BOJA MAGIJE (odlomak)Put od Ank-Morporka do Cirma je visok, beo i krivudav, potez od sto pedeset kilometara rupcaga i dopola ukopanog stenja, koji se uvija oko planina i ponire u umirujuce zelene doline tropskog drveca, prelazi lijanama isprepletene litice na škripavim mostovima od konopca i generalno gledajuci više je živopisan nego koristan. Živopisan. Bila je to nova rec za Rinsvinda carobnjaka (dipl.mg. Nevidljivi Univerzitet [pao]). Bila je to jedna od mnogih koje je pokupio od kada su napustili zgarište Ank-Morporka. Tradicionalan je bila druga. Živopisan je znacilo ? odlucio je posle pažljivog promatranja okoline koja je inspirisala Dvocveta da upotrebi rec ? da je predeo zastrašujuce strmoglav. Tradicionalno, korišceno da opiše usputno selo kroz koje bi prošli, znacilo je kužno i trošno. Dvocvet je bio turista, prvi ikad viden na Disksvetu. Turista, zakljucio je Rinsvind, znacilo je ?idiot?. Dok su opušteno jahali praceni mirisom tamjana i zujanjem pcela, Rinsvind je analizirao dogadaje od poslednjih nekoliko dana. Iako je mali stranac ocigledno bio poremecen, on je ipak bio širokogrud i znacajno manje smrtonosan od polovine ljudi sa kojima je carobnjak stupao u kontakt u gradu. Rinsvindu je bio simpatican. Ne simpatisati ga bilo bi isto što i šutnuti kucence. Trenutno je Dvocvet pokazivao veliko interesovanje za teoriju i praksu magije. ?Sve mi se to cini prilicno beskorisno?, rece. ?Oduvek sam mislio, znaš, da carobnjak samo kaže magicne reci, i to je to. A ne sve to naporno memorisanje.? Rinsvind se setno složi. Pokušao je da mu objasni da je magija jednom zaista bila divlja i nesputana, ali je ukrocena u maglama vremena od strane Starih, koji su je naveli da izmedu ostalog poštuje Zakon održanja stvarnosti; ovo je zahtevalo da napor potreban da bi se postigao cilj bude jednak bez obzira na nacin postizanja. To je prakticno znacilo da je, recimo, stvaranje iluzije caše vina bilo relativno lako, pošto je zahtevalo samo suptilno mešanje svetlosnih zraka. S druge strane, podizanje prave caše vina u vazduh na visinu od jednog metra cistom mentalnom energijom, zahtevalo je nekoliko casova sistematskih priprema, ukoliko bi carobnjak želeo da spreci jednostavan princip poluge da mu izbaci mozak kroz uši. Nastavio je, dodavši da se nešto drevne magije još uvek može naci u svom sirovom stanju, prepoznatljiva ? iniciranima ? po osmougaonom obliku koje je pravio u kristalnoj strukturi prostor-vremena. Bio je tu metal ocitron, na primer, i gas oktogen. Oba su zracila opasne kolicine sirovih cini. ?To je sve vrlo depresivno?, završi. ?Depresivno?? Rinsvind se okrenu u sedlu i pogleda Dvocvetov Prtljag, koji je trenutno kaskao na svojim malim nožicama, povremeno škljocajuci poklopcem na leptirove. Uzdahnu. ?Rinsvind misli da bi trebalo da bude u stanju da zauzda munju?, rece patuljasti slikar, koji je posmatrao usputne pejsaže sa svog malog dovratka na kutiji koja je visila oko Dvocvetovog vrata. On je citavo jutro proveo slikajuci živopisne poglede i tradicionalne scene za svog gazdu, i bilo mu je dopušteno da malo ohladi uz cigaru. ?Kada sam rekao zauzdati nisam mislio zauzdati?, odbrusi Rinsvind. ?Mislio sam, ovaj, jednostavno sam mislio ? nemam pojma, prosto ne mogu da nadem pravu rec. Eto, mislim da bi svet treblo da bude nekako bolje organizovan.? ?To je samo fantazija?, rece Dvocvet. ?Znam. U tome je problem?, Rinsvind ponovo uzdahnu. Sve je bilo u redu sa cistom logikom i sa tim kako je svemir ustrojen na logici i harmoniji brojeva, ali neosporna cinjenica je bila da Disk ocigledno putuje prostorom na ledima džinovske kornjace i da bogovi imaju obicaj da dolaze do kuca ateista i da im razbijaju prozore. Zacu se slabašan zvuk, jedva glasniji od zujanja pcela u ružicnjaku pored puta. Imao je neobican koštani prizvuk, poput kotrljanja lobanja ili cegrtanja kockica. Rinsvind pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga u blizini. Iz nekog razloga to ga zabrinu. Onda se pojavi lagani povetarac, koji se pojaca i nestade u razmaku od nekoliko otkucaja srca. On ostavi svet nepromenjenim, sem u nekoliko zanimljivih pojedinosti. Sada je tu, na primer, bio pet metara visoki planinski trol koji je stajao na putu. Bio je neobicno ljut. Razlog tome delom je bio taj što su trolovi po prirodi takvi, ali bio je pojacan cinjenicom da je iznenadna i momentalna teleportacija iz njegove jazbine u Ramerockim planinama udaljenim pet hiljada kilometara i hiljadu metara bližim Rubu podigla njegovu unutrašnju temperaturu do opasnog nivoa, u skladu sa zakonima ocuvanja energije. Zato on iskezi zube i jurnu ka njima. ?Cudnog li stvorenja?, primeti Dvocvet. ?Da li je opasan?? ?Samo za ljude!? viknu Rinsvind. On izvuce svoj mac i, uz skladan izbacaj iz ramena, u potpunosti promaši trola. Secivo se zari u šipražje pored puta. Zacu se najtiši od svih zvukova, nalik zvecanju starih zuba. Mac udari u kamen sakriven u šipražju ? sakriven, posmatrac bi mogao zakljuciti, tako vešto da je samo trenutak ranije izgledalo da ga tu uopšte nije ni bilo. On odskoci kao losos iz vode i u polu-rikošetu se zari duboko u trolov sivi vrat. Stvorenje zagrokta i jednim zamahom kandže napravi ranu na slabinama Dvocvetovog konja, koji vrisnu i pobeže u drvece pored puta. Trol se zatetura i krenu da šcepa Rinsvinda. A onda mu njegov slabašni nervni sistem saopšti poruku da je mrtav. U trenutku je delovao iznenadeno, a potom se sruci i razbi u šljunak (pošto su trolovi silikonska forma života, njihova tela se u trenutku smrti momentalno pretvaraju u kamen). ?Aaargh?, pomisli Rinsvind dok se njegov konj užasnuto izmicao. Ocajnicki je visio dok mu se konj propinjao na zadnjim nogama, a onda se životinja uz njisku okrenu i odgalopira u šumu. Zvuk kopita se izgubi, ostavljajuci vazduh zujanju pcela i povremenom lepetu leptirovih krila. Zacu se još jedan zvuk, neobican zvuk za podnevno doba. Zvucao je slicno kockici. * * * ?Rinsvinde?? Dugi redovi drveca bacali su Dvocvetov glas tamo-amo da bi mu ga na kraju vratili neopaženog. On sede na stenu i pokuša da razmisli. Kao prvo bio je izgubljen. To je bilo uznemirujuce, ali ga nije prekomerno zabrinjavalo. Šuma je izgledala prilicno zanimljivo i verovatno je u njoj bilo patuljaka ili gnoma, možda oboje. U stvari, u nekoliko navrata ucinilo mu se da je ugledao cudna zelena lica koja ga posmatraju iz granja. Dvocvet je oduvek želeo da sretne patuljka. U stvari, ono što je zaista želeo da sretne bio je zmaj, ali i patuljak bi bio dovoljan. Ili pravi goblin. Njegovog Prtljaga nije bilo i to mu je smetalo. A i pocinjala je da pada kiša. Promeškolji se na neudobnom, vlažnom kamenu i pokuša da stvari sagleda sa vedrije strane. Na primer, za vreme svog ludackog trka, njegov konj je uleteo u neko žbunje i uznemirio mecku sa njenim mecicima, ali je pobegao pre no što je ona mogla reagovati. Onda je iznenada pregalopirao preko uspavanih tela poveceg vucjeg copora i, ponovo, njegova pomahnitala brzina je ostavila razgnevljeno kevtanje daleko za sobom. Uzgred, dan se primicao kraju i možda bi bila dobra ideja ? pomisli Dvocvet ? ne muvati se na otvorenom. Možda je tu negde . . . on prekopa svoj mozak pokušavajuci da se priseti koju su vrstu smeštaja šume tradicionalno pružale . . . možda je tu negde bila kuca od medenjaka ili slicno. Kamen je zaista bio neudoban. Dvocvet pogleda dole i, po prvi put, primeti cudnu rezbariju. Licilo je na pauka. Ili je to možda bila lignja? Mahovina i lišajevi su u velikoj meri zamutili preciznije detalje. Ali nisu zamutili rune urezane ispod njega. Dvocvet ih je jasno mogao procitati, i pisalo je: Putnice, gostoljubivi hram Bel-Šamharota leži hiljadu koraka Središno. Bilo je to malo cudno, sinu Dvocvetu, jer iako je poruku mogao procitati, pojedinacna slova su mu bila potpuno nepoznata. Na neki nacin, poruka je stizala u njegov mozak bez zamorne obaveze prolaženja kroz njegove oci. On ustade i odveza svog sada vec poslušnog konja. Nije bio siguran u kom pravcu se nalazio Rub, ali cinilo se da postoji neka stara staza koja je vodila kroz drvece. Taj Bel-Šamharot je stvarno izgleda bio spreman da da sve od sebe da bi pomogao zalutalim putnicima. U svakom slucaju, bilo je to ili vukovi. Odlucan, Dvocvet klimnu glavom. Zanimljivo bi bilo primetiti da je, nekoliko casova kasnije, par vukova, koji su pratili Dvocvetov miris, stigao do proplanka. Njihove zelene oci zaustaviše se na cudnoj osmonogoj rezbariji ? koja je zaista mogla biti pauk, ili hobotnica, ili cak možda nešto još cudnije ? i odluciše da možda i nisu toliko gladni. * * * Oko pet kilometara dalje, promašeni carobnjak je visio držeci se rukama za granu visoko u krošnji bukve. Bio je to krajnji rezultat petominutnog meteža. Kao prvo, razjarena mecka je iskocila iz gustiša i išcupala njegovom konju grkljan jednim zamahom šape. Potom, dok je Rinsvind bežao od kasapljenja, utrcao je na proplanak na kome se vrzmala grupa pobesnelih vukova. Njegovi predavaci sa Nevidljivog Univerziteta, koji su ocajavali nad njegovom nesposobnošcu da ovlada levitacijom, bili bi zapanjeni brzinom kojom je došao do najbližeg drveta i uzverao se na njega, skoro i ne dodirnuvši ga. Sada je tu još samo preostao problem zmije. Bila je velika i zelena i uvijala se oko grane sa reptilskim strpljenjem. Rinsvind se pitao da li je otrovna, a onda prekori sebe zbog glupog pitanja. Naravno da mora da bude otrovna. ?Zašto se ceriš?? zapita priliku na susednoj grani. NE MOGU DRUGACIJE, rece Smrt. A SADA, AKO BI BIO TAKO LJUBAZAN DA SE PUSTIŠ? NE MOGU OVDE DA VISIM CEO DAN. ?Ja mogu?, rece Rinsvind prkosno. Vukovi okupljeni u podnožju drveta zainteresovano su posmatrali kako njihov sledeci obrok prica sam sa sobom. NECE BOLETI, rece Smrt. Kada bi rece imale težinu, jedna recenica Smrti mogla bi da usidri brod. Rinsvindove ruke su mu u agoniji slale vapaje za pomoc. On se namršti na pomalo providnu priliku koja je podsecala na lešinara. ?Nece boleti?? rece. ?Da te rastrgne copora vukova nece boleti?? On primeti drugu granu koja je tridesetak centimetara dalje prelazila preko njegove, inace opasno sužene grane. Kada bi je samo mogao dohvatiti . . . Zanjiha se napred i ispruži jednu ruku. Grana, iako vec savijena, nije pukla. Ona jednostavno napravi mali, vlažan šum i savi se. Rinsvind otkri da sada visi na kraju jezicka kore i vlakana, koji se produžavao kako se kora sve više ljuštila sa drveta. On pogleda dole i sa nekom vrstom fatalnog zadovoljstva primeti da ce se spustiti pravo na najveceg vuka. Sada se polako kretao kako se kora više ljuštila u vidu sve duže trake. Zmija ga je zamišljeno posmatrala. Ali, istegnuta traka kore izdrža. Rinsvind poce da sam sebi cestita sve dok nije, pogledavši nagore, ugledao nešto što do sada nije bio primetio. Bio je to najveci osinjak koga je on ikada video, i visio je pravo na putu njegovoj grani. Cvrsto zatvori oci. Zašto trol? zapita se. sve ostalo je moja uobicajena sreca, ali zašto trol? Šta se to, kog vraga, zbiva? Klik. Moglo je to da bude pucketanje grane, da nije izgledalo da zvuk dolazi unutar Rinsvindove glave. Klik, klik. I pirnu povetarac koji ne uspe ni listic da pokrene. Osinjak se otkaci sa grane kada ga je traka zakacila. On prolete pored carobnjakove glave i ovaj ga posmatraše kako pikira ka krugu podignutih njuški. Krug se iznenada skupi. Krug se iznenada raširi. Koncert bolnih krika odjekivao je šumom dok se copor borio da pobegne od furioznog oblaka. Rinsvind se nasmeši u sebi. Rinsvindov lakat dodirnu nešto. Bilo je to stablo. Traka kore ga je nosila sve do kraja grane. Ali, više nije bilo drugih grana. Glatka kora stabla pored njega nije nudila nikakav oslonac za ruke. Mada, nudila je ruke. Dve su upravo sada izlazile kroz mahovinastu koru pored njega; vitke ruke, zelene kao mlado lišce. Pratile su ih izvajane mišice, a potom se hamadrijada pojavi i cvrsto uhvati zapanjenog carobnjaka i sa biljnom snagom, koja pušta koren kroz kamen, uvuce ga u drvo. Cvrsta kora razdvoji se poput magle, i zatvori poput školjke. Smrt je to hladnokrvno posmatrala. Pogleda u oblak mušica koje su igrale u svojim veselim cik-cak lukovima pored njene lobanje. Pucnu prstima. Insekti popadaše dole. Ali, nekako, to nije bilo sasvim isto.
Put od Ank-Morporka do Čirma je visok, beo i krivudav, potez od sto pedeset kilometara rupčaga i dopola ukopanog stenja, koji se uvija oko planina i ponire u umirujuće zelene doline tropskog drveća, prelazi lijanama isprepletene litice na škripavim mostovima od konopca i generalno gledajući više je živopisan nego koristan.
Živopisan. Bila je to nova reč za Rinsvinda čarobnjaka (dipl.mg. Nevidljivi Univerzitet [pao]). Bila je to jedna od mnogih koje je pokupio od kada su napustili zgarište Ank-Morporka. Tradicionalan je bila druga. Živopisan je značilo – odlučio je posle pažljivog promatranja okoline koja je inspirisala Dvocveta da upotrebi reč – da je predeo zastrašujuće strmoglav. Tradicionalno, korišćeno da opiše usputno selo kroz koje bi prošli, značilo je kužno i trošno.
Dvocvet je bio turista, prvi ikad viđen na Disksvetu. Turista, zaključio je Rinsvind, značilo je ‘idiot’.
Dok su opušteno jahali praćeni mirisom tamjana i zujanjem pčela, Rinsvind je analizirao događaje od poslednjih nekoliko dana. Iako je mali stranac očigledno bio poremećen, on je ipak bio širokogrud i značajno manje smrtonosan od polovine ljudi sa kojima je čarobnjak stupao u kontakt u gradu. Rinsvindu je bio simpatičan. Ne simpatisati ga bilo bi isto što i šutnuti kučence.
Trenutno je Dvocvet pokazivao veliko interesovanje za teoriju i praksu magije.
‘Sve mi se to čini prilično beskorisno’, reče. ‘Oduvek sam mislio, znaš, da čarobnjak samo kaže magične reči, i to je to. A ne sve to naporno memorisanje.’
Rinsvind se setno složi. Pokušao je da mu objasni da je magija jednom zaista bila divlja i nesputana, ali je ukroćena u maglama vremena od strane Starih, koji su je naveli da između ostalog poštuje Zakon održanja stvarnosti; ovo je zahtevalo da napor potreban da bi se postigao cilj bude jednak bez obzira na način postizanja. To je praktično značilo da je, recimo, stvaranje iluzije čaše vina bilo relativno lako, pošto je zahtevalo samo suptilno mešanje svetlosnih zraka. S druge strane, podizanje prave čaše vina u vazduh na visinu od jednog metra čistom mentalnom energijom, zahtevalo je nekoliko časova sistematskih priprema, ukoliko bi čarobnjak želeo da spreči jednostavan princip poluge da mu izbaci mozak kroz uši.
Nastavio je, dodavši da se nešto drevne magije još uvek može naći u svom sirovom stanju, prepoznatljiva – iniciranima – po osmougaonom obliku koje je pravio u kristalnoj strukturi prostor-vremena. Bio je tu metal ocitron, na primer, i gas oktogen. Oba su zračila opasne količine sirovih čini.
‘To je sve vrlo depresivno’, završi.
‘Depresivno?’
Rinsvind se okrenu u sedlu i pogleda Dvocvetov Prtljag, koji je trenutno kaskao na svojim malim nožicama, povremeno škljocajući poklopcem na leptirove. Uzdahnu.
‘Rinsvind misli da bi trebalo da bude u stanju da zauzda munju’, reče patuljasti slikar, koji je posmatrao usputne pejsaže sa svog malog dovratka na kutiji koja je visila oko Dvocvetovog vrata. On je čitavo jutro proveo slikajući živopisne poglede i tradicionalne scene za svog gazdu, i bilo mu je dopušteno da malo ohladi uz cigaru.
‘Kada sam rekao zauzdati nisam mislio zauzdati’, odbrusi Rinsvind. ‘Mislio sam, ovaj, jednostavno sam mislio – nemam pojma, prosto ne mogu da nađem pravu reč. Eto, mislim da bi svet treblo da bude nekako bolje organizovan.’
‘To je samo fantazija’, reče Dvocvet.
‘Znam. U tome je problem’, Rinsvind ponovo uzdahnu. Sve je bilo u redu sa čistom logikom i sa tim kako je svemir ustrojen na logici i harmoniji brojeva, ali neosporna činjenica je bila da Disk očigledno putuje prostorom na leđima džinovske kornjače i da bogovi imaju običaj da dolaze do kuća ateista i da im razbijaju prozore.
Začu se slabašan zvuk, jedva glasniji od zujanja pčela u ružičnjaku pored puta. Imao je neobičan koštani prizvuk, poput kotrljanja lobanja ili čegrtanja kockica. Rinsvind pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga u blizini.
Iz nekog razloga to ga zabrinu.
Onda se pojavi lagani povetarac, koji se pojača i nestade u razmaku od nekoliko otkucaja srca. On ostavi svet nepromenjenim, sem u nekoliko zanimljivih pojedinosti.
Sada je tu, na primer, bio pet metara visoki planinski trol koji je stajao na putu. Bio je neobično ljut. Razlog tome delom je bio taj što su trolovi po prirodi takvi, ali bio je pojačan činjenicom da je iznenadna i momentalna teleportacija iz njegove jazbine u Rameročkim planinama udaljenim pet hiljada kilometara i hiljadu metara bližim Rubu podigla njegovu unutrašnju temperaturu do opasnog nivoa, u skladu sa zakonima očuvanja energije. Zato on iskezi zube i jurnu ka njima.
‘Čudnog li stvorenja’, primeti Dvocvet. ‘Da li je opasan?’
‘Samo za ljude!’ viknu Rinsvind. On izvuče svoj mač i, uz skladan izbačaj iz ramena, u potpunosti promaši trola. Sečivo se zari u šipražje pored puta.
Začu se najtiši od svih zvukova, nalik zvečanju starih zuba.
Mač udari u kamen sakriven u šipražju – sakriven, posmatrač bi mogao zaključiti, tako vešto da je samo trenutak ranije izgledalo da ga tu uopšte nije ni bilo. On odskoči kao losos iz vode i u polu-rikošetu se zari duboko u trolov sivi vrat.
Stvorenje zagrokta i jednim zamahom kandže napravi ranu na slabinama Dvocvetovog konja, koji vrisnu i pobeže u drveće pored puta. Trol se zatetura i krenu da ščepa Rinsvinda.
A onda mu njegov slabašni nervni sistem saopšti poruku da je mrtav. U trenutku je delovao iznenađeno, a potom se sruči i razbi u šljunak (pošto su trolovi silikonska forma života, njihova tela se u trenutku smrti momentalno pretvaraju u kamen).
‘Aaargh’, pomisli Rinsvind dok se njegov konj užasnuto izmicao. Očajnički je visio dok mu se konj propinjao na zadnjim nogama, a onda se životinja uz njisku okrenu i odgalopira u šumu.
Zvuk kopita se izgubi, ostavljajući vazduh zujanju pčela i povremenom lepetu leptirovih krila. Začu se još jedan zvuk, neobičan zvuk za podnevno doba.
Zvučao je slično kockici.
