Drugo lice Vizantije

Izdavač: Evoluta

Ova knjiga je kontrapunktiranje na moju studiju Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1204, I-II, Beograd 2000. jer je u njoj slika o Vizantijskom carstvu isuviše obojena tamnim tonovima, što je s obzirom na temu sasvim razumljivo. Nastojao sam da pokažem da je hiljadugodišnja imperija imala i svoje drugačije, vedrije lice.
Dve jednostavne činjenice predstavljale su polazište za poduhvat koga sam se latio. Prva uvažava okolnost da je istorija nauka o prošlosti, a druga istrajava na tome da je prošlost sve što se dogodilo. Istoriju,

dakle, ne čine samo ratovi, velike ličnosti, epohalni događaji, religija ili administracija, nego i običan svakodnevni život, „mali“ ljudi, prividno manje značajna ili gotovo beznačajna zbivanja. U knjizi sam se bavio ovim drugim pitanjima i zato sam u podnaslovu naglasio da je reč o „nekoliko sporednih tema“, pri čemu je i pridev „sporedne“ ipak samo uslovan i nedovoljno precizan.
U šest poglavlja, koje čine Drugo lice Vizantije, svoje važno mesto našli su jedna zbirka šala, medicinski traktat, prosopografske beleške o neznatnim ljudima, fenomen vremena kao trajanja, poljoprivredna enciklopedija i sanovnik. Želeo bih da se budući čitaoci osećaju kao da su u starim kinematografima i da pred njihovim očima promiču slike koje im poput bengalske vatre osvetljavaju jedan nepoznat i zauvek nestao svet.
Radivoj Radić

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Vizantija
Ostali naslovi iz oblasti: Istorija

2014; Broširani povez; ćirilica; 23 cm; 352 str.; 978-86-85957-51-2;

Kad je seljak nadmudrio cara

"Drugo lice Vizantije" Radivoje Radić

U knjizi "Drugo lice Vizantije" Radivoje Radić predstavlja malo poznati život u velikom, Istočnom rimskom carstvu. Romeji nisu bili samo gramzivi trgovci, svirepi ratnici i fanatični misionari, već su znali i da uživaju u životu
DRŽAVA koja je, posle Kine, najduže trajala od vremena Hrista, ukupno 11 vekova, Vizantija, decenijama je predstavljana izuzetno sumornim prizorima. Romeji, kako su sebe Vizantinci nazivali, slikani su kao ozbiljni, veoma neraspoloženi i ceremonijalno uštogljeni ljudi. Senka "mračnog" srednjeg veka pala je na to doba, pa su tako opaki oklopnici, fanatični misionari, smireni monasi, amoralni evnusi, umorni seljaci, grubi pomorci, gramzivi trgovci, svirepi ratnici, najčešće činili demografski milje tog vremena. Ipak, poslednjih godina ta slika počinje iz korena da se menja, što pokazuje i sjajna knjiga "Drugo lice Vizantije", Radivoja Radića, u izdanju "Evolute".

Kao što su se potpuno predavali žalosti u trenucima smrti najmilijih, Vizantinci su umeli i da se beskrajno raduju. Temeljno su se pripremali za praznike, vadili svoju najbolju odeću, brižljivo je doterivali i priređivali obilne gozbe na kojima su pevali i igrali, smejali se, lupali jedni drugima na vrata, zbijali šale. U takvim prilikama nastupala je sveopšta opuštenost i zaboravljale su se klasne razlike. Bilo je sasvim uobičajeno da gospodar sedi sa svojim robovima, da gazda igra sa svojim slugama neke društvene igre, da se svi zajedno vesele. U tim danima ulice velikih vizantijskih gradova, Carigrada, Antiohije, Aleksandrije ili Soluna, kao i malih seoskih naselja, bile su bučne i žive ispunjene dobrim raspoloženjem.

Da li je zlo smejati se? Na to pitanje učeni Vizantinci davali su veoma oprečne odgovore. Crkveni oci Vasilije Veliki i Jeronim imali su izrazito odbojan stav prema smehu, prvi je tvrdio da se ni Isus nikada nije smejao, a drugi da će oni koji uživaju u smehu biti kažnjeni na Strašnom sudu. Jedan od najvećih hrišćanskih bogoslova, međutim, Jovan Zlatousti, carigradski patrijarh (398-404) zabeležio je: "Smeh ulazi u našu dušu da je odmori, a ne da je uništi". Zlatousti je, međutim, bio veliki protivnik nekih modnih novina, kao što su čizme koje obavijaju nogu, izvezene bleštavim svilenim nitima, koje su ušle u modu među mladim kicošima u prestonici na Bosforu između 4. i 5. veka. Otvoreno se rugajući ovom pomodarstvu, Zlatousti je mladićima savetovao da svoje čizme stavljaju o vrat ili na glavu, jer će ih tako sačuvati od prljanja i oštećenja.
Mnogo duhovitosti pokazivao je u svojim delima Mihailo Psel, filozof, istoričar i državnik, jedan od najbriljantnijih umova vizantijske civilizacije, koji je kasnije nazivan "vizantijski Volter". U svom delu "Hronografija" veoma je slikovito opisao vizantijske careve od 976. do 1078. godine. Za Konstantina Osmog ističe da je bio "rob stomaka i ljubavnog naslađivanja", a o njegovom starijem bratu Vasiliju Drugom beleži: "Njegova reč nije bila glatka, nije zaokruživao rečenice i nije pripovedao opširno i tečno, već je poput seljaka i nalik nekom neukom čoveku zapinjao i pravio pauze." Opisujući cara Mihaila Petog Kalafata, Psel naglašava da je bio "poput Pigmeja koji sebe smatra Heraklom".

O veoma dinamičnom životu u Vizantijskom carstvu svedoči i svankodnevica ljudi. Dok su u antičkim gradovima ulice bile u prvom redu svojevrsne saobraćajnice, vizantijske ulice su postale središte trgovine, što je bila potpuna novina. U Carigradu, u središnjem delu glavne ulice Mese nalazile su se brojne zanatske radnje i tu je uvek vladala velika gužva uz mnogo buke. Kako beleži Teodor Prodrom, vizantijski pesnik iz sredine 12. veka, mogli su se čuti torbari kako se nadvikuju, prodavci surutke sa tikvom na leđima, trgovci tkanina i mlinova za biber, ulični krojači, nosači, pekari. Ukratko, beleži Radivoje Radić, Carigrad je živeo kao jedan familijarni grad, živahan i neprestano u gužvi, gde su se mogle čuti domišljate i peckave, ali ne i uvredljive izjave. Takav život običnog sveta u velikoj meri razlikovao se od uštogljenosti onih na carskom dvoru i u palatama najviših dostojanstvenika.
O vrcavosti duha običnog Vizantinca kazuje zanimljiva epizoda koju je zabležio vizantijski pisac 11. veka Jovan Skivica. Dok je na nekom polju obučavao vojsku, vizantijskom caru Nićiforu Drugom Foki, prišao je sedokosi starac i zamolio ga da bude primljen među vojnike. Iznenađen, car ga je zapitao kako to može da traži kad ima toliko godina. Dovitljivi starčić nije se dao zbuniti: "Ja sam sada neuporedivo jači nego kada sam bio mladić". Zbunjeni car je pitao: "Kako to?", a vispreni i vremešni kandidat za vojnika duhovito je odgovorio: "Zbog toga što sam nekada žito kupljeno za jednu nomizmu (vizantijski zlatnik) nosio tako što bih ga natovario na dva magarca. A za tvoga carevanja žito kupljeno za jednu nomizmu bez napora mogu nositi na vlastitim leđima".

Ostali su sačuvani i veoma duhoviti epigrami Paladasa, Pavla Silentijarija i Agatija. Prvi, koji je bio čuveni učitelj u Aleksandriji u 4. veku, ovako je poručivao: "Žena - čemer, ali postoje dva dobra časa u njenom životu: jedan je bračna postelja, a drugi samrtna postelja." Agati je bio poznat po epigramima o gorkoj strani bračne ljubavi, među kojima je i ovaj: "Svoju sopstvenu ženu da tetoši poljupcem bez draži, ljubav da pruži kao obavezu, može li to stvarno ijedan čovek." Po kratkim mislima bila je čuvena i monahinja i pesnikinja Kasija, koju su smatrali jednom od najumnijih žena vizantijske civilizacije. Njene britke i nemilosrdne misli posebno su se odnosile na ljudsku glupost: "Glupaku nema nikakvog leka. Nema mu pomoći - osim smrti."

Elementi duhovitosti, uokvireni u tanani način izražavanja, provejavaju i iz vizantijskih poslovica, kao što su: "Laži okruglo, da se bar kotrlja"; "Ako te car goni, onda beži. Ako te Bog goni, onda sedi"; "Baksuza i ovca ujeda"; "Napravi od psa prijatelja, ali uvek drži štap u ruci!"; "Čoveče, tvoja kuća gori! - Ništa ne mari, kod sebe imam ključ".

- Humor i satira našli su svoje mesto i u mnogobrojnim stihovanim i proznim basnama sakupljenim u delima kao što su "Porikolog" (Knjiga o voću), "Opsarolog" (Knjiga o ribama), "Pulolog" (Knjiga o pticama). Reč je o delima sa neskrivenom socijalnom usmerenošću u kojima se lakim humorom ili grubim ruganjem ispoljava negativan i podsmešljiv odnos prema pojedinim društvenim porocima, a kritike nisu pošteđeni ni državna administracija, sveštenstvo, monaštvo. U "Pulologu" predstavljeno je carstvo pernatih životinja, na čijim se primerima ismejavaju poroci vladajuće klase u Vizantiji. Reč je o poemi nepoznatog autora, koja ima blizu 700 nerimovanih političkih stihova - kaže Radić.

Ostalo je zabeleženo kako su 600. godine u prazničnoj karnevalskoj procesiji po ulicama vodili magarca na kojem je jahao čovek u crvenom ogrtaču i s vencem strukova belog luka. On je predstavljao cara Mavrikija i pritom izvodio pesmu koja je grubo ismejavala vladarev privatni život. Naročito se aludiralo na njegovu ženidbu sa veoma mladom nevestom i brak iz kojeg se rodilo mnogo dece.

Osobeno svedočanstvo o vizantijskom smislu za humor predstavlja zbirka od 265 viceva, pod nazivom "Filogelos" što bi u prevodu značilo "Ljubitelj smeha", čiji su autori izvesni Hijeroklo i Filagrije, o kojima se ništa ne zna. Neki od ovih viceva mogu da zasmeju i savremenog čoveka. Jedan sholastik došao je lekaru i požalio mu se: "Doktore, kada posle spavanja ustanem mrači mi se pred očima i potrebno je da prođe pola sata da opet dođem sebi! Šta da radim?", kao odgovor lekar mu je ponudio ovakav "lek": "Onda ustajte pola sata kasnije!" Česte teme bili su i muško-ženski odnosi. Kada je šali sklon trgovac uhvatio svoju ženu u krevetu sa čuvarom reda, on je filozofski mirno zaključio: "Ja sam našao ono što nisam tražio!"

VEŠTAČKI ZEMLjOTRES

OGROMAN deo stanovništva u Vizantijskom carstvu živeo je u selima, ali je i u gradovima bilo izuzetno tesno. Razmak između kuća bio je veoma mali, što je bio uzrok čestih tragikomičnih svađa. Vizantijski istoričar iz 16. veka Agatija zabeležio je komšijski sukob između poznatog govornika Zenona i Antemije, čuvenog matematičara, inženjera i arhitekte. Njihove kuće su bile toliko jedna uz drugu da je izgledalo kao da žive u jednom stanu. Povod za svađu je bio što je Zenon izvršio prepravku na vrhu kuće i na taj način zaklonio svetlost susedu. Antemije mu se osvetio tako što je na neobičan način izazvao veštački zemljotres. Napunjene vodom velike sudove je zatvorio kožnim poklopcima i potpalio jaku vatru. Kada je voda stigla do tačke ključanja poklopci su popustili i vodena para se silovito ustremila prema tavanici. Udar je bio toliko jak da su se grede opasno zatresle i izazvale paniku. Antemije je, inače, projektovao Hram Svete Sofije, pravo arhitektonsko čudo, koje je označilo početak nove epohe u istoriji hrišćanske arhitekture.

Dragan Bogutović