Crveni šator

Prolog

Toliko smo dugo bile izgubljene jedne za druge.
Moje ime vam ne znači ništa. Sećanje na mene je prah.
Nije to vaša krivica, niti moja. Lanac koji je povezivao majku i kćer pokidan je, i reč je prešla na čuvanje muškarcima, koji nikako nisu mogli da znaju. Zato sam postala beleška, a moja priča kratki izlet iz dobro poznate povesti moga oca, Jakova, i slavne hronike Josifa, moga brata. U retkim prilikama kada bi me se setili ? bila sam žrtva. Negde na početku vaše svete knjige postoji odeljak koji, izgleda, kaže da sam bila silovana, a zatim pripoveda krvavu priču o tome kako je moja čast osvećena.
Pravo je čudo da je ijedna majka kasnije nazvala svoju kćer Dina. Ali neke jesu. Možda ste pogodili da sam ja nešto više od bezglasne beleške u tekstu. Možda ste to čuli u muzici mog imena: prvi slog visok i jasan, kao kada majka doziva dete u sumrak; drugi zvuci meko, poput šaputanja tajni na jastuku. Di-na.
Niko ne pamti moju veštinu babice, ni pesme koje sam pevala, niti hleb koji sam mesila za moju nezasitu braću. Ništa nije ostalo osim nekoliko osakaćenih pojedinosti o tim sedmicama u Šehemu.
Mnogo više ima da se ispriča. Da je od mene traženo da govorim, započela bih sa pričom o pokoljenju koje me je odgajilo, s čime jedino i može da se počne. Ako želite da shvatite neku ženu, morate prvo da pitate o njenoj majci, a zatim da pažljivo slušate. Priče o hrani pokazuju snažne veze. Setna ćutanja označavaju nedovršene poslove. Što više pojedinosti kćer zna o životu svoje majke ( bez trzaja i cviljenja ) to je jača.
Naravno, kod mene je to još složenije pošto sam imala četiri majke. Svaka je grdila, poučavala i negovala nešto drugo u meni, darivala me drugačijim darovima, usađivala mi drugačije strahove. Lia mi je dala život i svoju sjajnu oholost. Rahila mi je pokazala gde se stavljaju babički kamenovi i kako da uredim kosu. Zilpa me je navela da mislim. Bilha je slušala. Svaka moja majka je drugačije spremala jela. Govorile su s mojim ocem sasvim različitim tonovima ? i on s njima. A treba da znate da su moje majke bile i sestre, Labanove kćeri od različitih žena, iako moj deda nikada nije priznao Zilpu i Bilhu. To bi ga stajalo još dva miraza, a on je bio škrta svinja.
Kao i sve sestre koje žive zajedno i dele muža, moja majka i moje tetke isplele su zamršenu mrežu odanosti i zlobe. Menjale su tajne poput narukvica, a zatim ih predavale meni, jedinoj preživeloj kceri. Govorile su mi stvari za koje sam bila premlada da ih čujem. Držale su moje lice u rukama i tražile od mene da se zakunem da ću upamtiti.
Moje majke su se ponosile što su mom ocu rodile toliko sinova. Sinovi su ponos i merilo žene. Ipak, rađanje dečaka, jednog za drugim, nije bilo izvor potpuno čiste radosti u ženskim šatorima. Moj otac se hvalisao svojim bučnim plemenom i njegove žene su volele moju braću, ali su žudele i za kćerima i jedna drugoj se žalile na muškost Jakovljevog semena.
Kćeri olakašavaju majčinsko breme, pomažu u predenju, mlevenju žita i beskrajnim dužnostima čuvanja dečačića, koji su, bez obzira šta bi im se govorilo, uvek piškili u uglove šatora.
Drugi razlog što su žene želele kćeri bio je da sačuvaju svoje uspomene živim. Kada se odviknu od sise, sinovi više ne slušaju priče svojih majki. Zato sam ja odabrana. Moja majka i moje majke-tetke pričale su mi beskrajne priče o sebi. Bez obzira šta bi im ruke radile, držale bebe, kuvale, prele, tkale, punile bi mi uši.
U rumenoj senci crvenog šatora, šatora menstruacije, provlačile su prste kroz moje uvojke ponavljajući nestašluke iz mladosti i sage o svojim porođajima. Njihove priče bile su poput žrtvi nade i snage, podastrtih Kraljici Neba, samo što ti darovi nisu bili namenjeni nikakvom bogu ili boginji, nego meni.
Još osećam koliko su me moje majke volele. Njihova ljubav uvek mi je mnogo značila. Hranila sam se njome. Održavala me je živom. Čak i kada sam otišla od njih, pa i sada, kada su one već odavno mrtve, teši me uspomena na njih.
Prenela sam priče svojih majki sledećem pokoljenju, ali priče o mom životu bile su mi zabranjene, i to ćutanje gotovo je ubilo srce u meni. Nisam umrla, nego sam živela, dovoljno dugo da mi druge priče ispune dane i noći. Gledala sam kako bebe otvaraju oči prema novom svetu. Našla sam povoda za smeh i zahvalnost. Bila sam voljena.
A sada ste došle k meni, žene ruku i stopala mekih kao u kraljica, sa više lonaca za kuvanje nego što vam je potrebno, tako bezbedne u trudnoći i tako slobodnih jezika. Došle ste gladne izgubljenih priča. Žudite za rečima koje bi ispunile ogromnu tišinu koja me je progutala, i moje majke, i moje bake pre njih.
Volela bih da imam više da vam kažem o svojim bakama. Strašno je koliko je toga zaboravljeno. Zbog toga je, pretpostavljam, sećanje sveta stvar.
Toliko sam zahvalna što ste došle. Izliću sve iz sebe, tako da od ovog stola odete zadovoljne i očvrsle. Blagoslovene da su vaše oči. Blagoslovena da su vaša deca. Blagosloveno da je tlo ispod vas. Moje srce je kutlača prepuna slatke vode.

Selah.

Toliko smo dugo bile izgubljene jedne za druge.
Moje ime vam ne znači ništa. Sećanje na mene je prah.
Nije to vaša krivica, niti moja. Lanac koji je povezivao majku i kćer pokidan je, i reč je prešla na čuvanje muškarcima, koji nikako nisu mogli da znaju. Zato sam postala beleška, a moja priča kratki izlet iz dobro poznate povesti moga oca, Jakova, i slavne hronike Josifa, moga brata. U retkim prilikama kada bi me se setili – bila sam žrtva. Negde na početku vaše svete knjige postoji odeljak koji, izgleda, kaže da sam bila silovana, a zatim pripoveda krvavu priču o tome kako je moja čast osvećena.
Pravo je čudo da je ijedna majka kasnije nazvala svoju kćer Dina. Ali neke jesu. Možda ste pogodili da sam ja nešto više od bezglasne beleške u tekstu. Možda ste to čuli u muzici mog imena: prvi slog visok i jasan, kao kada majka doziva dete u sumrak; drugi zvuči meko, poput šaputanja tajni na jastuku. Di-na.
Niko ne pamti moju veštinu babice, ni pesme koje sam pevala, niti hleb koji sam mesila za moju nezasitu braću. Ništa nije ostalo osim nekoliko osakaćenih pojedinosti o tim sedmicama u Šehemu.
Mnogo više ima da se ispriča. Da je od mene traženo da govorim, započela bih sa pričom o pokoljenju koje me je odgajilo, s čime jedino i može da se počne. Ako želite da shvatite neku ženu, morate prvo da pitate o njenoj majci, a zatim da pažljivo slušate. Priče o hrani pokazuju snažne veze. Setna ćutanja označavaju nedovršene poslove. Što više pojedinosti kćer zna o životu svoje majke – bez trzaja i cviljenja – to je jača.
Naravno, kod mene je to još složenije pošto sam imala četiri majke. Svaka je grdila, poučavala i negovala nešto drugo u meni, darivala me drugačijim darovima, usađivala mi drugačije strahove. Lia mi je dala život i svoju sjajnu oholost. Rahila mi je pokazala gde se stavljaju babički kamenovi i kako da uredim kosu. Zilpa me je navela da mislim. Bilha je slušala. Svaka moja majka je drugačije spremala jela. Govorile su s mojim ocem sasvim različitim tonovima – i on s njima. A treba da znate da su moje majke bile i sestre, Labanove kćeri od različitih žena, iako moj deda nikada nije priznao Zilpu i Bilhu. To bi ga stajalo još dva miraza, a on je bio škrta svinja.
Kao i sve sestre koje žive zajedno i dele muža, moja majka i moje tetke isplele su zamršenu mrežu odanosti i zlobe. Menjale su tajne poput narukvica, a zatim ih predavale meni, jedinoj preživeloj kćeri. Govorile su mi stvari za koje sam bila premlada da ih čujem. Držale su moje lice u rukama i tražile od mene da se zakunem da ću upamtiti.
Moje majke su se ponosile što su mom ocu rodile toliko sinova. Sinovi su ponos i merilo žene. Ipak, rađanje dečaka, jednog za drugim, nije bilo izvor potpuno čiste radosti u ženskim šatorima. Moj otac se hvalisao svojim bučnim plemenom i njegove žene su volele moju braću, ali su žudele i za kćerima i jedna drugoj se žalile na muškost Jakovljevog semena.
Kćeri olakašavaju majčinsko breme – pomažu u predenju, mlevenju žita i beskrajnim dužnostima čuvanja dečačića, koji su, bez obzira šta bi im se govorilo, uvek piškili u uglove šatora.
Drugi razlog što su žene želele kćeri bio je da sačuvaju svoje uspomene živim. Kada se odviknu od sise, sinovi više ne slušaju priče svojih majki. Zato sam ja odabrana. Moja majka i moje majke-tetke pričale su mi beskrajne priče o sebi. Bez obzira šta bi im ruke radile – držale bebe, kuvale, prele, tkale – punile bi mi uši.
U rumenoj senci crvenog šatora, šatora menstruacije, provlačile su prste kroz moje uvojke ponavljajući nestašluke iz mladosti i sage o svojim porođajima. Njihove priče bile su poput žrtvi nade i snage, podastrtih Kraljici Neba, samo što ti darovi nisu bili namenjeni nikakvom bogu ili boginji – nego meni.
Još osećam koliko su me moje majke volele. Njihova ljubav uvek mi je mnogo značila. Hranila sam se njome. Održavala me je živom. Čak i kada sam otišla od njih, pa i sada, kada su one već odavno mrtve, teši me uspomena na njih.
Prenela sam priče svojih majki sledećem pokoljenju, ali priče o mom životu bile su mi zabranjene, i to ćutanje gotovo je ubilo srce u meni. Nisam umrla, nego sam živela, dovoljno dugo da mi druge priče ispune dane i noći. Gledala sam kako bebe otvaraju oči prema novom svetu. Našla sam povoda za smeh i zahvalnost. Bila sam voljena.
A sada ste došle k meni – žene ruku i stopala mekih kao u kraljica, sa više lonaca za kuvanje nego što vam je potrebno, tako bezbedne u trudnoći i tako slobodnih jezika. Došle ste gladne izgubljenih priča. ?udite za rečima koje bi ispunile ogromnu tišinu koja me je progutala, i moje majke, i moje bake pre njih.
Volela bih da imam više da vam kažem o svojim bakama. Strašno je koliko je toga zaboravljeno. Zbog toga je, pretpostavljam, sećanje sveta stvar.
Toliko sam zahvalna što ste došle. Izliću sve iz sebe, tako da od ovog stola odete zadovoljne i očvrsle. Blagoslovene da su vaše oči. Blagoslovena da su vaša deca. Blagosloveno da je tlo ispod vas. Moje srce je kutlača prepuna slatke vode.
Selah.

29.06.03

Romani "Crveni sator" i "Dobra luka" americke bestseler spisateljice Anite Dajamant prevedeni su i na nas jezik. Ova djela bestseleri su u mnogim zemljama sirom svijeta. Anita Dajamant je odrasla u Denveru, zavrsila je studije knjizevnosti. Radila je kao novinar za mnoge listove u SAD-u. Udata je i zivi u Vest NJutnu sa suprugom i kcerkom Emilijom, kojoj je posvetila "Crveni sator". Po ovom romanu trenutno se u SAD snima film.
Iako "Crveni sator", (objavljen 1997. godine) nijesu pratile velike reklame i pompe, on je 2001. godine proglasen za najcitaniju knjigu u SAD. Dina je glavni lik ovoga djela, pisanog prema 34. poglavlju biblijske Knjige Postanja. U Bibliji, njeno postojanje je tek naznaceno kratkim pomenom u mnogo poznatijim poglavljima o njenom ocu Jakovu i njegovih dvanaest sinova. Isprican glasom Dine, roman "Crveni sator" otkriva tradicije i nemire zivota zena u proslosti. On pocinje pricama njenih majki - Lie, Rahile, Zilpe i Bilhe - cetiri Jakovljeve zene. One vole Dinu i daruju je vjestinama koje ce joj pomoci u njenom potonjem zivotu. Naposljetku, kada se bude zaljubila, doci ce do tragedije zbog koje ce morati da pobjegne od porodice.
Ovim romanom Anita Dajamant je otkrila da se ljudi iz davnine ne razlikuju mnogo od nas samih, barem ne kada je rijec o iskusenju i tragediji, sreci i ljubavi. Na pocetku razgovora upitali smo Anitu Dajamant da nam kaze kako je nastao "Crveni sator".
- U vrijeme kada je nastao moj prvi roman "Crveni sator", ja sam iza sebe imala dvadeset godina novinarskog staza i objavljenih nekoliko dokumentarnih knjiga iz zivota Jevreja. Ideju za ovu knjigu pronasla sam u Bibliji, najprije sam mislila da ce to biti prica o odnosu Lie i Rahile, ali potom sam pronasla dramaticnu pricu o Dini. U Bibliji, Dina se pojavljuje, ali ne progovara ni rijeci. To je bilo za mene veliko otkrice i podsticaj da ispricam pricu iz njene perspektive. "Crveni sator" je prica o ljubavi, nasilju, zavjeri, neizvjesnosti, sto ce dovesti do neocekivanog krvavog raspleta. Za mene je Dinina tisina u Bibliji, zapravo, jedno veliko otkrice.
* U "Crvenom satoru" vracate nas u zivot ljudi 1500 godina prije Hrista. Vec ste rekli da ste pisali prema Bibliji, ali mora da ste koristili i neke druge izvore?
- Tacno je da nijesam proucavala samo Bibliju i rabinske izvore. Bilo je potrebno otkriti kako su se ljudi toga doba odijevali, sta su jeli, kako su se lijecili, kakva im je bila medicina, arhitektura, drustveno uredjenje. Odgovore na ova pitanja pronasla sam u bibliotekama koledza Redklif i na Harvardu. Proucavala sam Midras - knjigu komentara Starog zaveta, koja je nastala izmedju ÁR vijeka prije nove ere i HRR vijeka nove ere. Saznala sam puno o zivotu zena toga doba kako su se lijecile, savladavale teskoce srednjeg doba, kontrolisale radjanje, sto mi je, kao sto se vidi iz romana, bilo neophodno za pisanje tog djela.
*Da li je crveni sator u to drevno vrijeme zaista postojao?
- Ja konkretno nijesam nasla pomena da su u to doba istorije, na mjestima gdje se danas nalaze Irak i Izrael, korisceni takozvani crveni, menstrualni satori. Medjutim, menstrualni satori i kolibe u glavnim crtama bili su u sastavu prije modernih, domorodackih kultura sirom svijeta, od Amerike do Afrike. Sve ono sto se desavalo unutar satora, o cemu ja pisem u svom romanu u potpunosti je plod moje imaginacije.
I drugi roman Anite Dajamant, "Dobra luka", ponovio je uspjeh prvog. NJegova tema je savremena - to je knjiga o prijateljstvu izmedju dvije zene - prica ona. - Knjiga o vaznosti snazi i neophodnosti prijateljstva i mogucnosti sticanja dobrog druga u bilo kojoj zivotnoj dobi. Mirni zivot 59-godisnje mjestanke Ketlin pretvara se u kosmar, saznanjem da boluje od raka na dojkama, od cega je umrla njena sestra 15 godina ranije. Usamljena, ona upoznaje u sinagogi novinarku DZojs i radja se jedinstveno prijateljstvo. Bice to prevrat u zivotima dvije zene, jer u momentu kada pocne njihovo prijateljstvo, egzistencije obje zene dobijaju nov kolorit, oslonac i smisao. Obje se nalaze na zivotnim raskrsnicama i dijeleci jedna s drugom zivotne price pocinju da shvataju koliko mnogo mogu da nauce jedna od druge. Naposljetku, suocice se sa najskrivenijim tajnama i pomoci jedna drugoj da zalijece neke stare rane. "Dobra luka", kako ocjenjuju knjizevni kriticari, je bogata, dirljiva knjiga o tragediji gubitka, prirodi porodicnih tajni i, vise od svega, iskupljujucoj moci prijateljstva.
* Sa zenske tacke gledista, istorija ljepsem polu nije bila mnogo naklonjena. Zene su prezivjele dosta patnje, nasilja, nevolja. Mislite li da ce u buducnosti biti bolje?
- Ostaje nam samo da se nadamo. Ja vjerujem da su danas zene mnogo aktivnije nego u proslosti, na svim poljima. One igraju veliku ulogu izvan doma i porodice, a to neizbjezno vodi ka njihovom boljem statusu u buducnosti. Na kraju krajeva, to je i dio moje molitve.
* LJubav, mrznja, bolest su neke od glavnih tema vasih romana. Vase teme su univerzalne, vjecite, ali nacin na koji pisete veoma se razlikuje od savremenih knjiga. Sta je, po vasem misljenju, vjecno u knjizevnosti?
- Da, dobro ste primijetili da se moje knjige razlikuju od djela ostalih autora, pa mozda se bas u tome krije tajna uspjeha. A, sto se tice vjecnih tema u knjizevnosti, po mom misljenju su to porodicne sage, price koje se razvijaju, takodje i ljubavne storije. Cini mi se da sam jedanput negdje procitala da postoji samo sest zapleta u citavoj svjetskoj knjizevnosti, sve ostalo je upotpunjavanje i razrada.
* Koliko nas danas Biblija uci i opominje?
- Ja nijesam biblijski ucenjak. Po meni, biblijske price nastavljaju da odjekuju, jer one su tako misteriozne, tako nedovrsene. Biblija zahtijeva da imamo osjecaja za nju, da interesovanje za nju bude uvijek zivo.
* Vi pisete o sudbinama zena u razlicitim periodima, od prehriscanskog, do savremenog. Sta je u zivotu zena, po vama svih ovih vjekova ostalo isto, a sta se promijenilo?
- Oba romana i "Crveni sator" i "Dobra luka" u centru paznje imaju problem "zivota u tijelu". Ja mislim da je to univerzalno za sva vremena. Tjelesna ljubav, rodjenje djeteta, potreba za paznjom, zadovoljstva koja nam pricinjava hrana: to je vjecno. A sta se promijenilo? Zahvaljujuci medicini i opstem poboljsanju zivotnih uslova (zena u odredjenim drustvenim slojevima i nacijama) ucinjeno je da velikim dijelom zene zive duze i sigurnije.
* Jednom ste rekli da su knjige koje pisete dio vase duhovne autobiografije. Mozete li to pojasniti?
- Mozda nijesam rekla bas takvim rijecima, ali sustina je u tome da sve sto napisem, ja sam to prethodno uglavnom dozivjela. Kroz zivot se reflektuje moje pisanje.
* Pored slave i novca, sta ste jos dobili, a sta, mozda, izgubili zahvaljujuci pisanju?
- Ja smatram da sam veoma srecna i blagoslovena.
* Pisete novi roman "Grad pasa". Mozete li nam nesto vise otkriti o njemu?
- Roman "Grad pasa" desava se prvih godina 19. vijeka u jednom malom gradu u ruralnom dijelu Masacusetsa. Taj mali grad je mrtav i ljudi su ostavljeni na milost i nemilost. To je prica o tim posljednjim godinama.

Vujica Ognjenovic