. To su stvari koje pisca istovremeno raduju i razbešnjuju. Kao i u svemu ostalom, tako je i sa knjigama, imate ljude koji prate modne trendove i kojima drugi nameću šta valja i šta ne valja, i imate ljude koji sami formiraju svoj stil, tragajući i istražujući. Iskreno se nadam da nikad neću postati previše trendovski pisac, to bi me u izvesnom smislu zabrinulo. Čim vam se to desi, znači da ste, na ovaj ili onaj način, sklopili neki pakt sa malograđaninom, a to je za umetnika pogubno.

Ima li surevnjivosti između pisaca muškog i ženskog pola?
- Ne bih rekla da te vrste surevnjivosti ima među piscima. Tu temu više forsiraju kritičari, nekako se ne mireći u sebi sa time da žene mogu da pišu podjednako kao i muškarci. Kritičari vole da žene drže u okvirima njihovog pola i da ih isključivo u tim okvirima vrednuju i premeravaju. Na svu sreću, ne baš svi kritičari. ali većina njih, svakako.

Da li vam suprug Aleksandar Baljak pomaže ili odmaže u spisateljskom poslu?
- Aca i ja pišemo sasvim različite stvari, i na totalno različit način razmišljamo u književnosti. On sažima, ja razvlačim. Oboje analiziramo, ali svako na svoj način, i sasvim drugačije teme. Ja ne bih nikad umela da pišem aforizme, to je jedna sasvim drugačija književna logika od moje. Ipak, Acina pomoć u mom životu je nemerljiva, jer on je čovek koji fantastično ume da vas ohrabri i da vam pruža podršku. Nije nimalo sebičan i fanatično je posvećen književnosti, ništa mu nije teško. To znaju i sve njegove kolege čije aforizme čita, analizira, pomaže im da budu još bolji. Aca je vedar i istrajan, a to su dve osobine koje meni nedostaju, tako da ih pomalo crpem iz njegove ogromne snage. I izuzetno je samouveren čovek, tako da nema nikakvu potrebu da se sa mnom takmiči.

Radmila Lotina

17.10.11

Blic, 17. 10. 2011.


Jelena Lengold: Knjige su uteha

Tatjana Nježić

- Ljudski odnosi imaju raspon, od letargije do najviše dramatike, od bezodnosnog do hipersenzibilnog. Posmatram ljude i razmišljam o njima, trudim se da uhvatim sve te nijanse i nikad mi nije dosadno - kaže Jelena Lengold, dobitnica Evropske nagrade za književnost. Priznanje joj je pripalo za knjigu „Vašarski mađioničar“ („Arhipelag“), a u razgovoru za „Blic“ govori o pomenutoj nagradi i knjizi.
Unutar korica “Vašarskog mađioničara” su priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti. One su, kako je kritika istakla, autentično svedočanstvo o licu i naličju intime i svakodnevice, o čudima ljubavi...
Govoreći o tome šta joj Evropska nagrada za književnost znači Jelena Lengold, između ostalog, kaže: ”Ova nagrada, kao i sve prethodne nagrade, predstavlja pre svega veliku radost, koja ponajviše podseća na uzvraćenu ljubav“.

A to znači?
- Pustili ste neku emociju iz sebe, lansirali ste je u nepoznato i neizvesno, i emocija vam je uzvraćena, ima li nešto lepše od toga? Izvan toga postoji i nešto malo ponosa koji je naravno sasvim glupo i besmisleno osećanje, a i nada da će knjiga biti prevedena na druge jezike i tako možda izaći izvan okvira i dospeti do nekih sasvim novih čitalaca koji će je onda premeravati svojim merilima.

Ima li i kakve simbolike u tome što ste nagradu dobili baš za knjigu “Vašarski mađioničar”, čiji naslov nosi notu humora i ironije?
- Da, ironija svakako postoji, ali je ona više lična i nije uopšte relevantna za čitaoce. Kad god bi mi se učinilo da moj život počinje da liči na neki jeftini cirkus, ispostavilo bi se da knjige, koje iz tog osećanja nastanu, mogu i umeju da me uteše, mnogo više nego ljudi za koje sam ove knjige pisala. Možda je to ironija, a možda je i neka velika spisateljska istina ili piščev usud, ko bi ga znao...

Kako vidite poziciju, moć ili nemoć književnosti danas u suretu ili sudaru sa društvenom realnošću?
- Često su me novinari ovo pitali i moram priznati da do danas nisam sebi definisala odgovor na ovo pitanje. Ambivalentna sam u vezi tim. Nekad mi se čini da je književnost veoma moćna i da je umetnost uopšte snažnija od svih istorijskih i političkih sila, a u nekom drugom trenutku mislim da je sudbina umetnosti da postoji na margini društvenih zbivanja, kao neki dekadentni grof koji sedi na verandi, pijan i tuberkulozan, u starom krznenom ogrtaču. Ipak, bliskija mi je ova druga verzija, moram priznati.

Bili ste na sajmu knjiga u Frankfurtu koji je juče završen.
- Već drugi put sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu i oba puta sam imala to isto osećanje: ovde se osećam prirodno i nekako na svom mestu, među svim ovim knjigama, mnogo manje izgubljeno nego, recimo, među svim onim fensi buticima u tržnom centru Ušće. Ovde ponešto i prepoznajem, a tamo baš ništa!

Evropska nagrada za književnost
Evropska nagrada za književnost sastoji se iz povelje i novčanog iznosa od 5.000 evra. Osnovana je 2009, a svake godine dobije je deset autora iz različitih evropskih zemalja. U izboru za Evropsku nagradu za književnost učestvuje 36 zemalja koje učestvuju u evropskom programu za kulturu (27 zemalja Evropske unije, Srbija, Crna Gora, Makedonija, BiH, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Norveška i Turska).


Politika, 16.10.2011.

Kulturni dodatak

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Svlačim zaštitne košuljice

Život se nastavlja, posle mnogo čega, i nekad nam se čini da to više i nismo mi... Ali ako imamo sreće, onda otkrijemo neku lepotu u tom svom novom obliku i idemo dalje. Ja nisam zagovornik hrabrosti po svaku cenu, nipošto, nisam mnogo hrabra, ali sam znatiželjna, uvek me zanima šta će biti dalje, u sledećoj epizodi – kaže Jelena Lengold
Ima više povoda za razgovor sa pesnikinjom i proznim piscem Jelenom Lengold. Naime, ovih dana dobila je Evropsku nagradu za književnost, za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, kod „Arhipelaga” je objavila novu knjigu poezije, posle dvadeset godina, a isti izdavač objavio je novo izdanje njenog romana „Baltimor”. Nalazi se i u ekipi pisaca koja na štandu Ministarstva kulture Srbije predstavlja našu literaturu na Sajmu knjiga u Frankfurtu.
Inače, Evropska nagrada za književnost osnovana je 2009. godine u cilju podrške predstavljanja, prevođenja i objavljivanja savremene evropske književnosti, i svake godine dobije je deset autora iz različitih evropskih zemalja. Dodelu Evropske nagrade za književnost organizuju Udruženje evropskih knjižara, Savet evropskih književnika i Federacija evropskih izdavača, uz podršku Evropske komisije. Povodom ovog važnog priznanja Jelena Lengold kaže: „Radujem se nagradi, a još više novim prevodima ’Vašarskog mađioničara’ na nekoliko evropskih jezika, što je svakako velika privilegija.” Za istu knjigu, koja je na srpskom imala više izdanja, Jelena Lengold dobila je Bazarovu nagradu „Žensko pero“, kao i nagrade „Biljana Jovanović“ i „Zlatni Hit liber“.

Posle dvadeset godina vraćate se poeziji, onom glasu od kojeg je sve počelo, razmišljate o njemu. Međutim, taj glas progovara o tome da je poezija loša majka, ali i o tome da život i emocije blede bez nje. Iskrenost je još iskrenija kada je izgovorena ambivalentnim poetskim jezikom?
Pre dvadeset godina, kada sam, nakon pet knjiga, prestala da pišem pesme, rekla sam da nisam ja napustila poeziju, već je poezija napustila mene. I zaista je tako bilo, nisam mogla više da pišem pesme. Nekim čudom, ove godine, poezija mi se vratila. Štošta mi se vratilo za šta sam mislila da je nestalo zauvek. Svet emocija, koji je kod mene uvek u saglasju sa svetom književnosti, nikad neće prestati da me iznenađuje.

Žena koja gleda porniće, a kad je pozovu telefonom kaže da presađuje fikus; žena koja promišlja kako je biti u ulozi muškarca koji povređuje druge žene, žena koja se bavi samo sobom, žena koja žudi za ljubavlju... Glas ove poezije osvešćuje sve vidove ženstvenosti kakva je ona danas?
Nadam se da je tako kao što kažete. Glas moje poezije može da osvešćuje samo ono što sam ja sama sebi osvestila, ili što sam zapisala nekim nesvesnim delom sebe, a osvestiće se kasnije, u nekom naknadnom čitanju. Želela sam da ova knjiga bude sasvim drugačija od mojih ranijih knjiga poezije, jer ni ja više nisam ona od pre. Ista je samo ljubav prema knjizi i prema magiji reči.

„Jednom je velika ljubav presekla njegov život na pola, prvi deo nastavlja da se uvija na nekom drugom mestu...” Život može da se nastavi i kad se prekine?
Sioran je zapisao ovako: „Posle izvesnih noći trebalo bi da promenimo ime, jer više zaista nismo isti.” Da, život se nastavlja, posle mnogo čega, i nekad nam se čini da to više i nismo mi, da smo svukli sa sebe toliko zaštitnih košuljica, da je nemoguće nastaviti tako ogoljen, ranjen, povređen, izmenjen, oplemenjen, nov sam sebi... Ali ako imamo sreće, onda otkrijemo neku lepotu u tom svom novom obliku i idemo dalje. Ja nisam zagovornik hrabrosti po svaku cenu, nipošto, nisam mnogo hrabra, ali sam znatiželjna, uvek me zanima šta će biti dalje, u sledećoj epizodi. I to me jedino održava u životu, ta znatiželja. Da nje nema, verovatno bih odavno potonula.

Vaš prostor je svet intime, ne komentarišete „velike” istorijske događaje koji su uveliko preuzeli naše živote?
Veliki istorijski događaji, na svu sreću, nisu uspeli da preuzmu moj život. I dobro je staviti ih pod navodnike, jer u njima nije bilo ničeg istinski velikog. To su uglavnom slike promašaja, pogrešnih odluka, ličnih i kolektivnih, gomila stereotipa, zabluda, nepravdi i ljudskih nesreća. Od svega toga ja se sakrivam u svet intime dok pišem, ali naravno da sam svesna stvarnosti u kojoj živim. Ipak, verujem da konačno svaki čovek oblikuje svoj svet, a ja sam oduvek bila odlučna u tome da moj svet bude satkan od dubokih strasti i intime. Pa ma u kakvom okruženju se nalazila. Izgradila sam sposobnost da se maksimalno isključim iz svega što me ometa.

Jednu ste pesmu posvetili i hrvatskom pesniku i TV voditelju Aleksandru Stankoviću. Da li Vam je bio simpatičan upravo zbog te dvostrukosti svoje uloge, javnog poziva i stidljive poetske crte?
Stanković je divan, moderan, pesnik, a uz to i veoma hrabar novinar i izuzetno šarmantan čovek. To je sve više nego dovoljno da zasluži barem jednu pesmu, zar ne? Sigurna sam da će i on jednog dana, samo ako za to bude imao uslova, da odustane od novinarstva i da se u potpunosti posveti književnosti. Mada i novinarstvo, baš kao i književnost, i te kako ume da uzvrati ljubav čoveku, to znam i iz ličnog iskustva. Kad istinski uvažavate svoju publiku, to vam se uvek vraća, a Stanković je čovek koji sve radi sa punim srcem. Tu negde sam ga prepoznala, osetila sam da smo na tom nivou slični ljudi.

Posle dugogodišnje novinarske karijere, bili ste projekt-koordinator u Nansen centru, jednoj norveškoj Humanističkoj akademiji, na predmetu konflikt menadžment. Sada ste samo pisac?
Ponosna sam što sam punih dvanaest godina uspešno radila za Nansenskolen, jednu divnu i plemenitu instituciju, koja je za svoj rad već dva puta nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Bile su to naporne i uzbudljive godine, pune učenja i putovanja. Ali, upravo ove jeseni, ja sam odlučila da dam otkaz i da se vratim u slobodne umetnike, da odustanem od lepe norveške plate i da sebi vratim svoje vreme i svoju slobodu. Na ovu odluku sam još ponosnija, jer znam da je potpuno luda, ali istovremeno i potpuno nalik na mene. Sloboda iznad svega!

Marina Vulićević


Večernje novosti, 15. oktobar 2011.


Jelena Lengold: Kroz druge sagledavam sebe

Dragan BOGUTOVIĆ

Dobitnica Evropske nagrade za književnost Jelena Lengold o nagrađenoj knjizi “Vašarski mađioničar”, erotici, čitaocima

TRUDIM se da pišem onakve priče kakve volim i da čitam, a to, između ostalog, znači i zanimljive. Priču razumem na klasičan način, mora da ima junake i radnju, mora da ima svoj uspon, zaplet, katarzu i nekakav logičan završetak koji ne ostavlja čitaoca sa osećanjem da je glup i nedorastao autoru. Par puta sam u životu napisala i drugačije priče, eksperimenta radi, ali to nisam ja. Ne znači da su samo takve priče dobre, ali ja takve priče volim, priče koje neposredno komuniciraju sa čitaocima.
Ovo za “Novosti” kaže Jelena Lengold koja je, za knjigu priča “Vašarski mađioničar”, u izdanju “Arhipelaga” pre nekoliko dana dobila Evropsku nagradu za književnost zajedno sa 11 pisaca iz nekoliko zemalja. Ovo prestižno priznanje ustanovili su Evropski savet pisaca, Evropska federacija izdavača i Evropska federacija knjižara i distributera, uz pokroviteljstvo Evropske komisije.
Jelena Lengold se najpre oglasila kao pesnikinja (zbirke “Raspad botanike”, “Vreteno”, “Podneblja maka”, “Prolazak anđela”), zatim knjigama priča (“Pokisli lavovi”, “Lift”), posle kojih je usledio roman “Baltimor”. Spisateljica živi u Beogradu sa suprugom Aleksandrom Baljkom, koji je jedan od najistaknutijih srpskih aforističara i satiričara.

PIŠEM SA LAKOĆOM

OBIČNO se misli da pesma nastaje kao plod brze i jake inspiracije, a da proza zahteva dug i istrajan rad. Da li je uvek tako?
- Ja sve pišem sa priličnom lakoćom, i pesme i priče i intervjue, jer se ne trudim da zaštitim sebe, ma šta da pišem. Jedina je razlika u tome što mi za priču treba više cigareta, a za pesmu više suza. Nadahnuće je potrebno i za jedno i za drugo, jer čitalac uvek oseti da li je finalni proizvod autentičan ili nije. Ako autor ne izloži sebe u potpunosti za moguće ranjavanje, nikad neće uspeti potpuno da dopre do čitaoca, ma šta da piše.

* U “Vašarskom mađioničaru” posebno su snažni likovi žena, najčešće srednjih godina, koje se ne osećaju dobro u svojoj koži. Razlozi su veoma različiti?
- Ljudi koji se dobro osećaju u svojoj koži i inače nisu preterano zanimljivi za literaturu. A i ne poznajem puno takvih ljudi. Anksioznost je verovatno najrasprostranjenija pojava ovog našeg vremena. O čemu bismo drugome uopšte i pisali, ako ne o toj teskobi koja ima bezbroj lica?

* Priča po kojoj je knjiga i naslovljena je izrazito erotska, ali napisana iz perspektive muškarca, što baš nije uobičajeno?
- Ako pođemo od pretpostavke da svako od nas u sebi nosi i Animusa i Animu, najverovatnije da je moj Animus bio nešto slobodniji da iskaže sve to što je u ovoj priči ispričano. Privatno, ja sam prilično stidljiva osoba, ali kao pisac trudim se da prekoračim neka lična, ovozemaljska ograničenja, pa makar to bilo i tako što ću ući u muški lik.

* Knjige žena pisaca su poslednjih godina izuzetno popularne i imaju velike tiraže. Da li je razlog tome što su žene i revnosniji čitaoci?
- Nažalost, ti najveći tiraži obično ne znače i najveći kvalitet. Ne samo kod nas već i u celom svetu, visoki tiraži se postižu nekom polukič literaturom koja služi isključivo za to da svog čitaoca ili čitateljku zabavi. Ipak, ne mogu da krivim čitaoce za to: život koji živimo užasno je težak i stresan, ponekad je čoveku zaista potrebno samo nešto lako, površno i bezbrižno što će da ga uvede u san. Imam puno razumevanje za to, provodila sam i sama takve besane noći. Ali kad se svedu svi računi, ipak je intenzitet ono što čini naš život smislenim, a ne zaborav.

* Poeziji ste se vratili posle pune dve decenije, zbirkom “Bunar teških reči”, koju je pre dva dana objavio “Arhipelag”. Neobično duga pauza?
- Za mene je najneobičnije to da su od “Sličica iz života kapelmajstora”, dok sam se osvrnula i obavila nekoliko stvari u životu, proletele dve decenije! Neobično mi je i da za te dve decenije nisam mogla da napišem nijednu pesmu! To je kao vic o onom dečaku koji nije progovorio do petnaeste godine, i svi su mislili da je nem, a kad je napokon progovorio, i svi se začudili, kazao je da do tada, jednostavno, nije imao nikakvih primedbi. Tako i ja: kad sam napokon imala neku ozbiljniju primedbu na život, progovorila sam opet kroz poeziju. Ona je moj ventil za te stvari.

VELIKA ŠANSA

Jeleni Lengold nagrada će biti uručena na svečanosti u Kraljevskom pozorištu u Briselu, 28. novembra koju će direktno prenositi nekoliko zemalja. Koliko ova nagrada otvara mogućnosti za prodor u svet svedoči samo jedan podatak: autorska prava za objavljivanje romana “Razgovor sa Spinozom” Goceta Smilevskog, prošlogodišnjeg dobitnika, za nepunih godinu dana prodata su u deset zemalja, među kojima je i Brazil, a u Engleskoj će se pojaviti kod čuvenog “Pingvina”.
* Deset godina radili ste kao novinar i urednik u Radio Beogradu. Da li vam je to iskustvo u nekom smislu pomoglo u pisanju priča?
- Uvek sam radila poslove u kojima sam imala duboku komunikaciju sa mnogo ljudi, i to su uglavnom bili neobični, pametni, netipični ljudi. Volim da posmatram ljude, da razgovaram sa njima, da razmišljam o njima. Sve to je važno za pisanje priča. Kroz druge ljude sagledavam i sopstvene misli, strahove, želje, motivacije, i onda se sve to posle splete u nekakve priče.

* Posle ove nagrade vaša knjiga ima jako dobre šanse da se otisne u svet. Koji su razlozi najbitniji da delo domaćeg pisca nađe put do stranog čitaoca?
- Čini mi se da je to u najvećoj meri pitanje sreće, osim ako sopstveno delo ne posmatrate kao marketinški projekat, što ja svakako nikad nisam činila. Nisam preterano ambiciozna osoba, pa tako, sve lepo što se eventualno bude desilo, samo će me obradovati. Ja više nisam u godinama kad sebe mogu da razočaram, mogu samo prijatno da se iznenadim.

* Kao žanr, priča je u dobroj meri zapostavljena, iako imamo veoma dobrih pripovedača. Šta je razlog?
- Svako vreme ima svoju modu, pa je tako, u književnosti, ovo vreme romana. Vrlo rado bih se povinovala ovom modnom kriku da sam malo strpljivija i istrajnija, ali pisanje romana zahteva jednu drugačiju psihološku konstituciju, koju ja nemam, više upornosti i više radne discipline. Pa tako, sa ovoliko strpljenja koliko ga ja imam, priča je za mene idealan žanr, mada nisam baš sasvim digla ruke ni od romana. Uspela sam u životu da napišem jedan roman, možda će mi to poći za rukom još nekad. Osim toga, ja zaista verujem da samo istinski ljubitelji književnosti mogu da razumeju kakav neverovatan kapacitet i mogućnost u sebi nosi priča, kakav intenzitet, koji je najčešće nemoguće ostvariti u romanu. Kad bih pisala roman onako kako pišem priče, taj roman bi verovatno bio suviše intenzivan i naporan za čitanje, jer čitaocu ne bi dao priliku da predahne i odmori misli.

12.06.09

Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni pisci mnogo više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj ljudi koje to zanima. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj sobi, sama sebi. A ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo ostavljene same

Njen deda Lav Aleksandrovič Lengold je bio poreklom iz Kaluge, u Rusiji, a ona je rođena u Kruševcu gde je živela do 10.godine. Posle toga je došla u Beograd. Desetak godina je bila novinar na Radio 202, a od 1999. godine radi u Nansen dijalog cenru Srbije, koji je deo Nansen mreže koja se sastoji od deset centara na prostoru bivše Jugoslavije. Od pre dve godine je direktor ovog Centra, koji je, inače, osnovala Nansen humanistička akademija iz Lilehamera u Norveškoj.

Jelena Lengold (50) piše poeziju i prozu, a najpre je objavila knjigu pesama Raspad botanike, potom Vreteno, Podneblje maka, Polazak anđela, Sličice iz života kapelmajstora. Za poeziju je dobila nagradu Đura Jakšić. Njene knjige priča su Pokisli lavovi i Lift, a roman nosi naziv Baltimor.

Za knjigu priča Vašarski mađioničar (izdavač Arhipelag) koja se sastoji od 12 priča, ove godine je dobila Žensko pero, prestižnu nagradu lista Bazar koja od 2000. godine na izuzetan način podstiče stvaralaštvo žena pisaca. Pre toga, za isto delo je dobila priznanje koje nosi ime Biljana Jovanović. U najavi ove knjige kaže se da njeni junaci govore o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, a autorka kaže da to nije knjiga koja je pisana samo za žene, već je namenjena i muškarcima i objašnjava: „Junaci moje knjige su sredovečni ljudi sa gomilom emotivne implozije. Oni su dovoljno zreli da ponesu i ispolje sve emocije, od emotivnog ludila do susreta sa smrću“.

Koliko ima prednosti, a koliko mana, u činjenici da ste novinar koji postaje pisac?

- Bavila sam se pisanjem mnogo pre nego što sam postala novinar. Moja prva knjiga je objavljena još 1982. godine u ediciji Pegaz, Književne omladine Srbije, koja je tada objavljivala prve knjige mladih autora. Sledeće knjige objavljene su 1984, pa 1986, a ja sam novinarstvom tek u to vreme počela da se bavim. Ali, razumem vaše pitanje i zaista, uvek mi je mnogo energije, pa i kreativnosti odlazilo na poslove koje sam radila naporedo sa pisanjem. Dok sam bila novinar to je verovatno bilo još direktnije, jer sam i na taj način bila u književnosti, pisala prikaze knjiga, književne kritike, radila intervjue sa piscima, i htela ja to ili ne, mnogo stvaralačkog potencijala je otišlo u to. Ipak, to je bila i najbolja moguća profesija za mene u to vreme. Obožavala sam radio, uživala sam u vođenju „živih” emisija, i bila sam uvek u toku. Naprosto, morala sam da čitam sve!

Koje ste pisce voleli kao mladi, koje danas? Zbog čega?

- Uvek sam mnogo više volela savremenu literaturu od klasične. Pročitala sam, naravno, sve što se moralo pročitati od tih velikih knjiga i što gradi čitalački ukus, ali sam takoreći oduvek znala da moje istinsko interesovanje pripada modernim piscima. Sećam se da sam još kao devojčica bila fascinirana Albertom Moravijom. U vreme kad su moje drugarice čitale Mopasana i Žorž Sand, ja sam već imala težnju ka čitanju o tim komplikovanim međuljudskim odnosima, težnju ka nekim jačim i dubljim životnim dilemama, dilemama zrelih ljudi. Moja potreba ka romantičnom u književnosti uglavnom se zadovoljavala kroz poeziju, Vislavu Šimborsku, Nerudu, Cvetajevu... Danas se trudim da pročitam važne savremene pisce, uglavnom one koji pišu takozvanu urbanu prozu. Priznajem, to mi je blisko i srodno. Na svetu ima previše knjiga i ako bismo hteli da pročitamo sve to, čak i ono što nije iz našeg „koncentričnog kruga”, ne bi nam ostalo vremena ni za šta drugo u životu. Ipak, ma kako loše stajala sa vremenom, nisam odustala od čitanja svih mogućih knjiga iz psihologije. To je nešto što me je, uz književnost, uvek najviše zanimalo.

Postoji li neko ko vas je direktno inspirisao da počnete da pišete?

- Mislim da se čovek rađa kao pisac. To je proces koji se dešava čak i mimo naše volje. Takve ljude sve u životu inspiriše na pisanje i sve ih ka tome vodi. Tako da su se i moji putevi veoma rano ukrstili sa putevima drugih pisaca, na sve moguće načine. Mnoga prijateljstva sa piscima, naročito između moje dvadesete i tridesete godine, bila su mi veoma dragocena. Velika podrška u ono vreme bio mi je pesnik, i urednik mojih knjiga u Nolitu, Ivan V. Lalić. On je bio veliki pesnik koji je umeo i voleo da izvede na put mladog pesnika. Urednica moje prve prozne knjige bila je Svetlana Velmar Janković. Dok sam živa pamtiću ta dva telefonska poziva. Poziv iz Nolita kada mi je Ivan V. Lalić rekao da će mi knjiga biti objavljena i, nekoliko godina kasnije, isti takav poziv iz Srpske književne zadruge kada mi je lepe vesti saopštila Svetlana Velmar.

Kako biste čitaocu približili svoju literaturu, na koji način biste reklamirali svoj proizvod?

- Rekla bih da moje knjige nisu dosadne. Sve ostalo što bih ja, kao autor, kazala bilo bi neukusno. Ja spadam u onu generaciju koja nije vaspitavana da se hvališe.
Zbog čega su nagrade važne piscu?
- Važne su, da bi mu dale do znanja da postoji, da je ušao u taj mnogo pominjani književni establišment, da se njegov rad konačno prepoznaje kao kvalitet. Dok ne dobijete nagrade, pričate da vam do toga nije ni stalo. I ta je priča tada istinita, jer vas brani, pomaže vam da radite. A kad dobijete priznanje javnosti, onda napokon možete da priznate sebi koliko se svemu tome radujete.

Da li je posle nagrade teže pisati novo delo, ili je lakše jer vas nagrada uvodi u bolje društvo?

- Mislim da će meni sada biti lakše. Manje ću da kuburim sa motivacijom. Neću sebi postavljati pitanja ima li smisla sve to što radim i da li neko to uopšte čita. Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni pisci mnogo više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj ljudi koje to zanima. Jer, uvek se piše zbog drugih, zbog potrebe da se nekome nešto saopšti. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj sobi, sama sebi. A ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo ostavljene same. Potreban nam je dobar, blagonaklon sagovornik, makar i imaginaran. Sad znam da taj sagovornik postoji.

Radmila Stanković

03.06.09

Ako bih sve što radim suviše racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu, onda to više ne bi bilo istina

Književna nagrada Bazara za pisce nežnijeg pola,“Žensko pero“ za „najbolju prozu, roman ili zbirku priča“ za 2008. godinu pripala je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ u izdanju „Arhipelaga“. Nagrada će književnici biti uručena u četvrtak u Skupštini grada Beograda. „Vašarski mađioničar“, prema rečima kritičara, donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti. O nagradi i još po nečemu Jelena Lengold govori za Glas.

Kako ste primili vest o nagradi? Šta za vas predstavlja „Žensko pero“?
- Bila sam istovremeno oduševljena i prestravljena. Oduševljena jer sam dobila povratnu emociju od onih koji su čitali knjigu, a prestravljena činjenicom da moram, barem privremeno, da nastupam kao javna ličnost, sa svim pratećim stvarima koje to sa sobom nosi. Ja sam stidljiva osoba i ne funkcionišem sasvim prirodno kad je oko mene previše ljudi i previše zanimanja za ono što ja radim.

Šta mislite o podeli na muško i žensko pismo?
- Trudim se da o tome i ne mislim. Ako bih sve što radim suviše racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu, onda to više ne bi bilo istina. Recimo, s godinama sam shvatila da nosim u sebi mnogo elemenata feministkinje, a da na tome nikada nisam radila svesno. Samo sam, slušajući druge dugogodišnje feministkinje, zaključila da mnogo svojih životnih opredeljenja prepoznajem u njima.

Kako biste predstavili knjigu onima koji se tek spremaju da je pročitaju?
- Rekla bih im da pišem knjige koje nisu dosadne. Za većinu ljudi ovo je najvažnija stvar kad je knjiga u pitanju, iako ne žele da priznaju.

Ko su vaši junaci?
- To su uglavnom zreli komplikovani ljudi, koji žive naizgled obične živote, sa mnogo unutrašnjeg sadržaja. LJudi koji imaju svoje emotivne implozije i koji maštaju o tome da se otkače od obale i da krenu niz vodu, pa gde ih odnese.

MOJ BEOGRAD JE SVE LEPŠI

Kako izgleda život na relaciji Beograd-svet?
- Mnogo usamljenih noći u sobama dalekih koledža, mnogo pametnih ljudi koje sam upoznala i koji su podigli moje kriterijume o tome šta je intelektualac, mnogo relativizovanih stavova o tome ko je kakav na ovom svetu, veliki telefonski računi i svakojaki predeli u mojim mislima. Kad god se vratim kući, moj Novi Beograd je sve lepši i lepši!

Odakle crpete inspiraciju?
- Mislim da je Pol Oster napisao da se priče dešavaju onima koji umeju da ih prepoznaju. Priče su svuda oko nas. Čitav jedan život mogla bih da utrošim samo na to da posmatram ljude i da slušam njihove priče. A onda bih još jedan život provela samo razmišljajući o svemu onome sto sam čula.

Imate li književne uzore?
- Naravno, svi smo mi krenuli od nekih uzora i onda, inspirisani njima, polako pronalazili svoj put. Bilo je mnogo pisaca koje sam volela i koji su mi u određenom životnom dobu nešto značili. Ali, sabirajući sve te utiske, došla sam do toga da su tri knjige odredile moj život: Golobove „Grlice u šumi“, „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana i „Uteha stranaca“ Iana Mekjuana.

Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
- Ja sam ćutljivo dete sa bezobraznom maštom.

Na čemu trenutno radite?
- Ne pravim planove. Ne umem, a i kada pokušam, uglavnom se ne ostvaruju. Najbolje stvari dešavaju mi se kad im se uopšte ne nadam. Pišem uglavnom stihijski, uhvati me nekoliko meseci, pa onda mesecima ne radim ništa. Posle svake knjige se odmaram po nekoliko godina, ni sama ne znam zašto. Valjda čuvam u sebi neku energiju, kao ekspres lonac, ne progovaram dok ne počne da pišti i ispušta paru. I nikad ne znam šta se kuva u tom loncu. U tom smislu, ja sam svakom svojom knjigom iznenađena skoro kao i moji čitaoci.

Mila Milosavljević

21.04.09

Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost, kaže dobitnica nagrade „Biljana Jovanović”
Glancanje sopstvenih života


Nagrada Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović” za 2008. godinu dodeljena je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, u izdanju „Arhipelaga” iz Beograda. U saopštenju žirija kojem je predsedavao Božo Koprivica posebno je naglašena uverljivost pripovedanja i istančana psihologija u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović, autorka pripoveda o mogućim, a pukim slučajem izbegnutim, tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez obeležja...”, stoji dalje u saopštenju žirija.

Kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na ono što je pisala Biljana Jovanović?

Ne želim da govorim o književnoj srodnosti pre svega zato što svaki pisac, i živ i pokojni, imaju pravo na svoju unikatnost i autentičnost. Ali, zato mogu da konstatujem srodnost u borbi za slobodu izraza i u specifičnom učešću u mirovnim akcijama. Nansen dijalog centar, organizacija u kojoj radim već deset godina i čiji sam trenutno direktor, bavi se stvarima koje bi se, skoro da sam sigurna, veoma dopale Biljani. Nansen dijalog mreža u koju spada i naš Centar je ove godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir; to je činjenica koja u našim medijima još uvek nije bila poznata do sada, i na koju sam ponosna jednako koliko i na nagradu koja nosi ime Biljane Jovanović. I, nekako, vrlo mi je logično da se obe stvari dogode u razmaku od nekoliko dana. Sve to ima neke svoje neuhvatljive uzroke i veze.

Kako se u Vašim delima manifestuju gradovi i kakva je veza između gradova i Vaših likova?

Grad je neizbežan u mojim knjigama. Čitav život sam provela u gradovima, i u Beogradu, ali i u gradovima Evrope u koje me je posao odvodio. Ipak, mislim da ne spadam u one pisce kojima je grad glavni junak. Ima takvih pisaca, i ja ih veoma volim, jedan od njih je i Mihajlo Pantić, recimo. Kao i legendarni Momo Kapor. U mojim knjigama grad je više neka tiha pratnja junaku i njegovim zbivanjima. Čini mi se da je za moj književni grad, koji je Vladislava Gordić divno nazvala Lengoldlendom, tipično jedino to da bi mogao biti bilo koji grad na svetu. Valjda zato što verujem da je svuda sve isto i da je iluzija da nas na drugom mestu čeka nešto mnogo bolje ili mnogo opasnije. Sve što nosimo je u nama. Gradovi su mojim junacima samo mizanscen, ali ne i sudbina.

Uočavate li kako se promene Beograda, u duhu grada i njegovoj spoljašnjosti, odražavaju na ljude, u odnosu na devedesete, ili čak i pre njih?

Naravno da uočavam promene. Promene su takođe neizbežan deo života. Smešni su mi svi ovi ljudi koji se vajkaju nad promenama Beograda i pričaju kako je nekad sve bilo lepše, bolje, čistije... Ta mi priča zvuči i nadmeno i neukusno i konzervativno. Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost. Ja se trudim da u životu nikakve različitosti ne vrednujem kao bolje ili lošije, već jednostavno da ih prihvatim kao deo sveta. Inače bismo stalno išli naokolo i glancali sopstveni život, umesto da ga živimo.

Pišete o „oneobičenim” ljubavima, neminovnim rastancima, usamljenosti, neutoljivoj čežnji... Da li je moguć istinski potpun, dijaloški i duhovni odnos među polovima, ili je sve samo u težnji ka tome?

Zaista, ne znam odgovor na ovo pitanje. Ima trenutaka kada mislim da je to moguće, da postoji univerzalni jezik kojim možemo objasniti sebe drugome i upiti drugoga u sebe. A onda, opet, dođu momenti kada shvatim da je to bila iluzija i da su ljudi toliko zatvoreni svetovi da možemo dopreti samo do njihove površine i ni pedalj dalje. I ne bih ovo ograničavala samo na nerazumevanje između žena i muškaraca, mislim da to važi bilo za koja dva čoveka na svetu a, nažalost, i za bilo koja dva društva. Ipak, na nama je da stalno tragamo za tim putevima razumevanja. O tome ja pišem, o tom traganju.

Kada pišete o teškim temama, ponekad to činite iz perspektive muškog lika. Znači li to da patnju treba „muževno” podnositi?

Ima mnogo više teških tema o kojima sam pisala iz ženskog lika. A beg u muški lik je stvar neke spisateljske znatiželje. Ne vidim razlog zašto bih sebe kao pisca ograničavala samo na junakinje. Ipak, mislim da kod mene nema te podele šta koji pol može i treba da podnese. Duboko su emotivni i ranjivi i jedni i drugi. Ja samo pokušavam da zamislim kako je to biti neko drugi, i kako svet izgleda iz te perspektive. I začudo, nije mi to nimalo teško. Kad pišem, mogu biti bilo ko i u tome je najveća čar pisanja.

Kako pristupate erotici, šta je za Vas intimnije u priči, nagoveštaj erotskog ili sam njegov čin?

Najintimnije je, valjda, predavanje sebe drugome. Bez obzira na to da li je ispisano kroz ljubavni čin ili samo kroz želju. Kao piscu, meni je ta čežnja mnogo intrigantnija i zanimljivija za proučavanje, nego realizacija želje. Pa, ipak, čini mi se da sam tek načela pisanje o erotici. Treba razumeti sebe, treba prevazići stid, treba biti veoma jak da bi se o tome pisalo kako to ljubav zaslužuje. Ja se nekako nadam da ću napisati još bolje erotske priče kada jednom budem bolje razumela samu sebe.

Marina Vulićević

18.04.09

Humor je način da se čovek spase od straha i strepnje - rekla je Jelena Lengold, poznati pisac i dobitnik ovogodišnje nagrade „Biljana Jovanović” za knjigu „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”). U intervjuu za „Blic” dobitnica prestižnog priznanja govori o knjizi, lepoti zrelih godina, duhovitosti kao načinu gledanja na stvari, emocijama, ovdašnjoj realnosti koja liči na horor film.


Nagradu „Biljana Jovanović” dodeljuje Srpsko književno društvo, a govoreći o ovom priznanju koje joj je pripalo za zbirku priča „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”), Jelena Lengold kaže: „Da li je deplasirano da čovek prizna da se obradovao nagradi? Ne znam. Ja sam se, u svakom slučaju, veoma obradovala. I iznenadila. Mi, ljudi, sazdani smo i od te želje da budemo prihvaćeni, da dobijemo pohvalu za ono što radimo, da nas neko potapše po glavi i kaže nam da vidi naša nastojanja. Još kad je u pitanju jedna tako delikatna stvar kao što je umetnost, stvar koja je tako bliska sa ljubavlju, onda je potreba za povratnom emocijom možda i razumljivija.
Za mene se ne postavlja pitanje da li se vredi boriti. Barem ne još uvek. Od nekih svojih životnih bitaka sam odustala s vremenom, ali mi je pisanje bilo neka vrsta utočišta baš u takvim situacijama. Tako da za mene pisanje i nije borba. Pisanje je kuća. Tu živim. I na sreću, još me niko odatle nije proterao.

Junaci vaših priča su u godinama kada je mladost prisutna još samo u sećanjima. Niste li im, oslanjajući se upravo na njihova gorka iskustva, uvažavajući propuste i mane, omogućili drugačiji, nov kvalitet života?
- Ima nešto u ovoj sredovečnoj fazi života što me istinski fascinira i što mi je strahovito zanimljivo za pisanje. Junaci koji nose u sebi tu složenost mogu u priči da učine bukvalno sve! I u tom smislu, oni su slobodniji, luđi, mnogo manje predvidljivi od svih drugih. A to je upravo literarni lik o kome ja oduvek sanjam: dovoljno zreo da ponese svaku emociju, u rasponu od mladalačke zanesenosti do najbanalnijeg suočavanja sa nestankom.

Vaše priče bogato su protkane ironijskim uvidima i specifičnom duhovitošću...
- Ja ne bih mogla da budem humoristički pisac, nemam toliko duhovitosti u sebi, nažalost, ali kada se humorna situacija pojavi, ne branim se od nje i ne mislim da će da ugrozi ozbiljnost priče. Humor je sofisticiran način da čitaocu date šansu da se odmori, da udahne vazduh, da relativizuje sve što čita. Humor je način da se pobegne od straha i strepnje. I, naravno, humor je uvek bio jedan od najboljih načina za suočavanje sa svojim demonima.
U braku ste sa našim čuvenim aforističarem Aleksandrom Baljkom.

Duhovitost i ironija kao jedna od uporišnih tačaka braka ili...?
- To je tačno, na neki način. Aleksandar posmatra svet sa specifične platforme, koja je uvek neobična i mora da me nasmeje, čak i kad je smeh gorak. Ja bih se sigurno mnogo manje smejala u životu da nije njega, jer sam melanholične prirode. U tom smislu, on je moj antidepresiv i to vrlo delotvoran.

U priči „Ofelijo, idi u manastir” napisali ste: „Mržnja rađa mržnju, ljubav nam je pokazala boga (...) a sada ćemo ubiti boga...”. Kakvo mesto emocije imaju u današnjem svetu?
- Emocija je neizbežna. I sve te priče o smrti emocije i smrti ljubavi, o pragmatičnom svetu u koji idemo meni se čine samo kao zbunjenost ljudi pred ovim ubrzanjem koje je civilizacija dobila. Ta brzina i te stalne promene čine da ljudi ponekad ne stignu da uhvate konce sopstvenog života. Ali čim se samo malo povučemo u tišinu, naše biće se vrati i sve je opet tu, na svom mestu.

Zajednički imenitelj vaših priča mogao bi biti: stvari se uvek dešavaju s razlogom i uvek prethodno najavljene simbolima koje, uglavnom, ne prepoznajemo.
- Lakše mi je da verujem da se stvari dešavaju s nekim razlogom. Jer ako nije tako, onda je sve prilično suludo i nasumično. Mada ponekad nisam daleko ni od takvih misli. Pisanje je, barem za mene, terapijski korisno i zbog toga jer mogu naknadno da dam smisao nekim momentima života koji bi inače izgledali samo kao uzaludno trošenje energije. Ali kasnije kroz neku priču ispostavi se da su sve to bili znaci koji su me vodili ka nekom zanimljivom uvidu.

Izvan korica knjige, a iz ugla vašarskog mađioničara, ko smo i kakvi smo danas i ovde?
- Čini mi se da smo kolektivno zbunjeni, uplašeni, zabrinuti, da čeznemo za nekom utehom i odmorom. Barem je takva većina ljudi koje poznajem. Neki se brane površnošću, neki se brane ambicijom. I niko ne zna baš tačno da kaže sa koje strane vreba opasnost. Baš kao u dobrom horor filmu. Naravno, ne treba smetnuti s uma da je strah ponekad i afrodizijak.

Priče istančane psihologije
U obrazloženju odluke, žiri naglašava uverljivost pripovedanja i istančanu psihologiju u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović autorka pripoveda o mogućim (a pukim slučajem izbegnutim) tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez obeležja, u prostoru gde su politika i istorija pod suspenzijom”, kaže se u saopštenju žirija.
Odluku o nagradi Jeleni Lengold za knjigu „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”) jednoglasno je doneo žiri u sastavu: Božo Koprivica (predsednik), Vladislava Gordić Petković, Ana Ristović, Milan Đorđević i Milovan Marčetić.

31.12.09

... Iskusni čitalac lepe književnosti zna da je svaki pasus samo deo neke mnogo veće priče, koja još nije dovršena i čiji kraj nam u ovom trenutku nije poznat. Čini se da knjiga priča Vašarski mađioničar Jelene Lengold, pored izrazito autentičnog, senzibilno-ironičnog stila pripovedanja, ne pruža neki drugi imenilac koji ove priče objedinjuje, budući da su one tematski vrlo raznorodne. Bliskost, ljubav, sudbina, strahovi, strast, otuđenost, navika – svi ti motivi prepliću se, pa nestaju da bi ih zamenili drugi... Pa, šta! – reći će neki čitalac, i dodati: upravo to dokazuje blagorodnost jednog pisca! Pa, šta! – slažem se, kada se ne bi, uz pažljivo čitanje – počeo pomaljati skriveni logos koji, na koncu, daje celovitu, iznijansiranu i veoma kompleksnu sliku sveta ovog pripovedača. S druge strane, i površnim čitanjem lako se može doći do uvida da većina priča u zbirci, na ovaj ili onaj način, dotiče problematiku žensko-muških odnosa (menjam red složenice namerno, jer je naglasak, ipak, na ženskoj vizuri); žena i muškarac – najčešće su jedini likovi priča. I, šta taj njihov odnos karakteriše? Ljubav, melanholičnost, navike, zaljubljenost, dužnost, posesivnost? Teško je jednoznačno odgovoriti! U priči To sam mogla biti ja, suprotstavljen je muški princip kao nešto stabilno, racionalno, predvidljivo – ženskom, koji je suptilan, nestabilan, emotivan. I, kao što svako smatra da je onom drugom lakše u životu – tako i pripovedač, zapravo jedna poslovna žena, dok se vozi avionom – zavidi apotekaru Viktoru (realnom ili izmišljenom, svejedno je) na duhovnom miru koji poseduje (bar je na tlu!). Viktor je u priči karikaturalno sveden na ulogu apotekara, sve njegovo ponašanje zasnovano je na rigidnim ritualima i konformističkoj kontroli događaja (jer on je taj koji prodaje lekove, te, posredno, kontroliše i smrt). Mada se pripovedač ironično vajka: „Taj čovek – Viktor – to sam vrlo lako mogla biti ja“ – jasno je da je značenje ovih reči upravo suprotno, te da pripovedač nikada ne bi mogao biti Viktor, budući da je reč o antipodima. Jer, poslovna žena nije samo „poslovna“, već i osećajna, te je ta poslovnost i frustrira, a, pored toga, ona primećuje i ljude oko sebe, neprestano se čudeći otuđenosti i nesreći koja je okružuje. Takva struktura ličnosti: tanana, nestabilna, začuđena – daleko je složenija od strukture muškog lika u priči. Ipak, i žena i apotekar teže istom: spokoju. A spokoj, poznato je, lakše nalaze ljudi kojima je, oduvek, sve jasno, normalno i podrazumevajuće. Oni koji sve prihvataju tako kako je (i drugačije ne može da bude!). Takvi ljudi svesno su svet sveli na uska, jednostavna pravila koja im daju osećaj sigurnosti. Zato poslovna žena slobodno može zavideti na Viktorovom miru, ali ne i na duhovnosti – koja je suština mira za kojim ona traga. Priča Love me tender predstavlja žal sredovečne žene (a sredovečnost karakteriše sve likove knjige) za zaljubljenošću i izazovima. Ona se, za razliku od poslovne žene, umorila od predvidljivosti... – i dovoljna je bila jedna ljubavna pesma da se žal pretvori u žar, i da na trenutak ostavi svog muža, te da, poput šiparice, nežnost potraži kod „lažnog Elvisa“ – jednog pevača u letovalištu. Ali, umesto vatre koja obično nastane nakon takvog jednog „slučajnog , a zapravo suđenog susreta“, dvoje ljudi – žena i lažni Elvis – otvaraju dušu jedno drugom. Beznadežno su usamljeni – i njemu u tome ne pomažu neprestani susreti s damama, a njoj brak koji se sveo na rutinu. Ne mogu jedno drugome pružiti ništa, sem, možda, iskrenosti. I tako, niotkuda – započne se razgovor o strahu od smrti, koji ih oboje okupira. Ili je to, možda, strah od neispunjenog života, koji nezaustavljivo izmiče? Ova priča, poput priča Zygzwang, Lutanja i Nebo – ima neočekivan obrt. Od duhovitog , samoironičnog početnog pristupa pripovedača, koji čitaoca nagoni na smeh, priča dobije takav ishod koji osmeh, konačno, sledi. („Samo treba početi, negde, s nekog bezbednog , ništa ne slutećeg mesta, a posle će već sama stvar da nas vodi u pogrešnom pravcu“.) Rutinu (ili ruinu) bračnog života pisac detaljnije predstavlja u priči Sunovrat. Ponovo u Ich-formi (ona dominira čitavom zbirkom; autorka se uglavnom obraća u ženskom rodu – pa se čitaocu, i nehotično može nametnuti pogrešan zaključak da je reč o ispovednoj prozi), pripovedač žena – preispituje odnos bliskosti sa svojim mužem. Ona je nebrojeno puta pokušala da promeni jednu njegovu naviku – sklonost da izričito upotrebljava sopstveni peškir. Čini se, naivna navika, ali za ženu ona simboliše krucijalni znak suštinske razdvojenosti supružnika. Ipak, iznenada, muž odlazi u bolnicu, nalazeći se na ivici smrti. Izmenjen, ranjiv, prepušten lekarima i nezi žene. Međutim, on se oporavlja, a njegova stara navika ostaje neokrnjena. Pripovedač gorko zaključuje: „Ne verujem više u to da ljudi koji priđu smrti dovoljno blizu shvate neke bitne stvari. Ma, kakvi. Ne shvate oni ništa!“ Međutim – možda ljudi oko njih mogu da shvate nešto! Čak i otuđen, muž je za ženu, pre bolesti, predstavljao arhetip muškarca kome se divila. Ali, kad ga je videla bolesnog – taj ideal isčezava. Kao i njena želja. A kad nestane želje – ne ostaje prostora ni za strast. Paradoksalno, nestanak idealizovanog muškarca (a za ideal, onakav ili ovakav – kakav god! – uvek se treba boriti) – dovešće i do osećaja slobode. Čudnovato! Uvrežen je stav da je sloboda nešto što se osvaja, a pripovedač tvrdi suprotno: odustajanje od osvajanja, od bitke – čoveka oslobađa: „Život postaje neuporedivo jednostavniji kada se odustane od nastojanja da se bude lep, uspešan i srećan.“ Za ženu više nema smisla boriti se, iu tome ona nalazi, ako ne radost, a ono mir...
Ali, i tako viđenje stvari nosi u sebi zamku: „Siva nevidljiva stvorenja upadaju u oči drugim sivim stvorenjima.“ Tako se, neočekivano, žena našla u rukama – ljubavnika. Umornog i, takođe, nevidljivog . Dokaz da život može uvek iznova da porazi čoveka. Žena u priči Džepovi puni kamenja, kao u izvrnutom ogledalu, nalazi se na strani napuštenih. Ona i dalje voli svog bivšeg muža, i piše mu, u mašti, svakodnevno, pisma. Za nju on je i dalje ideal muškarca, koji ona, doduše, održava neprekidnim prisećanjima na doba upoznavanja, kad su bili lepi, mladi i zaljubljeni. Ona nema snage da posmatra svoj umoran odraz. Unutrašnji haos koji je muž u njoj izazvao, ona pokušava da sredi – čišćenjem kuće. I njoj samoj jasna je logika te samoobmane, sopstvena patetičnost, nemoć. Jasno joj je i to da čovek, čak i kad ima sve ono što laički nazivamo srećom – poput dobrog braka, mogućnosti da radi ono što voli – ipak(!) može biti nesrećan, te uzima za primer život Virdžinije Vulf. Subjektivni razlozi (ne)sreće često su nevidljivi. Žena iz ove priče nesumljivo je visprena (bistrina, uostalom, odlikuje sve ženske likove ove zbirke, kao i refleksivnost... no, ta visprenost otrovna je, usmerena protiv sebe, samoironična do brutalnosti; uostalom, autorka isâma, na jednom mestu, primećuje: „ironija je tako prizemno sredstvo da ne pokažete ono što zaista osećate“), ali uvid, gorko zaključuje pripovedač, nije uspeo da je sačuva od razočaranja. Da li, zapravo, razmišljanje i predviđanje i služe tome – da se čovek pripremi za poraze koji ga neminovno očekuju? Možda tako, logički spoznati, porazi deluju manje strašno kad se dogode? Kao iu Sunovratu, ženski lik i u ovoj priči pati zbog neostvarene bliskosti sa partnerom. Ali, krivicu, u ovom slučaju, muškarac prebacuje na ženu. Navodno, on je našao drugu jer svojoj ženi nije mogao „reći sve“. Zato bivša pokušava da mu napiše pismo i da mu kaže „svoje sve“. Zbog toga što ona zna da je za poveravanje prekasno – pisma ostaju zatočena u njoj, jer: „Ko bi to čitao?“ Na izrazito duhovit način (a sve što počne duhovito – završi se tragično!) autorka je, u priči Lutanja, još jednom obradila odnos supružnika-antipoda. U centru priče je mačak, koji neprestano luta, zadajući, tako, brige svojoj gazdarici. Njena brižnost dostiže opsesivnost, jer, zapravo predstavlja projekciju strepnje zbog mogućeg gubitka muža, takođe sklonog lutnjama. Zato ona želi da steriliše mačka. Muž se tome protivi, nesvesno se poistovećujući sa mačkom:
– ...Ti, zapravo želiš da imaš potpunu kontrolu nad njim. Ne želiš da bilo gde ide, ne želiš da ima bilo kakav život izvan ovog ovde. Želiš da on neprestano leži tu na pragu i uklapa se u ambijent savršenog doma...
– Ne, nije tačno... Ja samo želim da on bude bezbedan.
– A šta bi, po tebi, bila cena te bezbednosti? Jedan besmislen život...
– Zašto ovo nije dovoljno, ne razumem?
– Zato što tamo, izvan ove ograde, postoji čitav jedan život koji treba istražiti. Onjušiti. Ugristi. Ogrebati.
Zato što svaki mačor ima pravo na svoje rane i na svoja lutanja. I ako s tim ne možeš da se pomiriš, onda je bolje da nikoga i ne pokušavaš da voliš. Nikada.

Žena će svoju brižnost, zakratko, ostaviti po strani. Kada muž, opet , odluta, ona je slobodna da mačka odnese na sterilizaciju. Duhovitost pripovedača, ipak, najevidentnija je u priči Ofelijo, idi u manastir, kada on, u besu (tačnije – furoru!) analizira popularna literarna dela u kojima muški pisci ili izvođači pesama, ismevaju žene koje su nekada voleli, a koje su ih odbacile. Pripovedač čitavu situaciju izvrće naglavačke, ne zauzimajući tipično feministički stav, već zadirući u dublje motive pisanja takvih tekstova. Odbačen čovek(ili žena, svejedno!) sve svoje mane i promašaje najefektnije isprojektuje na nekadašnje voljeno biće... Zaljubljenost olako pređe u prezir! Preljubnička strast, kao glavni motiv, nalazi se u maestralno napisanoj priči Vašarski mađioničar. Sat vremena pre susreta – muškarac, opijen strašću, svojoj ljubavnici, piše pismo. To pismo predstavlja neprerađen, necenzurisan tok njegovih misli, koje se protežu od divlje erotičnosti do najpoetičnije nežnosti. Čitalac, tokom ove priče, sasvim gubi osećaj „kao da“ i ima utisak da se sve dešava potpuno autentično, onako kako jedan muškarac može da prooseća trenutke pred susret s ljubavnicom (jer u ovoj priči, za razliku od drugih, pripovedač sebi ne nameće samocenzuru iskazivanja emocija, ne sublimiše ih u intelektualizovanje). Ipak, on treba da se nađe sa ženom – koja je „još nečija.“ Otuda, neminovno, slede i ljubomorne misli. A otuda, možda, i potiče strast. Ta veza započeta je iz inata, kada je žena rekla da ona ne veruje u zaljubljivanje, i da je sve to stvar razuma. Svog budućeg ljubavnika ponizila je rečima: „Moj muž je bolji čovek od tebe.“ Vašarski mađioničar, kako ga je ona definisala, „zagrizao“je, želeći da joj dokaže suprotno: strast i te kako može da prevlada razum! Ali, da li je koren te strasti samo igra (nadmudrivanje) u kojoj je važno pobediti, po svaku cenu? Muškarac otkriva da ga najviše uzbuđuje upravo to što dominira nad ljubavnicom tokom intimnog čina. Svestan je da on ne kontroliše samo uzbuđenje svoje drage, već da u svojim rukama drži i(njenu) smrt. Sklonost ka vladanju jeste nešto što, izgleda, karakteriše ličnost svakog muškarca (mada, u priči Lutanja – pripovedač, suptilno, zastupa stav da su i žene sklone kontrolisanju, ali kod njih je ono pasivno, okrenuto ka domu, usmereno ka jednoj osobi).
Kad izgubi sposobnost upliva u živote ljudi oko sebe, ili kad otkrije da ih je, svojim postupcima, odveo u smrt – muškarac postaje olupina – kao u priči Aurora borealis. Tragična priča o životu nakon gubitka deteta, ispričana je suptilno, zagonetno i... ukratko – perfektno. Istinu da ljudi, kad ne mogu da prihvate životne potrese, beže u irelano, autorka je iskoristila iu pričama Zygzwang i Nebo. Pripovedač, mudro, u njima ne polazi od stvarnosnog, već suprotno – od imaginacije glavnog lika, držeći čitaoca u nedoumici – radi li se tu o fantastici ili onome što bismo u beletristici nazvali „socijalnom realnošću“ (mada je svaka realnost, zapravo – isključivo subjektivna; i„iščašena“– ona postoji u doživljaju čoveka). Život(arenje) nakon gubitka članova porodice tema je i priče Pod plaštom lepe književnosti – u kojoj je opisan dinamičan odnos dvoje mladih ljudi, zaljubljenika u beletristiku. Ovaj odnos, iznad drugih u knjizi, ima najpoetičnije obrise. Mladić odlučuje da duže ostane na letovanju, kako bi se družio sa svojom dragom, i ta zaljubljenost spasava ga od avionske nesreće u kojoj strada njegova porodica. Pod senkom nesreće (i tako bi mogao da se „izvrne“ naslov priče) – tragičan postaje i odnos mladića i devojke. On će se kretati od optuživanja, osećanja krivice i mržnje, čime će se i okončati ovo poznanstvo. Život nakon smrti bližnjih, ipak, može da otvori i jedno plodonosno polje: bavljenje filosofijom. Nekada je za filosofiranje bila potrebna dokolica, a danas – nesreća; jedino ona može čoveka, čini se, odvojiti od svakodnevnog užurbanog bitisanja, otvarajući prostor za preobražaj sopstvenog sveta. U priči Aurora borealis muškarac pokušava da, dijalogom sa nepoznatim ljudima, u baru, dođe do odgovora na pitanje o smislu života i bliskosti (bezbednoj distanci) i taj razgovor ga, možda, spasava od samoubistva, dok u priči Pod plaštom... – mladić, sada već odrastao čovek, nakon godina filosofiranja o tragediji – prihvata stanovište o sudbini kao jedinom faktoru čovekovih (ne)uspeha. Takav pasivizirani stav pomaže mu da negativna osećanja prema devojci i prema sebi, konačno, otkloni. Za nesreću nisu krivi oni, već usud. Sanjarenje, pored filosofiranja, može biti način da se prevlada trauma incesta (Zygzwang), kao što i konstruisanje realnosti jednog šizofrenog bolesnika u priči Nebo predstavlja mogućnost da se, bar nakratko, razdvoje bolne emocije od racija. Ali, niko od likova ove knjige neće uspeti da pobegne od emocija! U susretu sa kćerkom, čovek koji je uveren da je postao „nebo“, ipak zaplače i to ga bolno podseća da je on, zapravo, krhko ljudsko biće. Očaj je potpun i neopoziv, a racio i emocije – opet u fuziji. Čitava zbirka, u svojoj biti, svojevrsna je studija o suprotstavljenim osećanjima (strepnje i sigurnosti, otuđenosti i bliskosti, zaljubljenosti i straha od smrti, ljubavi i ljubomore, krivice i ravnodušnosti, patnje i slobode, odbačenosti ibezbednosti), koja razum ne uspeva da shvati, a kamoli prevlada! Zbirka Vašarski mađioničar, ipak, na svom najdubljem nivou poteže pitanje još bazičnijeg odnosa od onog ženskomuškog , a to je – odnos prema sebi (a iz te relacije, tog logosa, poznato je, svi drugi proističu!) Likovi knjige slični su: imaju poprilično životno iskustvo, dakle, gomile promašaja i uspeha iza sebe. Odlikuje ih tanano razumevanje sveta oko sebe, skloni su da duboko saosećaju sa nesrećama tog sveta, ali i da vispreno procene njegove mane (zato knjiga nosi jak esejistički ton). Međutim, njihova senzitivnost preterana je, a ironičnost – strela koju, pre svega, usmeravaju ka sebi. Junaci ove knjige, čini se, postaju žrtve sopstvenog nerazumevanja i emotivnosti. Isprobali su poznate i opšteprihvaćene staze, koje ih često nisu vodile do radosti i ispunjenja. Spremni su da probaju i nešto drugo, zabranjeno, poput preljube. I kada smognu snagu da naprave promenu, iskorače iz šablona, otkrivaju da ih ni to ne ispunjava, niti donosi mir. Život, opet, deluje haotično. A možda, zapravo, život i ne može biti drugačiji?

Biljana Ćulafić

03.09.09 Vreme

On, moj muž, on je moje ogledalo. Dok gledam njega, ja vidim sebe koja čitavog vikenda hodam po kući u staroj spavaćici, raščupana i bezvoljna. Kao penzionisani bokser. Neshvatljivo za bilo koga, uživam u svom sunovratu. Zaljubljeno prelazim dlanom po svojim ogrubelim petama. Po šiljatim dlačicama na listovima nogu. Uživam u ukusu svojih noktiju. U ukusu svoje izgrickane sujete. Ima u tome neke neobjašnjive slobode. Ne moramo više ništa da radimo! Ne moramo da namestimo krevet ujutru. Ne moramo da kupimo cveće i da ga stavimo u vazu. Ne moramo da obrišemo prašinu. Ne moramo zajedno da gledamo televiziju uveče, niti da doručkujemo u bašti. Svako od nas, slobodan u svom sunovratu, može da otvori frižider kad mu se prohte i da odseče za sebe kolut ili dva nečeg slanog i nezdravog. Život postaje neuporedivo jednostavniji kada se odustane od nastojanja da se bude lep, uspešan i srećan.

Između dveju knjiga proze Jelene Lengold prođe, otprilike, jedan "olimpijski ciklus": četiri godine, nekada pet. U tom je ritmu do sada napisala dve zbirke priča (Pokisli lavovi 1994. i Lift 1999), te roman Baltimor, 2003. Ovo ne ukazuje ni na sporost ni na lenjost: pre će biti da se radi o pametnom dopuštanju onoj tananoj građi od koje se – još od Čehova, mada je taj pisao danonoćno, kao da mu nad glavom visi šeherezadinska opasnost – sastoje priče koje ćemo uistinu želeti da čitamo i koje ćemo uistinu voleti da pamtimo, elem, dopuštanju da se razvije, da se na pravi način nataloži i sredi, da se ne protraći onako kako se to već dešava u pisaca koji mnogo više toga naume reći nego što su u stanju tekstualizovati.

Tako je bilo i sa najnovijom zbirkom Vašarski mađioničar, u međuvremenu s razlogom hvaljenom i nagrađivanom: trinaest priča koje čine ovu kolekciju zapravo su starim čitaocima njene proze negde već sasvim familijarne lengoldeske, ali uopšte nije slučajno i uopšte nije beznačajno što su baš negde za jednu olimpijadu novije, tj. – starije.

Kako sad to? Štono bi se kjerkegorovski reklo, dnevnik zavodnika/ce davna je prošlost (koja više ni samoj sebi ne veruje da nije bila tek tlapnja), pojam strepnje već je dobro razrađen, a strah i drhtanje sve su (sve)prisutniji, mada su i dalje tihi i nenametljivi, uplašeni i od samih sebe, od moguće "nepriličnosti" od koje se brane ovlašnim autoironijskim otklonom. Hoće se reći da Lengoldova i dalje možda i najbolje među savremenim srpskim pripovedačima ume fokusirati svoje priče na "prve i poslednje stvari": ljubav i njeno rastakanje, brak kao patološki simptom građanske egzistencije koja se takođe počne nepovratno raspadati onog trenutka kada se naizgled "solidno zasnuje", te na trošnost tela i nepostojanost duha, na minljivost egzistencije koja je, oh i ah, valjda najopštije od svih Opštih Mesta koja postoje na svetu, a opet, moraš sebi priznati da ti ne izbija iz glave, i da ti književnost koja ozbiljno ne računa s njom i o njoj nema šta za reći odavno nije zanimljiva, ako je ikada i bila. Jelena Lengold to zna, s tim računa, i o tome ume...

Nema, dakle, čuđenja što je sunovrat naslovni lajtmotiv jedne od najboljih priča u knjizi, kao što je to i nizbrdica u drugoj, takođe najboljima pripadajućoj. Vašarski mađioničar, svojim pretežnim delom, jeste bluz životne faze u kojoj, na toj famoznoj nizbrdici, tlo već pucketa i pršti pod nogama, pre nego što će se sasvim prolomiti, pre nego što nevoljnog proznog subjekta, u veličanstvenom stropoštu, proguta crna zemlja... Ali, toliko je toga Jeleninim sredovečnim naratorima ostalo još da se poradi do tog trenutka: da se zasere što se još nije zasralo, da se dosere što se još nekako održalo, da se protabiri ono što se ranije neopravljivo zaribalo, ili barem da se posluži kao medijum za tuđu promašenost, koja može za tren-dva da ti sakrije sopstvenu, kao u priči Love me tender, jednom od dragulja ove knjige. Da je Jelena L. jedan od retkih majstora pisanja o onim notornim m-ž relacijama na srpskom jeziku, takođe je notorno; nju, međutim, ponajčešće ne zanima bilo kakvo sociologizovanje na ovu temu. Možda će zvučati sasvim neprikladno bombastično, ali ova je autorka pre metafizički inspirisana: ne samo da je veza između A i B obdarena zastrašujuće rastućom rupom u sredini, nego su to A i B kao takvi, zajedno ili odvojeno; i to ne što bi njima nešto falilo, nego zato što svima nešto fali, samo što neki s time umeju malo bolje da se nose od drugih. Bar neko vreme...

Naravno, ona čudna, krasna i neretko očaravajuća melanholična vedrina (!) i nenametljiva rezonerska pronicljivost ni za trenutak ne napuštaju priče Jelene Lengold; čak i kada se upusti u (estetski) rizične izlete poput gotovo-pa-pamfleta Ofelijo, idi u manastir, autorka uspeva da zadrži kontrolu, i da sačuva besprekornu (u)komponovanost Vašarskog mađioničara. Naravno da je ovo najbolja knjiga priča napisana na srpskom a objavljena između dva Sajma, naravno da će nas J. L. ponovo (na)mučiti još jedan olimpijski ciklus, ali nema veze, veza između nje i zahtevnijeg čitaoca srećna je i trajna, kako to već ume da bude veza (iz onih viceva) između sadiste i mazohiste, u kojoj je pak sasvim nemoguće utvrditi ko je ko. Baš kao i u njenim pričama, u kojima nema ni krivih, a kamoli nedužnih.

teofil pančić

03.06.09 Večernje novosti

Posle nagrade „Biljana Jovanović“, Jelena Lengold dobila je i nagradu „Žensko pero“ za knjigu priča „Vašarski mađioničar“(izdavač „Arhipelag“), a ovo priznanje za najbolju knjigu neke srpske autorke u toku jedne godine, biće joj uručeno sutra u Skupštini grada. Knjiga Jelene Lengold „Vašarski mađioničar“ donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti. Pisane s velikom književnom snagom, po oceni žirija, ove priče su autentič no svedočanstvo o intimi i svakodnevici, o čudima ljubavi i o svakodnevnim epifanijama. To je književnost prekoračenja, književnost koja prevazilazi sve tabue i govori otvoreno i strasno. U pričama iz „Vašarskog mađioničara“ progovaraju svetlosti i senke svakodnevice i intime, veliki i mali obredi privatnosti i ljubavi. One su kazane sa istančanom psihologijom, a u njima su uobličeni neki od najboljih ženskih i muških likova novije srpske književnosti.

- Možete li da odredite zajednički imenitelj za sve vaše priče?
- Kad sam počela da ih pišem ni za jednu jedinu nisam imala pojma kako će se završiti. Nikad nemam čitavu radnju priče unapred u glavi. Nekada sam mislila da priče ili romani moraju drugačije da se pišu, sa nekakvim „kosturom“ radnje koji pisac unapred zna, ali sam vremenom shvatila da junaci imaju svoj život i svoje zahteve, nezavisne od mene. I moje je samo da tu njihovu volju sprovedem u delo. Na kraju priče sam uvek iznenađena. Dešava se neki čudan proces, kao da tu priču istovremeno i ispisujem i čitam po prvi put.

- Zašto ste odlučili da neke priče ispričate kroz muške likove?
- Piščev posao je, između ostalog, da ulazi u raznorazne zamišljene svetove. Jedan od tih svetova je i muški mozak. Moj animus izmene često progovara i u životu, pa ne vidim razloga zašto ne bi progovorio i u pričama. Takođe mislim da sam želela da izbegnem onaj stereotip po kome bih ja bila samo ženski pisac, koji piše o ženama i za žene. To bi me na neki način ograničavalo i sputavalo.

- Za čim, u emotivnom smislu, tragaju i čeznu žene i muškarci našeg doba?
- Ovo je teško pitanje jer su ljudi beskrajno raznoliki. Neki čeznu za nemirom, neki za mirom. Ipak, ako bi se tražila neka zajednička komponenta, čini mi se da svi čeznemo za motivacijom, ona se najlakše izgubi. Motivacija da se ide dalje, motivacija da se nešto želi, da se iščekuje, da se o nečemu mašta, motivacija da se veruje i motivacija da se uđe u svaki sledeći dan.

- Šta je ono što ženama danas najteže pada?
- Ne znam o kojim ženama govorimo. Postoje milioni žena koje ne znaju kako da prehrane svoju decu, i pred njihovim tegobama sve druge tegobe čine mi se besmislene. Ove druge, koje imaju zadovoljene elementarne životne potrebe, verovatno najteže doživljavaju taj preteški zahtev da se bude lep, poželjan, seksi, u trendu, da se bude mlad i kad to više nisi... Moderan svet je u tom smislu zaista postao okrutan i prezahtevan.

- Postoje li i danas neki tabui u ljubavi?
- Naravno da postoje i postojaće još dugo. Ljubav, ili sve ono što se ljubavlju smatra,
ljudima služi između ostalog i kao neko sigurno utočište. I kad god neko pokušava da unosi promene u to njihovo utočište, ljudi se uplaše i uznemire.

- Da li je u našem dobu erotika izgubila bitku od agresivno nametane pornografije?
- To je valjda sasvim individualno. Nemam utisak da živim u svetu agresivno nametane pornografije. Niti mislim da je pornografija najveće zlo ovog sveta. Sve je u oku posmatrača. Neki izopačen čovek može da gleda decu u vrtiću i da u toj sceni vidi nešto što ne bi trebalo da vidi. A neko drugi, pak, može da gleda pornografski film i da ga to inspiriše na nežnu ljubavnu noć. Stvar je samo u tome kako uzimamo i kroz kakve filtere propuštamo ono što nam svet nudi.

- Koliko gradovi u kojima živimo formiraju naše intimne svetove?
- Mislim da naše intimne svetove formiraju pre svega naši geni, barem tako nauka kaže, a ja verujem u nauku. Gradovi u kojima živimo kasnije samo dodaju neke boje, mirise i zvukove na taj zapis koji nam je unapred dat i koji je osnova svega što ćemo osetiti i doživeti u životu. Gde god da sam odlazila, a odlazila sam u mnoge gradove sveta, posle nekog vremena postala bih jako tužna. Takva je moja unutrašnja šema i od nje ne mogu da pobegnem. Ne postoji lepota predela, ne postoje građevine, muzeji, mora, skijališta, glečeri, niti bilo šta na svetu što bi me u toj meri fasciniralo da posle nedelju dana ne počnem intenzivno da patim za svojom kućom, svojom kuhinjom, krevetom i svojim radnim stolom. I zato mislim da je moj intimni svet formiran veoma davno, i da ga ništa od tog spolja nije značajno promenilo. Intimni svet se gradi u malim prostorima duše, kako mu i samo ime kaže, intimno. Bez buke i bez prevelikog šarenila.

-Kako gledate na termin „žensko pismo“ i da li je bitno da se književni glas određuje prema polu?
- Lingvistički, izraz žensko pismo mi je veoma zanimljiv. Ne zbog reči „žensko“ već zbog ove druge, „pismo“. Znamo kakve sve asocijacije nosi, iako se u ovom izrazu valjda misli na pismo kao stil pisanja. Ipak, pismo je poruka, najčešće lične prirode, koju jedna osoba upućuje drugoj. Pismo najčešće nije književnost. Pismo je ispovedanje. Pismo je pripovedanje onoga što se nekome dogodilo. Valjda su sve ovo stereotipi koji se vezuju za literaturu koju pišu žene. Nisam još čula da neko kaže muško pismo. Čudna je ta stvar sa ženama. One su većina na svetu, a imaju tretman kao da su manjina. Naravno, muški i ženski pol ne mogu da se izjednače, oni jesu različiti, ali tretman bi u umetnosti morao da bude ravnopravan. To svi govore, ali u praksi većina naših književnih kritičara će kad-tad napisati neki tekst, makar i pohvalan, o ženama u književnosti, ili o autohtonom ženskom glasu, ili već neku od tih budalaština, a pri tom im neće dopreti do svesti da nikada takav tekst ne bi pisali o muškarcima. Pomenuli smo negde u nekom prethodnom pitanju pornografiju. Ja se ne plašim da će pornografija da isprlja svet. Ono što ovaj svet ugrožava i čini ga opasnim mestom za življenje, to su upravo stereotipi, zatim gomila predrasuda koje iz tih stereotipa proizilaze, i kao logična posledica toga, diskriminacija i svrstavanje ljudi u neke imaginarne grupe. Jedna od tih izmišljenih, nepostojećih, grupa je i žensko pismo. Ona postoji taman toliko koliko i genocidni narod.

Bane Đorđević

07.05.09 NIN

Poslednja od ukupno trinaest priča u zbirci Jelene Lengold, jedina koja se posle niza peripetija okončava “na najlepši mogući način”, praćena je, ipak, upozorenjem da “iskusni čitalac... zna da je svaki pasus samo deo neke mnogo veće priče... čiji kraj nam... nije poznat”. Zahvaljujući uviđanju da je pomenuti “hepiend” omogućen junakovim katarzičnim mirenjem sa sopstvenom sudbinom tek “pod plaštom lepe književnosti”, a u analogiji s Pasternakovim Doktorom Živagom, ovu relativizujuću opasku bi možda ponajpre valjalo shvatiti kao podsećanje na epohalno znanje o tome da se svaka lična “priča”, bez obzira na to koliko se čini izdvojena, neumitno odvija u zlokobnoj senci tzv. velikih, ideološki, povesno ili politički determinisanih “priča”.
Ma koliko teskobno ili nesrećno završavali, i svi preostali intimni “pasusi”, sve preostale “male” priče u Vašarskom mađioničaru, gotovo demonstrativno se odvijaju takođe mimo “velike”, oficijelne istorije i njenih spektakularnih katastrofa. Jedina “velika naracija” koja je ovde neposredno uzeta u obzir jeste kulturološki shvaćena povest polnih i rodnih odnosa, “programski” ocrtana u “ljutitom feminističkom manifestu” pod naslovom “Ofelijo, idi u manastir”, u kojem su na šaljivo-humoristički i ironijski način, donekle nalik pripovednom maniru Dubravke Ugrešić, tematizovani muški stereotipi o ženama u rasponu od popularnih pesama “Parnog valjka” do proze Dragana Velikića i Mihajla Pantića.
Ali ni ta samoobznanjena feministička vizura u prozi Jelene Lengold nije monolitna i nije lišena autoironijskog naboja, što je vidljivo već iz činjenice da su citati iz dela dvojice pomenutih autora epigrafski stavljeni na sam početak ove, reklo bi se, tipično “ženske” knjige. Pravo “zakuvavanje”, međutim, tek sledi. Dok su muškarci zaista dosledno feministički prikazani kao “nesigurni”, “slabi” subjekti koji žive “nekako glavom preko sveta” i klecaju pod teretom sopstvene mačo-mitologije (“Vašarski mađioničar”, “Lutanja”, “Senka”, “Aurora borealis”), same žene su, naime, po pravilu date kao neostvareni, “imaginarni” subjekti koji žive takoreći “glavom ispod sveta”, čeznući za neostvarivom muškom postojanošću kao egzistencijalnim osloncem ili pak za tim da budu “neko drugi” (“To sam mogla biti ja”, “Love me tender”, “Zugznjang”). Ovo karakteristično stanje stešnjenosti “u sopstvenoj koži” primerno je izvedeno u priči “Yepovi puni kamenja”, čija ostavljena junakinja – tek nakratko, doduše – priziva feministički samodovoljnu ikonu Virdžinije Vulf, da bi se zatim sasvim prepustila obratnoj fantazmi opsesivno-zavisnog saobraćanja s figurom iščezlog ljubavnika.
Dve ključne priče su, otuda, “Sunovrati” i “Nebo”. U prvoj, sredovečni supružnici suočeni su sa spoznajom o “fragilnosti želje” onog mladalačkog, “beskompromisnog bića u nama” i neizbežnoj međusobnoj upućenosti nakon uviđanja da, paradoksalno, “sloboda počinje onoga dana kada prestanete da brojite svoje sunovrate... jer, taj pad... je neminovan”. U drugoj, možda i najuspelijoj priči zbirke, glavni junak je u izvesnom smislu već dramatično doživeo svoj neminovni “pad”, budući da je zatočen u psihijatrijskom krevetu, iz kojega, poput nekog degradiranog Vendersovog anđela, “normalne”, nehospitalizovane ljude doživljava kao bića što “imaju potrebu da se opiru neminovnom”, verujući da “postoje granice tela... da se može tačno odrediti dokle se šta prostire”, a zapravo “nebo je svuda... ispod i iznad njih”.
Nesumnjiva literarnost ove sugestivne vizije, tako podesne za izražavanje protivrečne prirode i ženskog i muškog razumevanja sveta, bez razlike, vodi ravno prema onom završnom prihvatanju ljudske sudbine kao mogućem gotovo isključivo “pod plaštom” takozvane lepe književnosti. Skoro bez izuzetka uronjene u svakodnevno, banalno, klišeizirano i beskrajno ponovljivo, priče iz zbirke Vašarski mađioničar svojim najboljim momentima svedoče o tome da je umetnost još uvek kadra da, makar posredno i simbolično, dotakne to, starinski shvaćeno poslanstvo kao svoju sopstvenu “sudbinu”, i to bez obzira na programska opredeljenja, tematska ograničenja, neizbežne povesno-ideološke uslovljenosti ili pak promene perceptivnog horizonta publike pod uticajem doskora nezamislivog razvoja savremenih tehnologija.


Tihomir Brajović

21.03.09 Danas

Formiranje autentičnog književnog glasa najvažnija je stvar za pisca, jer se bez njega utapa u ono što svako od ljudi koji se bave pisanom reči pokušava da izbegne, u besmislene redove štamparskog otiska na papiru, u mnoštvo koje nalikuje Danteovoj pretpaklenskoj gomili. A kada se radi o spisateljicama, pred njima je zadatak dvostruko teži, s obzirom na činjenicu da se u ovdašnjoj književnosti posprdno gleda na žensko pismo.

Ovakav stav književnog establišmenta ne treba da iznenađuje, ako se zna da se u medijima Ljiljana HabjanovićĐurovićpromoviše kao naša najveća spisateljica i prava predstavnica ovog paralelnog toka književnosti, čiji je neprocenjivi značaj prepoznat svuda u svetu. Na sreću, postoje knjige i autorke koje će svojim delanjem svaki put iznova dokazivati da je žensko pismo živa i dinamična struktura i time čitaoce primoravati da obrate pažnju na svu složenost ženskog doživljavanja i poimanja sveta, kao i na autentične umetničke mehanizme kojima se ono aktualizuje.

Knjiga pripovedaka Jelene Lengold Vašarski mađioničar, uz Mango Ljubice Arsić, svakako je najbolja ženska knjiga koja se pojavila u protekloj godini, bez obzira na činjenicu što se u nekoliko pripovedaka kao naratori javljaju muškarci. Ovih dvanaest (žigosanih) pripovedaka tematski su povezane jer se bave životom zrelih žena i kao takve predstavljaju uvid u postljubavni život, pri čemu ne mislim da je to život bez ljubavi, većda se u njemu ova neugasiva životna energija preobražava u sasvim drugačiji kvalitet, obogaćen gorko slatkim iskustvom i ironijskim uvidima u sopstveni položaj u privatnom i društvenom.

Čak i one, dakle, pripovetke koje pričaju pripovedači imaju za cilj da osvetle žensku stranu sveta, samo što se autorka veoma pažljivo i mudro čuvala upada u banalno i/ili patetično. Da je, na primer, u pripoveci Aurora Borealis, priču o gubitku deteta ispričala kroz žensku perspektivu, bila bi u opasnosti da sklizne u patetiku iz koje se ne bi lako iščupala, jer u ovom društvu postoji čitava tradicija povezivanja pojma žene sa gubitkom, dok balkanski dečaci, po pravilu, ne plaču. Isto tako, da se usudila da naslovnu priču zbirke ispripoveda iz ženskog ugla, morala bi da se suoči sa problemom seksualnosti, što je takođe klizavo tlo na kome opet caruje muška, dakle, nasilna logika otimanja. Ovim, naravno, ne želim da kažem da Jelena Lengold ne sme da igra na takvom negostoljubivom terenu (vidite sjajne priče o seksualnosti i senzualnosti poput Love me tender, Zugzwang ili Ofelijo, idi u manastir). Konačno, jedna od najboljih pripovedaka u knjizi, Senka, morala je da se ispriča kroz mušku vizuru upravo zato da bi ono što čini priču, dakle ono neiskazano, moglo da se odigra.

Nastajući na fonu mopasanovsko-čehovljevko-karverovske poetike, pripovetke Jelene Lengold upravo uspevaju najviše da govore kroz cezure, kroz ono što se ne vidi i ne priča i kroz autentičnu atmosferu koju se u njima stvara. I taj pokret ka spolja, to, da slikovito kažem, napadno mahanje rukama da bi se sakrila unutrašnjost - mesto na kome se priča uistinu odigrava - baš to služi da se na tako stvorenoj pozadini jasnije uoče oni neiskazani, a naslućeni motivacijski mehanizmi koji pokreću postupke i psihologiju junaka. Ipak, i pored svoje sklonosti ka stvarnosnoj prozi, Jelena Lengold ume da se poigra s književnim tekstovima. Duhovita konverzacija sa tekstom Mihajla Pantića nije tek omažprijatelju, većpre svega polemički intonirano tumačenje koje za rezultat ima ozbiljno postavljanje pitanja o rodnoj ravnopravnosti i položaju žene u popularnoj i visokoj kulturi.

Najlepša priča čitave zbirke, po mom mišljenju, jeste Love me tender, u kojoj se kroz suludu mešavinu životnih energija čita priča o veri, nadi i samozavaravanju. I za sve one koji misle da je bilo koji lik u ovoj priči naivan, imam savet da je pročitaju ponovo. Ovo, naravno, važi i za ostalih jedanaest pripovedaka.

Vladimir Arsenić

27.01.09 Vavilon

Ako bismo pripovetke Jelene Lengold, okupljene u zbirci pod nazivom Vašarski madjioničar, pokušali da opišemo u jednoj rečenici rekavši da je to savremena, intimistička proza koja se na rafiniran način bavi ženskim uglom gledanja na večitu temu odnosa medju polovima, čitalac ne bi stekao jasnu sliku o razlikama koje nesumljivo postoje izmedju nekolicine spisateljica, koje su, takodje, svoje ženske likove i njihove probleme, locirale u savremeni trenutak.
Jelena Lengold uspeva u onome što je kod proze koja razotkriva intimu muško-ženskih odnosa možda i najteže, a to je da spisateljskom veštinom izbegne banalnost i patetiku. Priče o rafiniranim osećanjima sa naglaskom na izuzetnoj osetljivosti na bol, tugu, nostalgiju i anksioznost nisu obavezno ni nužno priče o nesrećnim sudbinama, ali jedna dublja patnja i teskoba, pritisak života kao takvog, gotovo je obavezni pratilac ove stišane, odmerene, prefinjene proze. Sećanje, slutnja, često loše predosećanje prati mirnoća sa kojom se sudbina prihvata čak i kada postoji napor da se ona promeni. Suprotno tome, erotsko kao prirodni sastavni deo ljudskosti, kao integrisani ljubavni naboj sastojan od dve neraskidive strane – tela i duše, vibrira jačom energijom nepomirljivosti. Lengoldova je u prozi neobično pronicljiv posmatrač minucioznih detalja, emotivnih treptaja, ona premošćuje zid izmedju maske telesnog i nutrine ljudskih stanja na sasvim osoben način koji je razlikuje od drugih.
Navedimo samo primere onih spisateljica koje, iako veoma različitih, ali svakako uspešnih, proznih postupaka i vidjenja kako izbeći stereotipe u tekstu, u svome opusu mogu imati predznak stvarnosne proze: Dok je kod Mirjane Djurdjević, iako prividno maskirano krimi zapletom, kritičko sagledavanje savremenog trenutka prikazano kroz dominantnu otvorenost osećanja, apsolutnu ekstrovertnost junakinja koje kao da i pored urnebesnog humora, odnosno upravo uz njegovu pomoć, vrište za pomoć i promene, kod Ljubice Arsić je polje muško-ženskih odnosa jasno i bez zazora ospoljeno i dovedeno do mesta u kome tajne valja razotkriti i na taj način ih prebroditi. Kod Jelene Lengold je na ovoj skali tonaliteta, svet potpuno utišan, zapreten u subjektu, tih i stidljiv da zatraži, da promeni, da se nametne. Ta prefinjenost osećanja nadzire I stilske odlike proze u kojoj ni u jednom trenutku nema trivijalnosti što se ukazuje kao glavni adut Lengoldove. Koliko god svakodnevne bile situacije koje se opisuju, kao i motivi napuštene drage, propalog braka, izneverenih očekivanja, proza Jelene Lengold traga za autentičnim i pronalazi ga negde na ivici ironije koju proglašava figurom non grata, kako sama naglašava, „prizemnim sredstvom koje vam pomaže da ne pokažete ono što zaista osećate“. Ovaj proglas se, medjutim , nikako ne može uzeti bez rezerve, već on upućuje na veći oprez spisateljice koja ne beži od blagotvorne ironijske distance već je taktično rasporedjuje i dozira na skali od najtišeg do najjačeg, sarkastičnog tonaliteta iskorišćenog u pretposlednjoj priči koja se može čitati i kao feministički manifest. U tako suverenoj veštini da se vlada tekstom, pronalazi se i ona neophodna razlika izmedju npr. dobitnice Andrićeve nagrade, Ljiljane Dugalić, čija se zbirka priča o svakodnevicama najčešće ženskih usamljeničkih života, AKT, guši u trivijalnom, u rdjavim poredjenjima, neadekvatnim metaforama i pomanjkanju literarno-stilskog otklona od kolokvijalno-dokumentarističkog diskursa, Sve nasuprot Vašarskom madjioničaru koji, barem za sada, može da predvodi listu predloga za već pomenutu ovogodišnju nagradu.

Jasmina Vrbavac

11.10.08 Politika

Vladislava Gordić Petković

U romanu Forsiranje romana reke Dubravke Ugrešić visoka mlada žena "nalik na prekrasnu, tužnu pticu" na peronu ispraća čoveka koji ju je zavoleo i izgubio u jednom danu. Od njega joj ostaje jedino tableta za koju ne zna da li je cijankalijum koji ubija trenutno ili pak potpuno bezopasna: samo je rešena da je proguta jednog dana "kad joj bude jako zima". Pa šta bude!

Tiha, neretko ignorisana ili poznata samo iz viđenja, jedna podzemna struja ženske književne tradicije u Srbiji – struja koja možda nije potekla od Ugrešićke ali se svakako bar mačji očešala o nju – obazrivo i nenametljivo (a istovremeno potresno i veličanstveno) pripoveda upravo ovakve priče: priče o mogućim a pukim slučajem izbegnutim tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o jakoj zimi od koje bride srce i prsti. To su priče o Njemu i Njoj, bez patetike i sladunjavosti, u okruženju bez obeležja, u prostoru gde su politika i istorija pod suspenzijom, u svetu sa malo ličnih podataka, sa retkim opisima, još ređim dijagnozama i tek pokojim amblematskim pseudonimom koji se junaku i junakinji ove proze dodeli reda radi i preko volje.

Još od pripovednog prvenca Pokisli lavovi (1994) Jelena Lengold je prvosveštenica ove literarne struje – intimističke proze za zrele i osetljive koja čitaoca silovito mami, hvata u omču i vuče prema sebi. I jednako privlačne knjige koje su usledile – zbirka priča Lift (1999) i roman Baltimor (2003) – smeštene su u identičan predeo, monoton i nimalo gostoljubiv, u imaginarnu zemlju večne sadašnjosti i snažne nostalgije. Lengoldlend je nepristupačni teren ljubavi i sećanja, nedoumica, strahova; to je predeo u kom se nastanjuju demoni smrti i uspomena – kao u Karverovim pričama o pustoši posle razvoda i ravnodušnoj praznini koja ispuni svet nakon smrti ljubavi; slično Murakamiju čije knjige stižu sa planete na kojoj, kako napisa jedan kritičar, stanuju svi naši strahovi, U Lengoldlendu ljubav nije nagrada već muka; najveća avantura je zajednički život a najgori rizik ispovedanje. Ljubav dvoje ljudi podvrgava se anatomiji setnog sećanja i zloslutnog predviđanja, a život je duga bolest bez radosti izlečenja, bolest koja se mora odbolovati na nogama. Vivisekcija brakova i rastanaka i turobno sećanje na detinjstvo pokreću dijalog lektire i intime; laboratorijski čiste knjiške situacije poput fatalnih susreta i vulkanske strasti ironično se repliciraju u životu junaka, uflekane strahom i sumnjom. Lengoldova literarizuje i erotiku i zlostavljanje, i pubertetski bes i resantiman zrelog doba; u njenoj prozi se ljubav, usamljenost i smrt drže skupa kao najbolje drugarice.

Surovo i nežno istovremeno, priče u zbirci Vašarski mađioničar (Arhipelag, 2008) načinju temu letnjeg flerta da bi opisale kobni predosećaj smrti koji vreba svaki spokojan brak; voajerska radoznalost za komšiluk podiže zavesu sa potisnutih detinjih trauma, a donžuanska lutanja jednog mačka zarotiraće temu slobode i neverstva u bračnoj vezi. Već prva priča "To sam mogla biti ja" uvodi nas u jedan mogući život: u apoteku kao sliku kliničke harmonije, reda čija je kolateralna šteta – živo(s)t. Knjigu zatvara priča "Pod plaštom lepe književnosti", varljivo zasnovana na temi ponovljenog susreta sa mladalačkom ljubavi; potresno, gorko i ironično a čitaocu sasvim neočekivano, letnja ljubav doslovce spasava život Norvežaninu zaljubljenom u jedan ruski roman.

Dvanaest priča u Vašarskom mađioničaru isleđuju burnu koegzistenciju ljubavi sa neostvarenim snovima i lepom literaturom. Sa pratećim iznenađenjima u vidu oporog esejiziranja – priča sa polemičkim nabojem naslovljena "Ofelijo, idi u manastir" je veseli i peckavi postfeministički traktat: čantranje muškarcu, započeto pesmom "Parnog valjka" o Nedi koja više nije ohola. Priče o ženi i modelima ženskosti nižu se dalje u vidu esejističkog dvoboja sa piscima i ispisnicima.

Jelena Lengold širi opseg tema od braka i seksualnosti prema pitanjima identiteta, ženskosti, porodičnih odnosa, trauma i uspomena. Usamljenost, u zbirci Lift predstavljena kao stanje izopštenosti i razlike mimo lične odluke i uticaja sudbine, sada postaje polje kontemplacije i cinizma, gostoljubivo za fantastiku, očuđenje, eksperiment i stilsku raznolikost. Kao što je u romanu Baltimor glavni motiv trud bezimene junakinje da napiše roman, tako u ovim pričama akteri pokušavaju da stabilizuju svoje viđenje sebe i sveta. I dalje junakinje bez imena, geografski nedefinisanog porekla i nejasne socijalne pripadnosti otkrivaju intimnu i porodičnu istoriju. Ambivalentnost bliskosti je stalna tema Jelene Lengold o kojoj se pripoveda mirno i sabrano, setno i opušteno, nostalgično i histerično. Ispovedanje je uvek neka vrsta selektivnog sećanja: to sećanje može biti potisnuta uspomena na seksualno zlostavljanje, ali iz njega izranjaju i privilegovani trenuci radovanja i sumnji. Ispovest je zamka za čitaoca i maska pripovedača. Jelena Lengold razobličava fenomen autentičnosti, tragajući za dubljom potvrdom o istinitosti emocije nego što je to podatak i dokument. Nežno kontrolisana inspiracija traga za načinima da se progovori o fragmentiranom, zbunjenom subjektu. Dok je u Baltimoru okosnica pripovedanja bilo kamufliranje procesa pisanja, u Vašarskom mađioničaru postupak se ogoljuje i demontira. Između ironije i iluzije, rekli bismo, nastala je najlepša tužna stvar koja se čitaocu može dogoditi: pregršt priča koje u zimske dane štite od teških misli.