Frederik Begbede (1965.) je jedan od najznačajnijih, najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Do sada je objavio romane: Mémoire d"un jeune homme dérangé, Vacances dans le coma, L"amour dure trois ans,: 399 dinara, Windows on the World, L"égo?ste romantique, U pomoć, za molim za oproštaj, Francuski roman. Osim pisanjem bavio se i advertajzingom, radio je za brojne magazine, vodio je TV šou, a 1994. osnovao je književnu nagradu “Prix de Flore” koja se svakog novembra dodeljuje talentovanim piscima (među dobitnicima su Mišel Uelbek i Ameli Notomb) u legendarnom Cafe de Flore.Za Francuski roman je 2009. dobio izuzetno značajnu “Renaudot” nagradu.Njegov nezvanični internet sajt je S.N.O.B. (Site Non Officiel de Frédéric Beigbeder) i nalazi se na adresi www.beigbeder.net
03.08.20 Dnevnik - Novine i časopisi
„Čovek koji plače od smeha“
„Čovek koji plače od smeha“ ima vrlo labavu strukturu romana, i koncipiran je kao neprekinuti monolog glavnog lika koji komentariše savremenu medijsku, kulturnu i političku scenu u Francuskoj i u svetu, s puno duhovitih i jezgrovitih zapažanja o tome kako se ona promenila u poslednjih tridesetak godina. Glavni lik, Oktav Parango, na mnogo načina funkcioniše kao avatar samog pisca, s kojim deli mnoga iskustva. Kao i Frederik Begbede (1965), Oktav je sarkastični hroničar vremena, koji je radio kao marketinški stručnjak, novinar, i pisac. U tom smislu, „Čovek koji plače od smeha“, iako priča priču o jednoj dugoj neprospavanoj noći koja kulminira čudnim incidentom u studiju popularne radio stanice, na mnogo načina podseća na kolumnu u kojoj se autor bez dlake na jeziku okrenuo savremenom svetu, s puno zanimljivih insajderskih zapažanja o tome kako su se poslednjih decenija menjali mediji u srcu zapadne Evrope, marketing, novinarstvo, pa i izlasci.
Autor posvećuje pažnju svojevrsnom „slomu medija“ koji je doneo internet sa svojom demokratizacijom informacija (i dezinformacija, i te kako). Novo iskustvo interneta fundamentalno je promenilo novinarstvo i marketing, i konačno, gurnulo glavnog lika Oktava
Parangoa iz preplaćene pozicije marketinškog maga, spin doktora i poludemamgoga koji je svoj dar za reči skupo naplaćivao, sasvim na margine društva. U politički korektnoj, čistoj kulturi milenijalaca, Oktan je relikt vremena koje je prošlo – on je neapologetski nastrojen heteroseksualni beli muškarac koji je opsednut seksom isto koliko i sopstvenom krhkom sujetom. „Prljavog“ bejbi bumera Oktana plaši i užasava upeglanost milenijalaca, nove generacije koja sa svojom filozofijom polako preuzima scenu Oktan sebe postavlja rame uz rame uz slične gubitnike francuskog i modernog društva, ili njihove „kontroverzne“ glasove kao što su Vernon Trodon, junak Viržini Depent, ili savremeni pisac Mišel Uelbek koji se čak pojavljuje i kao epizodni lik u romanu.
S druge strane, Oktanov „alter ego“, pisac Frederik Begbede, daleko je od margine – sam rođen u privilegovanoj porodici, spada u jednog od najpopularnijih savremenih pisaca u Francuskoj, a 1994. osnovao je i književnu nagradu „Prix de Flore“ među čijim dobitnicima su Mišel Uelbek, i Ameli Notomb.
Nastasja Pisarev
