Dok je pisao poznati roman, Miguel Servantes je jenom prilikom naprvio autoportret i o sebi zapisao sledeće:
“Orlovskih crta, kose kestenjaste, glatke i vedra čela, otvorenog pogleda, povijenog ali skladnog nosa, s bradom, sa bradom koja se u poslednjih dvadeset godina od zlata pretvorila u srebro, malih usana, sa svega šest loše očuvanih zuba i još gore usađenih, kože svetle, nezgrapnog tela i laganog hoda”.
Miguel Servantes je na svet došao 1547. godine u Alkalu de Henaresu, nedaleko od Madrida. Izuzev plemićkog grba i doktorsko-apotekarske torbe, Miguelov otac nije imao drugog bogatstva, pošto u to vreme pacijenti gotovo nikad nisu plaćali preglede ili vizite. Jednu od prvih slika koju je mali Miguel video i upamtio jeste ona kako otac po kući skuplja staru odeću i posuđe kako bi ih založio i dobio nešto za hranu. Ipak je na kraju, zbog dugova, osuđen na zatvor. Na ulici je ostavio dve ćerke i dva sina.
Pretpostavlja se da je Miguel pohađao univerzitet u Salamanki, dok je zarađivao novac tako što je bio sluga bogatim studentima. Kad god bi mu se našlo malo više novca u džepu, odlazio je u pozorište. Shvatao je da to nije stvaran život, ali mu se sviđala zgusnuta istina na pozorišnim daskama i vredela mu je više od života.
Uvek gladan stupio je u vojsku kada je imao 22 godine. Otišao je u Italiju, gde su se nalazili snažni španski garnizoni. Tako je najzad došao do novog odela i, posle dugo vremena svakog dana je bio sit.
Godine 1571. Turci su poslali snažnu flotu da bi zauzeli istočno Sredozemlje, jer je Selim II želeo da se dokopa Rima. Pod komandom don Huana Austrijskog, Filip II je protiv Turaka poslao snažnu flotu, u kojoj se nalazio i mladi Servantes. Papina venecijanska i španska flota su se sudarile sa neprijateljem kod Lepanta. Bila je to strašna bitka, u kojoj je poginulo oko 30.000 ljudi. Brodovi su tonuli jedan za drugim odnoseći u morsku dubinu ratnike, dok su se na palubama tukli mačevima, sabljama, čak i satarama.
Zarobljenik gusara
Kada je bitka počela, Servantes u njoj nije učestvovao jer se nalazio na donjem spratu broda, izmučen napadima malarije. Na zvuke okršaja, odmah je poleteo ka palubi i ubrzo bio pogođen sa dva hica iz arkebuze, dok mu je treći prelomio lakatnu kost. Ipak je bio među prvima koji su se iskrcali da nastave bitku. Tog dana je polumesec potonuo u more, koje je bilo crveno od krvi.
Pun velikih nada, Servantes je 1575. pošao iz Italije u Španiju, noseći preporuke don Huana španskom kralju Filipu II. Međutim, nije tada stigao u domovinu, jer su ga zarobili gusari poznatog Dalija Mamija. Videvši da nosi Huanovo pismo, Mami je pomislio da je Servantes neka značajna ličnost, pa je za njega tražio veliki otkup.
Meseci u zatočeništvu su prolazili, a Miguel je posmatrao kako mu drugovi umiru u mukama u alžirskoj tvrđavi. Sve žene sa njegovog broda su bile prodate u roblje, a zatvorenici su bili šibani, ili im je živima guljena koža. Danima su se njihala tela nedužnih ljudi na vešalima.
Servantes nikada nije gubio nadu, uprkos svemu. Bio je tešitelj ojađenih i organizator mnogih bekstava, koji, na njegovu žalost, nisu uspeli. Zbog toga je sa nekoliko svojih drugova bio osuđen na smrt. Tada je hrabro izašao pred gusarskog vođu i preuzeo na sebe kompletnu odgovornost za zaveru. Dali Mami je bio zadivljen njegovom hrabrošću i ne samo da mu je poštedeo život, nego mu je podario i slobodu. Servantes je napustio Alžir sa dokumentom u kojem je pisalo da još nijedan zarobljenik nije pokazao tako jak i svetao karakter kao on
Svetozar Obrenovic