Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
15.11.06
Pesnikovo čitanje slika
Ljubomir Simović
Knjiga „Čitanje slika“ („Stubovi kulture“) akademika Ljubomira Simovića, dramskog pisca, pesnika, zbirka je eseja o slikarima, njihovim delima, izložbama. Kroz priču o Samuroviću, Reljiću, Olgi Jevrić, Bati Mihajloviću, Otaševiću i drugima, Simović na sebi svojstven način, pitko, resko, pronicljivo rečima oslikava i (društvene) kontekste, relacije, vreme, odnose.
Otkud to da posle eseja o pesnicima i dramskim piscima u knjizi „Duplo dno“, objavite „Čitanje slika“, eseje o slikarima i vajarima?
- Za mene je „Čitanje slika“ prirodan nastavak i sastavni deo knjige „Duplo dno“. Obe se bave istim predmetom: problemima umetnosti, doživljajem i razumevanjem umetničkih dela. Između svih umetnosti postoje bezbrojne veze. A naročito je velika bliskost između slikarstva i poezije. Nije čudo što su baš pesnici napisali toliko eseja i studija o slikarima, kao Bodler, ili Zbignjev Herbert, ili Rastko Petrović, ili Crnjanski. Ili što su napisane tolike pesme inspirisane slikama - da opet pomenem Bodlera, ili Apolinera, Popu, Pavlovića ili Svetu Mandića. Prema tome, sve je to isti teren.
Da li se u ovoj knjizi nalaze svi naši slikari i vajari čije delo volite i cenite?
- Ovde se nalaze samo oni o kojima sam stigao da pišem. Da bih pisao o svima koje cenim i volim, bio bi mi potreban još ceo jedan život, u kome ne bih radio ništa drugo nego samo gledao slike i pisao o slikama. Bio bi to veoma lep život. Ali ja, kao što znate, radim i neke druge stvari.
Ovde, među tekstovima o našim slikarima i vajarima, imate i esej o jednom španskom slikaru, o Goji?
- Godine 1997, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti otvorio sam izložbu Gojinih bakropisa o borbama s bikovima, koji su poznati pod naslovom „Tauromahija“. To je tekst kojim sam otvorio tu izložbu. Meni je bilo važno i to što sam, negde daleko iz tih Gojinih arena, nazirao i španske pejzaže naše Ksenije Divjak.
Otvarajući tu izložbu, izrazili ste nadu da ona, posle godina izolacije naše zemlje, nagoveštava povratak sveta u Beograd, i povratak Beograda u svet...
- Vrata su se otvorila, ali ne onoliko koliko bismo mi želeli. Kroz njih malo ko ulazi, i kroz njih malo ko od nas odlazi u svet. Nedavno je počelo da se priča o saradnji Narodnog muzeja u Beogradu sa Luvrom. Mogu samo da kažem: Daj Bože! Ali ne znam gde bi se i kako bi se ta saradnja mogla realizovati. Nekad su u Narodni muzej dolazile zbirke najvećih svetskih muzeja i galerija. Sad je Narodni muzej zatvoren zbog renoviranja, za koje se ne zna ni kad će početi, ni kad će se završiti. Muzej grada Beograda ni Beograđanima nema gde da pokaže ono što ima. Bogatstva tog muzeja možete da vidite samo na slikama, u monografiji objavljenoj pre valjda tri godine. Pored tih praktičnih, materijalnih teškoća, ne treba zanemariti ni psihološke. Mi se olako odlučujemo za prekidanje odnosa sa svetom, durimo se, ljutimo i vređamo. I mi nekome pretimo embargom! Ponekad mi se čini da ćemo se rasprsnuti od prepotencije. A mi smo prepotentni zato što smo impotentni.
U eseju o Dušanu Otaševiću navodite njegovo uverenje da je kič brat blizanac uzvišene umetnosti. Kakav je odnos umetnosti i kiča? Živimo li u kiču ili u umetnosti?
- Meni se u tom Otaševićevom stavu dopada to što on ni prema čemu nema predrasuda, što ničega neće da se odrekne, što u svakom predmetu vidi mogućnost da postane umetničko delo. To što je Otašević rekao blisko je mom uverenju da ništa ne treba prezirati i potcenjivati. Nikad se ne zna kakvo se blago krije u nečemu što vam se čini bezvrednim. Uostalom, nije važno od čega ćete poći, nego do čega ćete na kraju stići.
A gde je stigla Srpska akademija nauka i umetnosti posle poslednjih izbora?
- Prijemom novih dopisnih članova, neka odeljenja SANU su se znatno obnovila i ojačala. U Akademiju su primljeni kandidati koji su to svojim delom apsolutno zaslužili. Nažalost, neki kandidati, koji su imali iste rezultate i zasluge, nisu primljeni. Lestvica za prijem u Akademiju mora da bude postavljena vrlo visoko. Ali ona na istoj visini mora da bude za sve.
U svakom slučaju, u izbornom sistemu nešto se mora menjati. A pre svega u sistemu kandidovanja. Da bi se to promenilo, mora se menjati statut Akademije. Međutim, statut se ne može promeniti dok se ne donese novi zakon o Akademiji. A novi zakon se ne može doneti dok se ne izabere nova Narodna skupština. A kad se izabere nova Narodna skupština, donošenje zakona o Akademiji joj sigurno neće biti najpreči posao.
Tatjana Nježić
12.08.06 Danas
EPIZODA: Dve vode
Čitanje slika, LJUBOMIR SIMOVIĆ
Marko Krstić
Ova knjiga je dugo pripremana. Dugo će i trajati. Pesnik, dramski pesnik i pisac, esejista (pa dobro, i akademik!), Ljuba Simović, na svom kantaru iz "one" treće ruke donosi nam jednu, posve zanimljivu i pomalo čudnu knjigu. Čitanje slika je knjiga o slikarima! Znam da vam zvuči nadrealno i da ste u neverici, ali Simović ne bi bio to što jeste da ne iznenađuje svakom novom knjigom. Da su pesnici pisali o slikarima i njima natapali svoje moždane pore i ćelije svedoče, recimo Bodler sa svojom knjigom eseja, inače posthumno izdatom 1869. godine. Naravno, tu je i veliki poljski pesnik Zbignjev Herbert (koga Simović i pominje u knjizi!) s Mrtvom prirodom s đemom, posvećenom, pre svega, holandskom slikarstvu. U toj družini, onako sa svoje strane, pridružio se i Crnjanski s njegovim i samo "njegovim" Mikelanđelom (s njima bi i na kraj sveta!). Simovićev izbor je uistinu reprezentacija (kako smo izlizali tu reč!). U bukvalnom smislu. Knjiga se otvara s Milenkom Šerbanom i Milunom Vidićem, nastavlja sa Svetozarem Samurovićem i Nebojšom Mitrićem, onda dolazi neviđena "trojka", Radomir Reljić, Marko Čelebonović i Olga Jevrić. A za kraj, Simović je ostavio tri individue par exellence, Mladen Srbinović, Bata Mihailović i Dušan Otašević. Au! A u samoj sredini knjige prostro se, kao neki graničnik i belutak, sjajan tekst o Goji, pročitan na otvaranju izložbe grafičkog ciklusa "Tauromahija" Franciska Goje u Galeriji SANU 5. novembra 1997. godine. Ali to nisu tekstovi nego lirski pasaži u prozi. Jer, Simović je pesnik i kada ne piše poeziju. I čitajući ove stranice shvatio sam da je Ljuba, pišući o drugima, na neki način pisao o sebi i svojoj poeziji. I u tome je igra. Igra u kojoj se prepliću slikari, slike i skulpture, ali i pesnik i njegove pesme. Jer, u svakom Simovićevom tekstu, mislim lirskom pasažu, naći ćete igle, vosak, sveće, krstove, jaja, ćase, lončiće i šerpe, Dunav i Savu, lipe orahe i jabuke!... pa i šarana i drugu ribadiju, apostole, svece, manastire, i...i... Naći ćete Ljubu Simovića! Ipak, izdvojiću tri teksta o Mladenu Srbinoviću. Iz tri razloga. Prvi je Srbinovićeva pristupna beseda u Akademiji, gde je ustao "protiv" avangardista, Maljeviča, Mondrijana, Kandinskog... (pozdravljam!) Drugi, čini mi se da je Simovićeva poetika u neku ruku i Srbinovićeva. Naravno, alati se razlikuju, ali idejno to je istovetni izvor, s različitim rekama i rukavcima. I treći je lične prirode. Posmatrao sam Srbinovića. Izdvajam slike "Mladić čuva plavo" i "Sveti Jovan sa crnom horizontalom". Knjiga je obogaćena reprodukcijama koje posle tekstova dođu nekako gratis. E, tu onda vidite zašto su oni koji su "uknjiženi", jednom rečju, reprezentacija. Još nešto. Ovo nije, i zaista vam kažem, ovo nije knjiga jednog pesnika koji je obukao odelo likovnog kritičara. Ovo je knjiga pesnika koji je samo posmatrao slike i pesme na tim slikama. Čitanje slika na dve vode.
15.07.06 Glas javnosti
Kako pisac čita slikare i skulptore
Čitanje slika, Ljubomir Simović
Nova knjiga LJubomira Simovića "Čitanje slika" upravo je objavljena u izdanju "Stubova kulture", izdavača ovog pisca. Čitanje slika je ekskluzivna knjiga velikog pesnika i esejiste o najznačajnijim srpskim slikarima i vajarima 20. veka. U svojim izvrsno napisanim i lucidnim esejima, LJubomir Simović nam pripoveda o slikama Milenka Serbana, Marka Celebonovića, Svetozara Samurovića, Bate Mihailovića, Mladena Srbinovića, Radomira Reljića i Dušana Otaševića, kao i o skulpturama Olge Jevrić, Nebojše Mitrića i Miluna Vidića. U knjizi je i esej o Gojinim crtežima iza kojih Simović nazire prizore i pejzaže sa slika nekih naših značajnih autora. Simovićeva knjiga sadrži i veliki izbor reprezentativnih kolornih reprodukcija dela predstavljenih slikara i vajara.
- Te slike i skulpture ne čita likovni kritičar ili istoričar umetnosti nego pesnik. Pesnik koji veoma voli i slike i skulpture i koji je svoje eseje - i one o pesnicima i dramskim piscima, i ove o slikarima i vajarima - možda napisao umesto nekih romana i pripovedaka - kazao je LJubomir Simović povodom objavljivanja svoje knjige "Čitanje slike".
S. B. S.
