23.03.06 Vreme
Sveto derište Pariza
Priče pod ekstazijem, Frederik Begbede
Ovdašnja publika napokon je dočekala drugog Begbedea, mada u maloj, "otrovnoj"dozi
Može li se misliti kao Bodler, ali rečima Bukovskog?
("Priče pod ekstazijem")
Bila je to scena za pamćenje, upravo usled odsustva suvislog sadržaja: Frederik Begbede (Frederic Beigbeder), mlađani (hm, pa više baš i ne) princ pariškog literarnog šika žmirka pod svetlima i u dimu Hale 1 Beogradskog sajma, pitajući se gde li je to došao, a pored njega prolaze ravnodušni knjigoljupci (poput onih koji znaju ko je napisao Prokletu avliju, ama ne mogu da se sete) pitajući se ko li je ovaj fićfirić koji se pauniše po štandu? U međuvremenu, novinarska bratija (i sestrija) roji se i jati tih dana oko upadljivo veselog Alena Rob-Grijea, koji se ni sam više ne seća šta je ono kadgod bio napisao, i zbog čega je neko vreme bio jako u modi, otprilike u vreme kad je Žak Tati bio mlad... Tja, biće da prvi susret Begbedea sa srpskom publikom i nije prošao onako slavno kao u drugim evropskim zemljama, ali to je naprosto nesrećni sticaj okolnosti: "Plato" je njegov roman "399 dinara", (u originalu: 99 francs) kojim se pisac onoliko proslavio, objavio takoreći na dan Begbedeovog dolaska, pa se publika jošte ni ovlašno nije bila upoznala sa njom i njenim živopisnim autorom... Docnije je, koliko znam, knjiga ipak izazvala poprilično pažnje, ali možda ne i dovoljno da bi hirovitom srpskom izdavašluku to bilo signal da se baci na brzu i besomučnu eksploataciju Parižaninovog opusa. Ili je razlog negde drugde, ko će ga znati?
Kako god, o "399 dinara" dolepotpisani je onomad već pisao, pa je dovoljno reći ovo: radi se o duhovitom i lucidnom, devastirajuće bezobraznom seciranju moloha marketinške industrije, pisanom iz insajderske perspektive. Nakon objavljivanja ovog romana Begbede više, hm, "nije radio u struci" (naglo opala potražnja, jelte), ali se zato napokon dočepao književne slave, sa svime što uz to ide... Što će reći: tante za kukuriku, sa extremno visokim kamatama.
Ovdašnja publika napokon je ipak dočekala drugog Begbedea, mada u maloj, otrovnoj dozi: radi se o obimom tanušnoj proznoj zbrci Priče pod ekstazijem (preveo Ivan Šepić; Paideia, Beograd 2005), izvorno publikovanoj 1999, tj. pre piščevog dovinuća do "prave" slave i priznanja. Na drugoj strani, naši zapadni, hrvatski susjedi em su ranije objavili famozni roman koji se u njih zove 129 kn em su naknadno štampali još dva oho-ho uspešna Begbedeova romana: Ljubav traje tri godine kao završnicu jedne rane, "ljubavne" trilogije, te njegovu najnoviju uspešnicu Windows on the World (oba romana prevela Ita Kovač, a izdao Oceanmore iz Zagreba 2005. odn. 2004). I posle se čudiš što su ti Hrvati bliže Evropskoj uniji...
Oni koji mrmore protiv Begbedea kao razmaženog derišta savremenog Pariza, dečka iz "bolje kuće" i dela grada ("beaux quartiers"), sofisticiranog snoba koji je rođen u XVI a odrastao u VI arondismanu – što su, kako bi se reklo, idealne lokacije za bezbrižno i bogato odrastanje... – u Pričama pod ekstazijem trijumfalno će pronaći potvrdu ama baš svakog svojeg mrzovoljnog stereotipa: ovo je kolekcijica od 11 esid-proza, jedna gotovo hirurški brutalna slika "postmodernog" poročnog Pariza tako poprilično i tako nepovratno udaljenog od hemingvejevskih ili, uostalom, sartrovskih toponima i njima prikladnog duha. Od uvodnog, "džojsovskog" unutrašnjeg-monologa-na-tripu pa do završnog "filozofiranja" na temu samoće i (nedostajuće) hrabrosti da se bude, da se uživa u njoj, Priče pod ekstazijem su neprestana žurka na kojoj tempo muzike stalno varira, baš kao i žanr: na tričavih devedesetak stranica Begbede ležerno demonstrira ceo spektar svevremenih "momačkih" opsesija i frustracija, i ironijski galgenhumor glede SIDE (te vlastitih zavodničkih moći), "proročanski" antiutopijski tekst o truleži privilegovanih pariških slojeva koje samo što nisu napala i smoždila Bedna Predgrađa etc. Rezignirani, a odnekud opet dečački bodri "bodlerizam" za prelaz milenijuma? Okej, to zvuči odviše "jako", ali ima nečega u tome: da, tako se, i tu, piše današnja p(roz)oezija, tako se kreira savremeni spleen, jer danas čak ni oblaci nisu oni isti o kojima je pisao autor Strvine... Priče pod ekstazijem kao pravi "uvod u begbedeologiju"? Van sumnje pun pogodak. Ko se na njih ne primi, možda može i da preskoči suočavanje sa obimnijim delima, jer ona su u srži to isto – samo, uglavnom, razrađenije, zrelije i (još) bolje.
"Ljubav traje tri godine" veliki je lament nad prolaznošću, nestalnošću i nepouzdanošću ljubavne strasti... Uf, možete li zamisliti rečenicu stereotipniju od ove? A vala i temu?! Pih, uzmeš klasičan herc-roman, pa ga izvrneš naglavačke i začiniš prigodnim filozofiranjem... Ali, Frederik B. ne bi bio ono što jeste da nam umesto jalove frivolnosti ili pukih lamentacija ne nudi žestoku i pronicljivo komponovanu (manipulativno) autobiografsku romanesknu potku – gotovo do "tabloidnog", skenirajućeg nivoa – kao mamac za priču o najjednostavnijim i najtežim tvarma sveta: o činjenici da smo u ljubavi manje ili više svi beskonačno glupi, naročito onda kada mislimo kako smo strašno pametni. A da li ljubav, bajdvej, vastinu traje baš samo tri godine? I šta je onda sa Večnom Ljubavlju koju nam reklamiraju i obećavaju svi živi, od popova do TV-reklama? E, to ćete morati sami da otkrijete; jakako, Begbedeov finalni odgovor je onoliko ambivalentan – i u tom smislu ne-finalan – koliko to mora da bude, ako želi da izbegne jednostranu celomudrenost.
Protivno trendovima u njegovoj Otadžbini, a vala i koekude drugde, Begbede je strasni, ali prosvećeni amerikanofil; jasno je da njegova Amerika nije ona Džordža Dablju Buša ili sumanutih TV-propovednika i prerijskih psihopata, no kako god bilo, famozni 11. septembar nije mogao da prođe bez njegovog osvrta... Čuj, osvrta: Windows on the World romančina je od tristotinak strana, do sada najobimnije, najzrelije i najsloženije njegovo ostvarenje, knjiga kojom se ovaj tobožnji detinjasti snob direktno dohvatio savremene Istorije i mnogih "hard" tema koje tobože ne priliče jednom laddish brbljivcu i razmetljivcu... Begbede, međutim, nikada nije ni bio ono što mu dušmani kleti pripisuju, samo što je možda tek ovim romanom u potpunosti "otkrio karte". Smestivši svoju priču među slučajne nevoljnike koje jedanaestoseptembarski Smak Sveta zatekne u restoranu na vrhu jedne od menhetnskih Kula bliznakinja, te drugi, paralelni, "kontemplativni" tok radnje u visoki pariski toranj u kojem sam pisac-narator sedi i, jelte, "uživljava" se, Begbede vrlo vešto i dozirano, bez zamašnijeg propusta, gradira napetost (mada, bože moj, "svi znamo" šta će se neminovno desiti) i spisateljski besprekorno "oživljava" svoje likove, da bi ih istovremeno svako malo dekonstruisao, tj. da bi čitaoca podsećao da su oni, tja, samo plod njegove mašte, podupirači njegovih "teza"... Ovakve "demistifikacije" umeju da budu smarajuće kao malo šta na ovom svetu, ali Begbedea ne zanima puko poigravanje književnim konvencijama (koje to odavno i nisu): on kroz Windows on the World sve vreme inventivno i podsticajno esejizira o jednoj potiho prevratnoj Apokalipsi koje još nismo ni dovoljno svesni jer pogrešno mislimo da se nije dogodila nama, nego tamo nekim nesrećnicima u nekom njojorškom oblakoderu. A šta se zapravo vidi sa "vrha sveta"? Možda samo zapanjujuća nesolidnost temelja...
Begbedea vredi čitati: ako vas i iznervira, i od toga ćete imati vajde. Neretko (mal)tretiran kao fićirić, snob i zabavljač elite, Frederik B. jedno je raspusno, pametno dete-u-sazrevanju, mocartovski nemoguće sveto čudovište. U ovom vremenu serijske proizvodnje pisara književnosti, valja uzgajati ovakve kućne monstrume!
Teofil Pančić
