Francuski roman

26.06.10

Malo je reći za Frederika Begbedea da se nalazi u samom vrhu najintrigantnijih evropskih pisaca današnjice. Njegovi romani izuzetno su popularni i smatraju se provokativnim štivom, a među dosad najuspešnijim svakako je čuveno delo 399 dinara, koje je adaptirano kao film pre koju godinu, i u kome je poprilično demistifikovao sve aspekte advertajzinga, kojim se takođe u životu bavio.
Sem reklamiranja i pisanja, radio je i za brojne magazine, bio je voditelj TV programa, a vrlo često i DJ. Iako je većina njegovih romana autobiografskog sadržaja, Begbede uvek ističe da je u životu normalniji nego u svojim delima. I pored toga, zbog posedovanja i upotrebe narkotika, proveo je neko vreme u zatvoru na ostrvu De la Site, o čijim je uslovima kasnije na široko pisao, što je izazvalo buru reakcija.
Odluka novoosnovane izdavačke kuće Booka, da svoj izdavački program započne upravo romanima Frederika Begbedea, U pomoć, molim za oproštaj i Francuski roman, za koji je lane dobio veliku francusku književnu nagradu, najavljuje ozbiljan i u startu uspešan izdavački poduhvat, koji će, kako kažu, i ubuduće činiti dela intrigantnih pisaca savremene književne scene. Ali ono što daje posebnu težinu izlasku ovih romana, jeste i prisustvo njihovog autora u Beogradu, prilikom promocije koja je održana juče, odnosno potpisivanja knjiga danas (u subotu) od 15 do 16 sati u knjižari Delfi u SKC. Sa Begbedeom smo razgovarali uoči njegovog dolaska u Beograd, zaintrigirani onim što njegovi novi romani donose.
- To su dva potpuno različita romana. U pomoć, molim za oproštaj je satira o novoj Rusiji i neka vrsta reportaže o tome kako koristimo lepe žene da bismo prodavali kozmetičke proizvode širom sveta. To je takođe i roman o novoj ideologiji - ideologiji lepote, mladosti, kao nekoj vrsti maske koju nosi industrija. Ukratko, ta knjiga je više "zla" i surovija i sledi nit romana 399 dinara, a povezuje ih isti glavni lik. Francuski roman je autobiografski roman, daleko ličniji, iskreniji. Njihov sled je logičan. U Francuskom romanu sam ja taj koji skida masku. Oktav skida svoje ruho, seda i kaže: "Dosta je bilo, ja nisam Oktav, ja sam Frederik!"
Knjiga poseduje izvesnu snagu
Vas je proslavio oštar kritički stav prema današnjem svetu? Da li ta vrsta kritike doprinosi osvešćivanju društva i da li smatrate uopšte da danas, u vremenu sve manje pismenosti i samim tim čitanja, jedan roman može da promeni svest ljudi?
- Moram da priznam da sam veoma zabrinut zbog toga što čitamo sve manje. Takođe me zabrinjava i upotreba elektronske knjige. Za mene nije isto čitanje knjiga sa ekrana i čitanje knjige odštampane na papiru. To su dve potpuno različite stvari. I zbog toga se borim za to da književnost nastavi da postoji u obliku štampane knjige koju možemo čitati na miru, zavaljeni u fotelju, sa isključenim mobilnim telefonom i slobodnim vremenom pred sobom. Zato je za mene pisanje jedna vrsta otpora. Smatram da je tvrdnja da jedna knjiga može da promeni svet veoma pretenciozna i utopistička. Ali opet, veoma sam ponosan na detalj koji se tiče Francuskog romana (koji govori o njegovom hapšenju i pritvoru u kome je bio, prim. prev). Budući da je taj događaj poprilično odjeknuo u Francuskoj, ministar unutrašnjih poslova je odlučio da predloži nacrt zakona koji bi promenio odnos prema pritvorenicima. To sam čuo i to mi je potvrdio jedan ministrov savetnik, tako da je istina - jedna knjiga može da promeni, u ovom slučaju, situaciju pritvorenika. Ali to je već nešto drugo. Nisam samo ja govorio o tome, u Francuskoj je već bilo objavljeno nekoliko knjiga na tu temu, pa se vlast osetila obaveznom da nešto učini po tom pitanju. Tako da danas, kada vas uhapse, možete odmah da se vidite sa advokatom. Da, još jedan detalj - renovirane su ćelije pritvora istražnog zatvora na ostrvu De la Site! Ispada da ipak, čak i u ovakvom vremenu kada knjiga više ne uživa isti ugled, ipak poseduje izvesnu snagu.
Živimo u vremenu u kome marketinške agencije prodaju sve, pa i umetnost, koja se samim tim transformiše. Kako vidite dalji napredak književnosti i umetnosti pisanja? Da li može advertajzing išta dobro doprineti književnosti ili umetnosti uopšte?
- Uveren sam da je reklama sušta suprotnost umetnosti. Za mene je umetnost slobodna, a reklama je oblik kapitalističke propagande, koja prodaje jogurt. Što se mene tiče, jedno nema veze sa drugim, jer umetnost mora biti slobodna i ne sme se povinovati ničemu drugom osim autoru i njegovoj ličnosti. Smatram da književnost ratuje sa reklamom. Jedino u čemu je reklama doprinela umetnosti jeste remek-delo koje se zove 399 dinara! (gromoglasan smeh)
Porodicu je ranije činila struktura
U vašim romanima posebno je interesantno vaše viđenje modela porodice. Da li smatrate da slika porodice u tradicionalističkom smislu danas nestaje?
- Ja sam dete bračnog para koji se voleo svega pet godina. U Francuskom romanu sam objasnio kako dete doživljava svađe i raskid roditelja. Pokušao sam da analiziram tu situaciju na izuzetno lakonski način, tako što sam ispričao priču o razvodu iz perspektive dva brata. Ne mogu da glumim reakcionara i da se pozivam na velike reči, ali mislim da je porodicu ranije činila struktura. Danas su se te strukture raspale, pa smo postali izolovani pojedinci, mondijalizovani i izgubljeni. I sam sam pokušao da zasnujem porodicu, ali nisam uspeo da ostanem sa svojom ženom. Žao mi je što ta struktura više ne postoji i bojim se da će to imati opasne posledice po ljudsko biće. Zbog toga je ono postalo izgubljeno u svetu, lišeno bilo kakvog orijentira.
Koliko vas rad u drugim sferama umetnosti inspiriše za pisanje romana, pogotovo ovog kakav je "399 dinara"?
- Naravno da mnogo utiče. Mislim da u 21. veku ne možemo pisati knjigu kao da smo u 19. Treba voditi računa o razvoju sveta i jezika. Jezik se hrani žargonom, novim rečima, muzikom, filmom, televizijom, sve to ostavlja trag. Normalno je da nailazimo na to u romanima. Pokušavam da budem ogledalo, kao što kaže Stendal, "Roman je ogledalo koje se kreće po velikom putu". U potpunosti se slažem s ovom definicijom. Rekao bih pre svega da je moj posao da budem odraz svoga vremena.
Da li se aktivno učestovali u prebacivanju romana "399 dinara" na film? Koliko ste zadovoljni adaptacijom?
- Da, učestvovao sam, bio sam koscenarista, pa čak sam i igrao u filmu. Mislim da je to zabavan i smešan film i veoma mi se dopada. Knjiga je pak mnogo opširnija. Da smo adaptirali celu knjigu, film bi trajao šest sati. Sasvim je normalno što je dosta stvari izostavljeno, ali ipak mogu da kažem da taj film nije sterilan i da verno prenosi nameru i ideje romana.
Selindžerovski tip pisca
Da li je neki pisac ili umetnik posebno uticao na vaš stil i rad?
- Među autorima koji od ove godine više nisu među nama mogao bih da navedem Selindžera. Njegovi romani su ostavili velikog uticaja na mene: taj istovremeno melanholičan i komičan ton, glavni junak koji je večiti tinejdžer stalno nezadovoljan i frustriran, koji pije po barovima i jedan dan provodi sa prostitutkama, a već sutradan je kod časnih sestara... Recimo da sam ja selindžerovski tip pisca, pošto sad nemamo vremena da navodimo sve autore (smeh). Ali je on za mene zaista veoma važan pisac.
Spomenuli ste pisce, umetnike, filmove... a s obzirom da radite i kao DJ, koja vas to muzika inspiriše za pisanje?
- Oh, sve! Moj muzički ukus je veoma raznovrstan. Kad radim kao DJ puštam sve, od Bitlsa do poslednje Lejdi Gaga i to vam valjda sve govori. Ali sada, dok pišem, ne slušam vokalnu, već pre svega klasičnu muziku. Teško je slušati muziku u kojoj ima reči dok pišete. To me dekoncentriše. Dosta slušam i filmsku muziku. U ovom trenutku moj repertoar čini američki roker Džek Vajt koji je osnova tri benda, White Stripes, Raconteurs i The Dead Weather, i to zbog njihovog drugog albuma, koji je odličan.
Šta mislite, zašto vas zapravo smatraju najprovokativnijim piscem Francuske danas?
- Moram da priznam da uopšte ne razumem tu tvrdnju. Nemam utisak da sam provokativan. Smatram da ne treba pisati knjigu ako nemate ništa novo da kažete. Ali to nije provokacija. Ja samo pomeram granice, kršim pravila, razotkrivam tabue. To je minimum koji možemo očekivati od jednog pisca koji treba da izmisli nešto originalno, a ako to nekome smeta - šta da se radi!
Prevod sa francuskog Ivana Misirlić Bigard
Pisci imaju šta da kažu
Kako ocenjujete sliku savremene francuske književne scene?
- Mislim da se na francuskoj književnoj sceni danas dešava mnogo toga. Svake godine izlazi dosta novih naslova različitog stila. Volim recimo Uelbeka, Emanuela Karera. Ove godine je izašao i novi roman Patrika Modijanija koji je veoma dobar. Postoji i nekoliko dobrih ženskih autora; meni se dopadaju Ana Gavalda, Ameli Notomb, Viržini Depent. Ne može se reći da se ne dešava ništa. Pre nekoliko godina se pojavio roman Džonatana Litela Dobročiniteljke, jedna izuzetno značajna i moćna knjiga o Drugom svetskom ratu. Svake godine dobijamo nove pisce koji imaju šta da kažu. Francusku i dalje fascinira književnost.

Dragan Jovićević

24.06.10

Intrigira me pitanje sećanja i zaborava, ljudske amnezije - rekao je Frederik Begbede, poznati francuski pisac, gost Beograda, gde će, između ostalog, promovisati svoje dve nove knjige „U pomoć, molim za oproštaj“ i „Francuski roman“ (izdavač za Srbiju „Book“). U razgovoru za „Blic“, poznati književnik govori o pomenutim knjigama, sebi, književnosti...
Begbede ne slovi samo za čuvenog pisca, već i za kontroverznog džetsetera. Gost je Beograda zahvaljujući podršci Madlene Cepter, njegov roman "U pomoć, molim za oproštaj" je nastavak kultne knjige "399 dinara", popularne i kod nas, dok je za "Francuski roman" dobitnik ugledne književne nagrade "Renaudot".

U autobiografskoj knjizi "Francuski roman" predstavljate sebe i kao dečaka u narandžastim kupaćim gaćama. Koliko se taj dečak promenio do danas ? Koliko se čovek menja odrastajući?
- Lepo i komplikovano pitanje. "Francuski roman" pokušava da odgovori na vaše pitanje. To je istraživanje, kao neka vrsta vremeplova u kome se vraćam u prošlost kako bih saznao da li sam ostao, ili ne, onaj isti dečačić koji je bio u kupaćim gaćicama na plaži sa dedom 1972. godine. Ubeđen sam da smo mi uvek to dete koje smo nekad bili, da se u izvesnom smislu ne menjamo, čak i ne starimo... Samo, mi moramo imati svest o tom detetu i moramo ga osloboditi. Možda je preciznije reći, moramo ga pronađemo u sebi.

Mislite li da ti nezaobilazni sudari u životu ne utiču na promenu naše ličnosti?
- Ne. Moj problem, o kome govorim u knjizi, jeste problem amnezije. To je knjiga o amneziji. Tako da obnavljanje sećanja i uspomena, što je isto što i ponovno pronalaženje sebe, jeste način da pobegnem od veštačke osobe koju sam zalepio za sebe kao neku vrstu maske. I, iskreno mislim da je pisanje kao skidanje tog kostima pokušaj da saznamo ko smo zapravo. Zvuči kao banalna definicija književnosti, ali vrlo istinita.

U prevodu na srpski upravo izlazi vaš roman "U pomoć molim za oproštaj". Da li iza reči pomoć treba staviti zarez? Kome vičete u pomoć, a koga molite za oproštaj?
- Ne, piše se bez zareza. Mislim da taj naslov dobro rezimira ono što je savremeni muškarac danas. Za mene je savremeni muškarac rastrzan između različitih nagona, onih koji ga navode da živi punim plućima, sve dok ne počne da doziva u pomoć, iako istovremeno pokušava da se odupre iskušenjima, te mora da klekne i zamoli za oprost od svojih grehova. To je vrlo hrišćanska kontradikcija.

Vi ste član žirija Evropske nagrade za književnost čiji je mecena gđa Cepter, šta znači ta nagrada i šta ona omogućava?
- Tu nagradu nam je omogućila Madlena Cepter. Ona je mecena, a mislim da je to veoma važna nagrada, jer je to jedina nagrada koja ovenčava najbolji evropski roman. Žiri je francuski i vrlo dobro sastavljen od vrlo kompetentnih ljudi, a najzanimljivije je to što je to neka vrsta Nobelove nagrade. Nobelova nagrada ima isti princip : Šveđani su sami sebe proizveli u sudije svetske književnosti. Pa je tako "Cepter" nagrada Francuza koji su sami sebe proizveli u sudije evropskog romana.

Kako vidite savremenu književnost? Njenu poziciju, (ne)moć?
- Dugo sam mislio da književnost ničemu ne služi. Jedan stih iz "Sirana de Beržeraka" kaže da je lepo ono što je beskorisno, i smatram da u beskorisnim stvarima leži lepota. Ali moram da priznam da mislim da jedna knjiga može da promeni stvari, može da utiče na spoljni svet. Dokaz za to jeste ova knjiga, "Francuski roman", izazvala je veoma živu debatu u Francuskoj o uslovima hapšenja i zatvoreništva. Francuska vlada će verovatno izmeniti zakon o pritvoru, ministar unutrašnjih poslova je najavio reformu pritvora. Veoma sam iznenađen i srećan što ponekad književnost može da dovede do promene zakona. U tom smislu, nada još uvek postoji, književnost ipak može da ima izvesnog uticaja na stvarnost u kojoj živimo.

T. Nježić

20.06.10

Ako narednih dana sretnete francuskog di-džeja na nekoj od beogradskih žurki velika je verovatnoća da se radi o piscu bestselera “399 dinara”, koji je svoje neslavno zatvorsko iskustvo pretočio u roman i osvojio žiri jedne od najprestižnijih francuskih književnih nagrada Pojava dendija, nonšalantno elegantna, sa bradom od tri dana koja skriva suviše isturenu bradu, i pristojnost sa kojom se obraća sagovorniku koja otkriva dečaka iz “dobre porodice”, u suprotnosti su sa ekcesima po kojima je poznat daleko van granica svoje zemlje. U petak, 25. juna, i beogradska prilika će u Muzeju Cepter (Knez Mihajlova 42) imaće priliku da uživo sretne ovog kontroverznog i slavnog francuskog pisca: Frederik Begbede biće gost na promociji svoja dva romana, „Upomoć, molim za oproštaj“ i „Francuskog romana“, koje u prevodu Tijane Misirlić iduće nedelje objavljuje izdavačka kuća „Book“ iz Beograda.Frederik Begbede nije slučajno nazvao svoj internet sajt S.N.O.B. Iako se u svojim romanima obrušava na sredinu koju najbolje poznaje, svet reklama u kome je radio i svet biznisa i mode u kome je odrastao, i u širem smislu, na društvo koje u amneziji vidi vrhunac slobode, poput junaka u njegovom “ruskom” romanu “Upomoć, molim za oproštaj”, Begbede ne odustaje od mondenskog života, u kome, uostalom, najčešće i nalazi inspiraciju za svoje knjige.Pisac svetskog bestselera “399 dinara” (ili “99 franaka” u originalu), redovno je na stranicama tabloida, za koje ponekad piše književne prikaze u kojima citira ruske klasike. Još jedan znak njegove nekonvencionalnosti - Begbede piše kako za najuticajnije književne časopise tako i za mondenske revije i tabloide. I šta god da napiše čita se i komentariše.Francuska kritika je često bila nemilosrdna prema njemu, nazivala ga polupiscem, polu-mondenom i lažnim narkomanom i predviđala mu kratak boravak u književnom sazvežđu, što je opovrgla nagrada “Renodo” koju je dobio prošle jeseni za svoju poslednju knjigu “Francuski roman”. Roman prustovske inspiracije, najličniji do sada, u kome se vraća u detinjstvo i mladost sa dirljivom neposrednošću i razornim humorom koji je karakterističan za njegov stil. Ideju je dobio dok se u pritvoru tresao od straha i gađenja zbog zatvorskih uslova u kojima se našao nakon što je uhvaćen sa još jednim francuskim piscem kako ušmrkava kokain na haubi automobila. Razlika između Begbedea i nekog drugog vikend konzumenta opijata je u tome što je svoje neslavno iskustvo pretočio u roman koji je osvojio žiri jedne od najprestižnijih francuskih književnih nagrada.Narednih dana bi ponovo mogao da se oproba u ulozi di-džeja na nekoj od beogradskih žurki. U Beograd dolazi u svojstvu člana žirija nagrade za najbolji evropski roman, koju je osnovala Madlena Cepter.Da li boravak u zatvoru stimulativno deluje na pisca?Da, veoma. Savetujem piscima kojima nedostaje inspiracija da naprave neki prestup kako bi ih uhvatili. Jednom kada se nađete u zatvoru nema mnogo šta da se radi osim pisanja. Lista pisaca koji su primenili ovaj metod rada je, zapravo, veoma dugačka.„Francuski roman“ je prvi roman u kome se potpuno razotkrivate...U početku karijere roman mi je služio kao zaklon. Roman služi za maskiranje i izmišljanje. Ali nastupi trenutak kada autor dobije želju da se ispovedi, kao što su se nekada priznavali gresi u crkvi. Umesto da odem kod sveštenika, opredelio sam se za izdavača. Po prvi put govorim o tome ko sam zapravo – dečak na plaži u narandžastom kupaćem kostimu. Mnogo manje seksi nego u prethodnim romanima. Izvinjavam se zbog toga.Govori se o gubitku uticaja francuskog romana. Vi ste jedan od retkih francuskih pisaca čija slava je prešla granice zemlje iz koje potičete...Ja sam pravi primer propadanja francuskog romana! Ako uporedite Marsela Prusta i mene brzo će vam biti jasno. Divim mu se jer mu nisam ni do kolena.Kao i Prust pišete u prvom licu i bavite se temom detinjstva, porodice, sećanja...Iza toga je ideja da govoreći o sebi, odnosno o jednoj osobi - jer on ne govori nužno o sebi - možemo da dopremo do svih.Prešli ste put od stidljivog, nesigurnog mladića koga ne primećuju devojke, do književnika kome se dive žene širom sveta. Kako je biti u koži zvezde?To je izuzetan revanš. Savetujem mladićima koji nemaju uspeha kod devojaka da pišu knjige. To je odličan način da se kasnije osvete - da pišu knjige da bi zavodili. Pisac je u Francuskoj jedno od zanimanja koja se najviše dopadaju ženama, pored predsednika republike.Nastavljate dugu tradiciju francuskih pisaca koji su koketirali sa veštačkim rajevima, od Bodlera preko Koktoa i Saganove... To mi ne smeta. Još su se u antičko doba okretali veštačkim rajevima. Sve što može da uguši stidljivost kada je u pitanju pisanje je dobrodošlo. Samo, inspiracija je bolja uz čašu vina, droga nije korisna za pisanje.Porede vas sa Sagan. Da li vam je kao književnica bliska?Da, obožavam je. Svojevremeno sam je upoznao. Voleo bih da imam njenu genijalnost. Sagan je volela noć, kao i ja. Noć je odlična tema; nalazim da je noćno svetlo lepše u romanima. Zajedničko nam je i to što govorimo o istom socijalnom miljeu, o srednjoj klasi. Ono što u suštini hoćemo da kažemo je da novac ne donosi sreću.Najviše pisaca dolazi iz tog miljea, iz srednje klase...Ranije su samo oni iz srednje klase pisali, jer drugi nisu imali vremena, morali su da rade. Danas se situacija promenila, pisci dolaze iz svih socijalnih slojeva, ali oni koji najviše kritikuju srednju klasu potiču iz nje.Dosada je sastavni deo procesa pisanja?Važno je da prihvatite da se dosađujete dok pišete, ali trebalo bi da izbegnete da dosađujete svog čitaoca.Ovo nije prvi put da dolazite u Beograd...Radujem se što ću doći na vaše zabave. Već sam bio disk-džokej u jednom vašem klubu, stavio sam nekoliko ploča i ubrzo me je vlasnik zamolio da prestanem. Zabava i piće su dve stvari koje Srbi takođe vole.Ana Otašević