Đavolov rečnik

18.09.04

Kako se oseca pisac u podrucju stranoga jezika

Osećam se isto kao i u maternjem jeziku. Pisci su srećniji od mnogih drugih umetnika, jer im nije neophodna nikakva `infrastruktura`, niti novac, niti pomoć drugih ljudi. Dovoljni su mi olovka, hartija i malo tišine, a to možete steći u bilo kojoj zemlji.

Pretpostavljam da radite na svom novom romanu. Da li mozete da nagovestite o cemu se tu radi, da li ste i dalje na tragu Izranjanja,

Da, pišem drugi roman, ali nadam se da neću previše biti na tragu Izranjanja. Kada napišete relativno uspešnu knjigu, najgora stvar koju možete učiniti jeste da vam sledeća knjiga bude slična. Manirizam je podmukao i opasan neprijatelj, on je upropastio mnoge dobre pisce. Takođe, pišem putopis iz Norveške, a prvenstveno me interesuju priroda, svetlost, voda, muzeji i gradovi.

Postoji li kod nas sukob (polemika) izmedju nekih literaqrnih opredeljenja (postmoderna, tradicion alizam)

Ja u zemlji ne boravim već tri godine tako da ne znam mnogo o književnim polemikama. Priznaću, ni dok sam živeo u Srbiji, nisam se interesovao za sukobe između literarnih opredeljenja zato što u tome ne vidim svrhu. U književnosti je jedino bitno pitanje šta ste napisali, a na to ne može uticati pripadnost ovom ili onom “izmu”, niti nekom klanu, ne mogu uticati polemike, nagrade, intervjui... Polemičko-medijska prašina se brzo slegne, a ostanu knjige. Ili ne ostanu.

Koliko u knjizevnosti (danas) ima licnog dozivljaja, ispovednog tona i koliko se to ceni ?

Vrlo je teško odgovoriti na pitanje koje se tiče celokupne svetske književnosti, jer niko nije u stanju da pročita ni jedan procenat od svega što se napiše i objavi. Po mom skromnom iskustvu, u književnosti i dalje ima ličnih doživljaja i ispovednog tona. Ali to ne znači mnogo jer iskrenost ne može da obezbedi vredno delo. Problem je što mnogi pisci razmišljaju: “Ako mi se to stvarno dogodilo i ako je zanimljivo, onda je zanimljivo i za roman/pripovetku.” Međutim, književnost tako ne funkcioniše. Delo mora da ima nadgradnju (najbolje je ako je ona između redova), koja bi lično iskustvo podigla na opšti nivo. Ako nema tu nadgradnju, delo nije ništa bolje od ličnog dnevnika. Istovremeno, zahvaljujući školama kreativnog pisanja, sve više pisaca zna kako da vodi naraciju, na primer, ili da zaokruži scenu. Na taj način, danas imamo mnogo knjiga koje su korektno napisane, ali koje, zapravo, nemaju šta da nam kažu.

Kakva je knjizevna scena u Norveskoj, a kakva je kod nas?

Što se tiče onog najbitnijih - kvaliteta knjiga - situacija je, naravno, slična kao i kod nas: ima i dobrih i loših knjiga. Od dobrih ovdašnjih pisaca istakao bih ćela Askilsena i Larsa Sobi Kristensena. Međutim, kada je u pitanju odnos prema piscima, situacija se veoma razlikuje. Izuzev nekih hvale vrednih akcija kao što je otkup knjiga, kod nas su pisci prepušteni samima sebi, a sugrađani se sete da su oni “naše gore list” tek ako postignu neki uspeh. U Norveškoj, naprotiv, postoji institucionalizovana pomoć i piscima i izdavačima. Na primer, institucija zvana Forfatesentrum organizuje književne večeri, posete pisaca školama, javna čitanja, čak i u tramvajima, a pri tom i distribuira piscima vesti značajne za njihov status i rad. Postoje, naravno, i udruženja pisaca, a NORLA je ime agencije koja potpomaže prevode norveške književnosti po svetu. To nije samo stvar novca već i kulture.Uskoro ću i sam postati deo te scene jer će jedna ugledna izdavačka kuća objaviti Izranjanje. Zanima me kakve će biti reakcije.

Magistrirali ste na Prustu, zanima vas Dostojevski. Kako su ovi pisci uticali na vas? Kakav je vas odnos prema Nabokovu?

Prust i Nabokov su moji omiljeni pisci. Prvom sam posvetio magistarski rad, a o potonjem pišem doktorat. Poštujem ih, kao i Kafku i Flobera, zato što su imali samosvojan doživljaj sveta, koji su izražavali isključivo umetničkim sredstvima. Ja, u svojim granicama, pokušavam da ostvarim isto, a istovremeno nas povezuju neke teme: sećanja, samosvest, samoća. Za razliku od njih, ne volim da čitam Dostojevskog, T. Mana ili Brehta, zato što osećam da su oni filozofi prerušeni u umetnike, iza njihovih dela je suviše lako videti kako se uzdižu filozofske skele. Iz istih razloga, prestao sam da čitam Justejna Gordera, iako je on ovde najčitaniji pisac.

Sta znaci biti pisac i kakva je njegova uloga?

Biti pisac - to je prvenstveno privatna stvar. Moja je uloga da što bolje i što dublje izrazim svoj doživljaj sveta i da istovremeno, u tom procesu, unapredim sopstveni duh. Biće mi drago ako na tom putu steknem izvestan broj čitalaca. Književnost je i u prošlosti vrlo retko uticala na društvo (recimo, Čiča Tomina koliba je u izvesnoj meri promenila odnos prema robovlasništvu u SAD), a danas ne utiče nikako. Ja nemam nikakav problem s tom činjenicom. Smatram da sam više uticao na društvene odnose redovnim učestvovanjem u demonstracijama i šetnjama, nego bilo kojom knjigom. Izgleda tragikomično kada pisci padnu u nacionalističko-romantičarski zanos pa umisle da su `bardovi` i `očevi nacije`. Komično je zato što dobar deo naroda niti čita knjige, niti mari za pisce. Tragično je zato što je njihova uloga po pravilu negativna, videli smo nedavno kako su huškali na rat.

Koju dobru knjigu ste pro?itali u poslednjih nekoliko meseci?

Istakao bih The Hours, roman Majkla Kaningema. To je knjiga koja ima šta da kaže o svetu, a to postiže zanimljivom naracijom i preciznom kompozicijom, uz mnogobrojne književne slike. Trenutno čitam The Little Friend, drugi roman Done Tart, i mislim da će mi utisak biti povoljan. Prvi njen roman, The Secret History, bio je jedan od retkih primera da odlična knjiga postane bestseler. On je preveden na preko dvadeset jezika, ali srpski, nažalost, nije među njima.

Negde ste rekli da, posmatraju?i tehnološki razvoj, ne verujete da ce covecanstvo zauvek ostati smrtno. Sta ce biti sa knizevnoscu kad vise ne bude bilo smrti?

To je zanimljivo pitanje. Danas je prosečni životni vek duplo duži nego pre dve hiljade godina. Pri tom, ljudsko znanje napreduje sve brže i brže, naročito u medicini, genetici i informatici. Imam utisak da idemo ka društvu gde će granica smrti biti pomerena u daleku budućnost, a možda će smrt čak biti pobeđena, dok će informacije od kojih se sastojimo biti zapisane u dugotrajnim materijalu. Naravno, pod uslovom da čovečanstvo prethodno ne uništi samo sebe i planetu Zemlju. Možda će ove reči nekome zazvučati kao loša naučna-fantastika, ali pomislite kako je izgledao ljudski život pre samo dve stotine godina. Kao što mi je teško da zamislim takvo društvo budućnosti, teško mi je i da zamislim sudbinu književnosti u njemu. Ona je neraskidivo vezana s temom smrti još od prvog sačuvanog književnog dela - Epa o Gilgamešu. Ne znam da li bi ona preživela smrt smrti, ali eventualni nestanak književnosti je mala cena. Smrt je konačna, ogromna nepravda, a istovremeno nužno proističe iz zakona svemira u kome živimo. Tek ako ljudski rod iskorači iz tih zakona, tek onda će istinski biti slobodan.

Ivan Despotovic