Bolest ili Moderne žene

08.11.04 Politika

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade, Elfride Jelinek, malo je poznata našoj široj čitalačkoj publici. Rođena je 20. oktobra 1946. godine u Mircušlagu, studirala je istoriju umetnosti i teatrologiju na Univerzitetu u Beču. Javivši se radio dramama, na umetničkoj sceni prisutna je od 1972, a ostvarila se kao dramski i prozni pisac. Njen rad, u osnovi angažovan, prati tri stvaralačke faze: kritika kapitalizma i potrošačkog društva; kritika patrijarhalnog ustrojstva sa zamkama koje se postavljaju ženi, ali bez pozitivne heroine; kritika fašističke prošlosti i antisemitističke sadašnjosti Austrije i Nemačke.

Ekscesna umetnička pojava, Jelinekova se danas smatra najizvođenijim dramskim piscem i jednom od najznačajnijih književnica na nemačkom govornom području. Drama „Bolest ili moderne žene”, zahvaljujući izdavačima „Cenpi” i „Zepter Book World”, pojavila se neposredno pošto je književnica dobila Nobelovu nagradu. U lepom prevodu Jelene Kostić, knjiga je propraćena nadahnutim i informativnim pogovorom Hajnca Klunkera.

Ženski ugao

Na sceni su dva para - ginekologa i stomatologa dr Hajdklif i njegova verenica Emili, lezbijka i vampir, te dr Beno Hundekofer, poreski savetnik, i njegova supruga Karmila, koja umire na šestom porođaju. Lak plen za Emili, Karmila budi u sebi Medeju i ubija svu svoju decu. Muškarci organizuju hajku, ali ubijajući prestupnice, i sami postaju vampiri. Uz više grotesknih nemih likova, pojavljuju se još i: Svetac, u ulozi rezonera, koji propoveda nepostojanje boga; Mučenica, istrošena radna žena; morbidno Stvorenje, sijamski spoj dve vampirice, nesreća ujedinjena u dvostruki jad.

Okrutna i snažna, drama je crnohumorna, dvosmislena i ponajviše simbolička. Primera radi, Emili ispija krv na slamčicu kao „koka-kolu”, a njenu i Karmilinu spavaću sobu krase dva kovčega (za počinak i ljubav) i dva zamrzivača (za leševe). Zadatak muškarca je da ženi donese večni mir - da li se to on stara o njoj, ili se ironijski sugeriše smrt? „Bolest ili moderne žene” u biti je kritika savremenog sveta, koja njegove ponore sagledava iz ugla socijalno marginalizovane i egzistencijalno tlačene žene, čiji je kredo: „Bolesna sam, zato postojim.” Pozicija u kakvu je gurnuta omogućava samo destruktivni bunt, što može da donese tek nova uništenja, u večitom krvavom krugu koji nema izlaza.

Simbolika preobražaja

Ovo provokativno štivo počiva na simboličkim značenjima krvi i vampira. Krv može predstavljati ženske sokove i, ironijski, strah muškarca - koji je u materijalnom svetu potčinjava, od dominacije žene u višem poretku postojanja. U krvi nastajemo i u njoj nestajemo, što objedinjuje ciklus rađanja i umiranja, ali u njega utiskuje beleg destrukcije, kao svojsvto ne samo savremenosti nego i ljudske prirode uopšte. Ritualni aspekt ovog simbola nosi sećanje na iskonsko ustrojstvo te njegov smisao oduzet našem vremenu, degradiran na poniženu ženu, na muškarčevu bojazan, ali i opominje na činjenicu da sve, pa i pripadanje višim sferama, ima svoju, neizbežno visoku, cenu.

Dvostrukost sveta, oscilacija između razornosti i rastrojstva te neostvarive želje da se povrati prvobitni mir, dvostrukost čoveka koji teži pozitivnom polu, ali nema ni sredstava ni snage da se odupre zlu, otvaraju krajnje relativizovani egzistencijalni prostor. On dozvoljava sve i ukida granice koje bi ontološki i etički objasnile - ili opovrgle - ljudske postupke. Njegov jedini stanovnik može biti samo vampir, biće koje i jeste i nije, koje pripada i ne pripada, dela i ne dela, i samo sluđeno kolebljivošću svog položaja i šupljikavošću svoje suštine. Da li muškarci ubijajući, čine dobro ili zlo? Rekli bismo zlo budući da se, do tada definisani makar naopakim društvenim redom, preobražavaju u stvorenja-između. Vapeći svetlo, električno osvetljenje kraja predstave, oni ostavljaju u finalnoj nedoumici. Zazivaju li to završetak užasa drame ili, poput svakog vampira, žude da se što pre povuku u zlokobnu sigurnost mraka i ponovo naoštre zube?

Dušica Potić