07.12.05 Glas javnosti
Nismo ni prvi, ni najstariji
Srbi pre Adama i posle njega, Radivoj Radić
Duhovit, naučni obračun profesora sa "učenjem" pseudoistoričara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, da smo na Balkan stigli prvi...
Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega", profesora istorije Vizantije na Filozofskom fakultetu Radivoja Radića, ovih dana dobila je svoje drugo izdanje ("Stubovi kulture"). Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega" bila je duhovito-naučni obračun profesora Radivoja Radića sa "učenjem" pseudoistoričara, novih romantičara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, ili preci, sad svejedno, da smo na Balkan stigli prvi...
Radivoj Radić je pokazao da su ove teorije glupe, neutemeljene, politički podržane i zloupotrebljene, te zato i opasne. Drugo izdanje knjige dopunjeno je i polemikom koju je profesor Radić vodio s perjanicama teorije "Srbi od starina" u Ninu, kao i novim prilozima o srpskoj pseudoistoriografiji.
Radić tumači "metode" kojima ovi lažni istoričari dokazuju svoje teorije, a to su, verovali ili ne, "lingvističke" metode tipa "ime Trakija samo je pogrčeno ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani" ili da "Cerija, ta ilirska kraljica, nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera".
Prema rečima Radivoja Radića, motive pseudoistoričara su dilentatizam, ambicija i, pre svega, lažni patriotizam. Ovi ljudi, od kojih niko nije ni studirao istoriju, poistovećuju svoj patriotizam sa "starinom srpskog naroda", te ko se drzne u njih zapravo se bori protiv srpskog naroda. Nije ni čudno, prema Radićevim rečima, što je ovakva literatura bujala upravo na početku i tokom devedesetih, u vreme društvene krize, kada je beg od stvarnosti zahtevao, ništa drugo do - svetlu prošlost.
A da su teorije o "srpskoj izvrsnosti" imale plodno tlo dokazuje i reakcija nekoliko posetioca jučerašnje promocije koji su svoje argumente branili prilično agresivnom intonacijom.
T. Č.
10.09.04 NIN
Nemoć pred argumentima
Radivoj Radić: "Srbi pre Adama i posle njega"
Knjigom Srbi pre Adama i posle njega i feljtonom u NIN-u, koji je svojevrsna dopuna knjige, želeo sam da našoj javnosti ukažem na pojavu pseudoistorije i na njene pogubne posledice. Smatram da “doterivanje” prošlosti - uz ostale oblike samozavaravanja kao što su uzimanje nerealnih snova za stvarnost i iskrivljavanje sadašnjosti - predstavlja društveno zlo, pošast protiv koje bi, kako reče jedan akademik, trebalo da se bore ne pojedinci nego država. Otuda nije ni čudo što se desnica s gnušanjem odriče “doprinosa” koji joj pružaju “autohtonisti”, o čemu smo nedavno čitali na stranicama NIN-a. U svakom slučaju, više niko ne može da zvaničnoj istoriografiji prigovori kako nije upozorila na pseudoistoriju kao društveno zlo!
“Reagovanja” pseudoistoričara, koja vrve od šupljih patriotskih fraza i praznoslovlja, bila su predvidiva i potpuno razočaravajuća. I, naravno, do eksplozije su nabijena mnoštvom neotesanih uvreda - poduprtim rustikalnim doskočicama i zavičajnim pošalicama - uvreda, dakle, koje čak nemaju ni trunke duhovitosti i na koje se ne treba obazirati. Kao uzoriti “rodonačelnik” autohtonista, u uvredama prednjači dr Deretić, ali se i dr Đorđević trudi da ne zaostane. Očigledno je da se “srpski” Herodot mnogo uzrujao i da je iskočio iz svoje obrazine (prividno!) dostojanstvenog i do smeha kočoperno uštogljenog “učenjaka”.
Najjači utisak u pseudoistoričarskim “reagovanjima” ostavlja činjenica da su glavnu argumentaciju, koja iz temelja ruši njihovu vavilonsku kulu naroda, sa Srbima kao praroditeljima ljudskog roda, propratili unisonim nemoćnim ćutanjem. Premda pate od logoreje i pomanjkanja smisla za jezgrovito izražavanje, ovoga puta ni slovca nisu umeli da napišu protiv argumenata kojima je dokazano da poput prvoaprilske šale otpadaju njihove omiljene konstrukcije Etrurci-Rašani-Srbi i Rašani-Račani-Tračani. Valjda pod utiskom rušenja te “razmontirane” etničke građevine, a bez sposobnosti da bilo šta suvislo odgovore, u nervoznoj užurbanosti vratili su se mojim primedbama koje su prethodno označili kao “sitnice” i koje sam već podrobno obrazložio. Ličilo je to na očajnički pokušaj da se po svaku cenu spasi ono što se spasti (ne) može.
Kolegi dr Nikoli Žutiću zameram što je napisao pozitivnu recenziju za Jarčevićevu knjigu koja je potpuno amaterska i sadrži bezbroj grubih grešaka, diletantskih neshvatanja istorije i neznanja vidljivog i onome ko nije stručnjak za istoriju starog i srednjeg veka. Štaviše, dr Žutić je na nedopustiv način u istu ravan doveo istoričare od zanata i družinu kvaziistoričara, i tako naneo štetu istoriografiji kojoj bi trebalo da i sam pripada.
Šta reći o dr Radomiru D. Đorđeviću koji je na stranicama NIN-a javno priznao da ne zna ni grčki ni latinski (ostale stare jezike iluzorno je i pominjati)? Šta reći o “istoričaru” koji ne zna da je 8. vek pre Hrista bio pre 6. veka pre Hrista? Šta reći o srpskom patrioti koji ne ume da “poređa” Nemanjiće? Ipak, uprkos tolikom neznanju, nepoznavanju nijednog starog jezika, on tvrdi da “zasigurno” zna da su svi jezici potekli upravo od srpskog!? Kako? Šapnula mu je dobra vila!? Šesto čulo!? “Javlja” mu se!? Posle onolikih suštinskih primedbi, na koje nije umeo da pruži nijedan valjan odgovor, mogao je bar da izabere “časno” ćutanje i da se usredsredi na svoje sociološke teme. U njegovim “istorijskim” knjigama naučnosti nema ni u tragovima (što bi rekli hemičari!). Sa tolikim neznanjem on je nalik na neku babu-vračaru koja se obrela na skupu lekara i njihovim laserima i medikamentima najnovije generacije suprotstavlja zamašćen zamotuljak u kome se nalazi amajlija, amajlija u koju su ušiveni krilo slepog miša, zubi divljeg vepra i sasušeno parče javorovog korena.
Dr Deretić i Jarčević ponovo su se vratili pitanju Nemanjinog oca i uzalud su pokušali da pokažu da je to Desa, a ne Zavida. Ponavljam da je zagonetku razrešio autentični ktitorski natpis iz crkve Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, dakle, zvanični dokument prvog reda koji navodi humskog kneza Miroslava kao Zavidinog sina. Valja naglasiti da se grobne crkve nisu podizale bilo gde, a ovde je reč o Polimlju, prastaroj baštini Nemanjića, tako da primedbe o gradnji hrama na tuđoj zemlji postaju bespredmetne. Uz to, Stefan Zavida se navodi i u jednom zadarskom aktu, dakle, takođe izvoru prvog reda, o čemu je pisao poljski istoričar Jan Lešni 1989. godine. Ti podaci nisu bili poznati našim starim istoričarima i zato su oni “lutali” u pokušaju da objasne ko je Nemanjin otac. Da li je ovo dovoljno ili moram da pribavljam Nemanjin izvod iz matične knjige rođenih, overen u Opštini i ne stariji od šest meseci?!
Novu i nepotrebnu konfuziju dr Deretić i Jarčević su proizveli preopširnom i nepotrebnom pričom o godini Nemanjine smrti. To je problem o kojem se u srpskoj istoriografiji raspravljalo decenijama, ali se smatra da je zagonetku razrešio prof. Franjo Barišić, koji je uzeo u obzir sve raspoložive izvore i celokupnu literaturu, i dokazao da se veliki župan upokojio 13. februara 1199. godine (Hilandarski zbornik 2, 1966, str. 31-58). Predlažem pseudoistoričarima da umesto brzopletih pitanja i na brzinu donetih zaključaka najpre pažljivo pročitaju Barišićevu raspravu. Inače, Sava je bio u Carigradu u junu 1198, kada je od cara Aleksija III Anđela dobio osnivačku hrisovulju za Hilandar, a ne 1199. godine kako pogrešno navodi dr Deretić. Uostalom, 800 godina Hilandara smo proslavljali 1998, a ne 1999. godine. “Rodonačelniče”, nismo to valjda već zaboravili!
Isti Deretić se propisno obrukao u tragikomičnom nastojanju da pokaže kako “prokleta” Jerina, koju on smatra ženom Lazara Brankovića, potiče iz vizantijske porodice Paleologa. Ovoga puta ću ga uputiti na Malu enciklopediju Prosvete (I tom, Beograd 1968, str. 613) gde može da pročita sledeće: “Jerina, Irina, despotica srpska, žena despota Đurđa Brankovića, Grkinja iz porodice Kantakuzina, udala se za Đurđa 1414; umrla 1458. Nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta”. Dakle, Irina Kantakuzin (a ne Paleolog!) bila je majka, a ne žena Lazara Brankovića. U vezi s tim, Mara Branković je bila maćeha, a nikako majka Mehmeda Osvajača. Dr Deretić je pao i na popravnom ispitu, u avgustu, i sada samo može da sanja dvojku iz istorije.
Bitka kod Pločnika se prema srpskim i vizantijskim izvorima datuje u 1385/1386, ali to nisu “dve godine”, kako misli dr Deretić, već je posredi 6894. godina od stvaranja sveta, što odgovara periodu od 1. septembra 1385. do 31. avgusta 1386. godine. Jer, on ne zna da je u Vizantiji i srednjovekovnoj Srbiji nova godina počinjala 1. septembra. Niš nije pao pod vlast Osmanlija 1375, kako tvrdi dr Deretić, već 1386. godine. Istoričari, ali ne i mašinski inženjer Deretić, znaju da je hronologija Mehmeda Nešrija, na koju se on poziva, u najmanju ruku nedovoljno pouzdana i kao takva gotovo neupotrebljiva.
Dr Deretić veoma proizvoljno i bez dovoljno razumevanja koristi izraze “nordijska klika” ili “nordisti” za predstavnike srpske zvanične istoriografije i tako jasno i nedvosmisleno pokazuje svoje nepoznavanje istorije i istoriografije. Da se podsetimo, “nordijska škola”, između ostalog, naziv je za pravac u nacističkoj Nemačkoj koji je u sukobu više “arijevske nordijsko-germanske” rase i nižih rasa video pokretača istorijskih procesa. Zastupnik ovakvih shvatanja bio je Alfred Rozenberg (1893-1946), pisac knjige “Mit 20. veka” i jedan od glavnih ideologa nacizma. Nazvati predstavnike srpske kritičke istoriografije “nordistima” u najmanju ruku govori o pomanjkanju dobrog ukusa.
Tragikomična je Deretićeva tvrdnja da su Spis o narodima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita pisali hrvatski fratri u 17. veku. Kako onda objasniti da se u Parizu čuva grčki rukopis iz 11. veka koji nikada nije ni “prošao” pored zločestih hrvatskih fratara ili prepredenih vatikanskih falsifikatora?! Možda bi zbilja bilo bolje da se “srpski” Herodot ipak vrati svojoj prvoj ljubavi - mašinskim elementima.
Na drugoj strani, Jarčević je ponovo uzaludno pokušao da dokaže kako je rimski car Licinije bio Srbin i opet mu se potkrala velika greška. Pozivajući se na prof. Relju Novakovića, on piše da je Jovan Zonara, vizantijski pisac 12. veka, podatak o srpskom poreklu cara Licinija preuzeo od Diona Kasija. Međutim, to je apsolutno nemoguće! Dion Kasije je umro oko 235. godine i njegov istorijski spis opisuje događaje do 229. godine. S druge strane, Licinije je rođen nekoliko decenija posle Kasijeve smrti! To bi bilo isto kao kada bi neko tvrdio da je Vuk Karadžić, koji je umro 1864. godine, pisao o Josipu Brozu i Slobodanu Miloševiću. Ponekad se pitam da li pseudoistoričari bar malo “pocrvene” kad budu ovako očigledno “uhvaćeni u lažima” koje, poput bengalske vatre, osvetljavaju njihovo beskrajno neznanje. Ili ih, smeštene u nekakvom virtuelnom svetu i ušuškane u autističkom oklopu, to uopšte i ne dotiče!?
Prof. Relja Novaković nije bio direktor Vizantološkog instituta, kako tvrdi Jarčević, nego je od 1970. do 1973. bio direktor Istorijskog instituta. Za njega se nikako ne može reći da je bio naš najveći autoritet za antičku istoriju, kako tvrdi dr Đorđević. Prof. Novaković je bio medievista, doktorirao je na Brankovićevom letopisu, predavao je Istorijsku geografiju i do odlaska u penziju nije napisao nijedan rad o antičkoj istoriji.
Podstaknut sumnjom, ali i radoznalošću, otvorio sam Enciklopediju britaniku, gde po Jarčevićevim uveravanjima piše o Srbima na Balkanu u 4. veku. Međutim, tamo o tome nema ni jedne jedine reči! (Encdžclopaedia Britanica, 20, 1963, p. 341). Očigledno je da se “sindrom” Diona Kasija nastavlja.
Što se tiče svetog Jeronima i podatka da je učio (ili naučio!) latinski u školi, što je za Jarčevića dokaz da je bio Srbin, podsećam da je u to vreme, u 4. veku, na Balkanskom poluostrvu prevladavala vulgarna varijanta latinskog jezika i da je postojao fenomen takozvane diglosije, postojanja dva jezika, narodskog kojim se govorilo i učenog kojim su se pisale knjige. Tako, na primer, obrazovana vizantijska princeza Ana Komnina kaže da je morala najpre da nauči taj učeni, u ovom slučaju grčki jezik, na kojem je kasnije pisala svoju istoriju i koji je nedovoljno obrazovani Vizantinac teško mogao i da razume. Jer, podsetimo se, Jeronim je preveo Bibliju sa hebrejskog i grčkog na latinski jezik, što je podvig dostojan divljenja i može se samo pretpostaviti kakvo je znanje potrebno za takav poduhvat. Uostalom, i Srbi, kao i svi ostali narodi, u toku školovanja tolike godine uče maternji jezik kao glavni predmet! Istovremeno, koristim priliku da umirim usplahirene autohtoniste: pre obrazovanja srpskog jezika Srbi nisu bili nemi, već su kao i ostali Sloveni govorili zajedničkim praslovenskim jezikom, koji je vremenom počeo da se grana i iz kojeg su nastali slovenski jezici.
Što se tiče knjige na engleskom, koju Jarčević trijumfalno navodi u svome tekstu, bolje da ne kažem šta su mi o njoj rekli istinski znalci! Poput dr Deretića, njen autor je Ilire, Sarmate, Jazige i druge narode jednostavno proglasio Srbima! Zanima me kako je samo došao do epohalnog zaključka da su “Crnogorci rastom najviši Skiti”?! Dakle, rečena knjiga Ive Vukčevića ipak ne može biti kandidovana za Nobelovu nagradu! Uzgred, potpuno je besmislena tvrdnja “da jezik Baska u Španiji i danas ima 40 odsto reči istovetnih rečima u srpskom”, koju možemo naći u Jarčevićevoj knjizi.
I na samom kraju, posebno želim da ukažem na Deretićevu tvrdnju “da se njegovo bratstvo Deretića pominje u rimskoj literaturi pre dve hiljade godina”! Čitaocima NIN-a prepuštam da je procene. To bi značilo da je on nekoliko puta “plemenitiji” od engleske kraljice čija porodična starina ne seže toliko duboko u prošlost kao Deretićeva. Doduše, gospođa Olga Luković-Pjanović, Deretićeva duhovna “bliznakinja”, u knjizi Srbi narod najstariji pouzdano “zna” da su njeni preci po majčinoj liniji lovili lavove na Balkanskom poluostrvu u vreme Aleksandra Makedonskog, to jest, pre više od 2300 godina, što znači da je ona za tri veka “prebacila” Deretića. Verujem da će u ovoj bizarnoj podudarnosti, koja uopšte nije slučajna, u ovim “Potemkinovim” selima, u ovoj, dakle, vrtoglavoj i opasnoj uobrazilji, čitaoci prepoznati celokupnu tragiku pseudoistoričarske zaslepljenosti.
Radivoj Radić
05.08.04 NIN
Novi talas pseudoistorije (4)
Radivoj Radić: "Srbi pre Adama i posle njega"
Naš poznati istoričar (vizantolog) prof. dr Radivoje Radić (1954) objavio je prošle godine knjigu Srbi pre Adama i posle njega (“Stubovi kulture”) kojom je pokušao da istorijsku nauku odbrani od agresivnih pseudoistoričara i da javnosti ukaže na neutemeljenost njihovih teorija o Srbima kao “narodu najstarijem” i o sličnim besmislicama. I pored njenog veoma pozitivnog odjeka u stručnim krugovima i kod šire čitalačke publike, knjiga je izazvala žučne i uvredama ispunjene reakcije upravo od strane onih o čijem je amaterskom bavljenju istorijom pisao. I dok su se te reakcije pojavljivale u njihovim nestručnim knjigama i sličnim publikacijama, dr Radić se na njih nije obazirao. Međutim, pošto su ga nedavno, u poznatom maniru, prozvali i preko stranica našeg lista, prof. Radić je rešio da im žestoko uzvrati i da se, kako je rekao, “još jednom osvrne na beskrajno neznanje pseudoistoričara i ukaže na poguban učinak koji je ova družina ignoranata nanela srpskom narodu”. NIN je njegov polemički tekst objavito u četiri nastavka.
Pseudoistoričari mi prebacuju kako sam se u knjizi Srbi pre Adama i posle njega brinuo samo o sitnicama i “kozmetičkim” prepravkama - što rečito kazuje o dubini njihovog neznanja - a da “prepotopsku” starinu srpskog roda nisam pokolebao. Oni me neodoljivo podsećaju na nekog nevernog Tomu koji isključuje mogućnost da je Zemlja okrugla, već smatra da je reč o ploči koju na svojim leđima drže četiri kornjače ili četiri slona. Ako je već tako, valjalo bi ih posaditi na svemirsku letelicu i poslati u kosmos. Kada se letelica dovoljno udalji, trebalo bi im pokazati Zemlju i upitati ih: “Zar ne vidite da je okrugla?” Ne bi me iznenadilo da bi oni i tada odbijali da veruju u ono što vide i tvrdili bi da je to neka ujdurma koju su smislili Vatikan i SAD. Jer, oni veruju u nekakav virtuelni svet koji su izgradili u svojoj uobrazilji.
Premda je u istoriografiji malo teže ponuditi takvu vrstu dokaza, kao što bi bio ovaj sa svemirskim brodom, potrudiću se da razgolitim neke od njihovih zabluda. Tako, na primer, pseudoistoričari s ponosom ističu kako su drevni Etrurci bili Srbi, što, moram priznati, zvuči veoma privlačno. Pri tom, gospođa Olga Luković-Pjanović potkrepljuje tu teoriju tezom da su Etrurci sebe nazivali Raseni, a to omiljenom igrom asocijacija pseudoistoričare podseća na etnonim Rašani. Reč je, naravno, o krajnje proizvoljnom i plitkom zaključku, otprilike istom kao kada bismo ustvrdili da je prestižna Sorbona u Parizu dobila ime po Srbima.
Pogledajmo kakvo objašnjenje nude merodavni stručnjaci. S jedne strane, Dionisije iz Halikarnasa, koji je otprilike bio Hristov savremenik, u svome delu “Rimske starine” kaže da su Etrurci, po nekom od svojih vladara, sami sebe nazivali Rasénna. Istovremeno, sazvučna reč javlja se u etrurskim natpisima u obliku genitiva rasnal, ali se sa više verovatnoće tumači kao apelativ u značenju “država” nego kao etničko samonazvanje.
S druge pak strane, naziv stanovnika stare srpske države Rašani je slovensko obrazovanje etnika sufiksom -jane/jani od toponima Ras (kao Vrbašani od Vrbas). Takođe je i ime reke i oblasti Raška izvedeno od tog etničkog naziva odbacivanjem -an- i dodavanjem pridevskog sufiksa -ska u ženskom rodu, izvorno Rašska (reka/župa/zemlja). Sam toponim Ras, zabeležen od 10. veka, očito je neslovenski i verovatno predslovenski. U obliku Arsa navodi ga vizantijski istoričar Prokopije u 6. veku među tvrđavama koje je podigao car Justinijan I. U ovom slučaju se srpski slog ra- u položaju pred suglasnikom bez problema izvodi iz predslovenskog ar likvidnom metatezom, koja se vršila u prvim vekovima nakon dolaska Slovena na Balkan, dakle u 7-9. veku, kako u domaćim slovenskim rečima, tako i u ranim pozajmljenicama. Za manje upućene, a družina pseudoistoričara svakako spada u takvu grupaciju, metateza je premeštanje slova i glasova u reči (vas - sav, mogila - gomila), dok su likvide tekući glasovi, suglasnici l, r, lj.
Što se tiče značenja i porekla antičkog toponima Arsa, polazi se od latinskog participa perfekta pasivnog od glagola ardeo, ardere, arsi, arsum, što znači “goreti”. Drugim rečima, značenje toponima Arsa odnosilo bi se na zgarište, mesto gde je šuma krčena paljenjem, što bi odgovaralo našim slovenskim nazivima Palež, Požega. Budući da se u 6. veku, kada Prokopije beleži ovaj toponim, kao i u prethodnim stolećima rimske vlasti na središnjem Balkanu, tu govorila varijanta vulgarnolatinskog jezika jasno je da je koren toponima Arsa latinski, a da je, s druge strane, Ras slovenski toponim kasnije “proistekao” iz toponima Arsa.
Iz onog što je rečeno jasno proizlazi da se međusobno ne mogu povezati navodno samonazvanje Etruraca Rasénna, koje prenosi Dionisije iz Halikarnasa, i srpski oblik Rašani. Tome se pre svega opiru velika geografska udaljenost i ogromna hronološka provalija od hiljadu godina koja zjapi između njih. Jer, podsetimo se, Dionisije iz Halikarnasa piše oko Hristovog rođenja, a toponim Ras se pojavljuje u 10. veku. Osim toga, navedenom izjednačavanju se protive i notorne jezičke činjenice, a to su: 1) Rašani je sekundarno slovensko obrazovanje od Ras; 2) Ras je poslovenjen oblik od Arsa, nastao tek u ranom srednjem veku; 3) Arsa je po svoj prilici latinski naziv koji nije mogao nastati pre rimske vlasti. Iz rečenog proizlazi da se Arsa u svom izvornom obliku nikako ne može vezati za termin Rasénna. Ili, da budemo još jasniji - jer pseudoistoričari usvajaju samo takvu argumentaciju - etrursko Rasénna i Rašani, kao naziv za Srbe, imaju veze isto onoliko koliko i ime današnje južnoameričke države Čile jezički i gramatički ima veze sa rečju čile u srpskom jeziku koja je hipokoristik, odnosno ime odmila od čika ili čiča, ili nekadašnja federacija Mali u Africi i srpski pridev mali.
Odmah, poput “domino efekta”, potpuno otpada još jedno omiljeno etničko poistovećivanje na kojem pseudoistoričari naročito insistiraju, a to je lingvistička vratolomija Rašani - Račani - Tračani. Još je gospođa Olga Luković-Pjanović, inače čuvena po svojim nebuloznim lingvističkim konstrukcijama, pozivajući se na srpske “romantičare” 19. veka smatrala da su Grci od naziva svojih suseda Rašana ili Raščana, dakle, Srba, “tipičnim grčkim izobličavanjem” proizveli naziv Tračani, pa su, sledstveno tome, i Tračani, zapravo, Srbi. Kako smo videli, termini Ras i Rašani koji su vezani za 10. vek, stotinama godina su “mlađi” od drevnog etnonima Tračani posvedočenog kod mnogih antičkih pisaca. Jednostavno, ne može deda da dobije ime po unuku već je, eventualno, moguće samo obratno.
Budući da su etničke konstrukcije Rašani-Etrurci i Rašani - Račani - Tračani glavni stubovi nosači “vavilonske” kule naroda, u kojoj su Srbi praroditelji ljudskog roda, u tu fikciju su, bez izuzetka, verovali svi pseudoistoričari. Tako su na ovom ispitu pali kako “prvaci”, kao što su Olga Luković-Pjanović, “duhovna roditeljka” današnjih srpskih autohtonista, Jovan I. Deretić, “srpski” Herodot, i Svetislav Bilbija, čuveni “etruskolog”, tako i oni iz “drugog” ešelona u kojem marširaju dr Jarčević, dr Đorđević i slični. Istovremeno, ova dva primera jasno i nedvosmisleno pokazuju koliko su nenaučne, plitke i pogrešne etničke teorije pseudoistoričara.
Stoga ću biti slobodan da “autohtonistima” preporučim da svakako pogledaju dva toma knjige koju su pre nekoliko godina objavili Ruska akademija nauka i njen Institut za slavistiku i balkanistiku, a koja nosi naslov Zbornik najstarijih pisanih vesti o Slovenima (Moskva 1994-1995). U spisku korišćene literature koja je navedena u ovoj uzornoj ediciji nalazi se više od hiljadu - ponavljam, više od hiljadu! - naučnih radova, što znači, knjiga, studija i rasprava koje se odnose na najraniju istoriju Slovena. Dakle, reč je o publikaciji neposredno vezanoj za temu kojom se “autohtonisti” bave. Međutim, oni pišu svoje radove kao da ta ogromna bibliografija uopšte i ne postoji. Štaviše, bojim se da “autohtonisti” za najveći broj tih radova nikada nisu ni čuli, što je takođe nedopustivo kada se radi o ozbiljnom i skrupuloznom bavljenju jednom naučnom disciplinom i jednim tako važnim naučnim pitanjem. Tim pre što oni hoće da negiraju zaključke zvanične nauke. U tom Zborniku će pseudoistoričari videti dubinu svojih zabluda ukoliko bismo tako eufemistički mogli označiti njihove nebulozne teorije.
Koliko je pitanje porekla i etnogeneze starih naroda složeno i zametno, pokazaću na primeru Veneta. Danas u nauci postoji velike nesuglasice o tome da li su Veneti uopšte bili slovenski narod ili ne. Uglavnom je reč o radovima ruskih i poljskih lingvista, a diskusija traje već decenijama. Čini se da je prevaga trenutno na strani onih naučnika koji se zalažu za neslovensko poreklo Veneta. O tome da su Veneti zapravo Srbi - kako bez bilo kakvih argumenata nastoje da nas ubede predstavnici takozvane srpske auhtonističke škole - niko od ozbiljnih naučnika nema pojma. U vezi s ovim pitanjem predlažem pseudoistoričarima da pažljivo pogledaju prvi tom pomenutog Zbornika najstarijih pisanih vesti o Slovenima (str. 10-16, 55-59, 89-80), gde su navedene sve naučne kontroverze o Venetima i gde se upućuje na mnogobrojnu kako stariju tako i noviju literaturu.
Naravno, ovom prilikom ne mogu bez objašnjenja da ostavim ni niz neistina i besmislica koje pseudoistoričari iznose o vizantijskom caru Konstantinu VII Porfirogenitu i njegovom spisu. Takav njihov stav poprima obeležja prave paranoje! Evo šta je o vizantijskom caru-piscu rečeno na famoznom “naučnom skupu” u Nišu, a što je dr Jarčević izneo na stranicama NIN-a.
“U svom izlaganju Miloš Grozdanović je skrenuo pažnju da Porfirogenitova pisana zaostavština: O upravljanju carstvom (De administrando imperio) i Spis o narodima, ne postoje u originalu - na grčkom jeziku. Izrazio je nevericu da vatikanske arhive nisu sačuvale original ovih dokumenata, kad su, tako dobro, sačuvale njihove prevode na latinskom jeziku. Jer, niko ne uništava original - on se pažljivije čuva od prevoda ili prepisa, a o to pravilo nisu mogli da se ogreše takvi arhivski stručnjaci kakvi su u Vatikanu. Grozdanović je iznio mišljenje da sadržaj prevoda nije istovjetan onom u originalu, pa se, zato, original skriva. Latinski tekst je svrsishodniji, jer je prilagođen novijoj političkoj strategiji Vatikana na Balkanu. Ne očekuje da će se grčki original obelodaniti tokom 21. stoljeća, jer sve nemjere o slabljenju (i geografskom smanjivanju) srpske pravoslavne države još nisu ostvarene. Svoje opredjeljenje prema postupku Vatikana, Grozdanović je sažeo i u naslovu svoga referata: Istorijske neistine - laža i paralaža Konstantina Porfirogenita.”
U nastavku iz pera istog Jarčevića čitamo: “Dr Deretić je odredio vrijeme pisanja navodnih Porfirogenitovih spisa - 17. stoljeće. Kaže da je tad planirano jačanje hrvatske društvene zajednice (kao katoličke), da bi ona bila iskorišćena protiv stvaranja mnogoljudne i prostrane srpske države, s većinskim pravoslavnim stanovništvom. S obzirom na to da je tada (17. stoljeće) hrvatska zajednica bila skučena na malom prostoru do lijeve obale Kupe, dopisivači u Vatikanu su proširili ‘hrvatske’ zemlje do rijeke Cetine, gjde su obitovali samo Srbi čije katoličenje je započeto krajem 17. stoljeća, poslije poraza Turaka pod Bečom 1683. godine.”
Ovo je gomila koještarija! Najpre se vidi da siroti M. Grozdanović ne zna da su spisi O upravljanju carstvom (De administrando imperio) i Spis o narodima, zapravo, dva naziva za jedan isti izvor, a ne dva različita spisa kako ih on u svome neznanju “razdvaja”!? O čemu se, u stvari, radi? Johanes Meursius (1579-1639), profesor Univerziteta u Lajdenu i prvi izdavač Porfirogenitovog traktata o narodima (1611), dao je carevom spisu naslov De administrando imperio (skraćeno DAI), kako se i danas u vizantologiji najčešće naziva. Rečju, De administrando imperio i Spis o narodima su dva naziva za jedan isti spis (što Grozdanović očigledno ne shvata).
Potpuno je netačna tvrdnja da je Spis o narodima sačuvan i pristupačan samo u latinskom prevodu. Naučno utvrđene istorijske činjenice su sledeće: Delo Konstantina VII Porfirogenita sačuvano je u četiri rukopisa (naravno, grčka!). Najstariji potiče iz druge polovine 11. veka i pripadao je cezaru Jovanu Duki, uglednom vizantijskom velikodostojniku i bratu cara Konstantina Dž Duke (1059-1067). Taj rukopis, nastao, dakle, u vizantijsko vreme - preciznije se datuje u period od 1059. i 1081. godine - i danas se čuva u grčkom rukopisnom fondu Nacionalne biblioteke u Parizu. Ostala tri rukopisa su mlađi i potiču iz 16. veka: drugi iz 1509. godine, treći između 1509. i 1529. godine i četvrti između 1560. i 1586. godine. Dakle, svi rukopisi Spisa o narodima nastali su pre famoznog 17. veka kada je po “balkansko-špijunskim” teorijama pseudoistoričara vršena nekakva intervencija, odnosno kada su, po dr Deretiću, zapravo i “napisani” Porfirogenitovi spisi. U svakom slučaju, priča o antisrpskoj zaveri skovanoj u mračnim budžacima Vatikana i “prepravci” ili “prvom” pisanju Porfirogenitovih spisa u 17. veku otpada kao glupava vatrogasna šala.
Pokušao sam da odgonetnem otkud pseudoistoričarima ideja da postoji samo latinski prevod Spisa o narodima dok prepredeni vatikanski arhivisti ljubomorno čuvaju grčki original i neće ga “obelodaniti tokom 21. stoleća”. Imam utisak da rečeni Grozdanović nije ni video izvor o kojem govori, ali je iz naslova De administrando imperio “oštroumno” zaključio da i sam tekst mora biti na latinskom.
Ne mogu a da se ne zapitam šta su pseudoistoričari uopšte čitali kada žive u uverenju da se grčki tekst Spisa o narodima skriva u nepristupačnim odajama Vatikana? Nalikuju mi na đake koji umesto da za lektiru pročitaju “Rat i mir” čitaju “Družbu Pere Kvržice”. Istovremeno, ukazujem im na činjenicu da postoji najmanje šest izdanja (1611, 1711, 1840, 1949, 1967, 1989) u kojima je objavljen grčki tekst Porfirogenitovog Spisa o narodima.
Dr Deretić ima još jedan argument o sumnjivoj verodostojnosti Porfirogenitovog spisa. O tome nam dr Jarčević piše: “Pored više detalja o nelogičnosti u Spisima o narodima, dr Deretić je pročitao i dva oprečna stava - na jednom mjestu Porfirogenit piše da je romejski car Iraklije dozvolio naseljavanje Srba (610-641), a na drugom mjestu da su Sloveni otcjepili od Romeje (Vizantije) cijeli Peloponez 587. godine - 23 godine pre Iraklijevog stupanja na presto!”
Naravno, ni ovde nema nikave oprečnosti i sve je krajnje jednostavno. Evo objašnjenja: Iz perioda 7-11. veka ostalo je sačuvano više od dvadeset imena slovenskih skupina sa velikog prostora od Koruške do Peloponeza i Crnog mora. Idući od zapada ka istoku i jugu, uzimajući samo nesporna imena, susrećemo: Karantance (Horutane), Hrvate, Guduskane, Neretljane, Zahumljane, Srbe, Travunjane, Konavljane, Dukljane, Moravljane, Timočane, Severce, Druguvite, Velegezite, Verzite, Sagudate, Rinhine, Strimonce, Vajunite i na Peloponezu Jezerite i Milinge. Dakle, deo Slovena, Jezeriti i Milinzi, nastanio se na Paloponezu 587. godine, a Srbi i Hrvati su došli u vreme cara Iraklija, što će reći, nekoliko decenija kasnije. Problem sa Deretićem i pseudoistoričarima jeste što oni veruju u nedokazivu tezu da su svi Sloveni, zapravo, Srbi!
Valja naglasiti da je Porfirogenitov Spis o narodima zbog svoje prirode i svojstava sačuvanih podataka najvažniji izvor za ranu istoriju kako evropskih tako i vanevropskih naroda. Reč je o izvanredno dragocenom istočniku koji je, po svoj prilici, najviše proučavan vizantijski izvor. I, što je možda najvažnije, poverenje u njegove vesti u nauci neprestano raste. Ovo naglašavam posebno stoga što se iz pisanja pseudoistoričara može steći sasvim pogrešan utisak da se radi o izvoru kojeg su se svi odrekli, a samo ga uvažava srpska zvanična istoriografija. U stvari, istina je sasvim suprotna: caru-piscu svi veruju, osim srpskih pseudoistoričara i, takođe, hrvatskih pseudoistoričara koji za njega vele da je “car-lažac”.
I, najzad, moram da zavapim: Nemojte me primoravati da sa ovim pacerima sedim na nekakvom naučnom skupu, kao što je bio taj nesrećni simpozijum o vizantijskom caru-piscu Konstantinu VII Porfirogenitu u Nišu, i sričem azbuku istorijske metodologije!
Inače, pseudonaučni pristup “pohodi” i druge discipline srodne istoriji. Ovoga puta pomenućemo samo arheologiju i tekst koji se nedavno pojavio u NIN-u, a tiče se jedne pećine u kojoj je navodno boravio apostol Pavle. Evo šta o tome kaže naš arheolog dr Marko Popović, naučni savetnik Arheološkog instituta u Beogradu: “U istom trendu može se govoriti i o zloupotrebi arheologije, i to ne samo od strane amatera već u tome učestvuju ličnosti sa akademskim titulama i predavači na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tako docent Đorđe Janković, šef Katedre za nacionalnu arheologiju, saopštava epohalno otkriće o boravku sv. Pavla u Hercegovini, pokušavajući da taj boravak dokumentuje i arheološkim artefaktima. Takvi podaci se ne mogu utvrditi uobičajenom arheološkom metodom, a i ono što je na tom prostoru istraživano daleko je od bilo kakvih dokaza o ranoj pojavi hrišćanstva. Đorđe Janković očigledno uopšte ne poznaje kako je izgledao bogoslužbeni prostor u doba ranog hrišćanstva kada ostatke manstira sv. Petra u Polju kod Čičeva datuje u period od 3. do 5. veka iako su arheološka istraživanja, vršena pre trideset pet godina (1968), jasno pokazala da je u pitanju kompleks iz 11. i 12. veka. S druge strane, oblik hrama daleko je od ranohrišćanskih oratorijuma kakvi su mogli postojati u 3. ili 4. veku gde se posle legalizacije hrišćanstva - Milanski edikt o verskoj toleranciji 313. godine - uobličava najpre bazilika kao molitveni prostor, a tek kasnije manji hramovi prevashodno podizani na grobovima mučenika. Ista priča prenosi se i na manastir Tvrdoš, poznato srpsko sakralno središte iz 16. i 17. veka. I tu se arheološkim metodama pokušava dokazati rano poreklo svetilišta pripisujući ga ktitorstvu sv. cara Konstantina i carice Jelene. Arheološka faktografija, koja ni u kom slučaju ne ukazuje na takvo datovanje, podupire se citiranjem narodne tradicije, što je potpuno besmisleno jer za tako nešto morali bismo imati podatke o neprekinutom kontinuitetu života više od 1 500 godina (a to je mesto poznato po migracijama). Sve ovo čini se u cilju nekakvog dokazivanja našeg večnog trajanja na prostoru Hercegovine i pokušaja da se prikažemo kao prvi i najhrišćanskiji narod. Manipuliše se nacionalnom svešću, patritizmom, poigrava narodom koji živi u Hercegovini. To je pojava na koju bi morali da reaguju Univerzitet i vlasti jer su izuzetno opasni za mlade generacije.”
I, na samom kraju, na pitanje da li je u poslednje vreme prestala promocija pseudoistoričara i njihovih teorija, može se reći da su oni umnogome izgubili na snazi i zamahu. Štaviše, danas ljudi na pomen da smo najstariji, uz blagi podsmeh uglavnom samo odmahuju rukom ili čak prave viceve, a to i jeste jedna od vrlina iskričavog srpskog duha. S tim u vezi, hoću da verujem da će ovakve nenaučne teorije kao svako pomodarstvo doživeti sudbinu brzog zaborava.
Nekada su promocije srpskih “autohtonista” održavane u pregrejanoj sali onovremenog Doma vojske Jugoslavije, nekadašnje “kovačnice” bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, koji je 90-ih, tokom sveopšte nacionalne dezorijentacije, skliznuo u opskurni nacionalizam i veličanje pseudonauke. I, dodajmo, bivale su propraćane gromoglasnim ovacijama. Sada, međutim, pseudoistoričari su spali na to da svoje teorije izlažu pred malobrojnim pojedincima u zabačenim domovima kulture po beogradskim predgrađima. Ili, još gore, doživeli su da ih izbacuju iz lutkarskog pozorišta u Nišu jer su - valjda zbog preterane blagoglagoljivosti i potpunog odsustva smisla za sažeto izražavanje - prekoračili predviđeni termin. O ovome su se vajkali u svome glasilu Glas Serbone br. 8. Pesnik bi rezignirano i patetično prozborio: “Sic transit gloria”.
Radivoj Radić
NIN
29.07.2004.
Industrija jeftinog rodoljublja
Novi talas pseudoistorije (3)
O pseudoistoričarima i njihovim braniteljima, “srpskom” Herodotu i “dokazima” da su Srbi pupak planete
Uprkos činjenici da je moja knjiga Srbi pre Adama i posle njega sazdana od skandaloznog neznanja pseudoistoričara, koje sam pokazao na mnogobrojnim primerima, marljivi i očigledno dokoni dr Slobodan Jarčević se odvažio da odbrani ono što se ne može odbraniti. On je među prvima u toj družini ignoranata shvatio pojavu moje knjige kao zvono na uzbunu, jer je neko počeo da unosi crv sumnje među omamljene i povodljive čitaoce, a to bi moglo da poremeti dobro uhodanu i razgranatu industriju jeftinog rodoljublja. Stoga je dr Jarčević napisao knjigu Srbi pre biskupovog Adama u kojoj me je sa opsesivnom usredsređenošću pratio ne samo od poglavlja do poglavlja nego i iz rečenice u rečenicu. Međutim, u pokušaju da bude advokat svoje pseudoistoričarske sabraće dr Jarčević je proizveo suprotan efekat, jer je još više osvetlio dubinu njihovog neznanja. Rečju, učinio im je rđavu uslugu i bilo bi bolje da ih uopšte nije ni branio.
Više od Jarčevićevog očajničkog pokušaja da spasi čast pseudoistoričara čudi postupak recenzenta knjige dr Nikole Žutića, profesionalnog istoričara koji se bavi istorijom 20. veka. Za razliku od pseudoistoričara koji ne znaju da ne znaju, koji, dakle, nisu svesni da ne znaju, dr Žutić bi u najmanju ruku morao da zna da o srednjem veku ne zna dovoljno i da se u skladu sa tim ponaša. Ovako, u svojoj recenziji izrekao je niz istorijskih neistina i pokazao sramno neznanje o srednjem veku, posebno o spisu Konstantina VII Porfirogenita. Sa paranoičnom sumnjičavošću dr Žutić prihvata krajnje proizvoljne i netačne priče o tome da je carev spis u 17. veku prekrajan zbog hrvatskih interesa. O razlozima koji su podstakli Žutića da pruži podršku pseudoistoričarima može se samo nagađati: zavičajna bolećivost, zemljačka solidarnost, prenošenje savremenih srpsko-hrvatskih kontroverzi u daleku prošlost!? Kako bilo, ostajem u nadi da dr Žutić svoje naučne radove ne piše ovako površno i brzopleto kao što je napisao recenziju za Jarčevićevu knjigu.
Postoje najmanje dva razloga zbog kojih je dobro što se Jarčevićeva knjiga pojavila. Prvi se odnosi na činjenicu da sada čitaoci mogu videti trapavu argumentaciju pseudoistoričara, koja je, kao što ćemo pokazati, često na ivici lakrdije, a drugi se sastoji u tome da je on iscrpno navodio delove moje knjige, pa oni koji u rukama nisu imali Srbe pre Adama i posle njega mogu da razaberu o čemu se tu zapravo radi. Samo onaj ko iz nekakvih utilitarnih razloga ili razloga koji imaju veze sa tvrdoglavošću nije hteo da vidi, a nije ni video bezbrojne greške pseudoistoričara. Uz to, dr Jarčević je neke moje veoma ozbiljne, katkad i suštinske primedbe, jednostavno prenebregavao ili se ponašao poput đaka koji na pitanje koji je glavni grad Francuske spremno odgovara da se Dunav uliva u Crno more.
U providnoj želji da svojoj knjizi da privid nepristrasnosti, dr Jarčević ponegde nevoljno priznaje grube greške i sablažnjivo neznanje svojih branjenika. Tako on teška srca piše da su Deretićeve greške “nedopustivo umnožene”. Međutim, svojevrsnim odbrambenim refleksom on odmah pokušava da relativizuje silno neznanje, pogrešne činjenice, brzoplete i neutemeljene zaključke. Otuda uporno, ali i neubedljivo, nastoji da pokaže kako se “Radićevi osvrti mogu oceniti kao korektorske intervencije”. Zaista treba biti intelektualni debelokožac i imati obraze kao đonove, pa posle onolikih primera grubog neznanja svojih štićenika napisati ovakvu besmislicu. Svi, izuzev, naravno samih pseudoistoričara, bili su istinski zgroženi nad neznanjem ove kohorte skribomana. Jedan novinar je o mojoj knjizi zapisao: “Otrežnjujuća i dušekorisna knjiga. Summa contra sumanutih”.
Ono što dr Jarčević i pseudoistoričarska družina oko njega nikako ne mogu da pojme jeste činjenica da agresivna primitivna svest ne shvata da nauka predstavlja racionalnu sublimaciju ljudskog iskustva i oblik spoznajne prakse koji ima određena pravila i metodologiju, te da čovek koji želi da se bavi naukom mora steći znanja kako o tom iskustvu, tako i o toj metodologiji. U slučaju pseudoistoričara, međutim, primetna je očigledna nadmoć ideologizovanog iskaza nad naučnim, nadmoć proizvoljnog domišljanja nad naučnom metodologijom, i, naposletku, nadmoć priželjkivane nad naučnom istinom.
Posebno je zanimljivo i paradigmatično kako brižni dr Jarčević sa očajničkom upornošću pokušava da odbrani dr Deretića od moje primedbe da car Đuro, kojeg ovaj pominje, uopšte nije postojao. Inače, dodajmo da je Deretićev car Đuro, koji je postao svojevrstan “heroj” moje knjige, među čitaocima izazvao najviše smeha i komentara. U knjizi sam objasnio ko može da bude car u srednjem veku i ukazao da Deretić, poput nekog Deda Mraza koji radi “na normu”, deli carske titule šakom i kapom kao da je reč o plaketama u mesnoj zajednici, pohvalnicama u dobrotvornim društvima ili značkama u izviđačkim udruženjima. Tako su kod njega svi redom carevi: Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Radoslav I, Časlav, Pavlimir-Ratnik, Dobroslav I - Vojislav, Mihailo, Radoslav II, Bodin i da ne nabrajamo više.
Evo kako izgleda Jarčevićeva “odbrana”: “Dr Deretić je u prethodnim izdanjima sve srpske vladare, pa i Bodina, opisivao kao kraljeve, a tek u poslednjem se opredelio za njihove carske titule.” Ova argumentacija je uvredljivo neozbiljna i kao takva dostojna nekakvog vodvilja u bulevarskom pozorištu. Dr Jarčević očigledno nije ni svestan nonsensa koji je izrekao. Reč je o egzaktnim istorijskim činjenicama, a ne o proizvoljnostima. Šta uopšte znači taj nesrećni izraz “opredelio se”? Nije reč o cenama povrća i voća na pijaci, pa da Deretić može da se “opredeljuje”. Iz rečenog proizlazi da titule srednjovekovnih vladara zavise od toga kako se dr Deretić “opredeli”. Pitam dr Jarčevića da li to znači da dr Deretić u sledećoj knjizi može da se “opredeli” tako da srpske vladare nazove sultanima, kalifima ili faraonima? Da li to, takođe, znači da neko može da se “opredeli” da Kosovska bitka nije bila 1389. nego 1637. godine? Da li je dr Jarčević svestan živog peska u kojem se koprca u nastojanju da po svaku cenu odbrani ono što se odbraniti ne može?
U težnji da ulije novu snagu svojoj tanušnoj i besmislenoj argumentaciji, dr Jarčević poseže za još besmislenijom odbranom, pa piše i ovo: “Titula car se u našem narodu koristi i da bi se njome označio svaki iole uzdignuti pojedinac. Česta je uzrečica “on je car”, a daruje se i dobrom sportisti, i umešnom političaru, i omiljenom profesoru, i duhovitom poznaniku...”. Zanima me da li dr Jarčević ozbiljno misli ovim argumentima ili samo zbija šalu? O čemu pričate, dr Jarčeviću? Podsećam vas da bi ovo trebalo da bude naučna rasprava, na čemu neprestano istrajavate, a ne nekakva kafanska kozerija. A isti dr Jarčević je sklon da mi prebacuje kako pseudoistoričare ne tretiram sa dovoljno ozbiljnosti! Kako se ozbiljno može shvatiti neko ko piše ovako nesuvislo? Biću toliko slobodan da zamolim čitaoce da još jednom pročitaju ovaj “scientistički” dokaz koji nam preporučuje dr Jarčević.
To što je brazilski fudbaler Ronaldo “car šesnaesterca”, a jeste, i što je naš košarkaš Dejan Bodiroga “car među koševima”, a, takođe, jeste, ne daje za pravo dr Deretiću da nekakvog Đuru mađioničarskim trikom proizvede za cara. Ja tvrdim da oko 1120. godine nije postojao nikakav car Đuro! Jer, nepobitna istorijska istina je da u srednjovekovnom svetu oko 1120. godine postoje samo dva cara: vizantijski car Jovan II Komnin (1118-1143) i car Svetog rimskog carstva Henrih V (1081-1125). A Deretić nam priča o nekakvom Đuri!? Dr Jarčević se poziva na Letopis popa Dukljanina, ali tamo se ne navodi car Đuro. I, najzad, da zaključim: Deretićev car Đuro je istorijska ličnost isto onoliko koliko su istorijske ličnosti Pinokio i vitez Koja.
Posle čitanja moje knjige dr Jarčević je očigledno bio potpuno konsterniran silesijom grešaka i neznanja koje sam našao u tekstu dr Jovana I. Deretića. Kako je Deretić njegov uzor i neprikosnoveni izvor saznanja - za koga je mislio da je nepogrešiv - potišteni Jarčević ga je “propitivao” da mu objasni otkud tolike greške.
Da ne bi izgubio ugled koji ima kod lakovernog Jarčevića, ugled koji je počeo opasno da se urušava, uznemireni Deretić je pokušao da zamagljenim odgovorima spasi što se spasti može. Pri tom je nalikovao smušenom dečaku koga je sused uhvatio da mu krade trešnje. Kada ni to nije pomoglo, Deretić je posegao za pravim “lovačkim” pričama, a sve sa ciljem da ne bude potpuno diskreditovan jer ga njegovi apologetičari odmila zovu “srpski” Herodot (kakve li megalomanije!). I - uspelo je! Naivčina Jarčević je oberučke prihvatio te nebulozne priče.
Evo jednog primera! U svojoj knjizi sam naveo i potkrepio odgovarajućom literaturom da Deretić pogrešno datuje najpre Nemanjin silazak s prestola i, potom, njegov odlazak na Svetu Goru. Ne časeći časa, dr Jarčević je o ovome ispitao Deretića. A, ovaj, videvši deprimirani izraz Jarčevićevog lica, nije imao kuraži da mu jednostavno prizna kako je pogrešio već je pribegao izmišljanju “učenog” odgovora - “obavestio ga je da je poklonio poverenje starim francuskim dokumentima - u kojima je ubeležen dolazak Nemanje u Hilandar 1196. i njegova smrt 1200. godine”. I, naravno, dobrano pokolebani i povodljivi Jarčević, bez trunke intelektualne skepse, smesta je poverovao “srpskom Herodotu”. Imam utisak da bi Jarčević poverovao i kada bi mu Deretić rekao da mu je Nemanja lično ostavio poruku u poštanskom sandučetu.
Ali, nismo svi lakoverni kao dr Jarčević, pa stoga pitam dr Deretića da nam objasni koji to francuski dokumenti govore o Nemanjinom silasku s prestola i dolasku na Svetu Goru?
Za svaki slučaj, dr Jarčević se potrudio da ipak nekako opravda svog “razrednog starešinu”, pa je zapisao da “Deretiću treba oprostiti jer je događaje ovih poznih vekova Srbije, verovatno, beležio po sećanju”. U pitanju je novi nonsens kojim se pesudoistoričari još više diskredituju. Već vidim očajnog Deretića kako se hvata za glavu i prekoreva Jarčevića zbog nepromišljenosti. Mogu samo da naglasim da se možda memoari pišu “po sećanju” - mada je i tu valjda potrebna neka vrsta dnevnika - ali se naučni radovi nikako ne smeju pisati po sećanju! Tu dolazimo i do jedne od suštinskih ocena o načinu na koji pseudoistoričari sastavljaju svoje radove. Oni ih pišu najprizemnijom vrstom esejističkog brzopisa, koji malo ili nimalo vodi računa o činjenicama, isključuje bilo kakvo trezvenije promišljanje i uglavnom je nadahnut unapred postavljenom tezom da su Srbi narod najstariji.
Navešću još jednu u nizu pseudoistoričarskih mistifikacija: “Dr Deretić je doneo iz inostranstva kopije nekoliko stotina dokumenata - koje nikad niko od istoričara u srpskim i hrvatskim zemljama nije koristio.” I, opet, lakoverni Jarčević bezrezervno veruje Deretiću.
U svojoj knjizi, pozivajući se na izvore, pokazao sam da dr Deretić ne zna kada je bila bitka kod Pločnika u kojoj su Srbi porazili Turke. On piše da je bila 1370, a dobro je poznato da se odigrala 1385/1386. godine. Onda sam u šali dodao da su možda bile dve bitke kod Pločnika! Međutim, Deretić je bukvalno shvatio moju ironičnu opasku i “potvrdio” Jarčeviću da su zaista bile dve bitke. I, zasigurno pogađate, Jarčević mu je ponovo slepo poverovao!
Ilustrativan primer pseudoistoričarskih neutemeljenosti i preterivanja je i “srpsko” svojatanje Svetog Jeronima, učenog egzegete 4. veka koji je preveo Bibliju sa jevrejskog i grčkog na latinski. U svojoj knjizi i dr Jarčević daje veliki doprinos ovoj “rodoljubivoj” teoriji. S tim u vezi, slobodan sam da pseudoistoričarima, ali i čitaocima NIN-a, zdušno preporučim izvanrednu knjigu Život i prepiska Svetoga Hijeronima (SKZ, Beograd 2000) koju je napisala prof. Miroslava Mirković, danas svakako jedan od najboljih poznavalaca života i dela znamenitog crkvenog oca. Naravno, kao ni mnogobrojni istraživači pre nje, ona ni rečju ne pominje njegovo srpsko poreklo jer u ozbiljnoj nauci o tome niko nema pojma. Ni u najnovijoj Enciklopediji pravoslavlja (Beograd 2002, knj. 2, str. 867-868), u podrobnoj odrednici o Jeronimu, naravno, nema ni nagoveštaja njegovog srpskog porekla. Enciklopedija je objavljena sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla i u njoj su sarađivali naši najučeniji teolozi. Otuda se nikako ne može reći da je pisana pod uticajem i pritiskom antisrpski nastrojene “kamarile” u Vatikanu. Ovo naglašavam posebno stoga što je to omiljeni argument pseudoistoričara - sve koji se ne slažu sa njihovim teorijama proglašavaju za “sluge” papske kurije. Štaviše, i gospođa Luković-Pjanović, dika i uzdanica pseudoistoričara, odbacuje Jeronimovo srpsko, odnosno slovensko poreklo.
Dr Jarčević se ljuti što sam u svojoj knjizi razliku između istorije i hronike, kao dva žanra srednjovekovne književnosti, objasnio upoređujući ih sa razlikom između romana i pesme kao da se obraćam učenicima osnovne škole. Inače, reč je o razlici koju pseudoistoričari uopšte ne uočavaju, nego termine istoričar i hroničar koriste kao da su sinonimi. Jarčevićeva ljutnja bi možda bila u redu da on sam, poput onih koje bezuspešno pokušava da odbrani, odmah nije napravio istu grešku. Kao da ništa nije shvatio iz mog “predavanja za osnovce”, on, naime, piše da je Georgije Pahimer hroničar. Kad bi kojim slučajem Pahimer mogao da ga čuje, grdno bi se uvredio. Jer, dobro je znano, vizantijski monah Georgije Pahimer bio je istoričar i iz njegovog pera je izašlo istorijsko delo u kojem je opisan period od 1255. do 1307. godine. Zaključak se nameće sam po sebi: kada je istorija u pitanju, Jarčević još mora da pohađa “predavanja za osnovce”.
Uzgred, Vizantinci nisu oslobodili Carigrad i preoteli ga od Latina 1259. godine, kako piše dr Jarčević, već 1261. godine. I to je datum koji se uči u osnovnoj školi, a oni koji ga ne znaju dobijaju jedinicu. Ovo tek toliko da se stekne pravi utisak o znanjima dr Jarčevića, “istoričara-laika” koji “baca rukavicu” zvaničnoj istoriografiji, kako ga gromopucateljno i potpuno nekritički najavljuje dr Žutić.
Dr Jarčević sa mešavinom ponosa i iskrene zadivljenosti govori o nekakvom simpozijumu u Minsku, u proleće 2000. godine, gde je dr Deretić svojim saopštenjem i kolosalnom argumentacijom navodno “dokazao” da su Srbi pupak planete. Njegov “favorit” je toliko zasenio prisutne da su oni ostali bez daha, nisu mogli da izreknu bilo kakvu primedbu i samo su ćutali. Pre nego što iznesem svoje mišljenje, ne mogu a da se ne zapitam otkud mašinski inženjer Deretić na skupu istoričara? Moram priznati da verujem kako prisutni naučnici nisu ništa odgovorili, ni u sali, dok je trajala sednica, ni za doručkom, kako sa dečačkom egzaltacijom beleži dr Jarčević. Međutim, mislim da je to bilo iz sasvim drugih razloga, a ne zbog snage i ubedljivosti Deretićevih argumenata. Čini mi se da su oni odmah shvatili s kim imaju posla, pa su izbegavali svaku raspravu.
Jedna (ali ne i jedina!) od osnovnih zabluda pseudoistoričara leži u tome da oni ništa ne znaju o vizantijskoj istoriografiji. Dr Jarčević je tipičan primer takvog neshvatanja koje poprima tragikomične razmere. Vizantijski pisci imaju manir da imena njima savremenih naroda arhaiziraju, da ih označavaju nazivima starih naroda koji su nekada živeli na toj teritoriji i u međuvremenu su iščezli. Tako, na primer, Srbe nazivaju Tribalima, Bugare Mizima, Mađare Hunima. Ako se to zna, onda ne može biti bilo kakve zabune. Međutim, pseudoistoričari to ne znaju i ne shvataju, i tu počinju njihove stranputice. Uzećemo jedan podesan primer da bismo objasnili pojavu o kojoj je reč. Poznovizantijski pisci Turke često nazivaju Persijancima zato što su oni u 14. i 15. veku njihovi istočni susedi kao što su nekada davno, do 7. veka, na toj strani bili Persijanci. Ako primenimo pogrešnu logiku srpskih pseudoistoričara, Turci bi s punim pravom mogli da svojim vladarima smatraju Darija, Kira, Kserksa, Kambiza i druge persijske kraljeve, koji su u davna vremena ratovali protiv Grka, i da shodno tome svoje prisustvo u Maloj Aziji “protegnu” najmanje do grčko-persijskih ratova. Međutim, niko od turskih istoričara to nije učinio, a nije mi poznato da li i oni imaju svoje pseudoistoričare. Onaj ko ne zna pomenuti manir vizantijskih pisaca, a uz to poseduje tanušno istorijsko znanje, kao što je slučaj sa srpskim pseudoistoričarima, ima širok prostor za najfantastičnije etničke konstrukcije koje sa naučnom istinom nemaju nikakve veze.
U Jarčevićevoj knjizi možemo pročitati i sledeće argumente koji “dokazuju” da su Sloveni imali pismenost i pre misije solunske braće Konstantina i Metodija: “Kako su slovenski vladari uspevali da prikupe vojsku ako im niko u državi (pre Ćirila i Metodija) nije znao da sačini spiskove regruta i drugih vojnih obveznika? Kako su te države mogle da budu uređene bez, na primer, matičnih knjiga rođenih, venčanih, umrlih itd”. Ovo je jedna od klasičnih amaterskih, laičkih, ignorantskih grešaka u istoriografiji - prenošenje predstava svog vremena na neka davno prohujala razdoblja. Ne bi me začudilo da Jarčević zamišlja nekakvog poštara sa šapkom i torbakom koji starim Slovenima raznosi vojne pozive, s jedne, i vojnu policiju koja koristeći terenska vozila po proplancima i šumarcima vija one koji izbegavaju “vojnu obavezu”, s druge strane.
Priča o knjizi dr Jarčevića se lagano pretvara u žalosnu priču o hiljadu i jednoj grešci, u priču o nerazumevanju nekih notornih istorijskih činjenica ili događaja, u priču, dakle, o površnosti i brzopletosti. Trebalo bi napisati novu knjigu gde bi se iznele sve njegove zablude, pogrešni zaključci i groteskne interpretacije, gde bi mu se moralo objasniti šta je pogrešno razumeo iz moje i drugih pročitanih knjiga koje sa toliko omraze i uverenosti kritikuje. Ali, čemu sve to? Onda će se on, radin i neumoran, ponovo javiti drugom knjigom koja ima novih hiljadu i jednu grešku i tako unedogled. Ne, hvala! Imam pametnija posla nego da ispravljam Jarčevićeve “domaće zadatke” i širim njegove skučene istorijske vidike.
Nedavno sam sa radoznalošću, ali i tihom strepnjom, propratio vest da su na jednoj planeti u sunčevom sistemu otkriveni znaci koji bi mogli da svedoče o postojanju života. Slutim da se u “majstorskim” radionicama srpskih pseudoistoričara rađaju nove teorije i pišu knjige o tome da su Srbi, recimo još pre sto hiljada godina, naseljavali tu planetu. Već očekujem poklič kojim pozivaju zvanične istoričare: Opovrgnite naše nove i sveže teorije.
Radivoj Radić
23.07.04 NIN
Novi talas pseudoistorije (2)
Radivoj Radić: "Srbi pre Adama i posle njega"
Naš poznati istoričar (vizantolog) prof. dr Radivoje Radić (1954) objavio je prošle godine knjigu Srbi pre Adama i posle njega (“Stubovi kulture”) kojom je pokušao da istorijsku nauku odbrani od agresivnih pseudoistoričara i da javnosti ukaže na neutemeljenost njihovih teorija o Srbima kao “narodu najstarijem” i o sličnim besmislicama. I pored njenog veoma pozitivnog odjeka u stručnim krugovima i kod šire čitalačke publike, knjiga je izazvala žučne i uvredama ispunjene reakcije upravo od strane onih o čijem je amaterskom bavljenju istorijom pisao. I dok su se te reakcije pojavljivale u njihovim nestručnim knjigama i sličnim publikacijama, dr Radić se na njih nije obazirao. Međutim, pošto su ga nedavno, u poznatom maniru, prozvali i preko stranica našeg lista, prof. Radić je rešio da im žestoko uzvrati i da se, kako je rekao, “još jednom osvrne na beskrajno neznanje pseudoistoričara i ukaže na poguban učinak koji je ova družina ignoranata nanela srpskom narodu”. NIN će njegov polemički tekst objaviti u četiri nastavka.
O tome kako se ne sme “priređivati” istorijski izvor i kako dr Radomir D. Đorđević ispravlja zablude zvanične i “odnarođene” srpske istoriografije
Da bih čitaoce uveo u priču o jednom od najjačih uporišta srpske pseudoistoriografije danas, na početku ću pomenuti izvesnog Savu Vitasa koji je 1897. godine u Beogradu objavio knjigu pod naslovom “Misi” (to jest Misirci, Egipćani). Polazeći od čudnovate ideje da su stari Egipćani bili Srbi, ovaj zaneseni “rodoljub” je za egipatske piramide, hijeroglife i ostale tekovine drevnog Egipta javno zaključio: “Srpska je ruka to čudo stvarala, ne dam naše!” Prema njegovom “naučnom” mišljenju, imenica beduini dolazi od prideva bedni, dakle, siromašni ljudi. Primenjujući istu “metodologiju”, rečeni S. Vitas je čitao i staroegipatske tekstove na nekom starosrpskom jeziku. Pri tom, naravno, nije dao nikakva pravila, niti je svojim čitaocima objasnio kako je došao do tog čitanja.
Ovo je bizarna skaska iz sada već pretprošlog 19. veka o jednom čudaku i “ultrapatrioti”. Međutim, takvih ljudi, dakle, duhovnih potomaka Save Vitasa, ima i danas, na početku 21. veka. Jedan od njih je dr Radomir D. Đorđević, predsednik “Serbone”, društva za naučno istraživanje najstarije istorije Srba iz Niša, i nepokolebljivi borac takozvane srpske autohtonističke škole, uvek u prvim redovima kad treba jurišati na zvaničnu “zabludelu” istoriografiju. Moram priznati da me formulacija “naučno istraživanje najstarije istorije Srba” - koja, valjda, podrazumeva činjenicu da sve ostale ustanove koje se bave srpskom prošlošću to čine “nenaučno” - podseća na negdašnju sintagmu “poštena inteligencija”. Istovremeno, kad se pomene Društvo za naučno istraživanje najstarije istorije Srba, prva mi je asocijacija Društvo prijatelja Ade Ciganlije, naravno bez bilo kakve zle primisli.
Da bismo na pravi način upoznali “intelektualni” profil dr Radomira D. Đorđevića upoznaću vas sa jednom od njegovih “naučnih” teza. U svojoj knjizi sa srceparajućim i pretencioznim naslovom Istorijski eseji: o usudima naše istorije, Niš 2003, str. 15, nap. 5, on beleži da “sama grčka reč deus koja označuje boga dolazi od srpske reči div”. Naravno, reč je o potpunoj besmislici. Reč deus nije grčka nego latinska! Odmah se nameće pitanje: Kako je moguće da neko ko je doktor društvenih nauka ne razlikuje grčki od latinskog? Istovremeno, logično i konsekventno, sledi zaključak da dr Đorđević ne zna ni grčki ni latinski! Poput lančane reakcije, smesta proizlazi i pitanje da li neko ko ne zna ni grčki ni latinski - a o ostalim starim jezicima da i ne govorimo! - uopšte može da se bavi najstarijom prošlošću? S tim u vezi je i pitanje da li neko ko toliko ne zna uopšte može bilo koga da ispravlja?
E, upravo taj neumorni “autohtonista”, naoružan samo znanjem maternjeg jezika i obodren krilaticom “Govori srpski da te ceo svet razume!”, otisnuo se u složena lingvistička istraživanja i pregao je da našoj čitalačkoj publici podari tekst nekakvog srpskog Zakonika koji je navodno star skoro tri hiljade godina. U “Glasu Serbone” br. 7, glasilu pomenutog društva, svoj poduhvat je gromko najavio kao “senzacionalno otkriće u srbskoj istoriji”, uz petparačko upozorenje primereno reklamiranju tečnih deterdženata, šampona protiv peruti ili tableta za mršavljenje - “Proverite zašto Srbi kupuju ovu knjigu!”. No, pođimo redom.
Na koricama knjige je naslov: Obelisk iz Ksantosa, Zakonik pravnih, običajnih i moralnih, načela Srba (pre 2600-2800) /Niš 2003/. Nije jasno šta traži zarez iza reči moralnih, ali prenebregnućemo ga u ovom trenutku i okrenuti se ka prilično zagonetnoj i čudnovatoj vremenskoj odrednici u zagradi (pre 2600-2800) koja nas ostavlja u nedoumici. Da li se radi o nekakvom futurističkom projektu prema kojem će taj zakonik biti napisan pre razdoblja od 2600. do 2800. godine, što je, naravno, neka daleka budućnost, ili je posredi nešto drugo? Jer, dobro je znano, takozvana srpska autohtonistička škola uvek je spremna za nove ideje i sveže poglede na prošlost, a protiv je lenjosti i učmalosti. Međutim, pošto je knjiga izašla iz pera predsednika Serbone, “društva za naučno proučavanje najstarije prošlosti Srba”, smušena vremenska odrednica pre 2600-2800. svakako se odnosi na neku daleku prošlost. To dr Đorđević, na trapav način naravno, hoće da nam kaže da je pomenuti Zakonik tobože objavljen pre 2600, odnosno 2800 godina. Naravno, koliko je to pogrešno, nespretno i konfuzno ne treba posebno ni dokazivati. To bi bilo isto kao kada bi neko ove 2004. godine napisao knjigu o Kosovskoj bici koja se odigrala 1389. godine i dao joj sledeći naslov, dakle, “naslov po dr Radomiru D. Đorđeviću”: Kosovska bitka (pre 615) Šturo, smeteno, nejasno!? Šta se onda može očekivati od nekog ko ne ume da napiše ni naslov, a da pri tom ne napravi nekoliko grešaka. Ovaj nespretan i nezgrapan naslov, mora se priznati, ne naveštava dobar sadržaj. Nešto kao kad se u šahu povuče prvi potez a2-a3. Da vidimo šta nas čeka posle ovog prilično “neobećavajućeg” početka!
Usledio je pokušaj dr Đorđevića da se popravi i on je već na prvoj stranici svoje knjige uložio ogroman trud. Tamo je data nekakva mutna ilustracija, po svoj prilici fotografija rečenog obeliska, ali na način koji se može objasniti metaforom “borba crnaca u tunelu”. Ispod ilustracije piše sledeće: Obelisk “Zakonika” iz Ksantosa (Likije) (6-8. vek pre nove ere). Kad sam prvi put pogledao, nisam mogao da verujem da neko ko nije učenik osnovne škole može tako da pogreši. U vremenu pre Hrista vekovi “opadaju”, to jest najpre je bio 8, pa 7, pa tek onda 6. vek. Drugim rečima, naš “priređivač” ne zna da bi njegov naslov trebalo da ima odrednicu 8-6. vek pre nove ere, a ne kako je on naslovio 6-8. vek pre nove ere. Očigledno da dr Đorđević beznadežno hramlje sa hronologijom. U vreme kad sam bio đak, čak ni oni iz “magareće” klupe nisu pravili ovakve greške. To bi bilo potpuno isto kao kad bismo rekli da je Prvi svetski rat bio od 1918. do 1914. godine. Podsetiću vas da dr Radomir D. Đorđević pretenduje da ispravlja zablude zvanične i “odnarođene” srpske istoriografije.
U predgovoru dr Đorđević govori o gospodinu Svetislavu Bilbiji, prevodiocu Zakonika sa nekakvog arhajsko-srpskog koji je kao svešteno lice živeo u Čikagu (SAD), gde je i umro 1996. godine (str. 7). Međutim, nekoliko stranica dalje kaže se da je prevodioca omela smrt da posle prve “radne varijante” uradi i drugu potpuniju, ali se ovoga puta za gospodina Bilbiju kaže da je umro 1985. godine (str. 24). Kako zdravorazumska logika nalaže, gospodin Bilbija nije mogao da umre dva puta, 1985. i 1996. godine, nego samo jedanput. Ovaj “nesporazum” je jasno svedočanstvo o nebrizi, aljkavosti i skromnim intelektualnim kapacitetima “priređivača” koji nije u stanju da upamti tačnu godinu smrti prvog priređivača nego njome “licitira” u svojoj knjizi. Da je Đorđevićeva knjiga kojim slučajem nešto većeg obima, sva je prilika da bi siroti gospodin Bilbija umirao još nekoliko puta.
U napomeni “priređivača” dr Đorđević kaže da “nazivi Zakonik koji se pojavljuju u istoriji za neke pisane spomenike u dubokoj starini imaju više teatralno-modifikatorski nivo označavanja i izražavanja, te ih tako i treba shvatiti”. Nemojte da se čudite što ne razumete “šta je pisac hteo da kaže” jer ovakva formulacija pokazuje da dr Đorđević bez trunke bilo kakve intelektualne discipline može da napiše sve što mu padne na pamet. Na isti način, s istim stupnjem ozbiljnosti, ovaj borac za srpsku stvar mogao je da umesto “teatralno-modifikatorski” napiše “rustikalno-mistifikatorski” ili “muzikalno-kodifikatorski”, što je podjednako besmisleno kao i fraza koju je u trenutku “belog” usijanja izabrao.
Priređivač “senzacionalnog” zakonika ne daje ključna obaveštenja o ovom istorijskom izvoru, kao što su podaci o tome gde je i kad obelisk nađen, zatim o kakvoj vrsti kamena je reč, kolika je veličini slova, broj redova, kolika je veličina ispisane površine. Ne znamo ni ko je prvi pročitao i objavio originalni srpsko-arhajski tekst, ma šta se podrazumevalo pod tom prilično opskurnom sintagmom. Sve su to podaci koji spadaju u azbuku objavljivanja i priređivanja izvora. Kao i njegov daleki duhovni preteča Sava Vitas s početka naše priče, koji je hijeroglife prevodio direktno, dr Đorđević priređuje izvor čiji mu je jezik potpuno nepoznat. Istina, on se oslanja na postojeći prevod, ali čudi činjenica da je gospodin Bilbija tekst od pre tri hiljade godina prevodio pomoću Rječnika srpskog jezika koji je sastavio Vuk Karadžić u 19. veku. Uzgred, nauka smatra da se o srpskom jeziku ne može govoriti pre 1000. godine posle Hrista.
S tim u vezi, imamo nekoliko pitanja za “priređivača”: Kako to da se u tekstu navodnog srpskog zakonika, nastalog pre skoro tri hiljade godina, a na nekakvom srpsko-arhajskom, nađu tako moderne i strane, dakle, nesrpske reči, kao što su taksa, tribut, aleja, kontakti, komandant? Otkud u arhajsko-srpskom turcizmi kao što su ortak, ortakluk ili uhapsiti? Da li to znači da u sledećem “prepravljenom i dopunjenom” izdanju iz pera istog autora možemo očekivati i pojavu novih reči kao što su ček, tender, rejting, vaučer, lizing? Zašto je priređivač u prevodu koristio jekavicu i ikavicu, odnosno da li u originalnom tekstu postoje elementi koji bi ukazivali na jekavicu i ako ih ima, koji su? Otkud u prevodu s arhajsko-srpskog moderne reči koje pripadaju vokabularu ekonomskog novogovora kao što su tržište, interes, glavnica? Da li je takvih pojmova bilo pre tri hiljade godina? Otkud u arhajsko-srpskom “kolokvijalne” reči i izrazi kao što su: ukebati, urlikati, trabunjati, turiti, utuviti, najgori ološ, dernjava, mangupi?
Da dr Đorđević ne zna klasične jezike, već smo se uverili, a sada ćemo videti kako se sapliće i na maternjem! Evo njegovog teksta, odnosno evo nekoliko odredbi famoznog zakonika u Đorđevićevom kristalno jasnom prevodu: “ovo uklesano starješina: vojni odredima, pošto se slućeno mrmorenje odmah potvrđuje, tako bude li, prodo biće”. Ne brinite, dragi čitaoci, slovoslagači NIN-a nisu napravili nijednu štamparsku grešku - to je tekst koji nam preporučuje dr Đorđević.
Ili sledeći primeri: “na tornjeve, ako ih se late (dovate), oće neprijatelj, tako bude li, to da učine, oće tako popisati koje su prsate, visoke, da”; “spriječite koji bi htjeli sramotu da čine, ako ipak kuljava bude, ovđe se saopštava, ono koje pokote treba da bude”; “vošteno (žuto), i svi bi htijeli pogledati ima li ovo oboje, nozdrve jareće i grudi svinjčeta”; “to bude li, trpaće ih u polja kao čuvare olja, da režu puteve za pješake, htjeće nadzirati ovijeh tezgerenje”; “neki perle morske ovđe nude, to bude li, oprite se, pljunite na ove nesretnike koji se tu služe harfom”; “đe je zgodno, počeće mladi prljati, mladi upropašćeni đavolje da čine, da se druže sa prostitutkama (trojama), da urliču koliko god mogu”; “oni koji su natovareni, odmah da idu od kuda redom vozovi da se krenu đe treba stanovnicima”; “i ne treba vruće iz lonca da se jede, ovu da utuve napomenu ako opekline budu velike”; “odmah da jedu tako tureno, vo pažljivo posmatrati na vrijeme da bude, na taj način da budu s vremenom odrasli kao ljudi”.
I ovde nije reč o štamparskim greškama već je to “prevod” kojim se diči dr Đorđević. Ovaj prevod, koji svakako zaslužuje pridev “antologijski”, nije ništa jasniji nego poruka iz čuvene depeše u Nušićevom “Sumnjivom licu”: “Plava riba, kljukana dinastija, lokomotiva, okrug, trt, trt, trt, zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop”.
Napominjemo da je to samo deo primedbi koje se mogu uputiti Đorđevićevoj konfuznoj i potpuno bezvrednoj knjizi. Na jednom mestu (str. 21, nap. 25) on iskazuje “izvanredno” poznavanje srpske srednjovekovne istorije kada kaže da su “srpski kralj Stefan Dečanski a potom i kralj Milutin darivali crkvu u Bariju”. Dr Đorđević je tu nešto pomešao: Milutin je otac Stefana Dečanskog i, prema tome, kao stariji najpre je on mogao da daruje crkvu u Bariju, pa tek onda Stefan Dečanski. Međutim, očigledno je da dr Đorđević ni to ne zna. Budući da se za ovakvo neznanje dobija jedinica u osnovnoj školi, iznova postavljam pitanje da li bi istoričari od zanata trebalo da sa ovakvom neznalicom sede na nekakvom naučnom skupu, “sučeljavaju” mišljenja i raspravljaju? Nadam se da dr Đorđević neće reći da je i ova njegova gruba greška - sitnica. Ne bih se iznenadio da čujem kako dr Đorđević živi u uverenju da je i reč Vajfert (Njeifert) - za koju se u jednoj reklami kaže da je “stara srpska reč za dobro pivo” - zaista srpska reč! I ne sumnjam da bi on to mogao i da nam “dokaže” nekom jezičkom vratolomijom, nekom “pučkom” etimologijom, nekom, dakle, lingvističkom bravurom.
E, upravo taj “stručnjak”, dr Đorđević, potrudio se da svojim čitaocima “naučno” predstavi moju knjigu Srbi pre Adama i posle njega. Reč je o razlivenom tekstu u kojem nema nijednog pokušaja da se ozbiljno opovrgnu navodi koji govore o “beskrajnom neznanju pseudoistoričara”. Tu je, kao neka vrsta “naučnog” priloga, data i nedarovita karikatura na kojoj se Radić, bodren od strane Svetog Franje i sličnih “srbomrzaca”, sprema da juriša na nekakvu tvrđavu na kojoj piše “Istorija Srba”.
U pomanjkanju bilo kakvog protivargumenta kojim bi odbranio bar neku od mojih mnogobrojnih primedbi upućenih knjigama samozvanih “autohtonista”, a pritisnut obavezom da kao predsednik Serbone i glavni urednik njenog glasila nekako sroči tekst, on otužno razvlači priču i u očajanju poseže za time da negira moju doktorsku disertaciju Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391). Jer, njemu je tu nešto sumnjivo, a sa Radićem se nikad ne zna!? Taj nespretni pokušaj poprima razmere prave groteske jer se Đorđević doslovce pita: “Šta je zdravorazumska osnova istraživanja ove ličnosti?” Nemojte od mene očekivati da vam objasnim šta znači ovo nemušto pitanje! To je samo jedna u nizu besmislica u Đorđevićevom tekstu. Prema sopstvenom priznanju, dr Đorđević, koji za pomenutog vizantijskog cara uopšte nije ni čuo, “zavirio” je u Enciklopedijski leksikon - mozaik znanja (Istorija) iz 1970. godine. I, gle čuda, na osnovu nekoliko enciklopedijskih redaka on je došao do epohalnog zaključka da se o vremenu Jovana V Paleologa - reč je o nekoliko decenija vizantijske istorije, ispunjenih kako burnim zbivanjima na unutrašnjem planu tako i događajima od presudnog međunarodnog značaja - ne može napisati doktorska disertacija. Podsećam čitaoce na činjenicu da je rečeni leksikon pomagalo za radoznale osnovce i, eventualno, gimnazijalce, i kao takav je na nivou Male Prosvetine enciklopedije. Uzalud je činjenica da je reč o doktorskoj disertaciji koja je svojevremeno prošla sve nadležne instance (Odeljenje za istoriju, Naučno veće Filozofskog fakulteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu), da se radi o knjizi od preko pet stotina stranica za koju sam 1993. godine dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku, da je, najzad, knjiga odlično ocenjena u vodećim svetskim vizantološkim časopisima, kao što su Bdžzantinische Zeitschrift (Minhen), Bdžzantion (Brisel) ili Bdžzantinos Domos (Atina). Ništa to ne vredi jer dr Đorđević, “ispod čije lipe, očigledno, nema ‘lada”, iz svoje “autohtonističke” busije poručuje da Jovan V Paleolog “ne može proći”. Ostaje za nauk svim komisijama koje odobravaju teme za doktorske disertacije da ni za trenutak ne pomisle da u svom radu mogu da zaobiđu Malu Prosvetinu enciklopediju.
U daljem tekstu, dr Đorđević se obrušava na pokojnog akademika Božidara Ferjančića, naslednika Georgija Ostrogorskog i u svetu visokocenjenog vizantologa, koji je bio moj učitelj i mentor. Evo šta kaže: “U našoj istoriografiji, kao po nekom pravilu, uvek su prednjačili naučni kadrovi koji nose neuobičajeno prezime”. Upravo je ova rečenica jeziv primer za autizam, ksenofobiju, pa, zašto ne reći, i najgori primitivizam takozvane srpske autohtonističke škole. Mogu samo da zamislim šta bi bilo da nemam srpsko narodsko ime Radivoj i prezime koje imam.
S tim u vezi, ne mogu a da ne citiram tekst dr Jovana I. Deretića, objavljen u Glasu Serbone br. 7, str. 4-5. On beleži sledeće: “Srbi imaju vrlo stari urođeni osećaj za ljudska prava i demokratiju, bez obzira na društveno uređenje u određenim vremenskim periodima, koji je u sklopu nacionalnog mentaliteta.” Pošto je objavljena u glasilu “Društva za naučno istraživanje najstarije istorije Srba”, voleo bih da nam dr Deretić naučno objasni svoju ocenu. Koje to nauke utvrđuju da neki narod ima (ili nema!) urođeni osećaj za ljudska prava i demokratiju i na osnovu koje scientističke metodologije? Da li su to medicina, fizička antropologija ili molekularna biologija? Da li se do iznesenog zaključka stiglo proučavanjem DNK? Da li to znači da, na primer, Francuzi, Grci ili Finci, za razliku od Srba, nemaju “urođeni osećaj za ljudska prava i demokratiju”? Ili, pribojavam se, pomenuta ocena dolazi iz riznice Deretićevog “razbarušenog” rodoljublja!?
U istom tekstu dr Deretić kaže i sledeće: “Valjda zbog nekadašnje naše slave i veličine još uvek svi od nas zaziru i bez imalo preterivanja se može reći da je i ova mala današnja Srbija glavni činilac u Evropi. Zbog toga nas čak i mrze. Nikada se ne mrzi nižni i slabiji nego se ili prezire ili sažaljeva. Mrzi se višni i moćniji.” Da li je moguće da danas - tekst je objavljen u leto 2003. godine - neko može da piše ovako nedotupavno?
I, na kraju, da završimo u vedrijem raspoloženju, pričom o tome kako se dr Radomir D. Đorđević, predsednik Serbone, u rubrici Reč urednika, prisno i sa toplinom obraća svojim čitaocima veličajući izlazak Glasa Serbone br. 7: “Naravno, pa kako to uspevamo - upitaće neko? U pitanju je srbski inat i ništa više. ‘Jači smo od sudbine’, kako se u jednoj novokomponovanoj pesmi peva o ljubavi”. Ponavljam, reč je o predsedniku Društva za naučno istraživanje najstarije istorije Srba.
Radivoj Radić
NIN
15.07.2004.
Guslanje u pustinji
Novi talas pseudoistorije (1)
Pseudoistoričari, tzv. Srbska autohtonistička škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni čuo
U smutnim vremenima kada bivaju urušene mnoge vrednosti jednog društva, u vremenima sveopšteg rasula i duboke letargije, u vremenima, dakle, nacionalne dezorijentacije, između ostalog, nakazno počinje da buja korov pseudoistorijske nauke i cvetaju ksenofobija i autizam. U našoj sredini upravo su takve bile devedesete godine prošlog veka kada su se razmahali preambiciozni, nasrtljivi, euforični i, naravno, neuki amateri združeni oko sintagme “Srbi narod najstariji”. Reč je o grupaciji ljudi od kojih većina nema nikakve veze sa istorijom: tu su razni publicisti, inženjeri mašinstva, pisci rodoljubive poezije, bankari, romanopisci za decu, ekonomisti, ljudi sa diplomom Fakulteta političkih nauka, sociolozi. Oni su dobili nerazumljivo veliki prostor u pojedinim medijima i, čini se, bili po volji nekim od onovremenih centara političke moći.
Ostaje pitanje za razmišljanje ili za sociološko i psihološko proučavanje kako se desilo da su pomenuti mediji (novine, radio, televizija) i deo javnosti toliko potcenili mišljenje zvanične nauke, mišljenje istoričara od struke i prenebregli doduše ne tako gromoglasna ali ipak sasvim čujna upozorenja stručnjaka da su, najblaže rečeno, posredi nenaučno utemeljene pretpostavke. Jer, kada se pojave upozorenja da je most “Gazela” zbog nedovoljnog održavanja u derutnom stanju, nadležni neće potražiti mišljenje stomatologa nego će se obratiti građevinskom inženjeru, stručnjaku za statiku, a ukoliko se pojavi neka stočna epidemija, neće se obratiti arhitektama nego stručnjacima sa Veterinarskog fakulteta. Jedino kada se radi o istoriji može se dogoditi da pojedini mediji i deo javnosti slepo veruju nestručnjacima. Neka mi bude dozvoljeno da primetim da ti koji zaobilaze istoričare od zanata i koji su skloni da veruju nekvalifikovanim tumačima istorije, sumnjam da bi, recimo, dozvolili istoričarima da im operišu krajnike ili slepo crevo.
Pri tom je čitav problem o najstarijoj srpskoj istoriji zapravo postavljen naglavce. Trebalo bi da samozvani neporočni učenjaci najpre dokažu “zablude” zvanične nauke, ali argumentima koji imaju naučnu valjanost i ne svode se na najprizemnije lingvističke igrarije i naslanjanje na “pučku” etimologiju, s jedne, i neumesnu diskvalifikaciju relevantnih istorijskih izvora koji im nisu po volji, s druge strane. Umesto toga pseudoistoričari poručuju zvaničnoj istoriografiji: “Mi tvrdimo da su Srbi najstariji narod i da su naseljavali prostor od Kine do Baltika, a vi dokažite da nisu.”
Sledeći takvu logiku mogli bismo da postavimo i ovakva pitanja: Da li bi naši fizičari obavezno morali da sazovu naučni skup svaki put kada bi se neki bizarni amater oglasio da je izmislio perpetuum mobile? Da li bi profesori srpske književnosti sa Filološkog fakulteta morali da ozbiljno odgovaraju na tvrdnju nekog somnambula da je kapitalna dela “Na Drini ćuprija” i “Travnička hronika” u časovima dokolice, u stvari, napisao kućepazitelj u Prizrenskoj uluci gde je Ivo Andrić stanovao za vreme okupacije (1941-1945), a naš potonji nobelovac ih kasnije samo preoteo i okitio se tuđim perjem? Odgovor je jasan i, naravno, negativan. Samo bi istoričari morali da na pojavu bilo kakve “mesečarske” teorije odgovore, inače rizikuju da budu proglašeni za konzervativce koji dremaju u nekakvim prašnjavim kabinetima, robuju okoštalim dogmama i nemaju sluha za “naučne” inovacije.
Neophodno je ukazati i na još jednu mistifikaciju koju neupućenima i lakovernima podastire ova falanga istorika-patriota. Oni pojednostavljeno i netačno kažu da samo vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit govori o doseljavanju Srba na Balkansko poluostrvo, a svi ostali izvori, “stotine drugih grčkih i latinskih dokumenata”, vele da su Srbi od davnina na Balkanu. Na ovakvu proizvoljnu priču naseli su pojedini novinari, koji se u čudu pitaju kako to da ozbiljni istoričari više veruju kontroverznom car-piscu nego stotinama kristalno jasnih dokumenata, i deo javnosti koji voli da veruje u ono što mu se dopada. Nevolja je u tome što te “stotine latinskih i grčkih dokumenata” ne govore o Srbima nego kazuju o Etrurcima, Venetima, Kimbercima, Svevima, Ilirima, Sarmatima, Tračanima i drugim narodima koje su pseudoistoričari olako i bez bilo kakvih skrupuloznih dokaza proglasili za Srbe. Na drugoj strani, “Spis o narodima” Konstantina VII Porfirogenita najvažniji je izvor za ranu istoriju ne samo Srba nego i čitavog niza drugih evropskih naroda.
U vezi s tim samo po sebi nameće se i još jedno pitanje. U modernoj istoriografiji bi “otkriće” da su Srbi najstariji narod na planeti bilo ravno otkriću leka protiv raka u medicini, činilo bi zaista istinsku revoluciju u znanjima o istoriji starog i srednjeg veka i kao takvo bilo dostojno Nobelove nagrade. Kad je već tako, zašto ti “novi” Arhimedi samo nas ovde u Srbiji obasipaju svetlošću neporočne istorijske istine? Kada je to već tako, dakle, predlažem pseudoistoričarima da svoja epohalna otkrića uobliče u tekst na jednom od svetskih jezika, recimo na engleskom, i pošalju bilo kom od najeminentnijih naučnih časopisa za staru istoriju. Zašto oklevaju da ih Švedska akademija proglasi laureatima najprestižnije svetske nagrade? Naravno, oni to nikada neće uraditi jer znaju da bi im “epohalni” radovi bili vraćeni ali ne zato što tamo sede masoni, kominternovci, papini legati, komunjare i razni belosvetski zaverenici, nego iz prostog razloga što su u redakcijama tih časopisa ljudi koji znaju šta je nauka i šta je naučna argumentacija.
Danas na svetu, počev od Rusije, preko svih evropskih država, do Amerike i Australije, ima nekoliko stotina katedri za istoriju starog i srednjeg veka. Otiđite na bilo koju od njih i recite da su Srbi narod najstariji i oni će vas gledati kao da ste sišli s uma. Ali, ponavljam, ne zato što na tim katedrama predaju neki srbomrsci koji ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da napakoste Srbima i da im “ukradu” nekoliko hiljada godina njihove tobožnje prošlosti, već zato što je istorija ozbiljna nauka, nauka koja pretenduje da bude najegzaktnija među humanističkim disciplinama, nauka, dakle, koja ima svoju metodologiju brušenu već nekoliko stoleća, te su ljudi koji se ozbiljno bave istorijom sposobni da razlikuju igrariju ili lakrdiju od scijentističkih dostignuća.
Kako bilo, devedesetih godina su stručnjaci knjige pseudoistoričara dočekali sa mešavinom učtivog prezira i intelektualne zgađenosti. Jer, nema sumnje, znalci nisu mogli biti prevareni zavodljivim ali neosnovanim teorijama koje mogu da gode nacionalnoj sujeti, ali sa istorijskom istinom nemaju ništa zajedničko. Uz to, oni su s puno razloga verovali da bi polemisanje sa pseudoistoričarima u stvari bilo samo bespotrebno gubljenje vremena. Moram da priznam da imam potpuno razumevanje za takav stav. U svojoj umišljenoj oholosti i megalomaniji, pseudoistoričari su takvu vrstu ćutanja možda shvatili pogrešno, kao svojevrsnu kapitulaciju pred njihovim nebuloznim teorijama, kao podstrek da su na pravom putu, kao povoljan vetar u jedra njihove razbuktale mašte.
Ipak, upravo zbog šire čitalačke publike, zbog radoznalaca koji žele da saznaju prošlost svog naroda a nisu vični da uvide neutemeljenost i proizvoljnost zaključaka koje im preporučuje ova družina ignoranata, smatrao sam za potrebno da ipak odgovorim na njihove raspojasane i drske napade. Tako se s jeseni prošle 2003. godine pojavila moja knjiga “Srbi pre Adama i posle njega” u kojoj sam pokušao da odbranim srpsku istorijsku nauku od nasrtaja agresivnih i primitivnih amatera-neznalica. U stvari, pre svega sam želeo da javnosti ukažem na činjenicu da je reč o paranaučnim formacijama, manje ili više veštim opsenarima, samozvanim učenjacima, dakle, grupi laika koji su u svakom slučaju daleko od ozbiljne nauke.
Sada, posle nekoliko meseci, mogu reći da sam veoma zadovoljan prijemom na koji je knjiga naišla među čitalačkom publikom. Održane su tri promocije, dao sam veliki broj intervjua na radiju i u raznim dnevnim novinama i nedeljnicima, pojedine novine su u više nastavaka donele opširne izvode iz moje knjige, upriličena je i jedna veoma gledana televizijska emisija. Kada se ima u vidu burno vreme u kojem živimo, vreme ispunjeno svakodnevnim senzacijama na svim poljima, odjek moje knjige bio je sasvim dobar. Javljali su mi se ne samo oni koje poznajem nego i meni sasvim nepoznati ljudi, kako iz Beograda, tako i iz unutrašnjosti, i rečima hvale pozdravili izlazak knjige kao nešto na šta se dugo čekalo. Njihova sažeta ocena bi se mogla svesti na sledeće: “Smatrali smo da su teorije pseudoistoričara u najmanju ruku sumnjive, ali da su oni ovolike neznalice, nismo mogli ni da pretpostavimo.” Naravno, bilo je i sasvim suprotnih reakcija, u mnogo manjoj meri, doduše, ali ćemo se upravo njima pozabaviti u daljem tekstu.
Moju knjigu su na nož dočekali oni o čijim sam nebuloznim teorijama raspravljao, kao i njihovi ništa manje uzrujani branitelji i tobožnji dušebrižnici za vaskoliko Srpstvo koji su moju knjigu doživeli kao snažnu zaušnicu. I, takođe predvidivo, uz bujicu teških i nesuvislih uvreda, koje čine najveći deo njihovih inače razlivenih tekstova i na koje se ne treba obazirati, ni jedan jedini argument u svoju odbranu. Upravo su me njihove reakcije, ispunjene nemoćnim besom i praćene besmislenim diskvalifikacijama, uverile da je takvu knjigu, jednostavno, trebalo napisati.
Zanimljivo je da je prva žučna reakcija usledila i pre nego što je moja knjiga izašla iz štampe. Naime, na samu najavu da će knjiga biti objavljena pojedinci su se smesta osetili ugroženima, nešto nalik na “Pavlovljev refleks”, i za svaki slučaj me zatrpali salvama “rodoljubivih” pridika, patetičnih jadikovki i najružnijih etiketa. Izvesni dr Radomir D. Đorđević, za koga ću pokazati ne samo to da ne razlikuje grčki od latinskog nego i da ne ume da napiše naslov vlastite knjige a da ne napravi nekoliko grešaka, ne časeći ni časa uzvratio je dugačkom epistolom. U pismu punom pregrejanog rodoljublja i otužnih naravoučenija, on je posegao za arsenalom do providnosti izlizanih floskula (“aveti marksizma ponovo bauljaju”, “nemačko-berlinsko-bečka škola, “boljševičko-lenjinističko-staljinistička istoriografija”, “pangermanizam, panmarksizam, panvatikanizam u zajedničkoj sprezi i na istom zadatku - slamanju kičme najrasprostranjenijeg naciona - Slovena” itd.). Donekle umereniji, ali ne i manje marcijalan bio je dr Slobodan Jarčević koji se javio u “Glasu javnosti”. Pominjao je ustanike iz 1683. godine pod vođstvom Ilije Jankovića, kajkavski i štokavski dijalekt, problem rumunskog jezika i druga pitanja koja sa mojom knjigom nemaju nikakve veze. Jednostavno, “promašio” je temu. Činjenica da su napali knjigu koju uopšte nisu ni videli i čiji sadržaj ne poznaju, na osobit način kazuje o “intelektualnom” profilu ove dvojice pseudoistoričara. Umni ljudi odavno upozoravaju da se treba čuvati onih kojima je rodoljublje zanat.
Kad je prošla prva histerija, kada je pseudoistoričare minuo prvi bes, kada su, dakle, shvatili da se desilo nešto o čemu u svojoj uljuljkanoj samodovoljnosti nisu ni razmišljali, potrudili su se da moju knjigu ipak pročitaju i nešto o njoj napišu. Onda je usledio drugi talas njihovih napada. Međutim, i ovoga puta su to uradili krajnje nemarno, neubedljivo i površno, upravo onako kako i pišu svoje “naučne” radove. Najpre su nekako unisono pokušali da ospore moju primedbu da dr Jovan I. Deretić, perjanica ove grupacije “nacionalnih” pregalaca, ne zna čak ni ko je otac Stefana Nemanje. Naravno, kada neko ne zna ko je otac osnivača najslavnije srpske dinastije - a navodno je veliki rodoljub i nepokolebljivi borac protiv omražene berlinsko-bečke germanske škole, kako mu onda verovati kada raspravlja o složenim i zamršenim problemima etnogeneze čitavog niza naroda u ogromnom vremenskom luku od nekoliko stotina godina i na širokom prostoru Evroazije?
Dr Deretić, a potom i njegovi “drveni” advokati dr Đorđević i dr Jarčević, pokušali su da pokažu kako je Nemanjin otac bio Desa i pri tom su uložili ogroman trud, ali bez uspeha jer su istorijske činjenice hladne i neumoljive. Oni se pozivaju na dubrovačkog autora Mavra Orbina, ali ne znaju da je presudne činjenice za razrešenje ove istorijske zagonetke doneo jedan autentični izvor 12. veka. Reč je o ktitorskom natpisu kneza Miroslava Humskog na svojoj zadužbini, crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, koji je objavljen 1922. godine. U tom natpisu, sastavljenom između 1170. i 1190. godine, dakle, zvaničnom dokumentu i izvoru prvog reda, Miroslav, Nemanjin brat, nazvan je Zavidinim sinom. Drugim rečima, bolje je knez Miroslav znao ko mu je otac nego Mavro Orbin koji je živeo pet stoleća kasnije. Da se podsetimo, braća Stefan Nemanja i Miroslav živeli su u 12. veku, a Mavro Orbin je svoje delo objavio na samom početku 17. veka.
Dakle, otac Stefana Nemanje bio je Zavida, a ne Desa, kako sa očajničkom ali besmislenom upornošću nastoji da nam pokaže ova “autohtonistička” trojka. Sve što sam naveo nije nikakva naučna novost već je poodavno zapisano rukom ozbiljnih istraživača, rukom istoričara od zanata. Štaviše, u svojoj knjizi sam doktorima Deretiću, Đorđeviću i Jarčeviću ukazao na odgovarajuću literaturu. Treba samo čitati, ali očigledno je da njima čitanje nije jača strana.
Prosto je dirljivo kako dr Deretić i njegovi branitelji, sa mešavinom infantilne naivnosti i grubog neznanja, veruju u bizaran podatak starih srpskih rodoslova prema kojem je rimski car Licinije, savladar Konstantina Velikog, bio Srbin. Reč je o zamci u koju lako upadaju samo amateri i početnici, ali koja je jasna svim istoričarima od zanata. O čemu se, zapravo, radi? U srpskim rodoslovima zaista piše da je Likinije Srbin i nalaze se takve vesti o Nemanjinom poreklu. Mnoge vladarske dinastije u srednjem veku nastojale su da pokažu svoju starinu, pa su njihovi dvorski istoričari posezali za najraznovrsnijim rodbinskim konstrukcijama. Tako su nastajale porodične legende koje nisu imale mnogo veze sa istorijskom istinom, te im naučnici nisu poklanjali poverenje. U ovom slučaju piscima srpskih rodoslova kao predložak poslužio je slovenski prevod vizantijske “Svetske hronike” koju je u prvoj polovini 12. veka sastavio velikodostojnik i monah Jovan Zonara.
Međutim, da vidimo činjenice: Licinije je ubijen 325. godine, a Nemanja se rodio 1113. godine. Između njih dvojice zjapi praznina od bezmalo osam vekova, a naučnici su sa velikim naporom, i posle dugih raspri, jedva utvrdili ko je bio Nemanjin otac (videli smo da Deretić, Đorđević i Jarčević ni to ne znaju!). Dakle, autohtonistički trijumvirat zna ko je bio Nemanjin predak od pre osam stotina godina, a ne zna ko je Nemanjin otac. Osim toga, prema srpskim rodoslovima Stefan Nemanja je bio Licinijev praunuk (Licinije ? Bela Uroš - Tehomil - Nemanja), što bi značilo da su Nemanjin otac i deda morali živeti svaki po otprilike četiri stotine godina. Dosadašnja medicina, međutim, ne zna za tako dugoveke primerke ljudskog roda.
Ipak, i pored iznetih činjenica koje se opiru zdravom razumu, nerazborito uporni dr Jarčević ponovo je pokušao da odbrani ovu besmislenu rodbinsku konstrukciju. U svojoj knjizi “Srbi pre biskupovog Adama”, mucavoj i trapavoj replici na moju knjigu “Srbi pre Adama i posle njega”, on piše: “No, u slučaju Likinija (Licinija), ne smemo zanemariti činjenicu da ga kao Srbina pominje Grk Jovan Zonara.” Upravo je to potpuno netačno! Jovan Zonara nikada i ni na jednom mestu ne kaže da je Licinije bio Srbin! (ne samo Jovan Zonara nego nijedan izvor koji pominje ovog imperatora ne kaže da je on Srbin!). Uveren sam da dr Jarčević nikada nije ni video a kamoli čitao hroniku Jovana Zonare jer kao i njegova pseudoistoričarska sabraća ne zna grčki jezik! E, ovo je jedna od tipičnih “vrlina” pseudoistoričara: kategorički i samouvereno se pozivaju na neke izvore koji navodno podupiru njihove proizvoljne zaključke a koje uopšte nisu ni videli. Problem je u tome što pseudoistoričari imaju mala znanja a velika htenja kako je lepo napisao jedan čitalac replicirajući dr Deretiću u “Glasu javnosti”.
Objašnjenje je sledeće: u želji da lozu Nemanjića nekako dovedu u vezu sa Konstantinom Velikim, srpski prevodioci “Svetske hronike” Jovana Zonare su u taj prevod jednostavno ubacili izmišljeni podatak da Nemanja vodi poreklo od Licinija, rodom Srbina, i Konstantinove sestre Konstancije. To je bilo u 14. veku, dakle, posle više od hiljadu godina od Licinijeve smrti. Ovaj rodoslov je kasnije doživeo veći broj proširenja i prerada i to su izvori koje dr Jarčević slavodobitno nabraja u svojoj knjizi. Da bismo bili što jasniji, jer pseudoistoričarima se sve mora nacrtati, napravićemo jedno poređenje. To bi bilo isto kao kada bi neko danas prevodio vizantijske “Kratke hronike”, mahom nastale u postvizantijsko vreme, od kojih pojedine sežu gotovo do kraja 18. veka, i u srpskom prevodu umetnuo da je Karađorđe potomak vizantijskog cara Manojla Komnina iz 12. veka.
U vezi s rečenim smatram da treba da odgovorim i na prekor koji mi je na stranicama NIN-a uputio upravo dr Jarčević zato što svojim dolaskom nisam udostojio učesnike nekakvog naučnog skupa u Nišu koji je raspravljao o kome drugom nego o sirotom Konstantinu VII Porfirogenitu, opsesivnoj temi srpskih pseudoistoričara. Nikakav poziv nisam ni dobio, a za skup sam saznao iz novina. Međutim, i da sam dobio poziv, ne bih otišao jer uporno pokušavam da stvari postavim na svoje mesto. Ovde se ne radi o dve ravnopravne škole koje misle različito o nekom naučnom problemu i koje će u “sučeljavanju” argumenata i “plodonosnoj” diskusiji doći do neke istorijske istine. Pseudoistoričari, odnosno takozvana Srbska autohtonistička škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni čuo. To, naravno, ne znači da neću iskazati svoje mišljenje kada u rukama budem imao zbornik saopštenja sa tog “naučnog” skupa. Ipak, ne mogu a da ne postavim jedno pitanje: Da li neko od učesnika famoznog skupa u Nišu uopšte zna grčki na kojem je pisao vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit? Ako je odgovor negativan, a bojim se da jeste, o čemu mi uopšte razgovaramo?
RADIVOJ RADIĆ
