Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
29.03.08 Politika
Pesničko motrište na stvarnost
„Obećana zemlja“ Ljubomira Simovića
Započet knjigom Kovačnica na Čakovini (1989), u stvaralaštvu Ljubomira Simovića oblikovan je čitav niz zasebnih knjiga. Njih, najpre, karakteriše raznovrsnost sadržaja: besede, kraći eseji, intervjui, a potom i dvostruka referencijalnost – angažovano kritičko bavljenje aktuelnim temama našeg društvenog života, kao i posvećenost pitanjima vlastite poetike. Tom nizu koji je položen u magistralni pravac njegovog stvaranja, samorodno pripada i knjiga Obećana zemlja („Beogradska knjiga”, 2007).
Različiti (spoljni) povodi koji su inicirali nastanak tekstova, postali su njihov objedinjujući faktor. Jednako koliko i činjenica da su svi oni nastajali sa namerom da, brzo i direktno, dođu u doticaj sa javnošću. Pri tome se podrazumevalo da ona, najčešće, nije čisto književna. Zbog toga je (nametnuti) izbor povoda i tema opredelio njihovu naglašenu komunikativnost, odnosno značenjsku prozirnost i jasnost.
Bivajući veoma pažljiv posmatrač (a povremeno i učesnik) događaja koji su obeležili život zemlje i naroda u obuhvaćenom vremenskom odsečku: „9. oktobar 1999 – 22 jun 2006”), Simović ih je „s najvećom pažnjom”, pronicljivo i staloženo, uočavao, a potom slikovito opisivao i umno i angažovano komentarisao. Tako da čitalačko krstarenje ovom knjigom može da se pretvori i u posredno, a pouzdano, dramatično suočavanje sa reprezentativnom slikom jednog, u osnovi, burnog i tragičnog, doba. Njegovim brojnim uznemirujućim pojavama i vidovima. Zbog toga su posebno zanimljivi i podsticajni brojni autorovi zaključci, kakav je ovaj s početka knjige, da je „naš politički život, s tačke gledišta nacionalnih interesa, potpuno iracionalan”. Ta decidno imenovana tačka gledišta jeste u tekstovima ove knjige izdvojeno i postojano motrište sa kojeg se uočavani različiti događaji opažaju, tumače i ocenjuju. Ali je i ona, tipično simovićevski, podvojena.
Naime, pored konzistentne okrenutosti krupnim i prelomnim događajima svog i našeg vremena, Simović je, jednako pasionirani i dosledno, posvećen skoro intimnom povlašćivanju malih stvari. Posebno je to vidno u vrsnom kratkom eseju (on bi rekao „zapisu”) o poeziji Vaska Pope „Ćutanje drugog”. U njemu on, umno proničući u tajne ovog majstora jezika i služeći se naslovom jedne njegove knjige, nanovo okriva celo jedno „sporedno nebo”. A njega, u Simovićevoj sugestivnoj modernističkoj viziji i opisu, brojno i premoćno, nastanjuju „predmeti iz naše svakodnevne okoline”.
Posvećen razotkrivanju, imenovanju i tumačenju različitih simulakruma i paradoksa našeg istorijskog, političkog i kulturnog života, Simović je jednako stvaralački posvećen i oblikovanju i iskazivanju, takođe na određenom paradoksu zasnovanom, vlastitog angažovanog intelektualnog i autorskog stava. A i on je trajno dvostruko obeležen – stvaralačkom vokacijom i samosvesnim izborom: „Bilo o čemu da sam govorio ili pisao, i bilo šta da sam radio, govorio sam i radio iz pozicije pesnika”.
Iz te se pozicije, sa tih umnih vidika, svet i život, njihove različite manifestacije, jasnije opažaju i proniču, te postojanije i istinitije tumače. Tome sasvim odgovara jedan njegov iskaz iz 2003. godine: „Ne verujem da se istorija piše i u istorijskim udžbenicima. Ona se nalazi u literaturi, koliko god to zvučalo paradoksalno, kao što se i priča o budućnosti nalazi u poeziji.”
Istorija i poezija, život i literatura, tradicija i savremenost, trajanje i stvaranje – to su ovde aktivirani intelektualni i stvaralački obzori Ljubomira Simovića. Njegovi angažovani i ka neizvesnoj budućnosti netremice okrenuti esejistički opisno-komentatorski, ali i poetsko-metafizički, produbljeni Vidici na dve vode. Kroz njih se jasno uočava „mnoštvo analogija s nekim današnjim zbivanjima”, sama ta zbivanja, kao i određena nenametljiva, katkad zapretena, pouka-primer. Takav je, svakako, slučaj njegovog zavičajca („a zavičaj je nešto što se tokom godina širi i raste”) radišnog trgovca i nacionalnog pregaoca Mališe Atanackovića. A posebno je takav, iz dalje nacionalno-kulturne istorije izdvojen, primer Jovana Sterije Popovića. On je zbog svojih već znanih otrežnjujuće kritičkih uvida i stavova o brojnim nacionalnim pitanjima, kao i o autonomnim pitanjima estetike i etike, na određen način, izabrani junak ove Simovićeve knjige.
Njeni vrednost i značaj srazmerni su vrednosti i značaju njegove fikcionalne proze, dramskih i pesničkih tekstova. Na njih se raznorodni tekstovi ove knjige idejno i stilski višestruko nadovezuju. Da bi se, u ovom slučaju, pokazale kao tačne i vredne reči na delu jednog umnog, intelektualno nezavisnog, kritičkom promatranju vazda sklonog i neuporedivoj važnosti pesničke vizije sveta, samosvesno i trajno, obrečenog angažovanog stvaraoca, posmatrača i tumača.
Mileta AĆIMOVIĆ IVKOV
