Hrana, krv i tlo

17.04.09

Druga velika zvezda Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu je Aleksandar Genis (1953), književnik i esejista, Rus koji živi u NJujorku od 1977 godine. Kao što je Arpad Vicko preveo sve ovde objavljene knjige Đerđa Konrada na srpski, tako je i Draginja Ramadanski otkrila Genisa domaćim čitaocima. Beogradska “Geopoetika” do sada je objavila sedam njegovih naslova, počev od 1999. - “Američka azbuka - Crveni hleb”, “Dovlatov i okolina”, “Tama i tišina”, “Kula vavilonska”, “Vesti iz Edena”, “Stočiću, postavi se” i tek izašlu iz štamparije zbirku eseja “Hrana, krv i tlo”.


I kao što Konrad kaže da ga Vicko bolje poznaje nego on sam sebe, slično i Genis misli o Ramadanskoj (posvetio joj je naslov “Koloplet”). Stoga joj treba verovati kada kaže da su neodoljiva duhovitost, bogatstvo tema, lakoća pripovedanja - prepoznatljive osobenosti svih njegovih eseja.

Genis piše za mnoge časopise na ruskom i engleskom , a autor je i teksta za dokumentarac o ukrajinskoj revoluciji “Narandžasta zima”. Prevođen je na sve velike evropske jezike, kao i na japanski. Kada objašnjava sopstveni stvaralački postupak, obično kaže:”Čudo književnosti sastoji se u tome što je ona sposobna da do čitaoca donese onaj neizreciv, nedeljiv i supstancionalni, kao srce, deo čoveka, bez kog se jedan autor ne bi razlikovao od drugog.

Izgleda da se kao autor najbolje osećate u formi eseja. Šta nam donosi najnovija zbirka “Hrana, krv i tlo”, sem jasne aluzije na ukorenjenost u naslovu?
- Da, esej je za mene dovoljno široka književna forma, doživljavam ga čak i kao neku vrstu poezije u prozi. Esej je, zapravo, književnost bez izmišljanja. Ako se sećate moje knjige “Stočiću, postavi se” (a to je fraza iz narodnih bajki), zbirka priča o jelima i kulturi kuhinje u različitim krajevima sveta, “Hrana, krv i tlo” je nastavak. Preciznije, to su gastro-kulturološki putopisi. Bavio sam se malo i genima izniklim iz tla sa koga potičemo, kulinarskim navikama različitih naroda, književnih junaka, anonimnih, običnih ljudi.

Vi ste onda prava osoba za odgovor na pitanje, gde se najbolje kuva i jede?
- Isuviše je teško odgovoriti kratko. Ipak, prema mojim saznanjima, od ličnosti bliskih književnosti, najveća majstorica je bila žena francuskog pisca Žorža Simenona. A iz ruske književnosti, izdvojio bih Gogolja i njegov čuveni roman “Mrtve duše”. Uvek se nasmejem kada se setim kako njegov Pavel Petrovič Čičikov gosta na ručku nutka teletinom pa kaže otprilike: Jedite dragi moj, ja sam to tele tri meseca hranio kao svoga sina.

A srpska kuhinja?
- Stalno ponavljam da u Srbiji žive moji najbolji čitaoci i da u susretu sa njima osećam da tačno znaju sa kim razgovaraju. A to je povezano i sa načinom ishrane. Prva reč koju sam naučio na srpskom je “živeli”, zato što sam je bezbroj puta ponavljao 2002. godine, kada sam bio gost Srpskog književnog društva i njihove Međunarodne kolonije pisaca u Čortanovcima. Fruškogorska vina su vrhunskog kvaliteta. Kajmak takođe obožavam, jedem ga čak i u Americi; za mene su takođe fascinantni putevi prebacivanja te namirnice preko svih carina i okeana, jer Srbi, izgleda, ne mogu bez nje, ma gde živeli.
Malo je zapravo jela koja su sasvim autentična, različiti narodi ih svojataju. Evo primera. Na Svetskoj izložbi u Montrealu 1967. godine Rusi su za goste, kao glavna nacionalna jela pripremali boršč i šašlik, a sve to je zalivano votkom. Sa druge strane, Ukrajinci tvrde da je boršč njihov, šašlik je stigao sa Kavkaza, a samo je votka autentično ruska.

Srbija je nova zemlja na karti moje duše

- U Moskvi je nedavno objavljena “Istorija mojih naroda”, ispričao nam je Aleksandar Aleksandrovič Genis. U toj knjizi sam pokušao da objasnim moje unutrašnje srodstvo sa drugim narodima, a opisao sam 22 . Srbija je nova zemlja na karti moje duše, naročito od kada sam je upoznao. Volim srpski jezik, on me drektno asocira na poeziju i religiju, a kada ga slušam, ponekad zvuči kao Biblija. Čak sam i pozajmio jednu vašu reč, a to je knjižara. Rusi inače vole da koriste tuđice, ali ne u pravom značenju. Kod naj je knjižara-časopis koji objavljuje književne recenzije.
Kao dete često sam sanjao Švajcarsku, a kada sam mnogo kasnije tamo i otišao, nije mi bila lepa kao u snovima. “Istorija mojih naroda” zapravo je san o bliskim narodima i kulturama, koji sanjam kad imam sreće.

Volite li da kuvate i u privatnom životu?
- I više od toga - obožavam. U braku sam 30 godina, a moja supruga Irina (Litvanka, profesionalni je fotograf) ne zna ni gde stoji lovorov list.

Sarađivali ste u nastanku filma o najnovijoj ukrajinskoj revoluciji. Kako vam se dopalo to novo iskustvo?
- Po prirodi sam veoma radoznao i fasciniraju me sve novotarije, pa i ova saradnja sa filmadžijama. Pišući tekst za taj dokumentarac, shvatio sam da te reči daju samo osnovni fon, raspoloženje, a ne i siže. Praktično - pisac piše za film tako da čitalac može da vidi. Morao sam da se suzdržavam, da budem precizan, da samog sebe ograničavam.
Pisanje za film je meni novo iskustvo ograničavanja sopstvenog pera i imaginacije. A upravo ta ograničenja stvaraju umetnost. Ako hoćete da se izrazim kuhinjskim jezikom, to je kao kad kuvate sos, a vi određujete koliko će vode ispariti, odnosno kolika će gustina jela biti na kraju.

Radmila Lotina

15.04.09

Kroz kuhinju se može upoznati čovek, kao i istorija i geografija naroda -rekao je Aleksandar Genis, čuveni ruski pisac svetske reputacije koji živi i radi u SAD. Poznati književnik gost je „Prozafesta” u Novom Sadu, u Beogradu promoviše svoju knjigu „Hrana, krv i tlo” („Geopoetika”), a u razgovoru za „Blic” govori o svojoj knjizi, civilizacijskom napredku koji je doneo banalizaciju života, načinu ishrane kao ogledalu istorije i geografije, umetnosti oduzimanja, snazi duhovitosti.

Sticajem okolnosti razgovor je vođen u „Malom likovnom salonu” u Novom Sadu gde je izložba radova Jelene Tišme pod nazivom „Promene”. Promatrajući slike zdušno i zagonetno se nasmešio kada mu je prevedeno ime izložbe, a o svom ponovnom dolasku na ove prostore kaže:” Bio sam ovde nekoliko puta. Dolazio sam i u vreme Jugoslavije. Promena koju sada primećujem je da ima sve manje knjižara, a sve više kazina. Slično se dešava i u Moskvi i u drugim gradovima.”

Kuda to vodi?
- Ceo svet ide ka jednom procesu, sve postaje veoma slično. Nekada su i u Srbiji i u Rusiji knjige zauzimale posebno mesto. Knjige su bile naša sloboda. Kada smo dobili slobodu ispostavilo se da su knjige samo knjige.

A ni sloboda nije ono što smo mislili da jeste ili...?
- Ona je kao vazduh. Kao voda. Onakvog oblika u kakvu je posudu sipaš.

U esejima sadržanim u knjizi „Hrana, krv i tlo” ispisujete svojevrsnu kulturološku )i ne samo kulturološku) mapu sveta pišući o hrani?
- Najzanimljivije na ovom svetu je pokušati shvatiti različite ljude, narode. Posebno danas, kada nas globalizacija sve izjednačava, uzbudljivo je pronaći ono što nas čini različitim. Jedan od načina upoznavanja sveta je – pojesti ga. Na primer, najbolji način da se upoznate sa Dunavom je da ulovite ribu koju ćete potom ručati ili večerati. Dakle, najbolje upoznajemo ono što jedemo (smeh).

Nemate li dilemo da, možda, nešto nećete moći da svarite?
- Sve dobre, prave stvari počinju rizikom. Rzika se ne bojim, a sem toga dobro piće uvek može pomoći varenju.

Dakle, hrana na svoj način govori o ljudima, narodima?
- Da, preko istorije i geografije. Istorija i geografija se susreću na pijaci, i u kuhinji gde se spremaju obroci. Po principu nastanka hijeroglifa.

Kakav je, šta sadrži, kulinarski hijeroglif Srbije?
- Pre svega, puno hrane. Veeeliki hijeroglif. To automatski, između ostalog, podrazumeva slovensku gostoprimljivost. Zatim, važan je gril, da bude pečeno. U Rusiji je najvažniji hleb i supa, a u Srbiji meso. To govori o starim pastirskim korenima.

U knjizi obuhvatate vrlo širok spektar pojmova, fenomena, od budizma i čaja do sporta?
- Ako mene pitate nema vrednosne razlike između koncerta i restorana. Sve je to kultura i deo onoga što naš svet čini bogatim, prelepim. A budizam i čaj su neodvojivi. Budizam je umeće da učiniš sopstveni mozak kristalno jasnim. Zato budisti piju čaj, a ne vino.

Pišući o Edvardu Munku i njegovim delima kažete:”Unutrašnja tama Munkovih slika otrovala je njihovog autora”. Hoćete da kažete da čovek nosi u sebi zrno, zametak sopstvenog potonuća?
- Munka je, uveren sam, otrovala tama njegovih slika. Ali, on se nama zato i dopada, jer je umeo da prikaže melanholiju. Skoncentrisao ju je na jednom mestu i ona ga je otrovala. A čovek, verujem, nosi u sebi zametak svoje propasti. Grupe i narodi takođe.

Kako iz te perspektive vidite savremeni trenutak?
-Civilizacija je onakva kakva je oduvek bila, a sada, neodvojiva od sopstvenog bezdana. Ono što je u poslednje vreme očigledno i karakteristično je to što ljudske emocije sve više otupljuju. Zato su sve potrebnije veštačke emocije, proteze emocija, silikonska lepota, reliti šou umesto stvarnog života... Eskalacija veštačkih emocija čini nas banalnijim. I praznijim.

Prozafest
Treći Međunarodni festival proze „Prozafest” sa svojim programima odvija se na nekoliko lokacija u Novom Sadu od 15. do 17. aprila. Učesnici su poznati svetski i domaći književnici. Uz Aleksandra Genisa su Đerđ Konrad, Aleksandar Prokopiev, Kristofer Houp, Vida Ognjenović, Milica Mićić Dimovska, Laslo Vegel, Svetislav Basara, Goran Petrović.

Tatjana Nježić

04.04.09

Sudbina malih zemalja, koje su umele da nađu i održe svoje mesto u Evropi, meni se čini zavidnom i uzvišenom. Moja ironija se odnosi na nacionalne fatamorgane stvorene da bi se ugodilo lokalnom patriotizmu. Ali to je prolazna bolest koju će izlečiti međunarodno iskustvo – kaže slavni ruski pisac Aleksandar Genis uoči dolaska u Srbiju
Toliko poštujem sve religije, da ne verujem nijednoj, a s Bogom se borim uvek: danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene:


Aleksandar Genis, slavni ruski pisac, poreklom iz Letonije, više od tri decenije nastanjen u Njujorku, čiji su briljantni eseji postali kultni i kod naših čitalaca, zahvaljujući nekolikim knjigama u izdanju Geopoetike, ponovo dolazi u Srbiju, u Beograd (12. i 13. aprila) i Novi Sad, gde će učestvovati na međunarodnom Proze festu (14–16. april). S piscem koji je odavno upisao Srbiju na „mapu svoje duše“ razgovarali smo posredstvom i-mejla (piščeve odgovore, sa ruskog, prevela je Ljubinka Milinčić).

Nova knjiga Vaših eseja „Krv, hrana i tlo“, koja se upravo pojavila na srpskom (Geopoetika, prevod Draginja Ramadanski), jeste vodič kroz različite kulturne mentalitete posredstvom kulinarskih navika. Koja Vam je od tih kultura najbliža?

U suštini, ja sam svaštojed i volim sve što je interesantno, egzotično, drugačije. Ali to je na površini. U dubini duše moje sklonosti, i ne samo kulinarske, određuju zagonetni mehanizmi, čiju prirodu ja i ne znam. Na neke zemlje i jezike reagujem, a na druge ne. Ja sam, na primer, možda u nekom ranijem životu mogao biti rođen kao Kinez, ali ne kao Indus ili Nemac, ne ni kao Francuz, niti Englez, niti Španac. Nažalost, ja ne verujem u preseljenje duša.

Ova knjiga je nastavak „Američke azbuke“. Samo, izgleda, više ne brinete o metafizici i ideologiji hrane, već o njenim čulnim užicima?

S godinama me sve više privlači ta „metafizika“, koja se ne razlikuje od fizike. Složena metafizika – to je loša nauka. Dubina je uvek na površini. Naš je zadatak da je vidimo tamo. Kao što o tome peva Boris Grebenščikov, otac ruskog roka – „nirvana je sansara (beskonačna reinkarnacija)“. Jednostavnije se ne može reći.

Po Vama, paradoks je da globalizacija danas znači i deobu sveta na sve manje prostore i državice. Čak i za svoju Letoniju ironično velite da je to država koja „uči da bude država“ i pravi se važna zbog toga?

Ja imam veliko poštovanje prema Letoniji, o ljubavi prema njoj sam nedavno podrobno pisao. Sudbina malih zemalja, koje su umele da nađu i održe svoje mesto u Evropi, meni se čini zavidnom i uzvišenom. Moja ironija se odnosi na nacionalne fatamorgane stvorene da bi se ugodilo lokalnom patriotizmu. Ali to je prolazna bolest koju će izlečiti međunarodno iskustvo.

Što se tiče globalizacije, ona povećava cenu svih raznovrsnosti. Jan rađa Jin. Zato se, recimo, paralelno sa engleskim jezikom, koji je osvojio svet, događa preporod drevnih lokalnih jezika. Čak se i u dvomilionskoj Letoniji našlo mesto za skoro izumrli jezik zagonetnog naroda Liva. U epohi univerzalnih tendencija, lokalno – od jezika i mode do pesama i hrane – postaje dragocena ruda i rezerva rasta. Ako se politika svede na formulu, onda moja utopija izgleda prosto: maksimalna raznovrsnost kultura u okviru univerzalne političke strukture.

Zašto svaku težnju za autonomijom treba uzeti kao „kulturnu fantaziju“?

Sve ima svoje mesto. Kulturna fantazija – to je dobro, isto kao i traganje za identitetom i stvaranje nacionalnog mita. Strašno je kad u ustima demagoga i u rukama nepismenog plebsa sve to postaje oruđe političke borbe i državni cilj. Tokom celog XX veka smo se borili da nacionalizam proteramo iz politike, nazad u kulturu.

Kako se svetska ekonomska kriza odražava na umetnost, ideje, život i dušu ljudi? Primećujete li simptome u svom njujorškom okruženju?

Kriza je obezvredila, makar privremeno, nezadrživu potrošačku groznicu. Danas je moderno nemati, a ako se kupuje, onda jevtino. Možda će se prestižnost novog asketizma odraziti u dizajnu čiji će smisao biti da ukrasi bednost, a ne bogatstvo. U svakom slučaju, tako je bilo u Velikoj depresiji koja je preobrazila arhitekturu Njujorka. Estetika tridesetih godina meni izgleda najbolja u dizajnu prošlog veka.

U doba spektakla i masovnih senzacija proglasili ste samoću i kontemplaciju kao ideal umetnika. Uspevate li danas uopšte sebi da priuštite tu „tišinu glasniju od zvuka“?

Meni je to jednostavno zato što pisac radi sam. Ta profesija ne samo da traži tišinu, nego je i proizvodi. Postepeno, zbog toga što je neophodno, počinješ da voliš usamljenost, ceniš tišinu i koristiš je. Ipak, uopšte ne očekujem da mi se mnogi pridruže. Danas se na ulici retko može sresti čovek bez mobilnog telefona. Nikad nisam shvatao o čemu se može toliko govoriti, posebno – preko telefona.

Pisci poput Harvuda odavno upozoravaju na virus pop-kulture. I Vi delite sličan prezir prema Prisliju, Madoni, Roulingovoj... Ima li pop-kultura i neke prednosti?

Meni nije mnogo stalo do svega nabrojanog, ali to sve ne znači da prezirem pop-kulturu: ona daje đubrivo umetnosti. Visoko se često rađa iz niskog, kao lotos iz algi. Ima za to mirijada primera. Među mojim ljubimcima je i Stanislav Lem koji se pojavio iz „kosmičke opere”, Borhes koji se rodio iz detektivskih romana, ili Viktor Peljevin koji je od sovjetskih anegdota stvorio prvi zen-budistički roman „Čapajev i praznina”. Treba reći da velikom umetniku pop-kultura ne smeta. Suparnikom je smatraju samo pretenciozni mediokriteti.

Modernoj umetnosti danas nedostaju velike teme i projekti koji su je karakterisali tokom istorije. Rekli ste da velike imperije nestaju kad nestanu velike ideje – važi li to i za umetnost?

Imperije postoje dok se u njih veruje, ali umetnost retko u tome pomaže. U celoj Britanskoj imperiji našao se samo jedan književni genije – Kipling. U sovjetskoj – manje i od toga. Period raspada izgleda plodotvornijim od perioda uzleta. Uzmimo, opet, englesku kulturu koja se obogatila na račun periferije – počevši, naravno, od Irca Džojsa. Uostalom, umetnost je individualna stvar. Ona zavisi od ličnosti, a ne od ideje. Samo ponekad, kao što se to dogodilo sa Platonovom, genije i epoha se rimuju, stvarajući nezemaljska remek-dela.

U esejima skačete od tema nacionalne ideologije do kulinarstva, od budizma do fudbala. Čemu zapravo težite?

Mislim da književnost mora biti integralna. Ona vraća rascepkanom svetu celost. Ja se, koliko mogu, trudim da je ovaplotim na suženom prostoru eseja.

Tek kad ste došli u Ameriku, shvatili ste koliki ste Evropljanin, kažete. Zašto ste, onda, pobegli od Evrope?

Sećajući se svog života u Lenjingradu, Brodski je rekao o sebi i svojim drugovima: „Mi smo i bili Zapad“. Evropa – to je jezik koji pripada svakome ko ga nauči. Ja to, kad sam živeo u Rigi, još nisam shvatao, ali ona mi je dala prve lekcije svojom gotskom arhitekturom. Ona mi i dan-danas nedostaje u Americi.

Kako danas sudite o ruskoj inteligenciji?

Ja više ne sudim o ruskoj inteligenciji. Ranije smo svi mi bili jednaki, ali sada različito mislimo. Moguće je da se to objašnjava time što je Putinova Rusija mnogo uzela, ali je mnogo i dala. U sovjetskoj bedi intelektualac nije imao šta da izgubi, sada ima. Zato, ako i ne vole vlast, oni je trpe – pre svega zato što je predvidiva. O slobodi se to ne može reći, ali upravo to iskustvo mi nismo imali u sovjetsko vreme.

U Pavićevom romanu „Drugo telo“ junakinja poredi pisca sa dinosaurusom, čiji zapleti ne mogu da se nose sa rijaliti-šouom. A drugi junak, pisac, poredi romane sa švedskim stolom. Čitalac je u oba slučaja Buridanov magarac. Koja Vam se pozicija više sviđa?

Naravno, druga, zato što realnoj televiziji uopšte nije potreban autor. Demokratska (po odnosu prema čitaocu) koncepcija teksta kao švedskog stola meni je simpatična već zato što sam i ja upravo takav. Pošto živim u kosmopolitskom Njujorku, ja svakog dana, a nekad i svakog časa, stvaram sebi privremeni kulturni identitet. Pri tome me ne zbunjuje „buridanovska“ sudbina, zato što čak i magarcu intuicija može da pomogne da napravi pravi izbor.

Izjavili ste da je pisanje kao molitva, i da živimo u postateističko vreme. Kako biste definisali vlastitu religiju u trećem milenijumu?

Ja toliko poštujem svaku religiju da nijednoj ne verujem. A s Bogom se borim uvek: danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene. Tako funkcionišemo.

Zašto je ateizam tako lako „odbačen“, ukoliko je uopšte odbačen?

U svakom čoveku, govorio je Sartr, postoji rupa veličine Boga. Danas su je naučnici našli i opisali. Oni tvrde da je već kod bebe prisutna podela duše i tela. Ja ne znam kakve će zaključke iz toga izvući društvo, meni je dovoljno što je nemoguće zanemariti tu činjenicu.

U jednom našem intervjuu, uporedili ste kompjuter sa svojim mačkom Herodotom, koji je, iako ne govori ni ruski ni engleski, uvek uspevao da Vas natera da radite ono što on hoće. Jeste li danas manje skeptični prema tehnologiji?

Tokom tih godina skinuo se sjaj novog i postalo je udobnije. Internet je postao neophodan i svuda prisutan kanal informacija. Besmisleno je gušiti se od ljubavi prema njemu, a još je gluplje čekati da iz slavine umesto hlorisane vode poteče šampanjac.

Virtuelna komunikacija – mejlovi, četing i sl. redukuju naš jezik na obim haiku-pesme. Lingvisti kažu da će uskoro ličiti na drevni, simbolički jezik?

Možda je i tako.Omladina koja živi u ruskoj Mreži stvorila je svoj zabavni jezik koji se ne može prevesti čak ni na ruski: „vedmed“, „krevedko“. Funkcija tog arga nije lingvistička, već socijalna: da se svoji razlikuju od tuđih. Što se mene tiče, ja se zadovoljavam jezikom i-mejla. Za razliku od, recimo, telefona, on ograničava opštenje na tačne informacije i kratke šale. Uz to, kako tvrde psiholozi, čovek najređe laže kompjuteru, jer zna da će svaka njegova e-poruka biti sačuvana u elektronskoj utrobi.

Hoće li, onda, svi ljudi jednom postati pesnici?

U određenom uzrastu svi ljudi su pesnici. Zato, ako i prestanu da recituju i čitaju, ljudi neće prestati da pišu poeziju.

Vesna Roganović