Dok je pisao poznati roman, Miguel Servantes je jenom prilikom naprvio autoportret i o sebi zapisao sledeće:
“Orlovskih crta, kose kestenjaste, glatke i vedra čela, otvorenog pogleda, povijenog ali skladnog nosa, s bradom, sa bradom koja se u poslednjih dvadeset godina od zlata pretvorila u srebro, malih usana, sa svega šest loše očuvanih zuba i još gore usađenih, kože svetle, nezgrapnog tela i laganog hoda”.
Miguel Servantes je na svet došao 1547. godine u Alkalu de Henaresu, nedaleko od Madrida. Izuzev plemićkog grba i doktorsko-apotekarske torbe, Miguelov otac nije imao drugog bogatstva, pošto u to vreme pacijenti gotovo nikad nisu plaćali preglede ili vizite. Jednu od prvih slika koju je mali Miguel video i upamtio jeste ona kako otac po kući skuplja staru odeću i posuđe kako bi ih založio i dobio nešto za hranu. Ipak je na kraju, zbog dugova, osuđen na zatvor. Na ulici je ostavio dve ćerke i dva sina.
Pretpostavlja se da je Miguel pohađao univerzitet u Salamanki, dok je zarađivao novac tako što je bio sluga bogatim studentima. Kad god bi mu se našlo malo više novca u džepu, odlazio je u pozorište. Shvatao je da to nije stvaran život, ali mu se sviđala zgusnuta istina na pozorišnim daskama i vredela mu je više od života.
Uvek gladan stupio je u vojsku kada je imao 22 godine. Otišao je u Italiju, gde su se nalazili snažni španski garnizoni. Tako je najzad došao do novog odela i, posle dugo vremena svakog dana je bio sit.
Godine 1571. Turci su poslali snažnu flotu da bi zauzeli istočno Sredozemlje, jer je Selim II želeo da se dokopa Rima. Pod komandom don Huana Austrijskog, Filip II je protiv Turaka poslao snažnu flotu, u kojoj se nalazio i mladi Servantes. Papina venecijanska i španska flota su se sudarile sa neprijateljem kod Lepanta. Bila je to strašna bitka, u kojoj je poginulo oko 30.000 ljudi. Brodovi su tonuli jedan za drugim odnoseći u morsku dubinu ratnike, dok su se na palubama tukli mačevima, sabljama, čak i satarama.
Zarobljenik gusara
Kada je bitka počela, Servantes u njoj nije učestvovao jer se nalazio na donjem spratu broda, izmučen napadima malarije. Na zvuke okršaja, odmah je poleteo ka palubi i ubrzo bio pogođen sa dva hica iz arkebuze, dok mu je treći prelomio lakatnu kost. Ipak je bio među prvima koji su se iskrcali da nastave bitku. Tog dana je polumesec potonuo u more, koje je bilo crveno od krvi.
Pun velikih nada, Servantes je 1575. pošao iz Italije u Španiju, noseći preporuke don Huana španskom kralju Filipu II. Međutim, nije tada stigao u domovinu, jer su ga zarobili gusari poznatog Dalija Mamija. Videvši da nosi Huanovo pismo, Mami je pomislio da je Servantes neka značajna ličnost, pa je za njega tražio veliki otkup.
Meseci u zatočeništvu su prolazili, a Miguel je posmatrao kako mu drugovi umiru u mukama u alžirskoj tvrđavi. Sve žene sa njegovog broda su bile prodate u roblje, a zatvorenici su bili šibani, ili im je živima guljena koža. Danima su se njihala tela nedužnih ljudi na vešalima.
Servantes nikada nije gubio nadu, uprkos svemu. Bio je tešitelj ojađenih i organizator mnogih bekstava, koji, na njegovu žalost, nisu uspeli. Zbog toga je sa nekoliko svojih drugova bio osuđen na smrt. Tada je hrabro izašao pred gusarskog vođu i preuzeo na sebe kompletnu odgovornost za zaveru. Dali Mami je bio zadivljen njegovom hrabrošću i ne samo da mu je poštedeo život, nego mu je podario i slobodu. Servantes je napustio Alžir sa dokumentom u kojem je pisalo da još nijedan zarobljenik nije pokazao tako jak i svetao karakter kao on
Svetozar Obrenovic
02.08.05
Don Kihote među Srbima
Aleksandra Mančić
Naslov knjige kao njeno znamenje takođe je veoma bitan. U mom prevodu naslov je „Don Kihote, maštoglavi vitez od Manče”
Dogodovštine viteza od Manče ugledaće po treći put svetlost dana u novom prevodu, najavljuje izdavačka kuća „Rad” koja se latila ovog pozamašnog posla. Prevod prve knjige je završen, a rad na drugoj knjizi je u toku. Izdanje je podržao i Institut „Servantes”, a planirano je da se roman pojavi do Sajma knjiga u oktobru.
Odgovoran i važan zadatak poveren je našem vrsnom prevodiocu Aleksandri Mančić, koja je prevodila dela Ernesta Sabata, Hulija Kortasara, Žaka Deride, Leonarda Šaše, Marije Sambrano, Fernanda Savatera, i drugih. Za prevod dela „O Hristovim imenima” fra Luisa de Leona, Aleksandra Mančić dobila je nagradu „Radoje Tadić”. Priznanje „Miloš N. Đurić” stiglo je za prevod knjige „Duhovni vodič” Migela de Molinosa, a nagrada „Laza Kostić” pripala joj je za prevod knjige „Rukopis nađen u džepu” Hulija Kortasara...
Nezaobilazno je da pomenemo dva dosadašnja prevoda romana „Don Kihot” na srpski. Već se može čuti da su ti prevodi „takvi kakvi su”, a da će novi biti „filološki tačan”... Pošto ste u rukama imali oba, kako gledate na prethodnike?
– Prvi prevodilac ovog romana bio je Đorđe Popović Daničar. Dakle govorimo o 1895/1896, periodu od pre 110 godina. On sam kaže da je počeo da uči španski da bi čitao Don Kihota, koga je prevodio decenijama. Popović je čovek 19. veka i srpskog romantizma, i to se u prevodu i te kako vidi – po leksici, sintaksi, frazeologiji. NJegov prevod je neobičan i zanimljiv, ali moramo priznati da se čitanje Kihota promenilo. Romantičarsko čitanje vidi se i u tome što Popović Kihota zove „vitez jadnoga lica”, za šta postoji apsolutno opravdanje u tekstu. Kasnije redakture preimenuju ga u „vitez tužnog lika”, što je opet skladu sa čitanjem iz 19. veka gde je Kihote uzvišena figura koja pati i strada, suprotstavlja se čitavom svetu zbog svojih ideala. Popović je tu komičnu liniju izvukao kao glavnu, i nijedna varijanta nije pogrešna, a samo Španac čitajući može primetiti razlike.
Drugi prevod uradio je Duško Vertunski, koji je po sopstvenim rečima radio za široku publiku. „Kihote” je ipak najviše komentarisana knjiga u španskoj književnosti, i prevodilac mora imati u vidu sve komentare koji idu uz nju. Devetnaesti vek dao nam je prevod koji smo čitali u 20. veku, imajući u vidu da živimo u 21, mislim da je vreme za novi.
Učestvovali ste na susretu „Globalni Kihot – ponovno otkrivanje Servantesa”. U izveštaju sa tog skupa, holandski prevodilac kaže da je prevod Kihota za nju bio ni manje ni više do „pakao”... Kakav je doživljaj drugih kolega?
– Veoma mi je bilo zanimljivo to iskustvo koje sam stekla u aprilu ove godine u NJujorku, gde je američki PEN centar okupio prevodioce „Don Kihota” iz Francuske, Engleske, Nemačke, Holandije i Srbije (inače, mi smo negde na poslednjim mestima po dosadašnjem broju prevoda Kihota). Bilo je uzbudljivo da među sobom pričamo o svojim čitanjima, a i sami organizatori bili su iznenađeni tolikim interesovanjem publike. Najžučnije rasprave su uvek između prevodilaca jednog dela na isti jezik. Barber Vander Pol, holandski prevodilac, napisala je i knjigu o tom svom „ludom” iskustvu, što i ja činim paralelno sa prevođenjem. Ona je imala i izraz muke i usklike oduševljenja. Nemački prevodilac je otišao najdalje. Čovek je uočio previd u tekstu, gde se u jednom trenutku ispostavlja da Sančo odjednom nema magarca. On je stvar ozbiljno shvatio i rekao: „Znači nema magarca, dobro, od sada pa do kraja romana, ići će peške”. To je ostavio u svom prevodu i vi vidite da nema šale i da logička strogost može dovesti do svačega. Nije ukraden a nema ga, e, onda ga neće ni biti!
Sančo je bez magarca potpuno drugi čovek... Nego, šta se Vama „dešavalo” pri čitanju Kihota?
– Ima mnogo stvari koje vam se dešavaju kad uzmete da prevodite jednu ovakvu knjigu, pa to zaista zaslužuje dnevnik. Vodim dnevnik prevođenja, u kojem opisujem probleme sa kojim se srećem, ali ima i zapisa o životu prevodioca dok prevodi „Don Kihota”...
Sa čime se konkretno srećete?
–„Kihote” ima ritam koji je drugačiji od svega što sam do sada radila. Zahteva mnogo pažnje, koncentracije, oduzima vreme i često ne primetim da mi uz njega ode ceo dan. Zabavnija traženja u rečnicima od ovih nisam imala do sada. Uzmite nešto tako obično kao što su imena. Negde se junak zove Kihot, dok je ispravno Kihote (kao što je Rosinante, a ne Rosinant). Duško Vertunski hteo je da se vrati izvornom obliku, ali izdavač to nije dozvolio... Ja sam zadržala ime Kihote, iako je više pitanje navike kako ćemo govoriti. Kod Servantesa sva imena nešto znače (Dulsineja je Slađana, Pansa je trbušina, stomačina). Prevela sam sva imena, sem glavnih. Ostali likovi su dobili nova imena, koja imaju značajnu književnu funkciju, i to je jedna od novina mog čitanja. Naslov knjige kao njeno znamenje takođe je veoma bitan. Da li ćete upotrebiti reč „vitez” ili „plemić”. U jednom prevodu je „vitez čemerne prilike”, negde je naglasak stavljen na um, pa je on „veleumni plemić”;. Ali, da li je u pitanju um? Ja mislim da je mašta i nalazim zašto je ona bitna. U mom prevodu naslov je „Don Kihote, maštoglavi vitez od Manče”.
Ima li smisla objašnjavati čitaocu kako to Kihot posti subotom dok ruča čvarke?
– Špancima u Servantesovo vreme to je bilo normalno. Današnji Španac ne posti subotom, a bogami ni petkom jer je dobio oprost od pape – kaže Aleksandra Mančić, smejući se. – Tu ne možete uraditi ništa, ali možete napisati svoj tekst o tome. Bila mi je zabavna i prava lavina poslovica u drugoj knjizi, koje se „nižu kao sitan biser”. Šta raditi sa tim? Prevesti ih kao poslovice (poštovati ritam, unutrašnju rimu, formu), očuvati asocijacije koje će biti razumljive i bliske izvornom tekstu ili dati sebi oduška i slobodu? A pri tom, nijedna varijanta nije pogrešna...
Da li to obećavate malo vinaverovskog šmeka?
– U svakom slučaju sam se trudila, i nadam se da će biti prilično vinaverovski! U stvari, zašto je Kihote danas nama zanimljiv i važan, zašto volimo da ga čitamo i zbog čega treba da ga čitamo? Meni se čini da je ovo knjiga koja savršeno korespondira sa današnjim vremenom. U njoj vidim stvari koje su vezane i za moj privatan život i za pisanje. Na baš svakoj stranici se nešto dešava, a suština svih tih dosetki je što su veoma žive i nimalo knjiške. Čak ni prosečno obrazovan španski čitalac ne može sve da ih „uhvati” jer je reč o vremenu od pre četiri veka. Uz pomoć raznih tumačenja pokušavam da se preselim u taj period, da bismo mogli da čitamo prevod sada onako kako su ga Španci čitali pre 400 godina. Prevod jednog teksta nije večan, i mada ne možete modernizovati original toliko da sad Sančo Pansa ide u bioskop, može se mnogo uraditi na onome što će ga u izvesnom smislu učiniti savremenim.
Mirjana Sretenović
23.04.05
Novi prevod za svaku generaciju
Aleksandra Mančić
Čitanje Servantesa u 19. veku bilo je drugačije od današnjeg. Đorđe Popović, naš prvi prevodilac "Don Kihota", u predgovoru je zapisao: "Evo prvog prevoda da bi svaka sledeća generacija mogla da ima svoj"
Američki PEN centar organizovao je u Njujorku od 15. do 22. aprila međunarodni skup pisaca kao odgovor na američku kulturnu izolaciju. Skup je otvorio Salman Ruždi, predsednik američkog PEN centra, a učestvovali su najbolji pisci savremene svetske književnosti - Viktor Jerofejev, Margaret Etvud, Hanif Kurejši, Džonatan Frenzen, Vaclav Havel, Andrej Makin, Adam Zagajevski, Pol Oster, Eva Hofman.
Američki PEN se, zajedno sa njujorškim Institutom "Servantes", uključio i u obeležavanje 400. godišnjice objavljivanja Servantesovog "Don Kihota", organizovanjem skupa "Globalni Kihot: Reinvencija Servantesa", kao i susretom prevodilaca "Don Kihota" iz celog sveta. Prevodilac Aleksandra Mančić govorila je na skupu prevodilaca "Don Kihota" u Njujorku i ujedno imala prilike da čuje šta su o najpoznatijem književnom vitezu govorila prva imena svetske literature.
- Salman Ruždi je otvorio skup i kratko, ali efektno povezao "Don Kihota" sa istočnjačkom tradicijom. Laura Restrepo je dala svoj "kolumbijski" pogled na Servantesa, Pol Oster je imao malu detektivsku priču o prevodiocu i Don Kihotu, Asja Džebar, alžirska spisateljica, govorila je o Servantesovoj Alžirki koja prelazi u hrišćanstvo, Norman Manea, Rumun koji već dugo živi u Americi, imao je strašnu viziju Don Kihota, Drakule, politike, policije... Havijer Kamaro, glumac iz Almodovarovog filma "Pričaj sa njom", čitao je odlomke "Don Kihota", a posećenost je bila velika. Iako sam imala propusnicu, rekli su mi da dođem dva sata pre početka.
Mančićeva u poslednjih nekoliko meseci za izdavačku kuću "Rad" prevodi "Don Kihota", i ovaj, treći po redu prevod na srpski jezik, trebalo bi da se pojavi do kraja godine.
- Skup prevodilaca u njujorškom Institutu "Servantes" okupio je one stručnjake koji su u poslednjih nekoliko godina završili ili sada rade na prevodu "Don Kihota". Gosti su došli iz Francuske, među njima i Žan Kanavađo, pisac najbolje Servantesove biografije, prevodilac na holandski, nemački i engleski. Pričalo se o ranijim prevodima, o našim problemima i zabavi pri prevođenju "Don Kihota".
O "Don Kihotu" se i dalje puno piše i količine tekstova rastu s približavanjem godišnjica, ali sada su mi najzanimljivija nova istorijska istraživanja o Servantesovom životu. Dugo se pišu biografije o Servantesu, a to je pisac kome se nije sačuvala ni prepiska, ni rukopisi dela, i sve što znamo o njemu je iz zvaničnih arhiva sudova, crkava i opština. Nismo čak sigurni ni da imamo njegov autentičan portret. I kako vreme ide, istoriografija otkriva sve više falsifikata u knjigama "servatomana" iz 19. veka - kaže Mančićeva za Glas.
Ove godine Španska akademija objavila je u tvrdom povezu kritičko izdanje "Don Kihota".
- Što je značajnije delo, to je bolje da postoji više prevoda. Ovo je treći prevod na srpski jezik. I nigde nije osnovni razlog za novi prevod to što su svi prethodni loši, to uopšte nije podsticajno, već zato što svaka generacija ima svoje načine čitanja "Don Kihota". Čitanje Servantesa u 19. veku bilo je drugačije od današnjeg.
Đorđe Popović, naš prvi prevodilac "Don Kihota", u predgovoru je zapisao: "Evo prvog prevoda da bi svaka sledeća generacija mogla da ima svoj". Nadam se da radim prevod za 21. vek, kaže Aleksandra i dodaje da nikada nije uživala u prevođenju kao sada.
- Servantes je najmoderniji španski pisac, on je apsolutno tu i svaki dan mi sedi iza leđa. Možda je to najveselije od svega što možeš da pročitaš, jer na početku Servantes ti kaže "evo dajem ti Don Kihota, na kome ne moraš da mi budeš zahvalan, čitaoče, ali svakako moraš da mi budeš zahvalan što ti dajem Sanča Pansu". To je roman u kome je glavni junak jezik, to je roman dijaloga, ne samo između junaka već između priča, pripovedača, junaka koji čitaju u samom romanu priče.
Je li Don Kihot naivna dobričina ili smo mi naivni čitaoci?
- Đorđe Popović je imao vrlo moderno čitanje ovog romana i mislim da je bio najbliži tačnom tumačenju Don Kihota, za koga je rekao - to je vitez jadnog lika. To se izmenilo, izbrisalo u svim kasnijim preštampavanjima, a bilo je najvernije originalu.
Tatjana Čanak
07.06.05 Danas
Četiri veka remek dela čiji autor i glavni junak ne stare
Don Kihot, Migel de Servantes
Prošlo je četiri veka od rođenja remek-dela čiji se autor i glavni junak i dalje čine mlađima od nas. Najjednostavnije objašnjenje moglo bi se naći u Floberovim rečima o "Don Kihotu": "Svoje poreklo sam našao u ovoj knjizi, koju sam znao napamet pre nego što sam naučio da čitam". Zaista, u srži "Don Kihota" nalazi se nešto presudno što smo znali čak i pre nego što smo knjigu pročitali ali što je postalo delom naše prirode tek pošto okončamo to omamljujuće putovanje. A to je nepogrešiv pečat genijalnosti autora.
U poteri za sopstvenim demonom - što je očigledan znak unutrašnje nesreće - Hidalgo je tragao za mestom gde snovi, stvarnost, svetost, ljubav i pravda postoje zajedno. U svom burlesknom pristupu ljudskosti, Don Kihot i Sančo Pansa najuporniji je i najljupkiji klovnovski par u svetskoj literaturi.
Nije iznenađenje, onda, što su za poslednjih 400 godina Don Kihot i Pansa stekli mnoštvo rođaka i potomaka, uključujući i bezbrojne šablonske šef-i-sluga komične parove. Čak se i istorija cirkusa kreće oko takvog para: tašti, dostojanstveni Beli klovn i Glupi avgust, skromni gubitnik kog šutira njegov uobraženi, pompezni partner.
Kao Evropljaninu sa istoka, nije mi lako da ignorišem istoriju cirkusa - ili samu istoriju. Svečani manifest komunizma najavio je sablast Velike utopije nad Evropom, ali nas nije upozorio na krvavu tiraniju. Lakoverni Sančo Pansa trebalo je da usvoji varljivu dogmu revolucije kao ovlašćenje za brutalni rat protiv svih. San o poboljšanju sveta skrivao je farsu koja nije uticala samo na jedan život, kao u Servantesovoj priči, niti samo na armiju klovnova uverenih da su misionari. Taj san je uništio generacije žrtava.U svetskom cirkusu, pesnik izgleda kao Vitez od tužnog spokoja, dok se glupi Avgust pojavljuje loše osposobljen za svakodnevni život. Kao Don Kihot - i sam Servantes - umetnik sneva o drugačijim pravilima i nagradama od svojih bližnjih, koji su zadovoljni varenjem svoje svakodnevice.
U socio-političkoj areni, glupi Avgust sreće Klovna moći. Servantesova politička parodija može se iščitati u mnogim dvadesetovekovnim pričama sa istoka Evrope. Njena neuporediva vitalnost i jezik pronalaze svoj put do dela sovjetskog pisca Andreja Platonova. Komunista koji je sebe smatrao poštenim proleterskim piscem ali koga je Staljin, crveni Klovn moći, nazvao "svolok" (hulja) i "balagančik" (lakrdijaš) - Platonov je život proveo u teškoj patnji.Njegova karnevalska odiseja totalitarizma prikazuje svet muka, dosade i poslušnosti na mračnom putu ka nedostižnom raju. Komunistički Vitez, novi "caballero de la triste figura", neka vrsta prosvećenog idiota zaslepljenog svojom lojalnošću prema nerealnom i svojom čvrstom političkom korektnošću, Lenjina vidi kao novog Mojsija. On jaše na Rozinanti proleterske sile, zaljubljuje se u mrtvu Rozu Luksemburg u ulozi drugarice Dulčineje a u seksualni odnos stupa sa lokomotivom.U savremenom karnevalu slobodne trgovine, ništa nije vidljivo ukoliko nije skandalozno, a ništa nije dovoljno skandalozno da bi bilo vredno sećanja. Zato odajemo počast Servantesu u vreme kada rutinski živimo zajedno sa različitim užasima: verskim fanatizmom i terorizmom, političkom manipulacijom, kakofonijom pervertiranog pojednostavljenja, ratobornim brakom između novog mesijanizma i donkihotske zaslepljenosti. Sve dok proslavljamo Servantesa, ipak, možda nije sve izgubljeno
Norman Manea, rumunski pisac čiji su memoari "Povratak huligana" objavljeni širom Evrope.
Copyright: Project Syndicate 2005.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja
