Anita Dajamant je nagrađivani novinar čiji su članke redovno objavljivali magazini Boston Globe i Parenting. Autor je pet knjiga. Živi u Vest Njutnu, Masačusets, sa suprugom i kćerkom Emilijom. Dajamant kaže da ju je odnos između Lee i Rakele podstakao da razmišlja o Crvenom šatoru. «Biblijska priča koja suprotstavlja dve sestre nikad mi se nije uklapala. Tradicionalno mišljenje o Lei kao ružnoj i/ili prezrenoj sestri i Jakovu kao nekome kome do nje nije stalo delovala mi je čudno u svetlu činjenice da su prema Bibliji imali devetoro dece... Pošto sam godinama ponovo iščitavala Knjigu Postanja, posvetila sam se priči o Dini, njihovoj kćeri. Drama i njeno apsolutno ćutanje (Dina ne izgovara ni jednu jedinu reč u Bibliji) vapili su za objašnjenjem i ja sam rešila da zamislim jedno.»«Prema istoriji, priče koje su rabini pripovedali bile su veoma maštovite kako bi dale smisao nedorečenostima Biblije – npr. zašto je Kain ubio Avelja... Priče i prizori iz Biblije su zapravo kao fotografije. Ne govore nam o svemu što želimo ili treba da saznamo. Midraš je priča o onome što se desilo pre i posle snimanja tih fotografija».Dajamant ističe da «Crveni šator nije prevod već fikcija. Viđenje i fokus romana – na i oko ženskih likova – razlikuje se od biblijskog u kom su ženama dodeljene uglavnom sporedne uloge, često i bez izgovorenih rečenica. Dajući Dini glas i obezbeđujući podlogu i sadržaj šturim Biblijskim opisima, moja knjiga predstavlja radikalan pomak u odnosu na istorijski tekst.»
Toliko smo dugo bile izgubljene jedne za druge.
Moje ime vam ne znači ništa. Sećanje na mene je prah.
Nije to vaša krivica, niti moja. Lanac koji je povezivao majku i kćer pokidan je, i reč je prešla na čuvanje muškarcima, koji nikako nisu mogli da znaju. Zato sam postala beleška, a moja priča kratki izlet iz dobro poznate povesti moga oca, Jakova, i slavne hronike Josifa, moga brata. U retkim prilikama kada bi me se setili – bila sam žrtva. Negde na početku vaše svete knjige postoji odeljak koji, izgleda, kaže da sam bila silovana, a zatim pripoveda krvavu priču o tome kako je moja čast osvećena.
Pravo je čudo da je ijedna majka kasnije nazvala svoju kćer Dina. Ali neke jesu. Možda ste pogodili da sam ja nešto više od bezglasne beleške u tekstu. Možda ste to čuli u muzici mog imena: prvi slog visok i jasan, kao kada majka doziva dete u sumrak; drugi zvuči meko, poput šaputanja tajni na jastuku. Di-na.
Niko ne pamti moju veštinu babice, ni pesme koje sam pevala, niti hleb koji sam mesila za moju nezasitu braću. Ništa nije ostalo osim nekoliko osakaćenih pojedinosti o tim sedmicama u Šehemu.
Mnogo više ima da se ispriča. Da je od mene traženo da govorim, započela bih sa pričom o pokoljenju koje me je odgajilo, s čime jedino i može da se počne. Ako želite da shvatite neku ženu, morate prvo da pitate o njenoj majci, a zatim da pažljivo slušate. Priče o hrani pokazuju snažne veze. Setna ćutanja označavaju nedovršene poslove. Što više pojedinosti kćer zna o životu svoje majke – bez trzaja i cviljenja – to je jača.
Naravno, kod mene je to još složenije pošto sam imala četiri majke. Svaka je grdila, poučavala i negovala nešto drugo u meni, darivala me drugačijim darovima, usađivala mi drugačije strahove. Lia mi je dala život i svoju sjajnu oholost. Rahila mi je pokazala gde se stavljaju babički kamenovi i kako da uredim kosu. Zilpa me je navela da mislim. Bilha je slušala. Svaka moja majka je drugačije spremala jela. Govorile su s mojim ocem sasvim različitim tonovima – i on s njima. A treba da znate da su moje majke bile i sestre, Labanove kćeri od različitih žena, iako moj deda nikada nije priznao Zilpu i Bilhu. To bi ga stajalo još dva miraza, a on je bio škrta svinja.
Kao i sve sestre koje žive zajedno i dele muža, moja majka i moje tetke isplele su zamršenu mrežu odanosti i zlobe. Menjale su tajne poput narukvica, a zatim ih predavale meni, jedinoj preživeloj kćeri. Govorile su mi stvari za koje sam bila premlada da ih čujem. Držale su moje lice u rukama i tražile od mene da se zakunem da ću upamtiti.
Moje majke su se ponosile što su mom ocu rodile toliko sinova. Sinovi su ponos i merilo žene. Ipak, rađanje dečaka, jednog za drugim, nije bilo izvor potpuno čiste radosti u ženskim šatorima. Moj otac se hvalisao svojim bučnim plemenom i njegove žene su volele moju braću, ali su žudele i za kćerima i jedna drugoj se žalile na muškost Jakovljevog semena.
Kćeri olakašavaju majčinsko breme – pomažu u predenju, mlevenju žita i beskrajnim dužnostima čuvanja dečačića, koji su, bez obzira šta bi im se govorilo, uvek piškili u uglove šatora.
Drugi razlog što su žene želele kćeri bio je da sačuvaju svoje uspomene živim. Kada se odviknu od sise, sinovi više ne slušaju priče svojih majki. Zato sam ja odabrana. Moja majka i moje majke-tetke pričale su mi beskrajne priče o sebi. Bez obzira šta bi im ruke radile – držale bebe, kuvale, prele, tkale – punile bi mi uši.
U rumenoj senci crvenog šatora, šatora menstruacije, provlačile su prste kroz moje uvojke ponavljajući nestašluke iz mladosti i sage o svojim porođajima. Njihove priče bile su poput žrtvi nade i snage, podastrtih Kraljici Neba, samo što ti darovi nisu bili namenjeni nikakvom bogu ili boginji – nego meni.
Još osećam koliko su me moje majke volele. Njihova ljubav uvek mi je mnogo značila. Hranila sam se njome. Održavala me je živom. Čak i kada sam otišla od njih, pa i sada, kada su one već odavno mrtve, teši me uspomena na njih.
Prenela sam priče svojih majki sledećem pokoljenju, ali priče o mom životu bile su mi zabranjene, i to ćutanje gotovo je ubilo srce u meni. Nisam umrla, nego sam živela, dovoljno dugo da mi druge priče ispune dane i noći. Gledala sam kako bebe otvaraju oči prema novom svetu. Našla sam povoda za smeh i zahvalnost. Bila sam voljena.
A sada ste došle k meni – žene ruku i stopala mekih kao u kraljica, sa više lonaca za kuvanje nego što vam je potrebno, tako bezbedne u trudnoći i tako slobodnih jezika. Došle ste gladne izgubljenih priča. ?udite za rečima koje bi ispunile ogromnu tišinu koja me je progutala, i moje majke, i moje bake pre njih.
Volela bih da imam više da vam kažem o svojim bakama. Strašno je koliko je toga zaboravljeno. Zbog toga je, pretpostavljam, sećanje sveta stvar.
Toliko sam zahvalna što ste došle. Izliću sve iz sebe, tako da od ovog stola odete zadovoljne i očvrsle. Blagoslovene da su vaše oči. Blagoslovena da su vaša deca. Blagosloveno da je tlo ispod vas. Moje srce je kutlača prepuna slatke vode.
Selah.
