Džanki

Jednog dana Herman mi je napomenuo da mogu da uradim kilogram prvoklasne trave iz Nju Orleansa za 70 dolara. Na papiru, dilovanje trave izgleda dobro, kao uzgajanje životinje zbog krzna ili uzgajanje žaba. Paketić se prodavao za 75 centi, i mogao sam da uvaljam kilo na sitno za otprilike 1800 dolara – a to je dobra zarada. Ubedio me i ja sam kupio travu.

Onda smo Herman i ja zajedno dilovali. U Vilidžu je pronašao neku lezbejku koja se zvala Marijana i umišljala je da je pesnikinja. Štekali smo travu u Marijaninom stanu i davali smo joj 50% od prodaje i koliko god je mogla da popuši jer je znala mnogo ljudi koji su duvali. Kod nje se doselila još jedna lezbejka i kad god bih došao u Marijanin stan, ta krupna crvenokosa Lizi gledala me zločasto svojim hladnim ribljim očima.

Jednog dana Lizi mi je otvorila vrata i ostala ukopana na pragu: lice joj je bilo mrtvački bledo i podbulo od barbiturata. Oči su joj bile poluzatvorene. Gurnula mi je paket trave u ruke i rekla: „Uzmi ovo i šibaj. Obojica ste smradovi.“. Još uvek je bila pospana. Rekla je to kao da smo ih uništavali.

Rekao sam joj: „Zahvali se Marijani na svemu.“

Zalupila je vratima. Tresak ju je očigledno prenuo. Ponovo je otvorila vrata i počela da vrišti i histeriše. Nije mogla da se zaustavi. Čuli smo je i na ulici.

Herman je pronašao neke druge ljude koji su hteli da kupe travu. Ali i oni su samo pravili probleme. Kad počinješ, dilovanje trave je užasna gnjavaža. Za početak, trava je glomazna. Treba ti pun kofer da bi zaradio lovu. Ako ti se panduri pojave na vratima, u frci si jer moraš da uštekaš stog sena.

Duvači nisu kao džankiji. Džanki ti da lovu, uzme robu i zbriše. Ali duvači nisu takvi. Oni od dilera očekuju da ih zabavlja, sedi s njima i kenja po pola sata da bi im prodao trave za dva dolara. Ako odmah pređeš na stvar, kažu da si ih ubedačio. U stvari, diler ne bi trebalo da kaže da je diler. Ne, on prodaje travu samo ortacima i dobrim ribama. Svi znaju da diluje, ali to ne sme otvoreno da kaže. Samo Bog zna zašto je tako. Ja stvarno ne mogu da prokljuvim duvače.

U dilovanju trave postoje poslovne tajne, a duvači ih čuvaju kao blago. Na primer, trava mora da se prosuši, inače je zelena i onda grebe grlo. Ali ako pitaš duvača kako se suši trava, pogledaće te kao da si budala i daviće te glupostima. Možda redovno pušenje trave ipak utiče na mozak, ili su možda duvači jednostavno prirodno glupavi.

Trava koju sam imao bila je zelena, pa sam je stavio u lonac sa duplim dnom i ubacio u rernu dok nije postala zelenkasto-smeđa. To je tajna sušenja trave, ili makar jedan od načina da se to uradi.

Duvači su društveni, osetljivi i paranoični. Ako se pročuje da tvoja trava „spušta“ ili „loše tripuje“, teško da ćeš im nešto uvaliti. Ubrzo sam prokljuvio da ne mogu da podnesem ove tipove i bio sam srećan što sam pronašao tipa koji me ratosiljao muka. Čvrsto sam odlučio da nikada više ne dilujem travu.

Trava je 1937. proglašena nezakonitom i tvrdili su da stvara naviku, da šteti mozgu i telu i da podstiče na izvršavanje krivičnih dela. Ali ovo su činjenice: trava nikako ne može da stvori naviku. Možeš godinama da duvaš i nikada ti neće biti frka ako je ne budeš imao. U zatvoru sam sreo ljude koji su godinama duvali i nikada nijedan nije krizirao. I ja sam 15 godina s vremena na vreme pušio travu i nikada nisam krizirao. Pre ćeš postati zavisan od duvana nego od trave. Trava ne šteti zdravlju. Mnogi duvači tvrde da poboljšava apetit i okrepljuje organizam. Ne znam nijedno sredstvo koje tako poboljšava apetit. Mogu da popušim džoint i uživam u čaši kalifornijskog šerija i dobro spremljenoj klopi.
Jednom sam se uz pomoć trave skinuo sa doupa. Sledećeg dana sam pojeo obilan ručak. Inače, kad se skidam s doupa ne mogu da jedem po nedelju dana.

Trava ne podstiče na izvršavanje krivičnih dela. Nikada nisam video da se neko razbesni od trave. Duvači su druželjubivi. Previše druželjubivi za moj ukus. Ne razumem zašto ljudi koji tvrde da trava navodi na vršenje krivičnih dela ne traže da se alkohol okvalifikuje kao droga. Svakog dana pijani ljudi počine zločine koje ne bi nikada da su bili trezni.

Mnogo se govori o travi kao afrodizijaku. Ali naučnici ne žele da priznaju da afrodizijaci postoje, i zato mnogi farmaceuti tvrde da „nema dokaza koji podržavaju popularno verovanje da marihuana poseduje afrodizijačka svojstva“. Ja definitivno mogu da kažem da je trava afrodizijak i da se u seksu može mnogo bolje uživati pod uticajem trave nego bez nje. Svako ko je pušio dobru travu složiće se sa mnom.

Priča se da su neki ljudi poludeli od trave. Istina je da postoji neka vrsta ludila koju može izazvati preterano konzumiranje. Ali trava koja može da se nabavi u Americi očigledno nije dovoljno jaka da sprži mozak, pa je takva psihoza izazvana travom u Americi retkost. Kažu da je uobičajena na Bliskom istoku. Psihoza izazvana travom manje-više liči na delirijum tremens i brzo nestaje posle prestanka konzumiranja marihuane. Šansa da će neko ko puši nekoliko džointa dnevno poludeti jednaka je verovatnoći da će osoba koja pije nekoliko koktela pre večere završiti u delirijum tremensu.

I još jedna stvar u vezi sa travom. Čovek pod uticajem trave potpuno je nesposoban za upravljanje automobilom. Trava poremeti osećaj za vreme i prostor. Jednom sam u Nju Orleansu morao da parkiram auto i sačekam da me trava pusti. Nisam mogao da procenim udaljenost drugih automobila, niti kad moram da zakočim ili skrenem.
*

Počeo sam da se rokam svakodnevno. Herman se doselio u moj stan u ulici Henri, jer nije mogao da nađe nikoga ko će se učipiti za kiriju kad su otišli Džek i Meri. Džeka su uhvatili dok je obijao sef i čekao je suđenje u zatvoru u Bronksu. Meri je otišla na Floridu sa nekim sponzorom. Hermanu nije padalo na pamet da sam plaća kiriju. Celog života je živeo u stanovima drugih ljudi.

Roj je nestao na neko vreme. U Bruklinu je iskopao nekog doktora koji je prepisivao recepte kô lud. Znao je da prepiše po tri recepta dnevno i to za čak 30 tableta po receptu. Ponekad bi se kolebao, ali čim bi video novac, izdao bi novi recept.

Postoji nekoliko vrsta doktora koji hoće da prepišu recept. Neki ga prepišu jer su ubeđeni da si džanki, neki zato što su ubeđeni da nisi. Većina džankija valja priču koju su s godinama usavršili. Kukaju kako imaju kamen u žuči ili bubregu. Ali to je provaljena fora, i ima doktora koji te izbace čim je čuju. Ja sam mnogo bolje prolazio sa facijalnom neuralgijom: pronašao sam simptome u knjigama i naučio ih napamet. Roj je imao ožiljak na stomaku i to je njegovu priču o kamenu u žuči činilo ubedljivom.

Neki matori doktor je živeo u staroj viktorijanskoj kući u Vest Seventisu. S njim je trebalo samo fino. Ako si uspeo da preživiš čekaonicu i uđeš u ordinaciju, bio si na konju, mada je prepisivao samo tri recepta. Jedan drugi bio je stalno pijan i samo je trebalo da ga uhvatiš u pravom trenutku. Često bi pogrešno napisao recept, pa bi morao da se vratiš da ga ispravi. A onda je umišljao da si pokušao da ga prevariš i pocepao ga. A bio je jedan senilan kome si morao da pomogneš da napiše recept. U jednom trenutku bi spustio olovku, i počeo da se priseća nekadašnjih otmenih pacijenata. Posebno je voleo da priča o čoveku koji se zvao Džerald Gor i koji mu je jednom rekao: „Doktore, ja sam ležao na klinici "Mejo" i mogu da vam kažem da vi znate više od svih tih doktora zajedno.“ Nije bilo šanse da ga prekineš, morao si da čekaš i slušaš. Često je doktorova žena znala da uleti u ordinaciju i pocepa recept ili ga je poništavala kad bi iz apoteke zvali za proveru.

Uopšteno govoreći, sa starim doktorima je bilo lakše za recepte nego sa mlađima. Jedno vreme doktori emigranti bili su dobar izvor, ali su ih džankiji upropastili. Oni bi se često razbesneli kad bi čuli za narkotike i pretili bi da će zvati pandure.

Doktori svom zanimanju pridaju toliko značaja da je iskrena priča najgora. Mada ne veruju u tvoju priču, oni u svakom slučaju žele da je čuju. To je kao neki orijentalni ritual za čuvanje obraza. On glumi plemenitog doktora koji ne želi da napiše neetički recept za hiljadu dolara, a ti se trudiš da izgledaš kao pravi bolesnik. Ako mu kažeš: „Slušajte, doktore, treba mi recept za morfijum i spreman sam da platim duplo za njega“, doktor će poludeti i isteraćete te iz ordinacije. Sa doktorima moraš da budeš taktičan, inače ništa od recepta.

Kad je droga u pitanju, Roj je bio alav kao svinja, pa smo Herman i ja morali da se sređujemo više nego što nam je trebalo ne bi li održali korak s njim i dobili svoj deo. Ja sam počeo da se rokam u venu kako bih uštedeo doup, a i zbog toga što mi se više dopadalo to što me brže hvata. Imali smo mnogo problema sa receptima za morfijum. Većina apoteka daje morf na recept jednom ili dvaput, ali mnoge neće nijednom. Pronašli smo apoteku u kojoj su uvek hteli da nam daju morf, i odneli smo im sve recepte, iako je Roj rekao da bi trebalo da ih rasturimo u više apoteka ne bismo li otežali posao inspektorima. Bilo je naporno šetati od apoteke do apoteke, pa smo sve recepte uvalili na jednom mestu. Naučio sam kako da uštekam doup tako da Roj i Herman ne mogu da ga nađu i uzmu moj deo.

Kad ukradeš doup koji je drugi džanki sakrio, to se zove „orobljavanje šteka“. Teško je odbraniti se od takve krađe, jer džankiji znaju gde bi štek otprilike mogao da bude. Neki drže doup kod sebe, ali tako rizikuju da ih panduri u slučaju pretresa optuže za posedovanje.

Kako sam počeo da se rokam svaki dan, a često i nekoliko puta dnevno, prestao sam da pijem i izlazim uveče. Kad se središ, ne piješ. Izgleda da telo u čijim se ćelijama nalazi određena količina droge ne može da apsorbuje alkohol. On ostane u želucu i polako izazove mučninu, neprijatnost i vrtoglavicu, pa onda droga ne može da te radi. Uzimanje droge bilo bi pouzdano sredstvo za odvikavanje od alkohola. Takođe, prestao sam da se kupam. Kad se rokaš, bude ti nekako neprijatno kad na koži osetiš vodu, i zbog toga se džankiji nerado kupaju.

Napisano je puno gluposti o promenama kroz koje ljudi prolaze kad postanu zavisni. Džanki se pogleda u ogledalo i odjednom više ne može da se prepozna. Promene koje se stvarno dešavaju teško je opisati, ali se u svakom slučaju ne vide u ogledalu. Džanki teško primećuje put sopstvene zavisnosti. I uglavnom uopšte ne primeti da se navukao. Priča se da ne možeš da se navučeš ako si disciplinovan i poštuješ pravila: na primer, da se rokaš svaki drugi dan. Ali džankiji ne poštuju ta pravila i svaki novi fiks smatra se izuzetkom. Razgovarao sam sa mnogim džankijima i svi su mi rekli da su bili prilično iznenađeni kad su shvatili da su se navukli. Mnogi od njih su svoje simptome pripisivali nečemu drugom.

Što si više zavisan, ostale stvari počnu da gube u važnosti. Život se svede na rokanje i nestrpljivo iščekivanje sledećeg. Štek, igle, recepti i špricevi. Džankiju se često čini da vodi normalan život i da je droga samo usputna stvar. A ne shvata da su mu to poslednji trzaji dok se nije potpuno navukao. Tek kad mu presuši štek, shvata koliko mu droga znači.

„Gospodine Li, zašto su vam potrebni narkotici?“ to je najčešće pitanje koje postavljaju glupavi psihijatri. Odgovor glasi: „Potrebni su mi da bih ujutru mogao da ustanem iz kreveta, obrijem se i doručkujem. Potrebni su mi da bih ostao živ.“

Naravno, niko nije rekao da džanki umre kad se skine. Ali odvikavanje bukvalno znači izumiranje ćelija koje su inficirane doupom, a njih zamenjuju zdrave ćelije kojima droga nije neophodna.

Roj i njegova žena uselili su se u moju zgradu. Svakog dana posle doručka dolazili bi kod mene da isplaniramo dan. Neko je uvek morao da ide kod doktora da žicka recepte. Roj je uvek pokušavao da to uvali nekom drugom: „Ja danas ne mogu, na mene se već žalio. Ali reći ću ti šta tačno treba da kažeš.“ Ili bi pokušao da nagovori mene ili Hermana da odemo kod nekog novog doktora. „Ne možeš da omaneš. Samo mu ne dozvoli da ti kaže ne. Sigurno će ti prepisati. Ja ne mogu da idem.“

Jedan od tih sigurnih doktora hteo je da pozove pandure i da me prijavi. Kad sam to ispričao Roju, on mi je rekao: „Taj tip je poludeo. Pre nekoliko dana neko mu je ukrao torbu.“ Posle te epizode, držao sam se podalje od nepoznatih doktora. Ali naš tip iz Bruklina je počeo da vrda.