Dok je pisao poznati roman, Miguel Servantes je jenom prilikom naprvio autoportret i o sebi zapisao sledeće:
“Orlovskih crta, kose kestenjaste, glatke i vedra čela, otvorenog pogleda, povijenog ali skladnog nosa, s bradom, sa bradom koja se u poslednjih dvadeset godina od zlata pretvorila u srebro, malih usana, sa svega šest loše očuvanih zuba i još gore usađenih, kože svetle, nezgrapnog tela i laganog hoda”.
Miguel Servantes je na svet došao 1547. godine u Alkalu de Henaresu, nedaleko od Madrida. Izuzev plemićkog grba i doktorsko-apotekarske torbe, Miguelov otac nije imao drugog bogatstva, pošto u to vreme pacijenti gotovo nikad nisu plaćali preglede ili vizite. Jednu od prvih slika koju je mali Miguel video i upamtio jeste ona kako otac po kući skuplja staru odeću i posuđe kako bi ih založio i dobio nešto za hranu. Ipak je na kraju, zbog dugova, osuđen na zatvor. Na ulici je ostavio dve ćerke i dva sina.
Pretpostavlja se da je Miguel pohađao univerzitet u Salamanki, dok je zarađivao novac tako što je bio sluga bogatim studentima. Kad god bi mu se našlo malo više novca u džepu, odlazio je u pozorište. Shvatao je da to nije stvaran život, ali mu se sviđala zgusnuta istina na pozorišnim daskama i vredela mu je više od života.
Uvek gladan stupio je u vojsku kada je imao 22 godine. Otišao je u Italiju, gde su se nalazili snažni španski garnizoni. Tako je najzad došao do novog odela i, posle dugo vremena svakog dana je bio sit.
Godine 1571. Turci su poslali snažnu flotu da bi zauzeli istočno Sredozemlje, jer je Selim II želeo da se dokopa Rima. Pod komandom don Huana Austrijskog, Filip II je protiv Turaka poslao snažnu flotu, u kojoj se nalazio i mladi Servantes. Papina venecijanska i španska flota su se sudarile sa neprijateljem kod Lepanta. Bila je to strašna bitka, u kojoj je poginulo oko 30.000 ljudi. Brodovi su tonuli jedan za drugim odnoseći u morsku dubinu ratnike, dok su se na palubama tukli mačevima, sabljama, čak i satarama.
Zarobljenik gusara
Kada je bitka počela, Servantes u njoj nije učestvovao jer se nalazio na donjem spratu broda, izmučen napadima malarije. Na zvuke okršaja, odmah je poleteo ka palubi i ubrzo bio pogođen sa dva hica iz arkebuze, dok mu je treći prelomio lakatnu kost. Ipak je bio među prvima koji su se iskrcali da nastave bitku. Tog dana je polumesec potonuo u more, koje je bilo crveno od krvi.
Pun velikih nada, Servantes je 1575. pošao iz Italije u Španiju, noseći preporuke don Huana španskom kralju Filipu II. Međutim, nije tada stigao u domovinu, jer su ga zarobili gusari poznatog Dalija Mamija. Videvši da nosi Huanovo pismo, Mami je pomislio da je Servantes neka značajna ličnost, pa je za njega tražio veliki otkup.
Meseci u zatočeništvu su prolazili, a Miguel je posmatrao kako mu drugovi umiru u mukama u alžirskoj tvrđavi. Sve žene sa njegovog broda su bile prodate u roblje, a zatvorenici su bili šibani, ili im je živima guljena koža. Danima su se njihala tela nedužnih ljudi na vešalima.
Servantes nikada nije gubio nadu, uprkos svemu. Bio je tešitelj ojađenih i organizator mnogih bekstava, koji, na njegovu žalost, nisu uspeli. Zbog toga je sa nekoliko svojih drugova bio osuđen na smrt. Tada je hrabro izašao pred gusarskog vođu i preuzeo na sebe kompletnu odgovornost za zaveru. Dali Mami je bio zadivljen njegovom hrabrošću i ne samo da mu je poštedeo život, nego mu je podario i slobodu. Servantes je napustio Alžir sa dokumentom u kojem je pisalo da još nijedan zarobljenik nije pokazao tako jak i svetao karakter kao on
Svetozar Obrenovic
03.03.05 Vreme
Svačiji rođak iz Manče
Don Kihot, Migel de Servantes
"Smatraš se srčanim a star si, snažnim a bolestan si, ispravljačem krivih Drina a samog su te povile godine, i vitezom - a nisi", kaže neko Don Kihotu u knjizi
... mnoga francuska gospoda u ambasadorovoj sviti behu poznavaoci literature... Čim čuše ime Servantes počeše da govore uzbuđeno... Zapitkivahu me o njegovoj starosti, planovima, prilikama, bogatstvu. Moradoh im reći da je on star, vojnik i siromah.
Cenzor Francisko Markez Tores
Madrid 27. februar 1615.
Lutajući jedne večeri po Briselu naleteo sam na spomenik zabrinutom vitezu i njegovom zdepastom pratiocu. Prepoznao sam Kihota i Sanča, i obradovao im se kao rođacima. Da sam astronaut, ne bi me začudilo da sam ih sreo na neistraženoj planeti. Zašto bi me čudilo što smo se sreli u Briselu?
S izuzetkom mojih američkih studenata, gospodar Kihano ili Kihada ili Don Kihot poznanik je svakog obrazovanog čoveka. Generacije režisera i literata mozgale su o avanturama samoproklamovanog viteza. Pretvoreno u prilog, njegovo ime naselilo je sve jezike. Koliko mu je glumaca pozajmilo svoj lik? Koliko je smeha i tankoćutne zamišljenosti uloženo u odgonetanje karaktera gospodina od La Manče?
Kihotove avanture pune su čobana, i pastoralno nastrojenih mladih dama, i gospode koja otmenim jezikom pričaju dekameronske priče, i proteranih muslimana, i žalostivih duana, i duhovitih vojvoda... i raznih vitezova lepih imena, kao što su Vitez od Ogledala ili Vitez od Belog Meseca.
Bronzani čovek u Briselu bio je, dakle, neka vrsta božanstva, a ja sam iznenada postao turista na neočekivanom poklonjenju. Ponosna bradica me je pitala:
"Koliko se dugo poznajemo?"
"Znam vas otkad sam bio dete", odgovorio sam.
Prećutao sam da kao dete nisam o Don Kihotu čitao, već da sam ga gledao, u raznim ekranizacijama. Bolje reći odbijao sam da gledam... Nikad mi nisu bile prijatne situacije u kojima se ljudi blamiraju. A Kihot se stalno blamirao, dobijao batine, izbijali su mu zube praćkama. Bože, kako je to bilo tužno. Odbijao sam da se smejem i, možda, sumnjičio čitavu priču za sramnu sprdnju s duševnim bolesnikom. Kasnije mi je otac rekao da je Dostojevski nazvao Don Kihota najtužnijom knjigom na svetu.
"Smatraš se srčanim a star si, snažnim a bolestan si, ispravljačem krivih Drina a samog su te povile godine, i vitezom – a nisi", kaže neko Don Kihotu u knjizi.
U čemu je tu komedija, pitao sam se? Pa da vidimo u čemu je. Čovek sa brijačkim čankom na glavi jaše ragu od kobile za koju zamišlja da je ždrebac. On govori glasom muklim i mahovinastim, tonom uzdrhatale plemenitosti. Njegov otmeni jezik zvuči čudno među razbojnicima, kurvama i kozarima. Taj srednjovekovni anahronitet u gvožđu jaše u društvu Sanča Panse, zdepastog seljaka, zaljubljenog u svog magarca. Sanča muče duboka pitanja kao što su: Ko je bio prvi čovek koji se počešao po glavi? i Da li Začarani jedu?
U Servantesovom romanu Sančo Pansa nije manje važan od Don Kihota. Valja samo zamisliti koliko bi izvrsni Muzilov Čovek bez svojstava bio čitljiviji da je Ulrih imao svog Sanča Pansu. Oštri polaritet između uzvišenih i trivijalnih sklonosti Servantesova dva lika malo se komplikuje pri kraju, kad Sančo postane guverner ostrva i počne da govori stvari poput: đavoli ne mogu biti zadovoljni bilo da dobijaju ili da gube.
Čini se da je Servantes, koji je voleo smeh, imao loše mišljenje o profesorima. Smatrao ih je ljudima koji navaljuju da dokažu stvari koje jednom dokazane nemaju nikakve vrednosti. Stari vojnik je poznavao muslimanski svet i mudrost sufista, koja je neodvojiva od života i njegove ludosti. Servantesova mudrost i jeste mudrost budala, oličena u pričama koje se pričaju od Avganistana do Like, a čiji je junak Nasradin Hodža.
U svom ludilu, Don Kihot je svet, baš kao levantinski jurodivi. On radi glupo a misli pametno. On veruje da vrlinu zli proganjaju više nego što je dobri cene. O pozorištima svog vremena on veli nešto što bi se danas moglo primeniti na Holivud: Tačno je da neznalice zahtevaju apsurdne stvari. Ali problem nije u publici koja traži nakaradnosti, nego u producentima nesposobnim da na scenu postave išta drugo.
Može se reći da Don Kihot u romansiranom obliku obrađuje sličan materijal kao Erazmo u Pohvali ludosti. Uprkos mudrostima ispisanim na marginama ove knjige o ludilu, jednoruki vojnik se za života branio od metafizičkih implikacija svog dela. S naknadnom pameću, možda bi Servantes mogao reći za Kihota ono što je Kihot rekao za Dulčineju – da ona pobeđuje kroz njega a da on živi i diše kroz nju. Kroz vekove, pisac i lik su se spojili. Zatim je lik postao stvarniji od autora. Zar nisu Kihotu, a ne Servantesu, praunuci, ljudi koje nije nikada sreo, podigli spomenik u udaljenom Briselu?
Meksički pisac Karlos Fuentes govorio je da je Servantes ustanovio moderni roman u zemlji koja je odbila modernost. (Servantes je istovremeno napisao i prvi postmoderni roman, jer na svom putu Kihot i Sančo stalno sreću ljude koji su čitali o njima.) Fuentes je verovao da je vitez tužnog lika napustio sigurnost srednjovekovnog sveta i otisnuo se u neizvesnost renesanse. Zaista, Kihot je opsednut modernim pitanjem "šta je stvarno, a šta nije". Međutim, za razliku od Dekarta, on se ne pita kako znamo ono što znamo? Za Kihota imperativno stremljenje garantuje stvarnost stvarnosti. On stremi, dakle postoji.
Kihot stremi protiv tuge, protiv nevažnosti, protiv starosti, protiv samoće. Stremi nesustrašivo – ali kuda? Kad mu se privide džinovi i dame u nevolji, naš junak ruši sve oko sebe. U jednom trenutku oslobađa opasne kriminalce. Da li bi mogao i da ubije? Horhe Luis Borhes nudi nekoliko pretpostavki šta bi se desilo da je Kihot u svom ludilu ubio čoveka. Po jednoj, ubistvo bi ga prenulo iz viteških opsesija. Po drugoj, Kihot ubistvo ne bi ni primetio, već bi nastavio da jaše u svom ludilu junaštva i plemenitosti. Još neugodnije pitanje jeste šta bi se desilo da je, sto godina ranije, Hernan Kortes (koga Fuentes zamišlja kao Makijavelijevog princa) poveo Kihota sa sobom u Meksiko? Zlato nije deo Kihotove opsesije, ali junaštvo jeste. Kako bi se vitez koji je jednom napao lutke-Mavre u lutkarskoj igri ponašao u Novom Svetu? Sve zavisi od toga da li bi Kihotovo ludilo odabralo da Indiose vidi kao neodbranjene ljude koje bi trebalo zaštititi, ili kao demone. U ovom drugom slučaju dirljivi vitez mogao bi postati ne samo ubica nego masovni ubica.
Nasuprot ovom ozbiljnom upozorenju, očigledno najtužniji događaj u knjizi jeste momenat Kihotovog otrežnjenje od sopstvenog poziva. Treba li posebno dokazivati da su iluzije bile životni poziv viteza od La Manče? On ih je sledio tako nekoristoljubivo, da je čak propustio da podlegne najrasprostranjenijoj ljudskoj strasti – samosažaljenju. Stremljenje je davalo čvrsto uporište i smisao njegovom životu. Izgubivši to što ga je čuvalo da ne postane junak teatra apsurda, Kihot je prestao da bude besmrtan. Kao u slučaju drevnog Gilgameša, smrt ga je ugrabila na kraju povesti.
Vladimir Pištalo
05.07.03 Pobjeda
Noćna svjetiljka
Tužni idalgo Don Kihot
Tragedija najtužnijeg od svih idalga koje je svijet imao počela je da se odvija onog časa kada je Alonso Kihano odlucio da postane plemeniti vitez Don Kihot od Manče, da živi životom istisnke literature, kakvu je smatrao "knjige o vitezovima", i tako doprinese da ovaj svijet postane bolji i pravedniji, upozna istinsku samilost, pravdu i istinu.
No, kako stvarnost po pravilu gotovo po svemu odudara od zamišljenog ideala, i kako je poeziju nemoguće ostvariti u životu, ma koliko ona bila identična sa našim snom o njemu, na koncu uvijek slijedi duboko razočarenje, otrežnjenje i neuspjeh, ili polovični iluzorni uspjeh, koji je najčešće i ono konačno obasjanje života, dubljeg i stvarnijeg od svake stvarnosti.
Tragedija ovog istinskog pjesnika ljudskog srca ogledala se ponajprije u tome sto je on nerazumnom željom težio ostvarenju nemogućeg i komičnog ideala (života u "istinskoj literaturi"), zamišljajući pseudo-volšebne dogodovštine i avanture, koje su samo doprinosile njegovoj komičnosti, poruci i podsmijehu, kome je oduvijek, očito, bio izlagan svako ko se svoje snove usudjivao suprotstaviti pragmatičnoj realnosti.
No, Don Kihot nije umro zbog neshvatanja njegovog slobodnog duha.On je ovaj svijet napustio melanholično, žalosno se oprostivši od jedinog istinskog života koji je u sebi imao, svoga ludila.
Oslobodivsi se laznih ideala, oslobodio se i neistine, ali ne i duboko ljudskog uvjerenja i vjere da se bez sna moze zivjeti.
Tako je umro najveci covjek vjere poslije Hrista, ophrvan sumnjom.
"Samo za mene rodio se Don Kihot, i to je za njega", napisao je Servantes na kraju romana.
Spremni smo da povjerujemo u to Servantesovo spiritualno osjecanje. Ta, nije li i sam Migel bio ponosni hidalgo, ranjen u slavnoj bici kod Lepanta, i nije li u nekom od spanskh kazamata u svojoj pedeset sestoj godini poceo da pise ovu povijest "o mrsavom, smezuranom i cudljivom sinu, ispunjenom svakojakim mislima"? Nije li u predgovoru za roman ismijavao sebe kao sto je u romanu ismijavao tu njemu tako dragu ludu, smatrajuci da to sto bijase podvrgnuto podsmijehu bijase ono najbolje u njegovom bicu.
I "kakvu su sudbinu dozivjeli velikodusni snovi koji su ga naveli da se bori na toliko bojnih polja, da napise toliko besmrtnih stranica", pita se Luidji Pirandelo. "Kakvu su sudbinu dozivjele njegove svijetle iluzije? Kao i njegov Don Kihot, zar se i on nije opremio kao vitez, nar nije nasrnuo na naprijatelje, na opasnosti svake vrste za pravedne stvari; zar se nije uvijek napajao na izvorima najplemenitijih ideala? Da bi stekao, sta?... I najzad, u toj mracnoj tamnici on se prepoznaje, on vidi sebe, uvidja da su dzinovi bili vjetrenjace, a Mambrinov sljem prost berberski tanjir. Sve njegove patnje prskaju u svijet. Ludosti ludosti! Na lomacu svi viteski romani?"
Miodrag Tripkovic
