Američka azbuka - crveni hleb

22.01.05

Aleksandar Genis (1953) jedan je od vodećih ruskih-svetskih pisaca. Prijatelj Dovlatova, u esejistici nalik na velikog Brodskog, Genis u literaturu novog doba ponovo vraća sjaj eseju i esejistici, baš kao i proučavanju književnosti i književnoj kritici. Autor je brojnih dela, od kojih je većina prevedena na naš jezik, zahvaljujući Draginji Ramadanski, prevodilici koja je za izuzetan prevodilački dar i rad na prevođenju Genisovog dela i nagrađivana i izdavačkoj kući "Geopoetika" koja je Genisa otkrila našoj kulturi i postala njegov ekskluzivni izdavač. "Kula vavilonska", "Američka azbuka. Crveni hleb", "Tama i tišina", "Dovlatov i okolina", "Stočiću, postavi se", Genisovi su naslovi koji se mogu naći na srpskom jeziku. Mnogo od ovih naslova pominju se u razgovoru koji sledi...

Negde u "Kuli vavilonskoj" citirate Šelija i njegovu rečenicu: "Svi smo mi Grci". U kom vidu i obliku prepoznajete grčku kulturu u odjecima sadašnje, novomilenijumske, koji mnogi nazivaju i "kontrakulturom"?
- Danas skoro da bih ispravio Šelija: "Svi smo mi samo Grci". Planetarna civilizacija, o čemu neprestano pišem, rođena je iz saveza dve različite tradicije: Helade i Kine. U 21. veku uticaj poslednje je i te kako primetan, ali u 19. veku, u Šelijevo doba, kineska kultura bila je odsutna sa horizonta Zapada. Hegel je, recimo, pisao besmislice o njoj. Međutim, u ranoj - naturfilozofskoj - etapi, Grci su bili bliski Kinezima. Pa i Epikur je imao s njima mnogo zajedničkog. Razvod je počeo od Platona, od otkrića metafizike, koju Kinezi nisu priznavali.
Ukratko, čini mi se da danas postaje aktuelno upravo ono grčko nasleđe, koje smo do sada najmanje razumevali. Ne čitaju uzalud konstruktori virtualne realnosti Ničeovo "Rađanje tragedije". Ne nalazimo slučajno u grčkoj baštini prototip ekološke religije sa njenim kultom majke-zemlje (Gaja). Verovatno u epohi ratobornog (ostrvljenog) monoteizma zanimljivu alternativu nudi i načelno helensko mnogoboštvo. Uzgred, baš sam se u Srbiji, u književnoj koloniji "Čortanovci", sprijateljio sa izvanrednim grčkim pesnikom, koji sebe smatra poklonikom Olimpijske religije. Mislim da bi ga Brodski razumeo.

Suzuki piše, a Vi ga u korpusu svojih eseja citirate, da "današnja tipična religioznost omogućuje izbegavanje banalnosti svakodnevnog života". Da li su se na istom zadatku, tom prilikom, našli na istom putu i religija i umetnost?
- Estetski doživljaji mogu da učine život isto tako posebnim kao i religiozni. Suzuki je govorio o zenu, koji nas uči meditativnom posmatranju, bez koga, ako je verovati Šopenhaueru, i nema stvaralaštva. Ipak, ima tu nekog lukavstva. Filozofija se često trudi da nam otkrije Boga, ali se zadovoljava njegovim surogatom - umetnikom. Bilo kako bilo, religija je bliska umetnosti, još od pećinskog slikarstva. Pitanje glasi da li je moguć njihov dubinski susret, njihovo stvaralačko presecanje. Danas živimo u vremenu burnog religioznog stvaralaštva, kada oživljuje stara vera i rađa se nova, između ostalog i ona koja Boga smatra umetničkim delom.

Kod naše čitalačke publike veoma je zapaženo Vaše literarno-gastronomsko slavlje, "Stočiću, postavi se" ("Geopoetika", 2004.) No, na mapi gradova i zemalja koje su ostavile trag na Vašem nepcu, nema ovdašnjih adresa. Da li to znači da je ovde gastronomsko počelo da liči na svakodnevno i postalo - bezukusno? I šta nam još, pored gastronomije, tako duboko otkriva kulturu i suštinu jednog podneblja?
- Literarno "proslavljanje" Srbije tek mi predstoji. Zahvaljujući gostoprimstvu mojih domaćina, dobro sam zapamtio i kajmak, i burek, i čudesnu breskovaču kojom me je počastila moja verna prevodilica Draginja Ramadanska.
I sam se čudim, kako mnogo govori o narodu njegova kuhinja. Nemojmo gubiti iz vida kako se teško zaboravlja šta su jeli junaci čuvenih romana. Stvar je u tome, da je gastronomija intimna, poput ljubavi, i raznolika kao istorija. Doduše, ona nipošto nije jedini ključ za razumevanje neke strane kulture. U suštini, polazna tačka svakog putovanja može da bude bilo koja uočena pojedinost - gest, reč, manir ili pogled.

Učili ste putovanje u podsvest pomoću učenika lame Namkhaj Norbua. Čime objašnjavate toliku popularnost budizma u Americi? Slažete li se sa postulatom da nam u novom milenijumu ili sledi nova religija ili, verski ratovi, kako nam to, ponekad, pišu antropolozi, sociolozi i poneki političar?
- U novom veku sledi nam i nova religija i novi verski ratovi. 21. vek je otvorio Pandorinu kutiju, na čijem dnu je ostao samo ateizam. Budizam na tom poprištu igra bitnu ali ne suviše upadljivu ulogu. On zahteva od nas sve osim vere. Pa ipak se u Americi broj budista svake godine udvostručuje. To je religija za agnostike kojima je, može se reći, pripadao i sam buda. Osim toga, ova religija se dobro slaže sa novom fizikom i psihologijom, što je važno za one kome je zanimljiva ne samo prva, već i druga sa trećom.
Još nešto. Jednom sam postavio isto pitanje budi, nastojniku zen manastira u Ketskilskim planinama. Rekao je da se Amerikancima sviđa neautoritarni karakter budizma, gde nema dogmi, pape, ortodoksije, gde uspeh (prosvetljenje) zavisi samo od individualnog napora koji, istina, dovodi do odricanja od ličnosti. To je veoma američki - dodao je Dajdo Luri, koji je u prošlosti bio mornarički pešadinac.

Andrić je rekao da je pisanje "nalik na govor deteta u mraku, koje se plaši",a Sorokin: "Kad pišeš, nije strašno". U eri u kojoj, kako je Gete tačno predvideo, "pesnici često dodaju vode u mastilo", kako Vi doživljavate pisanje i pisca? Kao poslednje ostatke Gutenbergove galaksije, koju će zauvek pokriti nova, vizuelna civilizacija, koja prezire reč, ili ste i Vi, kao i Ibzen, ovde da postavljate pitanja, a ne da na njih odgovarate?
- Pisanje je duboko lična stvar i po tome je srodno molitvi. Zadaješ pitanja jeziku i, ako imaš sreće, dobijaš na njih odgovore. Zar to nije čudo? I upravo ono rađa veliku poeziju. Videokratija menja reljef naše civilizacije, ali ona nikada neće ukinuti lični odnos autora sa rečju. Zato, recimo, jednog dana ljudi mogu prestati da čitaju poeziju, ali nikada neće prestati da je pišu. Što se mene tiče, i pored radosti novih dostignuća, skloniji sam da zaostajem u arjergardi postgutenbergovske galaksije i da, kako znam i umem, štitim zaleđe stare kulture.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski

Sanja Domazet

01.01.00

Politika23.10.1999.
Obesmišljeno kulinarstvo
Zbirke eseja Aleksandra Genisa "Američka azbuka" i "Crveni hleb" - jedan drugačiji pogled na savremeno američko i rusko društvo objavila je beogradska "Geopoetika"
Aleksandar Genis, američki književni kritičar i esejista ruskog porekla, ustanovio je novi žanr u promišljanju savremenih sociokulturoloških fenomena - žanr lirske kulturologije. Dve zbirke njegovih eseja nazvane "Američka azbuka" i "Crveni hleb (kulinarski aspekti sovjetske civilizacije)" u jednoj knjizi objavila je ove godine Izdavačka kuća "Geopoetika" iz Beograda (prevod Draginje Ramadanski).
Zbirka "Američka azbuka" predstavlja vitražni portret savremene Amerike. Eseji sa suvoparnim naslovima "Aerodrom", "Apoteka", Banka", "Motel", "Restoran" odaju uobičajen Genisov način pripovedanja. Iznenadnim prelaženjem sa teme na temu, aforističnim stilom i oštroumnim opaskama on uveseljava čitaoca na svakoj stranici. Motel i restoran postaju tačke - metafore koje odaju suštinu američkog ili savremenog društvenog bića uopšte.
Genis i u hrani otkriva znakove sociokulturoloških promena u jednom društvu, u ovom slučaju ruskom. Nacionalni mentalitet nedvosmisleno se ispoljava u načinu ishrane, smatra on. Prvi esej u zbirci "Crveni hleb" govori o evoluciji ruske kuhinje, počevši od vremena sakupljača plodova i nomadskog života, preko srednjovekovne askeze ili "kulinarskog nihilizma" do vremena građanskog rata, kolektivizacije i sovjetske trpeze. Zaključak je poražavajući - predrevolucionarni ruski kuvari bili su neuporedivo deblji i obimniji od postrevolucionarnih, a redovi pred prodavnicama i nestašice namirnica danas u Rusiji ne samo da podrivaju već i potpuno obesmišljavaju kulinarstvo

01.01.00

Vreme
11.09.2000.
Homo sovjetikus ...
Kod kuće i u Americi
"Američka azbuka" je u formu rečnika iliti pojmovnika zavijen pokušaj jednog imigranta da razume, opiše i (samim tim?) usvoji "američku civilizaciju", po mnogo čemu fundamentalno drugačiju ne samo od uvrnute sovjetske nego i od najstandardnije evropske civilizacije. Pisac u osnovi sledi metod iz istraživanja "sovjetske civilizacije": proučava jedno društvo kroz svakodnevicu. Tako su i pojmovi njegovog rečnika (recimo: Aerodrom, Autoput, Banka, Bar, Garaža, Metro, Motel, Ofis, Prenoćište, Supermarket, Taksi, Toalet...) izabrani kao nekakav namerno napravljeni katalog opštih mesta, upravo zato da bi pisac "dekonstruisao" uvreženo mišljenje neamerikanaca o "suštini" i značenju njihove američkosti, kad god takvoj "dekonstrukciji" ima mesta. A obično ga ima. Lutajući Konglomeratom USA bez predrasuda, uviđajući velike, imanentne prednosti jedne zemlje koja je imala privilegiju da je mogla da se konstituiše ex nihilo, izbegavajući sve istorijske greške i zamke stare Evrope, Genis ne krije svoju kritičku zadivljenost americanom, ali takođe lucidno istražuje i taj potmuli, ispod površine vrišteći užas praznine na kojem je Novi Svet sagrađen. Ili se tako bar čini došljaku iz Starog Sveta, pa još iz zemlje Dostojevskog... Nemojte se plašiti, Aleksandar Genis ne pati od tipičnih bolesti "ruskog pisma", i ne hita da nam pokaže da je s Večnošću na "ti"; umesto toga, opredeljuje se za strategiju lirskog putopisca koji krhotine svojih utisaka i misli pokušava da sastavi i sistematizuje kroz "strogu" rečničku formu. To ovdašnjeg čitaoca nužno podseća na Američki fikcionar Dubravke Ugrešić, a uspostavljanju ove ne samo površinske intertekstualne veze ide na ruku i činjenica da je Genisova knjiga izvorno objavljena 1994, nedugo nakon Fikcionara. Genis se, pak, na jednom mestu poziva na Bodrijarovu Ameriku, verovatno "najbeletrističkije" i najnarativnije delo znamenitog Francuza; ako ništa drugo, ove tri knjige povezuje pronicljivi i, koliko je to moguće, od suvišnog "prtljaga" rasterećeni outsiderski pogled na prekobarsku civilizaciju.
Malo koje dosadašnje izdanje Geopoetike je toliko dubinski, a opet nimalo doktrinarno "geopoetičko" kao ovo podsticajno jednoknjižno dvoknjižje ruskog emigranta; od famozne geopolitike svi smo ionako odavno umorni, i jedva živi. A mnogi, bogami, ni toliko.
Teofil Pančić

01.01.00

DOMETI STRASNE KATALOGIZACIJE

Aleksandar Genis, Američka azbuka/Crveni hleb, prevela Draginja Ramadanski, Geopoetika, 1999.

Da li strast katalogizacije odlikuje izuzetne pisce, ili samo one sistematične? Pitanje je besmisleno ako se očekuje univerzalno važeći i egzaktan odgovor: zanimljivije je osmotriti rast i delanje te strasti, otkriti na kom se tlu ona najbolje prima. Opsesivna potreba da se znanje i(li) utisci stope u celinu prividno uređenog haosa rezultirala je poslednjih decenija nekolikim "rečnicima" - ne samo onim hazarskim, primerom katalogizacijske naracije. Rolan Bart, recimo, 1977. objavljuje Fragmente ljubavnog govora, brevijar pojmova proizašao iz osećanja da je ljubavnički govor govor totalne samoće: preplićući u svom rečničkom ljubavnom pismu leksikografske odrednice sa citatima i aluzijama, Bart više katalogizuje strast nego što se prepušta strasti katalogizacije. Rečnik može da bude i proizvod jezičke strasti: britanski pisac Daglas Adams, ponukan kratilizmom - uverenjem da zvuk poseduje značenje - sastavlja knjižicu neprevodivog naslova The Meaning of Lif, u kojoj alfabetizuje svoje pseudomalarmeovske vizije mogućih značenja neobičnih toponima. Ovi nasumce izabrani primeri, čija ekstremna različitost ipak nije nimalo slučajna, otvaraju još jedno pitanje: da li je strast katalogizacije pratilja invencije, ili samo erudicije? Čak i da je moguć precizan odgovor, on ne bi razjasnio žanrovski izbor kom se strast priklanja. Zašto baš rečnik, ili privid rečnika, ako se strasti može udovoljiti na neki drugi način? Robert Berton je, recimo, svoju Anatomiju melanholije sačinio kao raspravu, a ne kao zbornik uazbučenih citata. Možda bi najbliže istini bilo reći da za katalogizacijom poseže erudicija koja pokušava da bude inventivna?

U slučaju Aleksandra Genisa, erudiciji koja traži svoju invenciju moramo pridodati i nezaobilaznu impresiju. Po njegovim rečima, Američka azbuka predstavlja pre svega pokušaj mirenja impresije i erudicije: "Putne beleške se često nalaze između dve krajnosti - neodgovornog impresionizma i enciklopedijske iscrpnosti. Odlučujući se za žanr rečnika, nadam se da će ova slobodna zapažanja i neobavezne opaske smiriti iskusni krotitelj haosa - alfabet." Tako će Genis katalogizovati - odnosno, ukrotiti - svoje utiske o Americi, utiske koji su u isto vreme mešavina zapažanja, sećanja i asocijacija. Američka polovina Genisove knjige je otud pregledna putopisna inventura jednog kontinenta i njegovih običaja, tumačenje znakova američkog kulturnog identiteta, i funkcioniše kao poentilistička slika jednog sveta toliko udaljenog da se u nj može dospeti samo padom sa neba, toliko komplikovanog da se mora savladavati korak po korak ali i dovoljno malog da se može smestiti na teritoriju između A i Z. Za razliku od američke, čiji je pogled globalan čak i kad se svesno zadrži na malom, banalnom i trivijalnom, ruska polovina knjige, ona manja, progovara o naizgled vrlo uskoj temi, o kulinarskim aspektima sovjetske civilizacije, birajući da istoriju i kulturu jedne zemlje čita iz njenog tanjira. Ruska i američka polovina povezane su, izgleda, po kriterijumu totalne nepovezivosti: Crveni hleb je, kako to CIP precizno konstatuje, naslov prištampanog rada, što zvuči kao da je funkcija dotičnog teksta samo da knjigu "elegantno popuni"; Crveni hleb i Američka azbuka štampani su, piše dalje u bibliotečkoj katalogizaciji, u međusobno obrnutim smerovima. I doista, oni su pisani isto kako su i štampani: pisac kao da je obrnuo dvogled naopako kad je posmatrao Rusiju, jer i obimom i tematskim opsegom ruska polovina Genisove knjige deluje kao prilepljena mrvica. Mrvica je, međutim, od ključne važnosti kao činilac ruskog nutritivnog identiteta i sasvim adekvatan simbol onog što Genis naziva "hlebocentričnost": u jednom kulinarskom priručniku za spravljanje jela od bajatog hleba, tvrdi autor, postoji čak i recept za "prazničnu tortu od mrvica". Ime ove poslastice nudi recept autorove strategije: prikupiti ostatke svakodnevice iz različitih istorijskih perioda, opažanja, utiske i vibracije imaginacije, poentilistički ih razasuti, osvetliti ličnim pogledom i konzumirati sa gurmanskim užitkom i autorskim samozadovoljstvom u tekstu.

Genisovi čitači i tumači uvode u igru sintagmu lirska kulturologija pomalo pretenciozno, sa ambicijom da je promovišu u oznaku piščevog ličnog žanra. Iako kulturologija zahteva mnogo više od onog što Američka azbuka i Crveni hleb postižu, Genis, moramo priznati, efektno "lirizuje" ne samo ruske mrvice, nego i američku megalomaniju - američku potrebu da se telo "spase" od svih tragova životnih funkcija, njenu opsesiju bogotražiteljstvom, paradoks da se tamo knjiga baca kao svaki drugi potrošni artikl, ali da je zato opseg tema o kojima se piše faktički neiscrpan. Za Genisa je Amerika "očajnički eksperiment, sumanuta avantura i grandiozna robinzonijada". Isto, međutim, važi za Rusiju: mnogi od nas koji su imali prilike da se zapute u međusobno obrnutim smerovima složiće se da su Amerika i Rusija slične upravo u tome što su svet Drugog i drugačijeg. Inovativnost starog na koju smo navikli živeći u iluziji kraja dovodi do toga da i novo uvek prepoznajemo kao staro, a drugačije kao isto. "Vest" da je Amerika druga planeta nije nova, te tako ni strasna katalogizacija kulture nije ništa drugo do odraz potrebe da se stare stvari okupe u novom izdanju, novom asemblažu civilizacijskih mrvica.

Vladislava Gordić

Večernje novosti
15.09.2002.

Mali narodi ? veliki dometi

PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće ?Geopoetika?. Autor ?Američke azbuke?, ?Dovlotova i okoline?, ?Tame i tišine?, ?Kule vavilonske? trenutno je ?jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca?. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u ?zadnjim redovima?, u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.

Jezik emigranta

- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr ?no fikšn?. U tom prostoru, iako negativno definisan, mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.

Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?

- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva ?zadnjih redova?, treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogromne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.

Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?

- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom, paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!

To je slučaj i sa Brodskim?

- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.

Ostati po strani

Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?

- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu ? Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i ? ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.

Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?

- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti ?Rišku plažu? i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih ?Šetnji sa Puškinom?. Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija ?postavljanja ispod?, niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi: ?U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu ? sveta?.

?Poslednji Vizantijac?

- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?Ja sam poslednji Vizantijac?. Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!

Milena MARKOVIĆ

Blic
16.09.2002.

Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura

Moj dom je tamo gde prede moj mačak

Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše".

Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".

Kako to objašnjavate?

- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.

U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?

- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tananih manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih došao do prave suštine nekog naroda.

Na primer?

- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".

U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka susreta?

- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.

Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?

- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.

TATJANA NEŽIĆ

Danas

29.09.2002.

Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma

Praznina spasava coveka

Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavacke kuce! "Geopoetika", koja je dosad objavila cetiri njegova dela:"Americka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tisina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su dozivele izuzetnu recepciju kod ovdasnje citalacke publike izmedju ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tisina" dobila Nagradu Drustva knjizevnika Vojvodine za najbolji prevod godine. Razgovor sa Genisom pocinjemo najglobalnijom temom - sta se desava sa covekom na pocetku treceg milenijuma.

Devetnaesti vek je kroz Niceova usta formulisao floskulu koja je obelezila to vreme, a koja kaze :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se cini da je covek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...

- Nice je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima americkih univerziteta nailazio na sledeci grafit: "Nice je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i coveka, je preuvelicana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otudjenje. Drugim recima, smrt nije konacna. I Bog ne moze nikada umreti, osim sto ce se promeniti u odnosu na razlicite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrcu. Bog ce biti razlicit. Jer Bog se menja. Sezdesetih godina, na koricama casopisa Life pojavila se vest: "Zivimo u svetu bez boga". No, danas to vise niko ne bi mogao da kaze, danas je Bog zivlji nego ikada.

Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu izmedju paganstva i hriscanstva. Statistika govori da u nase vreme mozemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticka epoha. Danas zivimo u postateistickoj eposi kada je ideja ateizma potrosena i odbacena.

Navescu primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo nista protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili zena, ali svi su se slozili u jednom: za predsednika ne moze nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne lici na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, misticnog iskaza, danasnji Bog je Bog stvaralastva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto mozemo reci i o romanu i o coveku. Posle smrti romana, roman se vraca u drugom obliku, obliku koji trebadoziveti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u proslost i putavanje u buducnost koja ce tek doci, pise Milorad Pavic.

Paralela sa Bogom takodje stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od misticnog dozivljaja. Pavic je pisac koji iduci napred koraca i nazad, ka arhaicnoj formi kulture, sto i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Coveka su tumacili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas vise nije tako. Danas registrujemo isceznuce krajnosti u tumacenju i covek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajuci sopstveni umnozeni lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Covek i televizija se medjusobno stvaraju. Sta to znaci - to znaci da je covek suocen sa prazninom. Medjutim, to je od iskona tako, to je stara budisticka teza. To drugim recima znaci dapraznina spasava coveka od toga da bude igracka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropoloski izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo.

Ono sto nam predstoji je ponovno promisljanje coveka.

Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je zena bez maske. Dostojevski je govorio o tome sta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao sta govore ljudi na cijem se licu postojanje maski ustolicilo. Beket je pisao o tome sta maske govore. Cini mi se da Vi pisete o onome sto govori ljudsko bice koje se nalazi u procepu izmedju lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?

Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"

Sta je poslednje sto ste citali pre ovoga intervjua?

- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadrzaj: coveka zovu u zamak, ali on ne moze da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slucaju dogodilo se tako sto smo se, u vreme dok sam ga citao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogresna. I telefonski sam mnogo puta pokusavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vasingtonu. Sve ostalo je cak premasivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.

- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza maske, dopiranje do coveka bez socioloskih, drustvenih i drugih stega, do coveka golog, razgolicenog, do njegove duse. To je Tolstoj postigao. Sledeci korak ucinio je Dzojs. Njegova umetnicka ambicija bila je da coveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontolosko razodevanje imalo za svrhu da spase covekovo bice od naslaga svih tih neodredjenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i sustinsko. To je bio i ontoloski i filozofski i naucni i umetnicki cilj, da dospemo do onoga sto se ne moze shvatiti, do toga sto se nalazi ispod maske, a to je praznina.

Sva ta razmisljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaze meni da se orijentisem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumacim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je covek praznina ispod maske, sta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvazavam, kaze da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odrazava svaka pora naseg lica, ona je tako ravna da moze biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako covek nadje spokoj u svome bicu, bice izjednacen sa tako mocnim ogledalom. Umetnik predstavlja upravo to: dijalog izmedju coveka i onog sto se u njemu odrazava.

Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uredjenje, ciscenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Sopenhauer, rekavsi da umetnik ne treba da se mesa u ono sto stvara. Ogledala znaci, prikuplja sve oko sebe i odrazava to, ali se ni u sta ne mesa. Videti svet onakvim kakva jeste, mozete samo kad sebe izuzmete iz njega.

Jedan od nasih najvecih pisaca Danilo Kis, napisao je cuvenu pripovetku "Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o nasim zivotima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kis nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pisu mormoni. Sta mislite da u toj knjizi pise o Vama?

- Naravno da sam citao i da veoma volim Kisa. Ma sta god da u toj knjizi pise o meni, to nece biti nista vazno. To ce biti ili o nekom drugome koga vise nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juce. U takve enciklopedije dospeva samo nas les. Otuda mislim da je rec o izlisnoj tvorevini. Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvisna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamcenja.

Sta cita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad nece biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?

- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet. Sudeci po sopstvenom iskustvu, posto ja nikada ne citam svoje knjige, mislim da ni Bog ne cita tu knjigu. To je pesimisticka misao. Evo i optimisticke: Andrej Bitov, veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivac, da Bog cita nase knjige, uzivajuci u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.

Tokom istorije, prisustvovali smo gradjenju i razgradjivanju imperija. Nekada je biti imperija znacilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je znacilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim ocima srusile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastace se americka, iako oni jos uvek kontrolisu i svoju teritoriju i svoj jezik. Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?

- Ja smatram da imperije ne cine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono sto cini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalisticka ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik. Rusija je prezivela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i imperije.

Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vasa dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vas filoloski roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vas prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?

- Cesto, pogotovo u prolece i narocito kad mi predstoje vazni dogadjaji u zivotu. Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoci odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Nas zajedniciki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumacio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizicke smrti ucesnik nasih razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadziveo. Sva je prilika da ce uskoro mene on sanjati. Osim sto je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni knjizevni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.

Sanja Domazet