01.01.00
NIN
22.06.2000.
Genis - "Dovlatov i okolina"
Šerlok Holms 20. veka
Popularnost kod naše publike Genis je stekao romanom "Dovlatov i okolina". Međutim, on piše o postmodernizmu, sovjetskoj kulturi, Internetu, Holivudu, Solženjicinu, Tarkovskom, Šerloku Holmsu kao pisac-zločinac obraćajući se čitaocu-detektivu
Kuća Aleksandra Genisa (48) u Nju Džersiju, gradiću nedaleko od Njujorka, leđima se naslanja na strmu granitnu stenu dok je prednjom stranom okrenuta ka moru. Smeštena je u uskoj priobalskoj luci od dve ulice, pa na pismima koja stižu mahom iz Rusije, koju je Genis napustio 1977. godine, sa nepunih dvadeset i pet, stoje dve adrese. Kinezi, Japanci i Korejci, koji većinom nastanjuju ovaj kraj, pričaju o njegovim magijskim koordinatama. Treperenje svetla semafora u Harlemu, na drugoj obali, označava pravu Ameriku.
Mesto u kome živi otprilike ovako je Genis opisao na početku eseja "Modro ogledalo sveta" iz zbirke "Karta za Kinu", koja uskoro treba da bude objavljena kod nas u prevodu Draginje Ramadanski. U prepisku sa ovim njujorškim piscem rusko-jevrejskog porekla ona je stupila nakon što joj je pažnju na njega skrenuo Mihail Epštajn, sa kojim godinama sarađuje. Od tada su kod nas izašle tri Genisove knjige u izdanju Geopoetike i dvadesetak eseja u njenom prevodu, a na objavljivanje čekaju neka od najznačajnijih dela iz njegovog književnog opusa.
U jednom intervjuu Genis je rekao da je Njujork grad u kome se oseća kao kod kuće, jer je u njemu lakše biti ono što jesi pošto nikome nije stalo do tebe. "Njujork je lišen ideoloških, nacionalnih i državnih koordinata. On ne pripada nijednoj kulturi. On je svima tuđ, što znači - svima svoj." Utešno mesto za nekoga ko, kao Genis, položaj pisca doživljava kao položaj izgnanika, aludirajući na svoje emigrantsko iskustvo, ispunjeno prinudnim rezervatima u koloniji sovjetskih iseljenika, ali i ritualno osamljivanje umetnika koji "pre ili kasnije ostaje sam sa jezikom".
O , votki, Paviću...
U slobodno vreme, kad ne piše i nije na putu, Genis često odlazi sa prijateljima u obližnju šumu na "pečurkarenje", po ruskom običaju. Po ruski je i skromno opremljen enterijer njegove kuće, ležeran odnos prema predmetima koji se ne mogu nazvati luksuznim, brdo knjiga... Njegovo najintimnije okruženje ispunjavaju žena, sin, sibirski mačak po imenu Herodot ("On živi onako kako bih ja želeo: svime raspolaže, a ne poseduje ništa") i radio, koji je "bez prestanka uključen na menhetensku stanicu koja emituje klasičnu muziku i vesti, uz oskudne ironične komentare".
Nakon godina stvaralačkog dueta, među kojima se ističe koautorstvo sa Petrom Vajlom, kao originalan stvaralac razvio je eksperimentalni žanr tzv. lirske kulturologije koji mu dopušta promišljanje o širokom spektru književnih i kulturnih pojava. Glavne Genisove knjige, i one napisane u koautorstvu sa Vajlom i one kasnije - "Šezdesete", "Američka azbuka", "Kula Vavilonska", "Dovlatov i okolina", obuhvataju kulturu u svom šarenilu žanrova i disciplina. Američka kultura, ruska kultura, kultura šezdesetih, kultura devedesetih iz ugla "izgnanika iz istorije", posmatrača, pre nego učesnika, dijagnostičara, a ne presudioca "ne da se svesti na pojmovno uopštavanje, nego ostaje grozd blistavih, treperavih metafora", piše Mihajl Epštajn u eseju o Genisu. Sa istom posvećenošću i pronicljivošću Genis piše o postmodernizmu, sovjetskoj kulturi, Internetu, Holivudu, Šerloku Holmsu, Solženjicinu, radiju, votki, Tarkovskom, tetovaži, skulpturi, pošti, Nabokovu, Paviću, Okštejnovom slikarstvu... Za njega nema malih i nevažnih tema, običnih stvari, jer sve može da posluži kao metafora i povod za priču. Uzmimo samo primere iz knjige "Crveni hleb", svojevrsnog vodiča kroz sovjetsku civilizaciju iz njene kuhinje i sličnog vodiča kroz američku kulturu, "Američke azbuke" (obe knjige objavljene u izdanju Geopoetike). U sovjetskoj kuhinji, pored hleba, ribe i divljeg rastinja, Genis pronalazi i vojni komunizam, Nep, kolektivizaciju, mit izobilja, redove i nestašice, sledovanje, hranu za marsovce, idejno vegetarijanstvo, dok američki vodič iza suvoparnih, svakodnevnih naslova ili reči u rečniku (aerodrom, autoput, benzinska pumpa, crkva, frizernica, groblje, jahta) krije prave lirske minijature o životu u Americi.
Popularnost kod naše publike Genis je stekao filološkim romanom "Dovlatov i okolina". Knjiga nije samo intimna povest o piscu i poslednjem pokolenju sovjetskih iseljenika u Americi, okupljenim oko novina i radija već i o samom autoru koji se duhovito zaklanja iza Dovlatovljeve "krupne figure". Genis piše pitko, plastično, aforistično, što je smišljeno da uvuče čitaoca u svet piščevih razmišljanja. "Celog života sam težio stvaranju onog suzdržanog, nepretencioznog stila, posredstvom kojeg čitalac i slušalac usvajaju sadržinu, ni sami ne primećujući način na koji to čine." Pojam "tajna" u centru je Genisovih promišljanja o umetnosti. U eseju "Tajna to nije abrakadabra" iz "Kule Vavilonske", Genis govori o fundamentalnoj razlici između zagonetke i tajne, tvrdeći da civilizacija zasnovana na pozitivističkoj paradigmi ne priznaje ovu razliku. Tajna u umetnosti je "mistična tajna" a ne "detektivska zagonetka", piše Genis. "Religioznost nadolazeće kulture ispoljava se u spremnosti da u svoj sklop uvede elemenat nesaznatljivog - slučaj, apsurd, haos." Savršenstvo u rukovanju tajnom Genis pronalazi u kineskom slikarstvu. Na kineskom pejzažu privlači ga ono što se dešava "na ćoškovima", ona praznina umesto rama na zapadnjačkoj slici, koja upućuje na nedorečenost, proizvoljnost, neočekivanost, slučaj. To je ona "konstruktivna praznina" u istočnjačkoj umetnosti o kojoj govori Lao Ce. Kineski umetnik će neizostavno sakriti od gledaoca deo prikazanog, kaže Genis. Iz ovoga sledi koncepcija umetnosti kao oduzimanja, bitna za razumevanje knjige "Tama i tišina", koja treba uskoro da bude objavljena kod nas. Genisovim rečima: "Tajna - to je oduzimanje, a oduzimanje je način spoznaje sveta na račun njegovog menjanja, preobražavanja."
Kolekcija vinovnika
Svaka Genisova knjiga ima krajnje specifičnu žanrovsku odrednicu. "Kula Vavilonska" - umetnost vremena sadašnjeg (1996) upućuje na koncept umetnosti koja se odvija sada, dok je čitalac konzumira. Kao takav on (čitalac) učestvuje u koprodukciji smisla. Na tragu ove ideje Genis posmatra Pavićeve romane, čiju strukturu u jednom eseju poredi sa gotskom katedralom ili xamijom ("Apoteoza forme", 3-4. broj časopisa "Književnost" iz 1999). Proces tekstovnog razvijanja u Pavićevim romanima-leksikonima, ili romanima-ukrštenicama računa na sabrano poniranje u vreme sadašnje-u vreme čitanja, te je lično vreme čitaoca uključeno u vreme romana, ističe Genis.
O odnosu između dela i čitaoca Genis govori u ogledu "Zakon i poredak - Šerlok Holms kao svedok 19. veka", objavljenom u jubilarnom broju Letopisa Matice srpske iste godine kada je tekst napisan. Književnost je, po Genisu, kao i zločin - pojedinačan slučaj. Čitalac zato ima ulogu detektiva, koji, uhodeći junaka-optuženog, pokušava da dešifruje tragove života u delu - neporecivi dokaz stvarnosti - sa usredsređenošću karakterističnom za junaka Konana Dojla.
Holmsov metod, njegova opsednutost redom, detaljima, nabrajanjem i dedukcijom, Genis poredi sa duhom 19. veka, a samog junaka vidi kao proročki simbol nauke koja ume da reši svako pitanje, ne postavljajući nijedno. Tu nema mesta za slučaj koji smeta svim linearnim sistemima. "Holmsova epoha predstavlja redak trijumf determinizma, istorijski međučin, veselu epizodu koja se čudom uklinila između romantičarske slučajnosti i haosa apsurda", kaže Genis. Služeći se neočekivanim poređenjem - karakterističnim za njegov stil detektivskog romana i epa, ukazuje na neke zajedničke odlike žanrova: zločin, frontalna obnaženost prikazanog života, nerazdvojivost ličnog od zajedničkog.
Shodno ideji o piscu-zločincu i čitaocu-detektivu u podnaslovu poslednje Genisove knjige "Ivan Petrovič je umro - kritički eseji o ruskoj književnosti (1999)", koja je u pripremi za objavljivanje, stoji - članci i isleđenja. Omiljeni Genisovi pisci koje predstavlja u ovoj knjizi su Andrej Sinjavski, Andrej Bitov, Vladimir Makanjin, Venedikt Jerofejev, Saša Sokolov, Vladimir Sorokin, Viktor Pelevin i Tatjana Tolstoj, kao i kolekcija "vinovnika" iz zapadne književnosti - Ezra Paund, Džoles Stivens, Luis Borhes, Džerald Darel, Semjuel Beket, Džems Džojs. Istu metodologiju i ovde primenjuje na medije: slikarstvo, skulpturu, tetovažu, putovanja..
Očevi i sinovi
Genis, rusista po obrazovanju, puno je pisao o postmodernizmu, avangardi, postsovjetskom razvoju ruske umetnosti. U julsko-avgustovskom broju Letopisa Matice srpske treba da izađu dva njegova eseja o ovoj tematici: "Trougao: avangarda, socrealizam, postmodernizam" iz "93. i "Serapionova lekcija: eksperiment modernizacije ruske proze" iz "96. U njima Genis piše o nasilno prekinutoj evoluciji u razvoju ruske modernističke umetnosti koja se u poslednjoj deceniji obnovila sa postmodernizmom i o novim piscima "a-sovjetske" književnosti koji teže da se odreknu grehova "očeva", tj. estetike određene pre svega dominacijom komunista (bilo da je reč o antikomunističkoj, disidentskoj književnosti ili socrealizmu).
U svojoj analizi modernističke umetnosti Genis kaže: "Takva umetnost računa na aktivno satvoraštvo čitalaca, jer umesto hleba autor daje zrno, koje treba da proklija u čitaocu. Modernistička proza se malo razlikuje od stihova jer se spravlja po istim receptima. U traganju za neophodnim, umetnik se oslobađa suvišnoga." Nije li to, u izvesnom smislu, i ars poetika samog Aleksandra Genisa?
ANA OTAŠEVIĆ
************************
Vreme
25.03.2000.
Biografija o sebi
Knjiga o Dovlatovu je lucidni "miks" naracije i eseja
Savremeni ruski pisac Aleksandar Genis (rođ. 1953, od kraja sedamdesetih živi u SAD) prošle je godine "banuo" na srpsko književno tržište - i izazvao, hvala bogu, dosta pažnje, što je pravo čudo u sredini gde prevedene knjige uglavnom prolaze "gluvo" jer autor nije na sine, baki i dođem ti sa ovdašnjim kritičarima i novinarima - zahvaljujući prevodu dveju njegovih esejističkih knjiga, Crveni hleb i Američka azbuka, štampanih u istom tomu kod Geopoetike (v. Vreme od 11. 9. 1999). Samo pola godine kasnije, pojavljuje se novi prevod ovog pisca, pripadnika "trećeg talasa" ruske/sovjetske emigracije na Zapadu (Dovlatov i okolina, prevela Draginja Ramadanski, Geopoetika, Beograd 2000).
Aleksandar Genis podnaslovljuje svoju knjigu o životu i književnosti svog savremenika Sergeja Dovlatova odrednicom "filološki roman", terminom inače nepoznatim u teoriji i kritici; u predgovoru Vladislav Bajac nudi svoje tumačenje ovakvog izbora: "Saša Genis je tumačio Sergeja Dovlatova koliko svim svojim duhom toliko i telom (koje se zove život). Zato od svoga teksta nije stvorio nijednu žanrovsku odrednicu znanu pod imenima kritika, esej, predgovor, osvrt, lirska biografija, studija, panegirik, oda. Zadovoljio se najuzvišenijim, sopstvenim žanrom nazvanim filološki roman. Ova sintagma vrhunski je domet ljubavi prema rečima. Možda je proistekla iz kulinarstva: prepredena kuvarica, osim začina poznatih iz recepta, u jelo stavlja i onaj najvažniji - ljubav. Sve zarad začaranosti."
Sergej Dovlatov nije nepoznat ovdašnjoj publici: na srpskom su dostupni njegovi romani Filijala, Kofer i Strankinja, kao i bezbrojni fragmenti harmsovskih kalambura iz Sola na andervudu i Sola na IBM-u, razasuti po časopisima; jedna Dovlatovljeva pripovetka zastupljena je i u važnoj antologiji nove ruske proze Ruski cvetovi zla Viktora Jerofejeva (Beograd 1999), svakako najvažnijem izboru savremene ruske proze još od panorame Pljuska u ruci Dubravke Ugrešić, objavljene još pre desetak godina u Zagrebu.
Genis i Dovlatov su se upoznali u Americi, radeći zajedno u redakcijama ruskih emigrantskih novina i na Radiju Sloboda. Iako je Dovlatov opsednut "sovjetskim" temama i ljudima i neuklopljen u običaje i trendove svoje nove domovine - toliko da čak vrlo nevešto vlada engleskim jezikom - njegova književna karijera tek u američkom egzilu dobija na zamahu. Izdanja njegove proze postaju hit među emigracijom "trećeg talasa", ali takođe i u prevodu na engleski, probijajući se do takvih renomiranih utvrda američkog literarnog mejnstrima kakav je nedeljnik Njujorker, list koji, u neku ruku, fabrikuje literarne zvezde. Kao briljantan opservator - u šta čitaoce Američke azbuke i Crvenog hleba ne treba posebno uveravati - Genis minuciozno, zahvaljujući godinama druženja i saradnje s njim, gradi portret kontroverznog pisca, pri tome ipak dosledno izbegavajući opasnost da se obilje razgaljujućih anegdota pretvori u samosvrhovito gomilanje dosetki; najviše pažnje ipak je okrenuto Dovlatovljevom delu i njegovim pogledima na druge pisce, savremenike i prethodnike, "sovjetsku" i "antisovjetsku" književnost, aparatčike i disidente, emigraciju prvog i drugog talasa (koja ne poseduje sovjetsko, odnosno poststaljinsko iskustvo življenja u Rusiji...), odnos ka etničkom poreklu (jevrejsko-jermenskom), Americi, alkoholu, novcu... "Filološki roman" se tako razgranava u raznim pravcima, bivajući čas dominantno narativno štivo koje otpetljava klupko jednog života, čas vešta esejistička pretraga po značajnim toposima Dovlatovljevog opusa. Genis, međutim, nipošto ne piše klasičnu, "objektivnu", "sveobjašnjavajuću" studiju o jednom piscu, prepuštajući takve "domaće zadatke" akademskoj kritici i teoriji, do kojih sam Dovlatov, anarhičan mada ne i proizvoljan, nije ni najmanje držao. Dovlatov i okolina je pre svega enjoyable - nema adekvatnog srpskog termina za ovo! - međužanrovsko štivo u kojem je Sergej Dovlatov idealno polazište za pisca - ili, pre će biti, lajtmotiv - da usmeri svoju majstorsku esejonarativnu tehniku (neki je nazivaju i "lirska kulturologija") ka preispitivanju (i) vlastitih iskustava i nedoumica, odnosa prema Americi, egzilu, Jevrejstvu, (anti)komunizmu, "staroj" emigraciji koja, onako bornirana, živi u virtuelnom svetu ideoloških šema, književnoj avangardi i njenim granicama i ćorsokacima, odnosu novinarstva i književnosti etc. Mogli bismo, dakle, obrnuti mihizovsku sintagmu autobiografija o drugima: Genisova knjiga je biografija Drugoga pisana o sebi, a da to ni najmanje ne oduzima na značaju njegovom obilnom i ozbiljnom bavljenju likom i delom Sergeja Dovlatova, centralne figure ruske književne emigracije "trećeg talasa", fascinantne a tako "neugledne" (mereno "solženjicinovskim", pompeznim merilima) spisateljske individualnosti oko koje su se okupljali svi koji su krčili i tražili nove puteve ruskoj prozi - nazivali ih postmodernom ili ne - podaleko (tj. po strani) od dominantnih, antagonističkih modela, bilo "klasičnih", socrealističkih, "narodnjačkih" ili pak disidentskih u odavno iscrpelom solženjicinovskom ključu, a takođe se i preventivno odričući jalovog tabananja po bespućima samosvrhovitog eksperimenta koji tako paraerotski uzbuđuje neke duhove. Na jednom mestu, naime, Genis primećuje kako je Dovlatov u svojim delima "prikazivao socijalizam kao nacionalnu formu apsurda". Teško da se išta tačnije može lapidarno izreći o začudnom Dovlatovljevom daru da maksimalno oneobiči i "iskosi" rakurs gledanja i prikazivanja turobne "realnosti" i situacije onog "odviše ljudskog" u njoj, ne posežući pri tome olako za kabinetskim kerefekama tipičnim za, recimo, najupornije (tj. najdosadnije) među srpskim postmodernistima; ovo je i jedno od mogućih objašnjenja zašto je upravo Dovlatov i na istoku i na zapadu prepoznat kao jedno od najviše tri-četiri najznačajnija ruska književna imena (uz, recimo, oba Jerofejeva) poslednjih decenija.
Čarolija Genisovog "filološkog romana" je u tome što njegov autor nema ni filoloških ni romanesknih pretenzija u konvencionalnom značenju ovih pojmova, a da rezultat, nakon čitanja ovih dvestotinak stranica žanrovski difuznog teksta, zapravo nadmašuje pretpostavljene horizonte očekivanja čitalaca i jednog i drugog; kao knjiga alhemičarski "smućkana" od retko funkcionalnog miksa ironije, sete, topline, humora i esejističke pronicljivosti, Dovlatov i okolina je najbolji mogući geopoetički adut za dvehiljaditu, jedan od onih darova koji umornom savremeniku ekranokratske ere dokazuju kako je Tekst i dalje najpotpuniji i najsavršeniji savremeni medij, i kako nijedna forma ljudske izražajnosti nije ni blizu tome da ugrozi njegov primat. Ni u Americi, ni u Rusiji, a najmanje u okolini.
Teofil Pančić
01.01.00
Politika
27.05.2000.
Portreti pisaca
Ukletost naličja
Aleksandar Genis: "Dovlatov i okolina", izdavač "Geopoetika", Beograd
Da li je to samo deo ironije Aleksandra Genisa kada svoju knjigu "Dovlatov i okolina" naziva lingvističkim romanom, ili je to samoironizirajuće drugo ime za ukletost naličja? Jer, ova knjiga nije roman, ali jeste lingvistički opojna. Možda je od svega samo igra nekih "drugih Rusa", na koje nismo još navikli (u ovom slučaju ruskih Jevreja).
Genisova knjiga o Dovlatovu pre svega je mučna, vesela, tužna i potresna priča o emigraciji u Americi i čudesno uspešan portret pisca Dovlatova. Ali, gradeći književni portret Dovlatova, Genis ispisuje i knjigu o sebi, literaturi, o muci i bedi emigracije, navlačeći na sve to spasonosnu masku sarkazma. On veli: "Emigrantsku literaturu čini dijalog sa sopstvneom prošlošću, koji autor vodi iz tuđe sadašnjosti". Potresnost ovakvog svedočenja ne trpi komentar.
Pakao smo mi
Magija Genisove knjige, uz sve ostalo, jeste i u tome što mi ne poznajemo dovoljno delo Dovlatova, a kroz Genisovu knjigu Dovlatov nam postaje blizak, znan, usvajajući, izrasta u čudesnu i slojevitu ličnost koja postaje deo našeg sveta, a to se postiže tako retko kada su knjige o drugima u pitanju. I dok je većina ruskih pisaca emigranata na putu do slobode prošla kroz robije i gulage, sa Dovlatovom se život surovo poigrao, gurajući ga na mesto zatvorskog čuvara dok je služio vojni rok. Dovlatov robiju upoznajte sa druge strane, ne manje potresno i razarajuće po ljudsko biće. Stoga će zapisati nešto drukčije od Solženjicina: "Po Solženjicinu", kaže Dovlatov, "logor je pakao. A ja mislim da pakao predstavljamo mi". Naravno, Istina (ako tako šta još na ovome svetu postoji) biva kada se "mi" i logor spoje u jedno.
Nažalost, izbegli iz naličja života pod sovjetskom vlašću, na "opojnom Zapadu, pisce emigrante najčešće čeka društvena margina zemlje u koju su stigli. Genis svedoči: "Prva redakcija ,Novog Amerikanca" bila je smeštena u sobi veličine ormara. Dok se u redakciji nisu pojavile dame, konsultacije smo održavali sprat niže, u toaletu".
Ma koliko je ova knjiga književni portret Dovlatova, koji je van sumnje bio spiritus movens "treće generacije" emigranata, ovo je i svedočenje o mnogim drugim piscima, ali i svojevrsna ars poetika samog Aleksandra Genisa. Još relativno mlad, Genis će u ovoj knjizi izneti nizove mudrih stavova o književnosti, stvarnosti, prijateljstvu, književnim postupcima i radovima, sve to saopštavajući nenasilno i ne pretenciozno, skriveno iza maske ironije i samosarkazma.
Pokazujući duboku povezanost Dovlatova sa Puškinom, Genis će ga isto tako uspešno dovesti u vezu sa Hemingvejem (miljenikom ruskih emigranata), i sa Selindžerom, ali ni za trenutak ne odustajući od bolno otvorenog i iskrenog svedočenja o pijanstvima, greškama, patnjama ne samo Dovlatova, već cele grupe pisaca oko njega. Naravno, daleko i, na prvi pogled nenamerno, iza svih tih života, a time potresnija, stoji musava i krvava zavesa, na trenutke do neverovanja neljudska - sovjetska vlast pod čijom se rukom odrastalo, ili robovalo, pre izbeglištva. Zato, retko kad smo do sada u literaturi naišli na tako potresan i spušten ispod ljudskog dna, kao što je Genisov opis dočeka Nove godine 1972. u Rigi, u vatrogasnom depou fabrike miniautobusa, tadašnjem Genisovom radnom mestu. Taj mučni insert iz života prevazilazi svu onu potresnu paletu svedočenja o Genisovoj prethodnoj knjizi u kojoj o životu u Sovjetskom Savezu govori "samo" kroz jelovnik.
Volšeban nekrolog
Na kraju knjige, Genis će da kaže da je ona tek sada završeni nekrolog za Dovlatova. Ako jeste tako, onda je ovo najčudniji nekrolog savremene književnosti. Da, Dovlatov je sav tu, gromadan, potpuno predan literaturi, raskidan i sagorevajući u naporu da ostvari što bolje delo. Ali, u ovakvom "nekrologu" upoznajete i mnoge druge. Jer, u emigraciji se ne živi u Americi - živi se u svom večitom okruženju, enklavi i svojevrsnom getu. Tu se, zapravo, preživljava. I tu su mnogi, znani i neznani. Za Solželjcina Genis kaže da se sasvim distancirao od emigracije. Ali, za Josifa Brodskog vele i on i Dovlatov: "Josif je jedini uticajni Rus na Zapadu koji otvoreno, mnogo i efikasno pomaže ljudima". Pomenuće Genis i Eduarda Limonova koga u emigrantskim krugovima niko nije podnosio sve dok ga nisu oterali u Pariz i tamo mu, kako kaže Genis, pomogli da konačno nabavi sprinterice sa štiklom. Ovo je tipična Genisova ironija.
Iako nije roman, iako je knjiga o drugom (Dovlatovu), knjiga o drugima i knjiga pomalo i o sebi, iako je čudesan, volšeban nekrolog (ukoliko to nekrolog uopšte može da bude), van svake sumnje, Aleksandar Genis nas po drugi put na srpskom jeziku vezuje za svoj tekst. Knjigu "Dovlatov i okolina" Treba mirno iščitati, a pouke i pregršt ponuđenih slika, stavova, teorijskih postavki i burlesknog ruganja životu ne bi li se on kako nadvladao i pretočio u vrednu literaturu, uzimati kao nasušnu potrebu, primenjivu svuda gde je pisaca i literature i one čudesne pojave koja bi htela da se zove Život.
Ratko Adamović
01.01.00
Večernje novosti
15.09.2002.
Mali narodi ? veliki dometi
PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće ?Geopoetika?. Autor ?Američke azbuke?, ?Dovlotova i okoline?, ?Tame i tišine?, ?Kule vavilonske? trenutno je ?jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca?. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u ?zadnjim redovima?, u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.
Jezik emigranta
- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr ?no fikšn?. U tom prostoru, iako negativno definisan, mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.
Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?
- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva ?zadnjih redova?, treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogromne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.
Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?
- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom, paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!
To je slučaj i sa Brodskim?
- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.
Ostati po strani
Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?
- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu ? Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i ? ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.
Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?
- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti ?Rišku plažu? i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih ?Šetnji sa Puškinom?. Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija ?postavljanja ispod?, niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi: ?U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu ? sveta?.
?Poslednji Vizantijac?
- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?Ja sam poslednji Vizantijac?. Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!
Milena MARKOVIĆ
Blic
16.09.2002.
Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura
Moj dom je tamo gde prede moj mačak
Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše".
Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".
Kako to objašnjavate?
- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.
U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?
- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tananih manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih došao do prave suštine nekog naroda.
Na primer?
- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".
U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka susreta?
- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.
Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?
- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.
TATJANA NEŽIĆ
Danas
29.09.2002.
Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma
Praznina spasava coveka
Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavacke kuce! "Geopoetika", koja je dosad objavila cetiri njegova dela:"Americka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tisina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su dozivele izuzetnu recepciju kod ovdasnje citalacke publike izmedju ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tisina" dobila Nagradu Drustva knjizevnika Vojvodine za najbolji prevod godine. Razgovor sa Genisom pocinjemo najglobalnijom temom - sta se desava sa covekom na pocetku treceg milenijuma.
Devetnaesti vek je kroz Niceova usta formulisao floskulu koja je obelezila to vreme, a koja kaze :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se cini da je covek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...
- Nice je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima americkih univerziteta nailazio na sledeci grafit: "Nice je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i coveka, je preuvelicana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otudjenje. Drugim recima, smrt nije konacna. I Bog ne moze nikada umreti, osim sto ce se promeniti u odnosu na razlicite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrcu. Bog ce biti razlicit. Jer Bog se menja. Sezdesetih godina, na koricama casopisa Life pojavila se vest: "Zivimo u svetu bez boga". No, danas to vise niko ne bi mogao da kaze, danas je Bog zivlji nego ikada.
Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu izmedju paganstva i hriscanstva. Statistika govori da u nase vreme mozemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticka epoha. Danas zivimo u postateistickoj eposi kada je ideja ateizma potrosena i odbacena.
Navescu primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo nista protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili zena, ali svi su se slozili u jednom: za predsednika ne moze nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne lici na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, misticnog iskaza, danasnji Bog je Bog stvaralastva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto mozemo reci i o romanu i o coveku. Posle smrti romana, roman se vraca u drugom obliku, obliku koji trebadoziveti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u proslost i putavanje u buducnost koja ce tek doci, pise Milorad Pavic.
Paralela sa Bogom takodje stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od misticnog dozivljaja. Pavic je pisac koji iduci napred koraca i nazad, ka arhaicnoj formi kulture, sto i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Coveka su tumacili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas vise nije tako. Danas registrujemo isceznuce krajnosti u tumacenju i covek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajuci sopstveni umnozeni lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Covek i televizija se medjusobno stvaraju. Sta to znaci - to znaci da je covek suocen sa prazninom. Medjutim, to je od iskona tako, to je stara budisticka teza. To drugim recima znaci dapraznina spasava coveka od toga da bude igracka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropoloski izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo.
Ono sto nam predstoji je ponovno promisljanje coveka.
Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je zena bez maske. Dostojevski je govorio o tome sta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao sta govore ljudi na cijem se licu postojanje maski ustolicilo. Beket je pisao o tome sta maske govore. Cini mi se da Vi pisete o onome sto govori ljudsko bice koje se nalazi u procepu izmedju lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?
Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"
Sta je poslednje sto ste citali pre ovoga intervjua?
- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadrzaj: coveka zovu u zamak, ali on ne moze da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slucaju dogodilo se tako sto smo se, u vreme dok sam ga citao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogresna. I telefonski sam mnogo puta pokusavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vasingtonu. Sve ostalo je cak premasivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.
- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza maske, dopiranje do coveka bez socioloskih, drustvenih i drugih stega, do coveka golog, razgolicenog, do njegove duse. To je Tolstoj postigao. Sledeci korak ucinio je Dzojs. Njegova umetnicka ambicija bila je da coveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontolosko razodevanje imalo za svrhu da spase covekovo bice od naslaga svih tih neodredjenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i sustinsko. To je bio i ontoloski i filozofski i naucni i umetnicki cilj, da dospemo do onoga sto se ne moze shvatiti, do toga sto se nalazi ispod maske, a to je praznina.
Sva ta razmisljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaze meni da se orijentisem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumacim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je covek praznina ispod maske, sta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvazavam, kaze da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odrazava svaka pora naseg lica, ona je tako ravna da moze biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako covek nadje spokoj u svome bicu, bice izjednacen sa tako mocnim ogledalom. Umetnik predstavlja upravo to: dijalog izmedju coveka i onog sto se u njemu odrazava.
Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uredjenje, ciscenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Sopenhauer, rekavsi da umetnik ne treba da se mesa u ono sto stvara. Ogledala znaci, prikuplja sve oko sebe i odrazava to, ali se ni u sta ne mesa. Videti svet onakvim kakva jeste, mozete samo kad sebe izuzmete iz njega.
Jedan od nasih najvecih pisaca Danilo Kis, napisao je cuvenu pripovetku "Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o nasim zivotima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kis nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pisu mormoni. Sta mislite da u toj knjizi pise o Vama?
- Naravno da sam citao i da veoma volim Kisa. Ma sta god da u toj knjizi pise o meni, to nece biti nista vazno. To ce biti ili o nekom drugome koga vise nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juce. U takve enciklopedije dospeva samo nas les. Otuda mislim da je rec o izlisnoj tvorevini. Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvisna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamcenja.
Sta cita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad nece biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?
- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet. Sudeci po sopstvenom iskustvu, posto ja nikada ne citam svoje knjige, mislim da ni Bog ne cita tu knjigu. To je pesimisticka misao. Evo i optimisticke: Andrej Bitov, veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivac, da Bog cita nase knjige, uzivajuci u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.
Tokom istorije, prisustvovali smo gradjenju i razgradjivanju imperija. Nekada je biti imperija znacilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je znacilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim ocima srusile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastace se americka, iako oni jos uvek kontrolisu i svoju teritoriju i svoj jezik. Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?
- Ja smatram da imperije ne cine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono sto cini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalisticka ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik. Rusija je prezivela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i imperije.
Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vasa dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vas filoloski roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vas prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?
- Cesto, pogotovo u prolece i narocito kad mi predstoje vazni dogadjaji u zivotu. Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoci odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Nas zajedniciki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumacio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizicke smrti ucesnik nasih razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadziveo. Sva je prilika da ce uskoro mene on sanjati. Osim sto je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni knjizevni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.
Sanja Domazet
