Slavenka Drakulić je rođena 1949.u Rijeci, Hrvatska. Završila je studije komparativne književnosti i sociologije na zagrebačkom univerzitetu 1976. Od 1982. to 1992. je stalna novinarka za magazine Start i nedeljnik Danas (oba u Zagrebu), pišući uglavnom o feminističkim temama.Drakulićkini prvi poznatiji radovi su bili novinski članci, roman (Hologrami straha 1987.) i dokumentarni film o dijabetesu i transplantaciji bubrega, stanju koje i sama živi od 80-ih.Bila je redovan saradnik više novina i magazina na raznim jezicima, uključujući The Nation, La Stampa, švedski Dagens Nyheter, Frankfurter Allgemeine Zeitung i danski Politiken.Njeni poznatiji radovi u posljednje vrijeme se bave sukobima u biv[oj Jugoslaviji tokom 1990-tih godina. U romanu Kao da me nema se radi o zločinima protiv žena tokom agresije na BiH, dok je Oni ne bi ni mrava zgazili knjiga u kojoj analizira svoja iskustva tokom posmatranja procesa i zatvorenika pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu.Slavenka Drakulić je udata i sa mužem živi u Stokholmu. Njena ćerka Rujana Jeger je takođe uspešna spisateljica i kolumnistkinja u Hrvatskoj.
12.12.14
Slavenka Drakulić za „Blic“: Sad smo slobodni, ali siromašniji
Preživeli smo, i još se smejali, kaže poznata hrvatska književnica koja je ovih dana bila u Srbiji.
Bila je gost na trodnevnom skupu „O čemu govorimo kad govorimo o Evropi“, a u subotu je nakon izlaganja na tribini u Centru za kulturnu dekontaminaciju došla u Jugoslovensko dramsko pozorište da se pokloni publici nakon gostovanja Zagrebačkog kazališta mladih, odnosno izvođenja ostvarenja „Kako smo preživjele“ Dina Mustafića, rađene po njenoj knjizi, a koja je ispraćena ogromnim aplauzom, rečima hvale...
Posle 23 godine ste prvi put u Beogradu, s kojim osećanjem ste došli?
- Sa velikom znatiželjom, pre svega. Iznova se iznenađujem kako je Beograd ogroman grad. Tu je puno ljudi koje poznajem. Došla sam na konferenciju, a onda saznala i da igra moja predstava, i to tako što sam u hotelu srela odličnu hrvatsku glumicu Kseniju Marinković, koja igra u predstavi. I, evo, sve zajedno ispostavilo se kao vrlo prijatno iskustvo. Vrlo prijatno.
Na tribini ste govorili o naglašenom emotivnom pristupu ljudi sa ovih prostora: ponosu, inatu, očaju...
- Tako je, mi smo, gotovo bi mogli reći, iz feudalizma zakoračili u komunizam, socijalizam. Nismo prošli proces, razvojni put. Jer danas ne govorimo samo o demokratskim institucijama, nego i o načinu mišljenja, o demokratskom odgoju i da ne nabrajam čitavu lepezu, a dvadesetak godina od rušenja jednog političkog sistema je premalo za te procese.
.
Glamur i zapuštenost Beograda
Da li se Beograd promenio?
- S jedne strane, ti glamurozni moment, recimo firmirane prodavnice, jesu nešto čega ranije nije bilo, s druge strane, zapušteniji je nego što je bio i vidi se ono što je problem i sudbina svih gradova ovde, siromaštvo.
.
Predstava „Kako smo preživjele“ obuhvata vremenski raspon od stvaranja SFRJ do naših dana, osvojila je publiku, pobudila smeh.
- Eto, preživeli smo i još se smejali. Nije nam bilo lako, ali bilo je i pesme i smeha. Setim se kadgod koliko je bilo sjajnih viceva koji su kružili Jugoslavijom u to vreme. Nema više toga. Sve u svemu, nešto smo izgubili, nešto smo dobili. Dobili smo demokratiju, slobodu, ali smo dobili i siromaštvo, velike klasne razlike, nezaposlenost.
Šta je teže preživeti, probleme danas ili one koji su obeležili SFRJ?
- Mislim da je ljudima pre svega stalo do egzistencije, egzistencijalnog optimuma, dakle materijalnog momenta. To je osnov. Materijalna sigurnost, izvesnost u smislu posla, stana. A ideje, sloboda, ljudska prava... to dolazi posle.
Nismo li socijalnu sigurnost kakvu smo imali u Jugoslaviji izgubili u svim državama koje su nastale njenim raspadom?
- Jesmo. Sad smo na tržištu rada, izloženi brutalnom kapitalizmu. I treba se nositi s tim. To nikako nije lako. U smislu životnog standarda i privredno-ekonomskih parametara, nijedna od novonastalih zemalja raspadom Jugoslavije nije na nivou na kojem je ona bila 1990.
Zašto je društvena angažovanost jedna od ključnih odlika vašeg opusa i rukopisa?
- To je konstanta u mom radu, u mom načinu razmišljanja. Ne mogu ne biti kritična ako imam priliku za to. Međutim, čovek sve ređe ima priliku za to. Morate razmišljati i o tome da su se mediji promenili. Uglavnom se ide na prvu loptu. Tako da smo debelo otklizali u senzacionalizam. A tamo za kritiku, društveni angažman, pa i za kulturu u pravom smislu te reči gotovo da nema mesta.
Neki teoretičari ukazuju na to da je ta klima predvorje fašizma?
- Dobro je da ima ljudi koji promišljaju stvari. Ja se ne bih zaletala s velikim rečima, ali u svakom slučaju teško je. A još je teže izgubiti javni prostor u okviru kojeg se artikuliše javni interes. Vi više nemate prostor za artikulaciju javnih interesa, a političarima ne možemo verovati da ga oni zastupaju.
Tatjana Nježić
