01.01.00
Politika
16.12.2000.
Kociceva nagrada
Kriticarevo klupko
Miroslav Egeric: "Duh i cin"
Govoreci o poslu književnog kriticara, Miroslav Egeric je u "Delima i danima" otkrio mnoge relevantne pokazatelje svog stvaralackog prosedea. Kritika koja je permanentno "iskrenje duha" neraskidivim sponama obuhvata najpre kriticara i predmet njegovih analiticko-sintetickih zahvata, a tek iza toga pisca i publiku. Kriticar se otkriva u ogledalu dela. Bart je lepo rekao da "delo predlaže, a covek raspolaže". Drugim recima, delo je samostalni entitet, grumen, skup znacenja, složenih meduzavisnosti forme i sadržine, izrecenosti i nagoveštaja, šuma simbola i metafora kroz koju se može proci tek zahvaljujuci Arijadninom klupku kriticareve domišljatosti, kulture i interpretativnih potencijala.
Egeric je na jednom mestu zapisao da postoje dve vrste dela: ona koja se prostiru kao pitomi krajolik, nisko brežje obraslo vegetacijom, do cijih se niskih visova lako stiže, ali sa kojih nema pogleda koji sežu u daljinu, koji ne hrane našu cežnju za nepoznatim. Druga su pak uporediva sa visokim i strmim liticama, mocnim masivima koji dominiraju u prostoru, do cijih se vrhova teško stiže, ali sa kojih sve postaje jasno i dogledno, na kojima se približavaju nego i zemlja, život i vrhunci teško tokucive mudrosti.
Miroslav Egeric, kriticar "pokretljive i bogate umnosti", uvek je osecao neodoljivi izazov upravo takvih intelektualnih i umetnickih gromada koje su svojim dimenzijama i dinamikom ostajale neuhvaljive nejakim pohodnicima koji nisu bili u stanju da se uspnu dalje od podnožja.
Vlast nad vemenom
Osecajuci svoju duhovnu i intelektualnu superiornost, svhvatajuci kritiku kao "delo saradnicke svesti" ili, kako bi rekao Rolan Bart, "novo rascvetavanje metafora", on se uvek opredeljivao za takva ostvarenja koja predstavljaju vrhunce u svojoj oblasti. Zato ga privlaci Andric, Ujevic, Isidora Sekulic koja je za njega "bice nijanse", zatim Dobrica Cosic, "graditelj naših književnih katedrala", a evo i Meše Selimovica, kome je posvecena citava studija pod naslovom "Duh i cin". Sam naslov asocira na dve dimenzije analitickog pristupa koje je potencirao Kasim Prohic u delu "Ciniti i biti". "Duh i cin", naravno, nisu svedeni na istoznacni kvalitet, ali su tako srasli da ne mogu jedan bez drugog. Duh je iskra, baklja, svetlost, radoznalost, vecni pokret; cin je realizacija, potez koji fluidnim stanjima duha daje konkretnost, opredmecuje zamisao u delo koje jeste, koje pretenduje da obuzda prolaznost i zadobije vlast nad vremenom.
U "Duhu i cinu", epski receno, namerio se junak na junaka, ogledala su se ne dva poznavaoca literature, nego dva stvaraoca: jedan svojim opusom i drugi koji, kako rece Anatol Frans, želi da ispiše avanturu svoje duše "medu remek-delima".
Egeric je u studiji pošao od obasjavanja prvih kritickih odjeka Selimovicevog romana "Tišine". "Tišine", naravno, nisu prošle bezglasno, ali ti glasovi bili su nepovoljni za pisca. Ocenjivaci nisu bili u stanju da osete misaonu rezonanciju Selimoviceva teksta, njegovu razudenost i racionalnost, emotivnost i intelektualnu apstraktivnost. I dok su kriticari imenom i prezimenom potpisivali svoj sud da Selimovic ima kulture i znanja, ali nema talenta, Zoran Glušcevic je video ono što je drugima izmaklo: da se radi o velikom piscu koji u klici nosi sva ova izuzetna svojstva koja ce do punog izražaja doci u narednim delima, a to su: koncentracija na psihicko, smisao za nijansu i visoki polet umnosti.
Egzistencijalni rub
Egerica je Selimovicu privuklo upravo to njegovo stanje fluidnih mogucnosti i nedorecenosti, njegovo istinsko poznavanje sveta, snažan intelektualni naboj, varijantnost drevne istine o covekovoj svesti u kojoj se prelamaju svi životni intenziteti.
Autoru studije poseban izazov su predstavljali Selimovicevi junaci, gustina njihovih psiholoških reakcija, granicna napetost promišljanja o životu i životne akcije. ("Kada cu da živim ako se budem stalno bojao?") Selimovica, pa s njim i Egerica kao njegovog tumaca, privlaci "jedinstvo protivrecnih fenomena u ljudskoj prirodi", zatim pitanje mehanizma vlasti, te odnos coveka i smrti. Posebno su uspele stranice posvecene analizi Selimovicevog jezickog izraza na kojem je stvaralac "Tvrdave" predano radio tražeci jezik, kako kaže, "za moju ruku i mou dušu". To je bilo i te kako teško, jer je tim jezikom trebalo izraziti ponorne dileme i oluje, ali i žestoke emotivne eksplozije ljudi dovedenih do rubova egzistencije, zavedenih u tamni vilajet besputice i nestajanja.
Egericev tekst cesto deluje kao svetiljka koja nam pokazuje put iz nevidelice i nedoumice našeg vlastitog citanja. Tek pošto zatvorimo korice ove knjige, postaje nam jasno koliko je Umberto Eko imao pravo kad je tvrdio, na prvi pogled paradoksalno, da pisac "piše samo pola teksta". Drugu polovinu je bogato nadogradio kriticar, cineci naš doživljaj Selimovicevog dela potpunijim i upecatljivijim.
Nikola VUKOLIC
