Grob bez dna

27.12.08 Popboks

Embrouz Birs se ironično i nemilosrdno poigrava junacima svojih priča, gnušajući se naopakog sveta koji ih okružuje u isto vreme dok ga surovo ismeva


Embrouz Birs ostavio je neizbrisiv trag u američkoj književnosti krajem 19. i početkom 20. veka. Nesrećan u porodičnom životu (roditelje i braću napustio je sa 15 godina, a sa ženom nikad nije ostvario skladan brak), omražen od strane protivnika u novinarskoj karijeri, u svetu proze ostao je upamćen kao jedan od najvećih cinika. Dakle, po definiciji (cinika) koju je sam sročio u genijalnom Đavoljem rečniku, bio je „hulja koja, usled nesavršenog vida, stvari vidi onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu“.

Osim Đavoljeg rečnika, Birsov najveći umetnički doprinos su brojne kratke priče. Sledeći pristup Edgara Alana Poa, tvorca američke kratke priče, sebe je našao upravo u kratkim proznim delima, koja retko prelaze desetak stranica, a u pisanju romana se nikada nije okušao. Glavne odlike njegovog pisanija su sažetost i istančan osećaj za crni humor a zbirka Grob bez dna (Logos, 2008) donosi izbor najboljih sedamdesetak priča.

Čitanje Birsovih dela liči na listanje kataloga ljudskih stradanja; teško je biti lik u Birsovoj priči a ne završiti tragično. Pitanje je samo na koji način. Birsove pripovesti otkrivaju da u svakom okruženju vreba užas. Kod njega, čovek nije bezbedan čak ni u okrilju sopstvene porodice (Grob bez dna, Pseće ulje, Moje omiljeno ubistvo). Dosta priča govori o skončavanju u besmislu (građanskog) rata (Događaj na mostu preko Sovine reke, Ljuti megdan, Drozd). Često kobna biva životna ironija koja se može poigrati sa bilo kim, bilo kad i bilo gde (Čovek i zmija).

Dok je, kao novinar, napadao izopačenosti društva, Birs je, kao pisac, oštrice satire češće usmeravao ka ljudskoj gluposti, sebičluku i moralnom siromaštvu. On slika svet u kojem ljudi ne samo da čine raznovrsna zlodela, u koja spada čak i tamanjenje najrođenijih, već za to imaju podršku onih od kojih se očekuje da čuvaju sklad i moral u društvu – korumpiranih organa vlasti i pravosuđa.

No, Birsov pesimizam prevazilazi antropološki nivo. Među najboljima su i priče natprirodne strave, u kojima pretnja nisu samo ljudi. Birs govori o silama koje su čoveku neobjašnjive jer daleko nadmašuju puku koristoljubivost, pohlepu ili običnu zlobnu zabavu. Likove Prokletinja, jedne od njegovih najpoznatijih priča, napada nevidljivi monstrum neverovatne snage i nepoznatog porekla. Pred ovom silom ljudi su nemoćni i jedina odbrana je odbijanje da se u postojanje prokletinje poveruje. Stanovnik Karkoze dobija nemilu privilegiju da bude bačen u nepoznatu dimenziju, u kojoj zatiče ruševine svog grada i sopstveni grob a među Birsovim likovima ima i onih čije oči zverski sijaju (Oči pantera).

"Mada za savremenog čitaoca može biti povremeno zamorna (zbog mestimično suvoparnog stila), proza Embrouza Birsa nije izgubila svežinu ni na početku 21. veka. Njegova smeša strave, ironije i crnog humora neponovljiva je i još snažno zapljuskuje čitaoca gorkim, istinitim saznanjima. "

Filip Rogović