Raščarani svet

20.03.17 Polja

Jedno od najvažnijih pitanja svakog vremena i svakog čoveka jeste: kako živeti? Šta činiti kada se naše iluzije razbiju, i kada nam njihova srča počne zadirati u meso?
U novoj knjizi Jelene Lengold, Raščarani svet, nalazimo deset priča koje su varijacije na neizbežne i krajnje teme ljubavi, gubitka i smrti, ili barem njihovog nagoveštaja. Ponekad je to smrt drveća, neretko smrt životinja, a najčešće ljudska smrt. Ako zumiramo još malo, videćemo da je smrt žene često u fokusu autorke, odnosno njena pogibija. Ovaj lajtmotiv, ali i pojedini drugi motivi iz mreže lajtmotiva, neke od narativa o kojima je reč otvaraju blago prema kriminalističkom žanru. Pored toga, iako knjiga vrvi od muško-ženskih relaci ja, treba odmah reći da se ne radi o ljubavnim pričama, već se tematizuju krhotine ljubav nih odnosa koji su se desili u prošlosti. Ironizovanje romantičnosti za jednu od posledica ima marginalizaciju likova, kako ženskih tako i muških, jer ih zatičemo u rubnim životnim situacijama.
U nekim pričama autorka, poput glumice, preuzima na sebe glasove svojih likova: dis funkcionalnog para, opsesivnog voajera, devetogodišnjakinje instrumentalizovane za nanošenje bola, dečaka kog majka tretira kao devojčicu, napuštene žene koja gubi čak i ono čemu ljudi ponekad, kao poslednjem utočištu, pribegavaju u samoći – mačku, šezde setogodišnjaka u sudaru sa promenom prirode vremena, i konačno, u poslednjoj priči iz tri fragmenta, naslovljenoj „Zavesa“, dakle završavajući sasvim u pozorišnom maniru, au torka izlazi pred čitaoce u svoje ime pripovedajući autobiografsku priču u kojoj je sve istina, čak i imena.1 Postupak uvođenja čisto autobiografskog u fikciju knjizi daje neočekivano jak dokumentaristički ton, te nam nalaže da stvari u celini sagledamo iz malo drugačije perspektive, pogotovo ako imamo u vidu da se element dokumentarnog pojavljuje već u drugoj priči po redu.
„Vernost“ je napisana iz dva glasa, ženskog i muškog, u kojoj novinski članak o puštanju divljih životinja iz rezervata u Ohaju i samoubistvo njihovog vlasnika (što se zaista i dogo dilo u oktobru 2011) alegorično dočarava unutrašnji život junakinje, njenu animalnost i nepopravljivu raskidanost manifestovanu u višegodišnjem neverstvu mužu. Iskazi likova su naizmenične monološke ispovesti, što s obzirom na temu, priči pruža prikladan dramski okvir. Naročitu snagu ima efekat prećutanog: muškarac zna za ženinu nevernost, ali se sve vreme ponaša kao da ne zna. Upravo neizgovoreno daje dublji smisao i „Nestajanju“, priči koja prethodi „Vernosti“ i kojom se otvara knjiga. Dimitrije prepričava Irininom dedi njenu pogibiju govoreći da je odmah nepovratno upala u rupu u afričkoj džungli, te tako prećut kuje da se ona u jednom kratkom trenutku ipak uhvatila za korenje, gledajući ga. Već ovde imamo uspostavljen motiv pogibije ženskih likova koji će se u nastavku gotovo dosledno ponavljati.
Upravo iz razloga da se ublaži turobna atmosfera, autorka ne propušta priliku da nagla si humornu notu tamo gde za to ima prilike. Ako je komično napetost pretvorena u ništa, elemente komičnog u različitoj meri nalazimo u trima pričama: „Drvored“, „Da li me se sećaš“ i „Nedelja“. U svakoj od njih kao književni postupak primenjen je preokret, a u prve dve on se, na drugačije načine, realizuje po principu posmatrača koji je i sam posmatran. S druge strane, u „Nedelji“ sve vreme imamo pripovedni tok kojim se parodira kriminali stička matrica.
„Sneg“ i „Lizi“ su dve najpotresnije priče u ovoj knjizi. „Sneg“ je jedina priča u kojoj ži votinjska i ljudska smrt stoje naporedo. U njoj se naizgled bezazlena dečja igra postepeno preobražava u teško shvatljivu brutalnost. Uopšte, napetost se često gradi na psihološkom planu i realizuje na manipulativnim poljima međuljudskih odnosa. Takav je slučaj i sa pri čom „Lizi“, gde se susrećemo sa nametnutom simboličnom transrodnošću glavnog lika. Pripovedač je muškarac prema kome se majka u detinjstvu ophodila kao prema devojčici i zvala ga Lizi. Kada su predstavnici vlasti saznali za to, dečak je odveden, a majka smešte na u sanatorijum. Godinama kasnije on ima svoju porodicu, i u jednom trenutku naročite slabosti, nakon posete majci, odlučuje da se o svom iskustvu iz detinjstva poveri supruzi, međutim ona reaguje neočekivano burno i ostavlja ga, odvodeći ćerku koja se takođe zo ve Lizi. Govoreći o hronotopima, samo ova i poslednja priča nisu u potpunosti smeštene u prostor urbanog, dok je događajnost vezana pretežno za naše vreme.
Priča „Vreme“ jedina je u knjizi u kojoj nema ženskih likova i bavi se promenom dinami ke vremena. Jedan od dva lika, Kolja, tvrdi da snimak trke sa Olimpijade u Berlinu 1936, kada je Džesi Ovens ostvario mitsku pobedu pretrčavši sto metara za deset sekundi i tri stotinke, traje danas skoro šest sekundi duže. Osim ako nije zamišljeno da ova priča izlazi iz granica konvencionalnog realizma, a to bi bio izuzetak, nejasno je zašto autorka subjek tivni Koljin iskaz konstruiše u objektivnu istinu, kada se lako proverljivom metodom može utvrditi da pomenuta trka danas ne traje ništa duže. A ako se radi o fantaziji ili snu pripo vedača, nije dovoljno precizno naglašeno.
Likovi uglavnom nisu tipski. Plošnost je izbegnuta kompleksnom karakterizacijom i zavidnom umešnošću u njihovom vođenju kroz sižejne tokove. Neki od njih podsećaju na likove koji već dugo egzistiraju u istoriji književnosti, na primer, Karlo, po načinu na koji je realizovana njegova tačka gledišta u priči „Vernost“, priziva u sećanje lik Gimpela lude iz istoimene priče Isaka Baševisa Singera. Zatim, na intermedijalnoj ravni, možda bi bilo za nimljivo videti komparativnu analizu lika Lizi i protagoniste/kinje izvrsne televizijske serije Transparent. Početna analiza bi nam otkrila nemale razlike između dva lika, najpre u klasnom potencijalu i vrsti identitetske krize, ali i u ideološkim okvirima, no u fondu zajedništva bi ostalo dovoljno materijala za njihovo poređenje.
Nije teško uočiti tematsko-motivske veze ove knjige sa prethodnim knjigama Jelene Lengold. Pre svega mislim na Vašarskog mađioničara, njenu najglasovitiju knjigu priča, čiji naslov nedvosmisleno sugeriše magiju, začaranost, dakle pojam koji stoji nasuprot raščaranosti. Očigledna korelacija između dva naslova uspostavlja autoreferencijalni odnos, iako su te dve priče jezičko-stilski bitno drugačije. Stoga ne bi bilo pogrešno zaključiti da je knjiga Raščarani svet u izvesnom smislu kompatibilna Vašarskom mađioničaru. Tome u prilog ide i činjenica da su poslednje priče u obe knjige otvoreno autobiografski intonirane.
Raščarani svet je knjiga koja se zatvara uz osećaj pristojnog pesimizma, koji je u naslov noj priči usmeren ka naučnom progresu. I ostale priče su mahom gorke. Ipak, ne kažem da, dijalektički pročitane, ne mogu biti na neki način lekovite.

Ilhan Pačariz