Crnjanski i Mefistofel

12.10.04

Kič ispunjava duhovnu situaciju našeg vremena, mišljenja je prof. dr Milo Lompar

- Kič danas nije nužno vezan za umetničke pojave: ni književnost, ni slikarstvo, ni arhitektura, pa ni prostrana oblast celokupne kulture nisu posebna utočišta za prepoznavanje kiča. Jer, kič pripada nečem mnogo obuhvatnijem: on ispunjava duhovnu situaciju našeg vremena - reči su prof. dr Mila Lompara, profesora na Katedri za srpski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu, koji je, između ostalog, poznavalac i tumač dela Njegoša, Crnjanskog, Dragiše Vasića...

Patetična oaza egzistencije

- Iz tako oblikovane i javno prihvaćene osećajnosti, kič se proteže na posebne umetničke forme. Ne spada u posebnu vrstu naših emocija, jer su naše emocije kao takve postale kič: u ispoljavanju, u težnji da ovladaju drugima, u želji da obavežu na saučestvovanje. To možemo uočiti na primeru patetičnog. Ono se nalazi u velikoj nesaglasnosti sa našom osećajnošću - kaže dr Lompar i nastavlja:
- Kada smo nezadovoljni nečijom reakcijom, kada slutimo nešto što vređa naš ukus, veoma često kažemo da je taj čovek „patetičan“. Tako političar, taj apsolutni heroj našeg vremena, bunt svog protivnika ocenjuje kao „patetičan”, što treba da je dovoljno i da ne traži dalje objašnjenje. Junak filma, takođe, zna da svoje protivnike nazove „patetičnim nesposobnjakovićima“, što otkriva da sama nesposobnost nije dovoljna za patetiku. Ni desetogodišnji dečak - koji sve to posmatra - neće propustiti da roditeljsku ili profesorsku besedu odredi kao „patetičnu“. Svi oni, međutim, mogu gledati film „Troja” sa osećanjem zadovoljstva. To bi značilo da se težište doživljaja prenelo u neku drugu zonu savremene osećajnosti, razminulo sa jezikom Homerovog sveta. Mi se tako udaljavamo od „patetičnih” reči, potvrđujemo kako se nalazimo u nekoj nepatetičnoj oazi egzistencije. Da li smo tada odvojeni od kiča?

Cinizam bez etosa

Naš sagovornik potonuće u kič i ogrezlost u patetici vidi i u onoj strani stvarnosti koju čine razgovori o nedavno završenim ratovima i neizbežnim ličnim nedaćama, iako onaj ko u tim besedama učestvuje ne primećuje da izgovara „patetične” reči, bitno izmenjenog smisla.
- Kič je izvršio cenzuru našeg doživljaja u vezi sa patetičnim, on nas je oslepeo za izvorni grčki smisao patosa, kao neskrivene jačine, užasa, uzvišenosti, velike vere, dubine i žara egzistencije. Koju vrednost kič sugeriše da usvojimo kao vrednost dok opozivamo patetično? To je ironično: ono ima svu naklonost našeg vremena, sa uspehom otkriva slabosti patetičnog, kao što su najezda glupaka, manijaka, falsifikatora, prevaranata u istoriji ili umetnosti, napominje dr Milo Lompar.
Prema njegovom mišljenju, celina ironičnog nije nešto što bi naš ukus bio sklon da prihvati, a to pokazuje primer Sokrata koji je dao život za svoja uverenja.
- Ironija našeg vremena bi u tome videla fanatizam. Veliki cinik Diogen nije tražio ništa, dovoljno mu je bilo bure za život: on je pokazao da čovek da bi bio cinik mora prethodno da bude stoik. Najveći podsmevači današnjice teško da su nekad bez sasvim konkretnih zahteva, koji inače mogu biti onoliko bedni koliko su i njihova ruganja ohola - smatra dr Lompar i zaključuje:
Kako umetnost može da izmakne ovom duhu koji je obuhvatio celinu našeg doživljaja ispunjenog cinizmom koji nema nikakav etos? Možda tako što će u sebe prizvati celinu našeg iskustva. Jer, ono nije samo iskustvo današnjeg dana.