Belo-crveno

Prvo mi je rekla da ima dve vesti: dobru i lošu. Nagnuta preko šanka. Pa koju ću prvo. Ja kažem dobru. Onda mi kaže da je u gradu navodno poljsko-ruski rat pod belo-crvenom zastavom. Ja pitam otkud zna, a ona kaže da je čula. Onda kažem: daj lošu. Ona izvadi karmin i kaže da je Magda rekla da je između mene i nje gotovo. Pa mahne Barmanu, da kao dođe. I tako sam saznao da me otkačila. Mislim Magda. Iako nam je bilo dobro, bilo je mnogo lepih trenutaka koje smo zajedno proživeli, palo je mnogo lepih reci, kako sa moje, tako i sa njene strane. Baš ono. Barman kaže: ko je jebe. Ali nije to baš tako. A kad sam saznao da ipak jeste, da nema više ničega, a da mi ona to čak nije ni rekla u oči, već se desilo baš suprotno, mislim poručila mi to preko ove Arlete. E, to je vrhunski bezobrazluk, prostaštvo. I neću to da krijem, mada je ona bila moja riba, i mogu da kažem da se među nama mnogo toga desilo, i dobrog i lošeg. Pa nije baš morala tako preko ortakinje, i da ja saznam poslednji. Svi su to znali od samog početka, jer je ona svima izblebetala. Pričala je da sam prilično zajeban, i morali su na to da me pripreme. Kao plaše se da ne odlepim, jer je uvek tako bivalo. Govorila mi da se malo proluftiram. Davala mi te svoje usrane pljuge. A ja sad osećam tugu, više nego išta drugo. I tužno je što mi to nije rekla u oči. Bar jednu reč.