Aleksandar Genis je pisac, književni kritičar i esejista. Rođen u Rjazanju (Sovjetski Savez/Rusija) 1953, odrastao je u Rigi (Letonija), gde je diplomirao na Filološkom fakultetu. U Ameriku se seli 1977. godine. Istinski je kosmopolita, pun strasti prema svetskoj kulturi, koja ima veliki uticaj na njegovo pisanje i tekstove. Vodio je nedeljni audio magazin "Američki sat" na ruskom radiju "Sloboda", bio je autor i voditelj televizijskog serijala"Aleksandar Genis. Pisma iz Amerike" na ruskom TV kanalu "Kultura" i pisao je kolumne za nekoliko magazina, među kojima su Nova gazeta i Eskvajer. Bio je član žirija nagrade Ruski Buker (1993) kao i žirija nagrade Liberti. Član je Akademije Ruske filologije. Dobitnik je prestižne nagrade peterburškog književnog časopisa Zvezda (1997) i dr.Veliki broj njegovih knjiga prikazuje autorov bikulturalizam: poređenja ruske i američke manifestacije civilizacije. Pronicljiv i oštrouman pisac, Genis je prvi postavio trend kulturnog esejizma, specifičnog žanra koji kombinuje lirski narativ sa metodama u okviru studija kulture. Aleksandar Genis je verovatno najbolji esejista ruskog jezika danas. Njegovi eseji su lucidni, dinamični, informativni i zabavni.Poznat i uticajan autor postao je po knjigama napisanim u koautorstvu sa Petrom Vajlom, Savremena ruska proza (1978), Maternji jezik (1989), Ruska kuhinja u izgnanstvu, (1987), Šezdesete. Svet sovjetskog čoveka (1998) i dr., koje su obavezno štivo u ruskim gimnazijama.Od 1990. godine piše samostalno. Među ostalim objavio je knjige eseja Američka azbuka (1994), Crveni hleb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995) (Američka azbuka/Crveni hleb Geopoetika 1999) Kula vavilonska, Umetnost vremena sadašnjeg, (1996, Geopoetika 2002) Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina, Umetnost oduzimanja (1998, Geopoetika 2000), Dovlatov i okolina, Filološki roman (1999, Geopoetika 2000) Ivan Petrović je umro (1999), Pejzaži (2002), Koloplet (2002), Vesti iz Edena (Geopoetika 2003), Sladak život (2004), knjigu kulinarskih putovanja Stočiću, postavi se (Geopoetika 2004), knjigu Zen fudbala i druge priče; Šest prstiju (2008), Lični slučaj (2009), Omoti bombona (2010), Kosmopolita (Geopoetika 2012), Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu (2013, Geopoetika 2015), Povratna adresa, Autoportret (2017, Geopoetika 2017), Koža vremena, Knjiga promena (2020, Geopoetika 2021).
Autor je teksta dokumentarnog filma o ukrajinskoj revoluciji ("Narandžasta zima", režija A. Zagdanski).
Knjige su mu prevedene na engleski, japanski, nemački, francuski, italijanski, srpski, mađarski, letonski i mnoge druge jezike, a njegovi eseji su objavljeni u mnogim antologijama i univerzitetskim studijama.
22.01.05
Pisanje je molitva
Aleksandar Genis
Aleksandar Genis (1953) jedan je od vodećih ruskih-svetskih pisaca. Prijatelj Dovlatova, u esejistici nalik na velikog Brodskog, Genis u literaturu novog doba ponovo vraća sjaj eseju i esejistici, baš kao i proučavanju književnosti i književnoj kritici. Autor je brojnih dela, od kojih je većina prevedena na naš jezik, zahvaljujući Draginji Ramadanski, prevodilici koja je za izuzetan prevodilački dar i rad na prevođenju Genisovog dela i nagrađivana i izdavačkoj kući "Geopoetika" koja je Genisa otkrila našoj kulturi i postala njegov ekskluzivni izdavač. "Kula vavilonska", "Američka azbuka. Crveni hleb", "Tama i tišina", "Dovlatov i okolina", "Stočiću, postavi se", Genisovi su naslovi koji se mogu naći na srpskom jeziku. Mnogo od ovih naslova pominju se u razgovoru koji sledi...
Negde u "Kuli vavilonskoj" citirate Šelija i njegovu rečenicu: "Svi smo mi Grci". U kom vidu i obliku prepoznajete grčku kulturu u odjecima sadašnje, novomilenijumske, koji mnogi nazivaju i "kontrakulturom"?
- Danas skoro da bih ispravio Šelija: "Svi smo mi samo Grci". Planetarna civilizacija, o čemu neprestano pišem, rođena je iz saveza dve različite tradicije: Helade i Kine. U 21. veku uticaj poslednje je i te kako primetan, ali u 19. veku, u Šelijevo doba, kineska kultura bila je odsutna sa horizonta Zapada. Hegel je, recimo, pisao besmislice o njoj. Međutim, u ranoj - naturfilozofskoj - etapi, Grci su bili bliski Kinezima. Pa i Epikur je imao s njima mnogo zajedničkog. Razvod je počeo od Platona, od otkrića metafizike, koju Kinezi nisu priznavali.
Ukratko, čini mi se da danas postaje aktuelno upravo ono grčko nasleđe, koje smo do sada najmanje razumevali. Ne čitaju uzalud konstruktori virtualne realnosti Ničeovo "Rađanje tragedije". Ne nalazimo slučajno u grčkoj baštini prototip ekološke religije sa njenim kultom majke-zemlje (Gaja). Verovatno u epohi ratobornog (ostrvljenog) monoteizma zanimljivu alternativu nudi i načelno helensko mnogoboštvo. Uzgred, baš sam se u Srbiji, u književnoj koloniji "Čortanovci", sprijateljio sa izvanrednim grčkim pesnikom, koji sebe smatra poklonikom Olimpijske religije. Mislim da bi ga Brodski razumeo.
Suzuki piše, a Vi ga u korpusu svojih eseja citirate, da "današnja tipična religioznost omogućuje izbegavanje banalnosti svakodnevnog života". Da li su se na istom zadatku, tom prilikom, našli na istom putu i religija i umetnost?
- Estetski doživljaji mogu da učine život isto tako posebnim kao i religiozni. Suzuki je govorio o zenu, koji nas uči meditativnom posmatranju, bez koga, ako je verovati Šopenhaueru, i nema stvaralaštva. Ipak, ima tu nekog lukavstva. Filozofija se često trudi da nam otkrije Boga, ali se zadovoljava njegovim surogatom - umetnikom. Bilo kako bilo, religija je bliska umetnosti, još od pećinskog slikarstva. Pitanje glasi da li je moguć njihov dubinski susret, njihovo stvaralačko presecanje. Danas živimo u vremenu burnog religioznog stvaralaštva, kada oživljuje stara vera i rađa se nova, između ostalog i ona koja Boga smatra umetničkim delom.
Kod naše čitalačke publike veoma je zapaženo Vaše literarno-gastronomsko slavlje, "Stočiću, postavi se" ("Geopoetika", 2004.) No, na mapi gradova i zemalja koje su ostavile trag na Vašem nepcu, nema ovdašnjih adresa. Da li to znači da je ovde gastronomsko počelo da liči na svakodnevno i postalo - bezukusno? I šta nam još, pored gastronomije, tako duboko otkriva kulturu i suštinu jednog podneblja?
- Literarno "proslavljanje" Srbije tek mi predstoji. Zahvaljujući gostoprimstvu mojih domaćina, dobro sam zapamtio i kajmak, i burek, i čudesnu breskovaču kojom me je počastila moja verna prevodilica Draginja Ramadanska.
I sam se čudim, kako mnogo govori o narodu njegova kuhinja. Nemojmo gubiti iz vida kako se teško zaboravlja šta su jeli junaci čuvenih romana. Stvar je u tome, da je gastronomija intimna, poput ljubavi, i raznolika kao istorija. Doduše, ona nipošto nije jedini ključ za razumevanje neke strane kulture. U suštini, polazna tačka svakog putovanja može da bude bilo koja uočena pojedinost - gest, reč, manir ili pogled.
Učili ste putovanje u podsvest pomoću učenika lame Namkhaj Norbua. Čime objašnjavate toliku popularnost budizma u Americi? Slažete li se sa postulatom da nam u novom milenijumu ili sledi nova religija ili, verski ratovi, kako nam to, ponekad, pišu antropolozi, sociolozi i poneki političar?
- U novom veku sledi nam i nova religija i novi verski ratovi. 21. vek je otvorio Pandorinu kutiju, na čijem dnu je ostao samo ateizam. Budizam na tom poprištu igra bitnu ali ne suviše upadljivu ulogu. On zahteva od nas sve osim vere. Pa ipak se u Americi broj budista svake godine udvostručuje. To je religija za agnostike kojima je, može se reći, pripadao i sam buda. Osim toga, ova religija se dobro slaže sa novom fizikom i psihologijom, što je važno za one kome je zanimljiva ne samo prva, već i druga sa trećom.
Još nešto. Jednom sam postavio isto pitanje budi, nastojniku zen manastira u Ketskilskim planinama. Rekao je da se Amerikancima sviđa neautoritarni karakter budizma, gde nema dogmi, pape, ortodoksije, gde uspeh (prosvetljenje) zavisi samo od individualnog napora koji, istina, dovodi do odricanja od ličnosti. To je veoma američki - dodao je Dajdo Luri, koji je u prošlosti bio mornarički pešadinac.
Andrić je rekao da je pisanje "nalik na govor deteta u mraku, koje se plaši",a Sorokin: "Kad pišeš, nije strašno". U eri u kojoj, kako je Gete tačno predvideo, "pesnici često dodaju vode u mastilo", kako Vi doživljavate pisanje i pisca? Kao poslednje ostatke Gutenbergove galaksije, koju će zauvek pokriti nova, vizuelna civilizacija, koja prezire reč, ili ste i Vi, kao i Ibzen, ovde da postavljate pitanja, a ne da na njih odgovarate?
- Pisanje je duboko lična stvar i po tome je srodno molitvi. Zadaješ pitanja jeziku i, ako imaš sreće, dobijaš na njih odgovore. Zar to nije čudo? I upravo ono rađa veliku poeziju. Videokratija menja reljef naše civilizacije, ali ona nikada neće ukinuti lični odnos autora sa rečju. Zato, recimo, jednog dana ljudi mogu prestati da čitaju poeziju, ali nikada neće prestati da je pišu. Što se mene tiče, i pored radosti novih dostignuća, skloniji sam da zaostajem u arjergardi postgutenbergovske galaksije i da, kako znam i umem, štitim zaleđe stare kulture.
S ruskog prevela Draginja Ramadanski
Sanja Domazet
