01.01.00
Dnevnik
04.07.2001.
ARHEOLOGIJA I PALEOPATOLOGIJA
Kosti sve pamte
Srboljub Živanović: BOLESTI DREVNIH LJUDI, ?Pešić i sinovi?,
Beograd, 2000.
Piše: Milan Živanović
Kost je simbol čvrstine i snage. One su najtrajniji čovekov element a njihovo poštovanje najbolje je izraženo u sintagmi - svete kosti. Istorija je prepuna storija o uništavanju, ali i o čuvanju kostiju. Zatiranje kostiju poslednji je čin u nestajanju pojedinaca, porodica, gradova, celih naroda. U ratnim bežanijama, pore najnužnijih stvari, crkvenih knjiga i zlata, nosile su se i kosti kao najdragocenija relikvija. Mošti vladara i svetaca svojom seobom ispisivale su i istoriju celog jednog naroda a njihovo čuvanje bilo je zalog postojanosti staništa i novog ognjišta. Sve nam je to više nego poznato, sve nas to uzbuđuje i najnovijim iskopavanjima još svežih humki, u kojima pored zločina, ostaju samo kosti.
Manje je poznato da pored arheologije postoji cela jedna pomoćna nauka o kostima koja se zove paleopatologija. U multidisciplinarnom proučavanju daleke, ali i bliže prošlosti, od nekog vremena, bez nje se ne može. Od kojih su bolesti patili i umirali drevni ljudi? Kako su se lečili? Kakav značaj ima proučavanje starih bolesti za današnje vreme? Šta govore arheloška nalazišta širom sveta, počev od faraonskih grobnica u Egiptu do grobova srednjovekovne srpske države? Na sva ova pitanja odgovara kapitalna knjiga profesora dr Srboljuba Živanovića ?Bolesti drevnih ljudi? koja se ovih dana pojavila u drugom, dopunjenom izdanju beogradske izdavačke kuće ?Pešić i sinovi?.
Mrtvi uče žive
Paleopatologija je grana opšte medicine koja za predmet uzima ljudske ostatke iz arheoloških nalazišta da bi ih naučno proučila i donela relevantne nalaze koji se nestrpljivo očekuju i uvažavaju. Pored arheologije ona daje izuzetan doprinos i ostalim društvenim naukama. Savremena medicina, takođe, u njoj ima stalni izvor podataka i bogatu bazu koja na najbolji način opravdava i učvršćuje izreku starih Latina da mrtvi uče žive.
I eto u toj (ne)poznatoj grani izuzetno se istakao, u svetskim okvirima, naše gore list - profesor dr Srboljub Živanović. Rođen je 1933. godine u Sarajevu, gde mu je otac radio kao železnički radnik. Sledile su bežanija i druge seobe i posle svega diploma na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1959. antropologijom i paleopatologijom počeo je da se bavi još kao student, na podsticaj svog učitelja, profesora Branka Šljivića. Usledila je profesorska i naučna karijera koja se pisala u Novom Sadu, Londonu, Ugandi, Novoj Gvineji i gde sve ne. Objavio je preko 150 radova i članaka iz oblasti antropologije, anatomije i paleopatologije u prestižnim međunarodnim i domaćim časopisima. Član je Kraljevskog medicinskog društva u Londonu i brojnih drugih međunarodnih i domaćih naučnih i stručnih ustanova i društava. Za svoj rad dobio je više specijalnih diploma i nagrada. Autor je niza knjiga, monografija i udžbenika iz oblasti svog naučnog interesovanja. Poznat je kao prevodilac stručne medicinske literature sa engleskog jezika.
Bolesti naših vladara
Medicinskom laiku najinteresantnije je da je čitalačka glad za jednom ovako stručnom i specijalističkom knjigom velika, i da je posle prvog engleskog izdanja 1982, studija ?Bolesti drevnih ljudi? objavljena 1984. u Beogradu, u izdanju Srpske književne zadruge. Sada, odazivajući se želji velikog broja studenata, istraživača, stručnjaka i šire čitalačke publike, izdavačka kuća ?Pešić i sinovi? objavljuje ovo drugo i dopunjeno izdanje. A dopune su prvoklasne senzacije. Sada su proučavanjem posmrtnih ostataka pojedinih srpskih vladara i svetitelja, kao što su bili kralj Uroš, Sveti kralj Vladimir i despot Stefan Lazarević, razrešene sve dileme, pala u vodu sva nagađanja. Kosti su sve zapamtile i sačuvale, a paleopatologija pročitala kao otvoreni bukvar.
Pažnju privlači i poglavlje Paleopatologija i umetnost u kome je ukazano na vezu oštrog slikarskog i skulptorskog oka i budućih tragova, sačuvanih u posmrtnim ostacima. Nauka je u izrazu i proporcijama lica i delova portreta videla čak i znake oboljenja i povreda. Negde je to bio ?subjektivni nedostatak kod umetnika?, ali i te greške nauka vidi i o njima izveštava.
Ovakve knjige, osim što edukuju, još više uzbunjuju, pa i zbunjuju. One još jednom pokazuju da se ništa ne može sakriti i da se sve može proučiti i protumačiti. Tajni nema ni u grobovima.
Despotova smrt i skelet
Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića je rođen 1377. godine. Datum njegove smrti tačno je zabeležen. Prema navodu njegovog biografa Konstantina Filozofa despot je umro u 51. godini, 19. jula 1427. Posle ručka je uzjahao konja i pošao u lov. NJegovi pratioci su primetili da despot ?kragujca nije nosio kako treba?. Videli su da despotu nije dobro. Skinuli su ga sa konja. Pojavila se krv. Smrt je nastupila usled krvavljenja, naglo mu je pozlilo u momentu atmoferske depresije, brzo je izgubio svest i izdahnuo posle 15 do 16 časova.
A šta kažu paleopatološki nalazi:
- Osoba kojoj je pripadao skelet veoma dugo je bolovala i bila više puta ranjavana. Nađeni su tragovi ranjavanja oštrim predmetom u vidu zaseka na desnoj ramenjači, levoj i desnoj butnoj kosti, a najizrazitija je povreda na desnoj golenjači.
Uočeno je i da je bio operisan i da je operacija uspela. Izračunato je da je despot bio relativno visok u odnosu na prosečnu visinu Srba u srednjem veku - 174,35 cm, sa mogućnošću greške od plus minus dva santimetra.
