Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
16.10.12
Sve se kupuje i prodaje
Ljubomir Simović
Akademik Ljubomir Simović o troknjižju, Dunavu, urušavanju kulturnih institucija, političarima i strankama... Ne bi me iznenadilo ako bi neko odneo "Pobednika" s Kalemegdana ili "Konje" ispred Skupštine. Pesimista sam zato što sam realista
IDITE, leptiri, iz ove glave: / u ovoj glavi nema cveća" - stihovi su iz pesme "Bajalica protiv leptira", akademika Ljubomira Simovića (1935), u čijoj se glavi neprestano roje stihovi. Čitavom nizu najvećih priznanja koje je dobio za moćno pesničko i dramsko delo ovih dana pridodata je i nagrada "Smederevske pesničke jeseni" za ukupan pesnički opus.
Istovremeno, izašla je knjiga "Planeta Dunav", pesnička trilogija u kojoj je Simović objedinio svoje prethodne tri poznate zbirke, "Ljuska od jajeta" (1998), "Tačka" (2004), i "Planeta Dunav" 2009. Knjigu su objavili "Beogradska knjiga" i "Smederevska pesnička jesen".
* Šta je bio razlog što ste tri knjige objavili kao jedinstveno troknjižje?
- Te tri knjige čine jedinstvenu celinu. Njih u celinu ne objedinjuje samo to što njihovu scenografiju, da tako kažem, čine Beograd i njegove reke, posebno Dunav, nego i pokušaj da se pesnički formulišu neki odnosi: čoveka i sveta, i ribe, i divlje guske, i oluje, i hrastova, i vukova, i bogova, i vremena.
* Nit koja povezuje sve tri knjige je Dunav. Čime vas sve Dunav privlači i inspiriše?
- Na rekama su se zasnivale kulture i civilizacije. Setite se Nila i Egipta, Tigra i Eufrata, u čijem su se međurečju razvijali kultura i umetnost, pismenost, pisali se epovi i zakoni, podizali se gradovi i razvijala visoka gradska civilizacija. Nije prvobitni čovek iz neznanja i sujeverja verovao u svetost reka. I nije iz neznanja i sujeverja lipe i hrastove cenio kao svetilišta. Kad se nađem na Dunavu, a na Dunavu sam svaki dan, osećam te stvaralačke energije i podsticaje velike reke. Imam utisak da me Dunav povezuje sa svim gradovima i zemljama kroz koje protiče, pa i više od toga: sa svim ljudima koji su od najdavnijih vremena živeli, lovili, pecali i podizali naselja na njegovim obalama. Na reci kao da se brišu granice između vekova i epoha. Na reci sam najneposrednije shvatio da su naši davni preci bili više integrisani u svet nego mi, da su bili u prisnijem odnosu sa drvećem, ribama, zmijama, zvezdama nego mi. Pitam se da li smo mi tu prisnost i tu integrisanost zauvek izgubili. I pitam se da li poezija to može da nam vrati.
* U vašoj pesmi "Krunisanje bundeve" čitamo: "Otkako je na glavu stavio krunu,/ to više nije onaj isti čovek!/ Ajde što je kruna promenila njega,/ na njegovu je glavu nataknuta,/ ali zašto je promenila i nas?" Šta je razlog te naše neprestane prevrtljivosti? Strah ili korist?
- I strah, i korist, ali i još hiljadu drugih razloga. U normalnim zemljama se radi na podizanju i očuvanju moralnih vrenosti, kod nas se te vrednosti temeljno i sistematski razgrađuju. Kod nas se sve kupuje i prodaje: radna mesta, diplome, operacije, zvanja, funkcije, glasovi. Mene, međutim, posebno zanimaju oni koji se silnicima dodvoravaju bez ikakve vidljive koristi, uživajući u samom dodvoravanju i samoponižavanju.
* "Svemu raste cena, samo pada/ cena znanja, pameti i rada!/... Cena nikom ne pada tako brzo,/ i tako nisko, kao što pada nama!" - stihovi su iz ubojite pesme "Večera u kafani ’Atelje’" koja se, posle burne rasprave, završava "morem krvi". Gde su uzroci urušavanja čiji smo svedoci dugi niz godina?
- Andrić bi rekao da su to posledice naše prirode i našeg mentaliteta. Svi znamo da su najveći problemi našeg društva korupcija, nezaposlenost i siromaštvo. Ali ovih dana je jedan pametan čovek rekao da je naš najveći problem nekompetentnost. I da upravo nekompetentnost rađa sve ostale probleme: korupciju, nezaposlenost i bedu. Otkud toliko nekompetentnih ljudi na najvišim položajima? Tamo smo ih sami doveli. Kad izađemo na birališta, i kad glasamo, da li se sećamo, i da i uzimamo u obzir ono što su radili i govorili ljudi koji traće naše glasove? Pamtimo li njihov minuli rad? Da li su oni tim svojim minulim radom zaslužili da im poverimo sudbinu naroda i upravljanje državom?
* Sve je više mislećih ljudi, izrazitih kritičara bivšeg socijalističko-komunističkog režima, koji gotovo sa nostalgijom gledaju na to vreme. Šta smo to naopako uradili?
- Zbog toga što je ta država bila bolje organizovana, i što je funkcionisala bolje nego ova, ne treba da zaboravimo ono što u njoj nije valjalo. Setite se posleratnih egzekucija bez suda, setite se obaveznog otkupa i hapšenja "kulaka", setite se našeg sopstvenog staljinizma, i našeg Golog otoka, i zabranjenih knjiga, filmova i pozorišnih predstava, setite se ljudi koji su bacani na robiju, i javno linčovani, zbog pesama koje su napisali i zbog filmova koje su snimili. Setite se, konačno, da su u toj državi odavno bili stvoreni svi preduslovi za njen raspad.
* Postoji i druga strana ove slike?
- Meni naprosto bode oči jedno sumorno poređenje. Mi smo u toj državi, u Narodnom muzeju u Beogradu, mogli da gledamo postavke iz fondova Prada, majstore svetskog slikarstva iz zbirke Armanda Hamera, Tarnerove akvarele iz Britanskog muzeja u Londonu, holandsko slikarstvo iz 18. i francusko slikarstvo iz 19. i 20. veka iz zbirke Narodne galerije u Pragu, stare majstore iz zbirke Drezdena, prekolumbovsku umetnost Perua, iz peruanskih instituta i muzeja, 7000 godina kulture i umetnosti na Eufratu i Tigru, iz Generalnog direktorata antikviteta u Bagdadu, zlato Skita iz muzeja Sovjetskog Saveza, i Tračko blago iz muzeja Bugarske, srednjovekovnu umetnost Gruzije, iz muzeja u Tbilisiju, umetnost Asteka, i izložbu Lice Meksika, iz Nacionalno-antropološkog muzeja Meksika, i blago iz trezora moskovskog Kremlja... Tu je bio, bukvalno, ceo svet. Sad je to pustinja. Istovremeno, slike i skulpture iz fondova Narodnog muzeja išle su svuda po svetu. A sada čame u depoima.
* Ništa bolje nije ni u izdavaštvu?
- Propale su najveće izdavačke kuće, ugašeni su najugledniji i najuticajniji književni časopisi... Direktora "Službenog glasnika", danas nesumnjivo našeg najvrednijeg izdavača, smenjuju, da bi na njegovo mesto postavili nekog od svojih funkcionera. Preko 150 građana potpisuje peticiju protiv smenjivanja Slobodana Gavrilovića, ali je od tih 150 potpisa akademika, naučnika, pisaca, slikara, prevodilaca, izdavača, kulturnih radnika, jači paraf nekog od partijskih moćnika. Oni kojima se potpisnici ove peticije obraćaju priznaju samo sud svoje partije!
Ne mogu a da ne pomenem kako iz naših parkova i sa trgova, čak i sa naših grobalja, nestaju skulpture i biste, i završavaju na otpadu. Ne bi me iznenadilo ako bi neko jednog dana odneo s Kalemegdana Meštrovićevog "Pobednika", i Rosandićeve "Konje" ispred Narodne skupštine.
* Nije za utehu, ali čitav svet se nalazi u opakom tumaranju, a izlaza još nema na vidiku...
- Ne možemo se tešiti teškoćama koje imaju drugi. Uostalom, te zemlje će izlaz naći lakše i brže nego mi, jer mi, bojim se, izlaz i ne tražimo. Naši političari imaju preča posla i veću brigu: da se izbore za vlast i da se na njoj održe. U toj borbi se ne biraju sredstva i ne misli se na obraz. Jedna stranka, na primer, da bi prešla cenzus, koji je za nju previsok i kad je najniži, uspeva da uđe u Skupštinu kao član neke velike koalicije. A kad uz tuđu pomoć pređe taj cenzus, kad se domogne nekog poslaničkog mesta, zaboravi i koaliciju koja joj je pomogla, i birače koji su za nju glasali, i prelazi u suprotni tabor, ako joj ponudi više... Poslednjih meseci se po celoj Srbiji razbuktava borba za vlast, i daje ishode nezavisne od izbornih rezultata. Promena vlasti u Novom Sadu, i način na koji je izvedena, izaziva najcrnje sutnje. To je, između ostalog, i generalna proba za promenu vlasti u Beogradu... Prateći ove napetosti između republičke i pokrajinske elite, i plašeći se onog do čega bi moglo da nas dovede njihovo nadgornjavanje, neprestano se pitam šta bi o svemu tome kazali, i kako bi na to reagovali, Dositej, Sterija, Zmaj i Laza Kostić.
* Vi ste pesimista?
- Ja sam pesimista zato što sam realista... Voleo bih da na tome, na realnim činjenicama, može da se zasnuje i moj optimizam.
POMIRENjE U REGIONU JEDAN od najvažnijih poslova je pomirenje u regionu. Mogu li pomirenje između Srbije i Hrvatske ostvariti oni koji su zapadnu granicu Srbije hteli da pomaknu na liniju Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica? Zar mi nismo upravo njima poverili taj zadatak i tu misiju? I kakav rezultat od toga možemo očekivati? To bi bilo isto kao kad bi Hrvatska posao pomirenja sa Srbijom poverila nekome od onih koji su Hrvatsku, u "Oluji", etnički očistili od Srba.
I MUKA I IZAZOV l OVO naše vreme je sve samo ne pesničko. Da li je to za pesnika izazov ili muka?
- Ne postoji nikakvo posebno, "pesničko", vreme. Ne znam ni šta bi to moglo da znači. Da li je to neko vreme van istorije? Da li je takvo vreme uopšte moguće?
Pavle Florenski kaže da "ni usamljeno ostrvo ne spasava od vihora istorijskog života", a Mirča Elijade nas upozorava da "ne postoji ljudska činjenica koja istovremeno nije i istorijska činjenica". Ja sam, čini mi se, svestan istorijskog vremena u kome živim, i to jeste i muka i izazov.
Dragan BOGUTOVIĆ
31.12.10
Život mi je baš prebrzo prošao
Ljubomir Simović
Kuća moga dede po majci bila je Evropa u malom rekao je akademik Ljubomir Simović kome uskoro izlazi neobična knjiga „Pamtivek“ (Stubovi kulture), satkana od ličnih uspomena. U razgovoru za „Blic“ čuveni književnik govori o detinjstvu, porodici, momentima svog života.
„Pamtivek“, svojevrsnu monografiju-spomenar na čijim se stranicama, u reči i slici, ocrtava kroki jednog života i jednog vremena, Stubovi kulture su namerili da objave za više svojih autora. Svetlost dana je, za sada, ugledalo izdanje koje je posvećeno Davidu Albahariju. Ovo u kome je „glavni junak“ Ljubomir Simović pojaviće se početkom godine, a „Blic“ je sa čuvenim piscem ekskluzivno prokrstario kroz stranice te neobične knjige u njenoj pripremnoj fazi.
S kojim ste osećanjem pregledali i odabirali materijal za „Pamtivek“?
- Priznajem da me ideja Peđe Markovića da napravimo taj album, tu knjigu, u početku nije mnogo oduševila. Nije mi bilo jasno kako to treba da izgleda i čemu treba da služi. I tom sam poslu pristupio s izvesnom rezervom. Kasnije, međutim, kada sam počeo da biram i slažem fotografije, a pogotovu kada sam počeo da pišem tekst koji ih prati, to me je zahvatilo i ponelo. Ono što sam počeo s velikom rezervom nastavio sam i završio s velikom inspiracijom. Na kraju, kada je ta knjiga završena, osetio sam zadovoljstvo što smo se u njoj na okupu našli svi: i živi, i mrtvi, i zaboravljeni.
Kad se osvrnete unazad, šta kažete: „Moj život je...“
- ... Prošao previše brzo!
U „Pamtiveku“ pišete da je porodica vaših predaka po majci predstavljala Evropu u malom?
- Moj deda po majci, Đorđo Cvijić, i njegova braća, mnogo su, za svojim poslovima, putovali po Evropi. I ženili su se s devojkama koje su na tim putovanjima upoznali. U njihovoj velikoj kući u Sarajevu, u kojoj su živeli, govorilo se srpski, nemački, mađarski...
Ime ste dobili po dedi...
- U našem narodu je običaj da najstariji unuk nasledi dedino ime. Inače, moji dedovi su poumirali u Prvom svetskom ratu, dvadeset godina pre nego što ću se ja roditi. Deda po majci je u ratu izgubio ruku i umro je u Bitolju, od španske groznice. Deda po ocu je umro u zarobljeničkom logoru u Doboju. Sva njihova imanja su u tom ratu propala. To što mi je ostalo, i što nosim dedino ime to mi je najdragocenije nasledstvo.
Na fotografijama iz detinjstva vidimo vas na užičkoj glavnoj ulici, u dvorištu sa kruškama i jabukama, kraj reke sa roditeljima... Koje slike iz detinjstva najviše pamtite?
- Ako sam se nečega i sećao iz predratnog perioda, to su potisnule jače i dramatičnije slike rata i okupacije. Ulazak nemačkih trupa u Užice, bombardovanje, zavijanje “štuka”, engleski padobranci koji iskaču iz pogođenih aviona, velike smotre i komemoracije na žitnoj pijaci, ulazak partizana potisnuli su idilične slike sa izleta na obali Đetinje... U ratu nije bilo mnogo slikanja, tako da su se u „Pamtiveku“ našle samo dve fotografije: slika sa svadbe našeg kuma i slika mog oca na prinudnom radu.
Jedan deo „Pamtiveka“ govori o hajci na „Istočnice“ (1983), vaše „nepodobne“ pesme?
- Od samog trenutka kada su se pojavile kao dodatak u „Književnim novinama“, „Istočnice“ su bile izložene osudama i napadima, sa svih strana, i sa svih političkih nivoa. Pesnik Slobodan Zubanović, koji je kao član redakcije „Književnih novina“ imao uvida ne samo u ono što se događalo na javnoj sceni nego i u ono što se kuvalo iza kulisa, o toj hajci je napisao i u izdanju „Službenog glasnika“ objavio knjigu „Od poezije do slučaja“. O tome i ja, naravno mnogo sažetije, govorim u ovoj knjizi.
Više puta pominjete Papića Gumno?
- To je gumno Momčila Papića s Jelove gore, od koga sam kupio plac za vikendicu. S tog gumna se otvara ogroman vidik. Sam Momčilo je imao običaj da kaže da se s njegovih sena može videti Avala. Oduševljen tim vidikom, jedan od mojih prijatelja je rekao da se sa njega vidi pola Srbije. A drugi je, kao u šali, dodao da će se, ako se nastavi ovako kako je počelo, s tog gumna jednog dana videti cela Srbija.
Nije li to malo gorka šala?
- S tim se nije šaliti. Pogotovu kad vidite da je proglašenje nezavisnosti Kosova neke osokolilo a da neke ničemu nije naučilo.
Deo „Pamtiveka“ posvećen je vašim Odabranim delima u 12 knjiga. Vidimo puno fotografija na kojima su scene iz „Putujućeg pozorišta Šopalović“, komada koji je imao toliko postavki u svetu i iz predstava po drugim vašim komadima. Ima li novih postavki?
- Nadam se da se Milanu Tasiću i „Beogradskoj knjizi“ isplatilo objavljivanje mojih odabranih dela. Ako ne finansijski, ono bar tako što je na sajmu knjiga za to dobio nagradu za izdavački poduhvat godine.
Jedno pozorište u Istanbulu priprema „Hasanaginicu“.
Kada biste počinjali ispočetka, da li biste nešto menjali u svom životu?
- Ako bih se u nekom novom životu sećao ovog koji sad živim, verovatno bih se u mnogo čemu ponašao pametnije i racionalnije. Ali bi one osnovne stvari, odluke i opredeljenja, ostale iste.
Praznična želja
-
Praznik je, imate li želja?
Bio bih srećan kada bismo postali normalna država, normalno društvo. Najviše bih želeo da budemo normalni.
Zatvor u Zabeli kao izdavač
U „Pamtiveku“ nalazimo podatak da je i zatvor u Zabeli bio vaš izdavač?
Jedan osuđenik u Zabeli, izdržavajući kaznu, napravio je ‘zatvorsko’ izdanje „Balade o Stojkovićima“. Verovatno zato što se i sam preziva Stojković. Rukom je ispisao celu pesmu, skrojio i ušio stranice, ukoričio ih tvrdim kartonskim koricama, napravio čak i omot, pa nacrtao čak i zaštitni znak svoje biblioteke: malu stilizovanu rešetku! Kada je taj osuđenik, Dragan Stojković, izašao iz zatvora, poklonio mi je jedan primerak tog izdanja.
Tatjana Nježić
03.01.10
Poezija je nešto drugo, u odnosu na sve
Ljubomir Simović
Izdavačka kuća „Stubovi kulture” iz Beograda objavila je novu zbirku pesama Ljubomira Simovića (1935), pesnika, dramskog pisca, esejiste, pod naslovom „Planeta Dunav”. Simovićeve pesničke knjige: „Slovenske elegije”, „Šlemovi”, „Uoči trećih petlova”, „Subota”, „Vidik na dve vode”, „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj”, „Istočnice”, „Igla i konac”, „Ljuska od jajeta”, „Tačka”, drame: „Hasanaginica”, „Čudo u Šarganu”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Boj na Kosovu”, štampane su na engleskom, korejskom, francuskom, poljskom, češkom, slovačkom, ruskom, rumunskom, bretonskom, japanskom, slovenačkom, makedonskom, španskom, bugarskom, ukrajinskom... Dobitnik je najznačajnijih naših književnih i pozorišnih nagrada. Dopisni član SANU postao je 1988, a redovni 1994. godine. „Beogradska knjiga” je prošle godine objavila Simovićeva odabrana dela u dvanaest knjiga.
Novu zbirku pesama ste nazvali „Planeta Dunav”. Stanujete na Dorćolu, često šetate pored reke... Šta za Vas znači Dunav?
Pre svega, volim reke. I zbog njihove uvek nove i uvek drugačije lepote, i zbog koristi koju pružaju. Svi znamo kakva je uloga vode u razvoju života i kakva je uloga reke u razvoju civilizacije. Prva velika reka koja me je opčinila, uprkos tome što je nikada nisam video, bila je Misisipi. Misisipi iz romana „Doživljaji Haklberi Fina” Marka Tvena, valjda prve ozbiljne knjige koju sam kao osnovac pročitao. Kasnije su me fascinirali Tigar i Eufrat, sa civilizacijom koju su te reke omogućile. Video sam ih, istina, samo iz aviona, leteći iz Atine u Teheran. Ne mogu opisati uzbuđenje koje sam osetio daleko u Sibiru, na obali Oba, ili u Izraelu, na obali Jordana, ili u Kini, gledajući Huangpu i Jangcekjang. Nije, dakle, nikakvo čudo što sam se toliko vezao za Dunav, kraj koga živim. Dunav povezuje gradove i zemlje, jezike i narode, kulture i civilizacije, ribe i ribare, ptice i lovce... Kad sam na obali Dunava imam utisak da sam u vezi sa svim gradovima kroz koje protiče, i sa svim ribarima i lovcima, i sa svim ribama i pticama, koji su, u raznim vremenima, živeli na njegovim obalama i u njegovim vodama.
„Planeta Dunav” je knjiga urbanih stihova. U njoj na jednostavan, ali pesnički način, opisujete prizore iz velegrada?
Urbane scenografije, i urbanih tema, bilo je i u mojim ranijim knjigama. U „Šlemovima” ćete naći Brisel, Degendorf, Keln, Berlin sa Aleksanderplacom. Najviše sam, međutim, pisao o Užicu u vreme Drugog svetskog rata, to jest u vreme moga detinjstva. Pojam urbano ne treba vezivati samo za velike gradove. Da li će neka sredina biti urbana ne zavisi od broja nego od duha.
Užice sam zamenio Beogradom već u poemi „Subota”, koja je prvi put objavljena 1973, u časopisu „Književnost”. I kao što se za Užice vezuje pesnička trilogija koju čine knjige „Vidik na dve vode”, „Igla i konac” i „Istočnice”, tako se nova pesnička trilogija, koju čine knjige „Ljuska od jajeta”, „Tačka” i „Planeta Dunav”, vezuje za Beograd i njegove reke... Ko čita ove pesme, shvatiće da i tačka može da bude planeta, i da i planeta može da bude samo tačka. Kad ovo kažem, za svedoka bih mogao da pozovem i samog Milutina Milankovića.
Sedeći u bifeu kraj pijace, jedan čovek otkriva kako se neki običan prizor pretvara u neobičan. Samo pesnik može da primeti da se „u suterenu već pale sijalice”, dok „visoko gore na dvadesetom spratu, još sija sunce u svim prozorima”?
Od poezije se i očekuje da otkriva i vidi nešto što niko ne vidi, i da sve gleda na način na koji niko ne gleda. Bez namere da od toga razvijam neku teoriju i poetiku, ja sam za sebe, za svoju ličnu upotrebu, formulisao jednu definiciju poezije. Ta definicija je kratka i jednostavna. Ona glasi: „Poezija je nešto drugo”. Nešto drugo u odnosu na šta? Nešto drugo u odnosu na sve. A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva.
„Beograd se crveni i zeleni”, kažete. Ali, postoji strah da sve što je crveno i zeleno može da požuti i pocrni. Šta to slutite?
Ništa ne slutim. Znam. Kao što su znali svi pre mene, kao što je znao i Branko Radičević: „Lisje žuti veće po drveću”, i tako dalje. U pesmi koju imate na umu pokušavam da sa žutog, koje će ubrzo pocrneti, i koje je nesumnjiv predznak smrti, akcenat premestim na zeleni i crveni život. Na papagaje, paprike i lubenice.
Živimo u vremenu u kome „svemu raste cena, samo pada cena znanja, pameti i rada”?
Živimo u vremenu poremećenih vrednosti. Borimo se za položaje, za vlast, za novac, a odustali smo od borbe za elementarne vrednosti. Iz zemlje u kojoj se znanje ne poštuje, u kojoj se od znanja ne može živeti, pametni i školovani ljudi beže u zemlje u kojima se znanje koristi, poštuje i nagrađuje. U kojima se od znanja može živeti. Mi još ne shvatamo da je pitanje opstanka pitanje znanja.
U „Planeti Dunav” pojavljuje se i jedan čovek koji ima „dve glave: glavu na panju i glavu u torbi”. Kalašnjikov je postao statusni simbol?
U knjizi se pojavljuje mnogo različitih likova: pojavljuju se lovci, ribari, piljar, šankerica, profesor logike, kuvarica, žene iz Starog zaveta, demonstranti, nosač sa Železničke stanice, poštar, carinik, policajac iz Stare Pazove... Jedan od najvažnijih likova je upravo taj čovek koga pominjete. On ima dve glave – jednu na panju, drugu u torbi, što znači da zapravo nema nijednu. Pojavljuje se i trgovac oružjem, sa svojom filozofijom, koja kaže: „Večeraće” – dakle preživeće – „ko ima kalašnjikov”.
U jednoj od pesama „u pozorištu zasipamo cvećem Bruta koji je ubio Cezara, a u skupštini glasamo za Nerona”?
To je stara priča o dvoličnosti i kukavičluku.
Neke od ovih pesama imaju priču, prolog i epilog, dijalog, liče na male drame?
Već sam jednom negde rekao da su u mojoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca.
Čest motiv Vaših pesama su i slike i likovne izložbe. Rado pišete o slikarima?
I o slikarima, i o vajarima. Otkad znam za sebe vezan sam za likovnu umetnost. Ne propuštam nijednu izložbu, gde god da putujem prvo obilazim muzeje i galerije. O mom odnosu prema likovnoj umetnosti svedoči i knjiga eseja „Čitanje slika”, ali i niz pesama o našim, španskim ili holandskim slikarima. Po mom osećanju, slikarstvo je umetnost koja je najbliža pesničkoj umetnosti. Možda i zato što se poezija, bar kako ja to osećam, ne služi sentencama, poslovicama, gnomikom, onim što se nekad u novinama štampalo pod naslovom „Misli velikih ljudi”. Poezija se služi slikom, ali ne onom slikom koja je deskripcija, nego slikom koja na nov i neočekivan način otkriva nešto novo i neočekivano. Kao, na primer, kada Džon Don, u pesmi „Tviknamski vrt”, kaže: „A da se ovo mesto može sasvim smatrati rajem, zmiju sam doneo”. Ili kad Radjard Kipling u jednoj pesmi napiše: „Vrhovi Himalaja su kolena drugih planina”. Ili kad Zbignjev Herbert, u pesmi „Gospodin Kogito o vrlini”, kaže: „A unaokolo huči divan život, rumen kao klanice ujutro”.
Posle ovih primera možda će i ona moja definicija – „poezija je nešto drugo” – biti jasnija i delovati ubedljivije.
-----------------------------------------------------------
Kobasica skuplja od konja
U jednoj pesmi kažete: „Ovo vreme je smrt za hiperbole”. Život je postao brži, snažniji, maštovitiji od literature?
Nažalost, nije. Postao je siromašniji i sivlji. Postao je apsurdniji. Šta je neka pesnička hiperbola prema činjenici da smo se našli u vremenu u kome je par konjskih kobasica skuplji od konja? Takvi apsurdi obezvređuju, obesmišljavaju, razoružavaju hiperbolu kao pesničku figuru. Reč je o životu koji literaturu prevazilazi u apsurdu.
Zoran Radisavljević
02.10.09
Neolitski lovac je plemenitiji od nas
Ljubomir Simović
Kada se raspadne sistem vrednosti raspada se sve - rekao je Ljubomir Simović, akademik, pisac i pesnik kojem je nedavno objavljena nova zbirka poezije „Planeta Dunav“ („Stubovi kulture“). U razgovoru za „Blic“ veliki stvaralac govori o novoj knjizi, o poeziji, našoj savremenosti...
Govoreći o tome zašto knjiga nosi naziv „Planeta Dunav“, Ljubomir Simović kaže: „Pre svega, Dunav je lepa i velika reka. Dunav je snaga i stihija. Dunav je za Evropu ono što su Tigar i Eufrat za Mesopotamiju, ono što je Nil za Egipat. Ta reka nas povezuje sa mnogim zemljama i gradovima, sa mnogim narodima. Ona nas povezuje i sa drugim vremenima, drugim kulturama i civilizacijama. Povezuje nas i sa svetovima ptica i riba. Jednom rečju, Dunav je nepresušan izvor i tema, i inspiracija.“
Da li je „Planeta Dunav“, možda, početak nekog vašeg novog pesničkog ciklusa, neke nove faze?
- Ova knjiga predstavlja završetak onoga što ispunjava dve moje prethodne knjige, „Ljusku od jajeta“ i „Tačku“. Te tri knjige povezuje mnogo štošta - i jezik, i slika, i simboli, pa i ta velika scena koju predstavljaju Beograd i Dunav. Te tri knjige vidim kao jednu, i nadam se da ću ih jednog dana tako i objaviti: U jednim koricama, kao jednu jedinstvenu pesničku celinu.
Teme vaših pesama su neretko događaji iz svakodnevice, na primer u ovoj knjizi su to jutro na Kalenića pijaci, sukob policije i demonstranata na Belefu i tako dalje... Male stvari - velika tema?
- Nema malih stvari. Lešek Kolakovski je rekao nešto što često citiram: da ništa nije tako malo i tako obično da ne bi zasluživalo da bude objekat naše filozofske pažnje i radoznalosti. Borhes se poziva na De Kvinsija, koji kaže da i najsićušnije stvari u vasioni mogu da budu ogledala najvećih. Muzil, opet, tvrdi, da je pravi život onaj život u kojem je sve znamenje. Sve, čak i ono što nam se čini najmanjim, i najmanje vrednim.
Pesma „Mišolovka“ završava se jednim neobičnim i neočekivanim pitanjem: „Po kom zakonu/mrtvo lovi živo“?
- Dok sam posmatrao i proučavao neolitsko naselje u Vinči, nametnuo mi se čitav niz zanimljivih pitanja. Što sam se više udubljivao u život neolitskog čoveka, sve češće sam se sećao Pavla Florenskog, koji veruje da je čovek prošlosti bio čovečniji i plemenitiji nego mi. U čitavom nizu pesama u ovoj knjizi nameće mi se poređenje današnjeg čoveka sa čovekom iz neolitske Vinče. Upoređujem njegov i naš odnos prema bogu, vepru i ribi. Neolitski lovac ubija pticu da bi je pojeo, današnji čovek ubija pticu da bi je ubio. Odnos nekadašnjeg čoveka prema svemu što ga je okruživalo, prema prirodi, životinjama, godišnjim dobima, bio je prisniji i logičniji nego naš odnos. Mi mnogo grešimo kada te drevne zajednice nazivamo primitivnim.
U pesmi „Večera u kafani ‘Arilje’, koja se, posle burne rasprave, završava morem krvi“, jedna od ličnosti kaže: „I sistem vrednosti zavisi od toga/ko ga uspostavlja: gladan ili sit“. U kakvom sistemu (ne)vrednosti živimo mi, i ko ga je uspostavio?
- Bojim se da živimo u zemlji i u vremenu u kojima se raspadanje sistema vrednosti već privodi kraju. Oni kojima je dužnost da sistem vrednosti brane pokazuju da za to nemaju ni znanja ni hrabrosti. A kad se raspada sistem vrednosti, raspadaju se i svi drugi sistemi. Raspada se sve.
Kako u vašim stihovima i knjigama - ili van njih - vidite nas danas i ovde? I kakva nam se budućnost smeši ili kezi?
- Vi se, naravno, sećate da je neki mladić, Uroš, na nekoj fudbalskoj utakmici zapaljenom bakljom napao nekog žandarma, i da je zbog toga osuđen na deset godina robije. Ceo Beograd, i mnogi gradovi po Srbiji, preplavljeni su grafitima na kojima piše: „Pravda za Uroša“, pri čemu se podrazumeva da je pravda ukidanje te presude. Bez obzira na težinu onoga što se desilo. Ali grafit koji vas čeka u podzemnom prolazu kojim se izlazi na Dunav kod „25. maja“ poručuje nešto drugo: „Uroše, izdrži pa ih opet prži!“ Onaj ko je to napisao ne misli dobro ni Urošu, ni ovom društvu. U istom prolazu, prekoputa ovog, stoji još jedan grafit. On poručuje: „Na kolena pred Srbe!“ Ko ni onaj prvi, ni ovaj drugi grafit nije mogao napisati neko pametan. Možete i sami zamisliti kuda, u kakvu budućnost, vodi put koji označavaju ova dva grafita.
Kada se danas govori o poeziji nužno se nameće pitanje njene (ne)moći i (bez)značajnosti?
- Upravo ovih dana sam pročitao esej Vitolda Gombroviča „protiv pesnika“. On kaže da „pesme gotovo niko ne voli“, da je svet „stihovane poezije fiktivan i krivotvoren“, da mu se pesme „uopšte ne dopadaju“ i da ga „gnjave“. Kada to kaže jedan Gombrovič, to morate da shvatite ozbiljno. Mnoge stvari koje on govori sasvim su tačne, ali on pravi i jednu suštinu grešku. Sve što on govori o poeziji kao gnjavaži tačno je ako se odnosi na onu poeziju u kojoj ima previše onoga čega u poeziji ne sme da bude: „previše poetskih reči“, „previše metafora“, previše „sublimacije“ i „kondenzacije“, u kojoj ima izveštačenosti, prepotencije i poze, a u kojoj nema onoga, bez čega poezija nije moguća: života i talenta. Gombrovič greši što sve to uopštava. Dokaz da se to ne može uopštavati, dokaz da on nije sasvim u pravu, nalazimo upravo u poljskoj poeziji. Dosta je da pomenem jednog Zbignjeva Herberta, pa da Gombrovičevi sudovi padnu u vodu.
Vaša drama „Putujuće pozorište Šopalović“ prevedena je na dvadesetak jezika, i igrana je u mnogim zemljama, od Kanade do Južne Koreje. Samo u Francuskoj je postavljena na scene u preko pedeset pozorišta. Može se čuti da je stigla i do Japana?
- Premijera u „Blek Tent teatru“ u Tokiju zakazana je za 8. oktobar.
Tatjana Nježić
