Jedan od najvažnijih engleskih pisaca dvadesetog vijeka najpoznatiji je po svojim romanesknim serijalima „Aleksandrijski kvartet“ i „Avinjonski kvintet“. Svaka priča o njegovom životu, međutim, nepotpuna je bez uvida u tri neopisivo važne godine koje je proveo u Beogradu.
Godine 1961. Lorens Darel je prvi put bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Švedskim akademicima se, međutim, kako pokazuju transkripti njihovih rasprava objavljeni pola vijeka kasnije, nije dopala njegova „monomanijakalna preokupiranost erotskim komplikacijama“. A i pisac je bio još uvek relativno mlad, barem za takvo priznanje; nije stigao ni do pedesetog rođendana. „Aleksandrijski kvartet“ jeste, po mišljenju mnogih, bio impresivan, ali treba sačekati i vidjeti šta će Darel u budućnosti još da napiše. Nagradu je te godine dobio jugoslovenski pisac Ivo Andrić. U martu te iste 1961. Darel se oženio po treći put. Biće to njegov najskladniji brak koji će se šest godina kasnije tragično završiti iznenadnom smrću supruge. Krajem oktobra 1961, međutim, kad sve novine pišu o nagrađenom jugoslovenskom književniku, taj brak je na slatkom početku i lako možemo zamisliti Darela kako ženi priča svoje doživljaje iz Jugoslavije, zemlje koju je napustio prije manje od deset godina.
12.04.07
Predeo i karakter
Duh mesta, Lorens Darel
Metropolis
Postoje neke knjige u životu svakog, ne nužno pasioniranog, čitaoca, nakon čijeg čitanja još dugo osećamo istinsko ushićenje. Medju takve spada i Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela, mada to nije uvek slučaj i sa drugim njegovim delima. Sledeći otkrivalački koncept biblioteke Gradac, urednik Branko Kukić se potrudio da ipak pronadje jednu Darelovu knjigu koja će na čitaoce ostaviti sličan utisak. To je knjiga neobičnog naziva Duh mesta, koju je priredio i dopisao piščev prijatelj Alen Tomas, sastavivši je od Darelovih pisama i nekolicine eseja medjusobno slične tematike.
Hronološki poredjana pisma prate život pisca od njegovog dolaska na ostrvo Krf gde se trajno zaljubljuje u Grčku i ovo osećanje saživljenosti sa predelom, oduševljenja prirodom, ljudima, istorijom i kulturom nikada ga neće napustiti. Drugi svetski rat će primorati Darela da sa porodicom prebegne u Egipat, da bi se nakon rata selio, nekada kao državni službenik britanske krune, nekada kao nezavisni pisac, od Argentine, Jugoslavije i Kipra do Južne Francuske. Naše čitaoce će možda neprijatno iznenaditi podatak da Darel koliko voli Grčku i divi se Francuskoj, onoliko loših reči ima za Argentinu i Jugoslaviju. Ali teško da mu se može i zameriti kada se u obzir uzmu strašne godine od 1947. do 1950. koje je proveo u Beogadu.
Buran život, ličnosti koje upoznaje, sve odreda izuzetne, od običnih ljudi do velikih književnika poput Seferisa, Kavafija, Džona Golsvortija, dragoceni komentari o sopstvenim delima i o knjizevnosti, kao i izuzetan dar zapažanja, duhovitost, senzualnost i strast u opisivanju probranih detalja, pojava ili dogadjaja čine ova pisama i eseje uzbudljivim poput kvalitetne avanturističke proze. On sebe ne naziva putopiscem, već boravišnim piscem, onim koji je sposoban da dublje i jasnije pronikne u suštinu jednog podneblja. Pri tome, veoma lični sudovi o nekom podneblju dodatno čine da njegovi argumenti uvek deluju ubedljivo.
Celovitost ove knjige uprkos unutarnjoj žanrovskoj raznolikosti ostvaruje se na istim književnim principima koji pisca rukovode i u njegovim najpoznatijim delima. Atmosfera i duh grada Aleksandrije kakve ih pamtimo iz Kvarteta, potiču iz jedne vrste programskog koncepta koji je dominirao čitavim životom, ali i delom Lorensa Darela. Kao ključni esej otkrivamo tekst Predeo i karakter u kome pisac veruje u postojanje gotovo magijske veze izmedju antropoliških karakteristika jednog naroda i geografskog prostora na kome žive, odnosno tesnu vezu izmedju karaktera, temperamenta i fizionomija ljudi i onoga što Darel naziva duhom jednog mesta. Intuitivno-pesnička više no naučna, ova teza je istovremeno deo njegove poetike i lične životne filozofije. Pisma u ovoj knjizi je u celosti potkrepljuju otkrivajući nam strast sa kojom je pisac menjao boravišta, sa njima se saživljavao izgradjujući čitavog života sopstvenu viziju o medjuzavisnosti predela i ljudi i utkivajući je potom u delo čije najbolje stranice ne blede ni pred savremenim iščitavanjima.
Jasmina Vrbavac
