Elizabet Kostelo

27.09.04 Politika

Rat između filozofije i književnosti traje, recimo, od pamtiveka. Još je Platon iz svoje idealne države proterivao pesništvo jer budi čuvstva i kvari omladinu. Zastupajući poziciju čuvstava, Dž. M. Kuci u romanu “Elizabet Kostelo” poriče filozofiju, čija jednostrana racionalnost nije dovoljna čoveku. Ili bar ne čoveku našeg vremena. Šta ovaj nobelovac iz Južnoafričke Republike kani da ponudi u zamenu?
Objavljen 1990. godine, roman je odziv na tada aktuelnu filozofsku i poetičku misao. Središnji lik, književnica Elizabet Kostelo, putuje po svetu i drži predavanja, od kojih pisac oblikuje osobeni esejomorfni žanr. Formalna samosvojnost ogleda se i u dijaloškoj otvorenosti teksta. Esej je poziv na razgovor, mogućnost polemike s tekstom, čitanja kao stvaralačkog i misaonog procesa. Dijalog kao takav jeste forma mišljenja i vodi antičkim filozofima, starim misliocima koji su prethodili logocentričnosti i evropocentričnosti hrišćanske civilizacije Zapada. I to bi bila srž knjige.

Prodor drugosti

Naglašeni esejistički diskurs donekle otežava prohodnost kroz tekst čak i takvom čitaocu koji, poput Vaše kritičarke, voli složena štiva. “Elizabet Kostelo” pravi je užitak za kritičara filozofskog obrazovanja, koji od književnosti traži apodiktičke principe te nastoji da ih tekstom, silogističkom neumoljivošću, i dokaže. Može biti užitak je i za čitaoce, kojima neće biti teško da uvide kako Arijana Božović sve bolje i bolje prevodi.
Kuci se uključuje u drevni sukob, odbacuje filozofiju, a paradoksalno, stvara filozofični roman. Estetika uspostavlja most dajući legitimitet vidovima saznanja koji se ne zasnivaju na obavezama racionalnosti. “Elizabet Kostelo” bi, prema tome, bio estetički roman koji zagovara čulnost kao odnos prema stvarnosti. Kao potpuni trenutak bivstva u kome jedan entitet, telo-duša, uranja u iskonske principe postojanja. Ako umetnost našeg vremena vidi svet kakav jeste i opeva smrt, antički stvaraoci su apologijom lepog slavili svet kakav bi mogao da bude. Davali mu novi kvalitet.
Odbacivanje logocentričnosti otvara prostor za prodor drugosti svake vrste pa Kuci, koji se mimikrijski skriva iza lika žene, ne odriče se vrednosti postavljenih na drugačijim osnovama. Podrivajući carstvo razuma, pisac ima ozbiljnih razloga da ih prihavti. Posledice poljuljanih temelja jesu klizavost identiteta i izmicanje stavova, što ukida etičnost i dozvoljava, doslovno, sve. Paradigma XX veka, epohe razaranja, i u ovom romanu jeste holokaust. Kuci relativistički groteskno pokazuje kako se, u opštoj rasplinutosti, i napadi na apsolutno zlo mogu dočekati kontraargumentima.

Satirična vizija

Čovek se, tako, sa smrću suočava neposredno. I sam. Poslednje poglavnje, u potpunosti narativno, satirički je prikaz zagrobnog života koji je, kao i svaka logocentričnost, zamišljen poput logora i kafkijanski apsurdnog procesa procenjivanja ko može u raj. Onaj ko ima uverenja. A pisac, čiji posao nije nepomerivost verovanja, već put srca punog trenutka bivstva i put mnoštva ravnopravnih istina? Elizabet će izgleda zanavek ostati na kapijama raja - pateći, ali se čak ni ne pitajući zašto uopšte želi da prođe kroz njih.
Doprinos pomenutom nadmetanju dao je i Aleksandar Ristović. Pesnik i filozof jedan bez drugoga ne mogu, ali je razlika između njih nesvodiva. Ona ima težinu razlučivanja hibrisa od poštovanja volje koja nas nadilazi. Filozof je večan. Pesnik je smrtan. Pesnik je biće po meri čoveka. Filozof, miljenik boga, simboliše neljudsku, demonsku večnost. Nemuštost je oznaka besmrtnosti, mogućnost izražavanja podarena je biću ograničenog trajanja. Čežnja za beskrajem ima prizvuk kobnog posezanja za zabranjenim, prizivanje smrtnosti siguran je način da se ona prevaziđe. I Kuci bi se sa njim složio. Možda nevoljno, ali ipak složio.

Dušica Potić

13.07.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Prevodilac ovih romana Arijana Božović rekla je da je “Iščekujući varvare”, treći Kucijev roman, objavljen 1980. godine, doneo ovom piscu iz Južne Afrike svetsku slavu, a prethodno izdanje ovog romana u prevodu na srpski jezik objavio je BIGZ pre 15 godina.
Mnogi ovaj roman, u kojem mesto i vreme radnje nisu određeni, ocenjuju kao politički, mada u njemu ima i elemanata ljubavnog romana, kao i romana-alegorije. Karlos Fuentes je ovaj roman nazvao najvećim političkim romanom našeg doba.
’Elizabet Kostelo’ je roman koji se sastoji iz osam priča, a prati život australijske književnice svetskog glasa Elizabet Kostelo, koja predstavlja neku vrstu Kucijevog ’alter ega’”, kaže Božovićeva.
Elizabet Kostelo je svetski priznati pisac, nešto starija od Kucija, a život provodi u primanju nagrada, držanju predavanja i govora, za razliku od njenog tvorca koji je poznat po tome što ne voli publicitet i ne pristaje da daje intervjue.
U izdanje ovog romana uključena je i Kucijeva pripovetka “Životi životinja”, koju je “Paideia” ranije objavila kao zasebno izdanje.
“U toj priči je glavna junakinja takođe Elizabet Kostelo, ali tu je prikazana samo jedna epizoda iz njenog života, u formi njenog predavanja. Ova priča je verovatno poslužila Kuciju kao osnova za roman”, kaže Božovićeva.
Prema njenim rečima, “Elizabet Kostelo” je, pre svega, roman o piscu i pisanju, napisan u formi, kako je rekla, filozofskih argumenata.
DŽon M. Kuci rođen je u Kejptaunu 1940. godine, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike radio je u SAD, a danas je profesor opšte književnosti na Univerzitetu u Kejptaunu.
Od 1974. godine objavio je osam romana i više knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (1983. i 1999. godine) i Nagrade grada Jerusalima (1987), Nobelove nagrade za književnost (2003) i brojnih drugih književnih priznanja.
“Paideia” je ranije objavila četiri dela DŽona M. Kucija - romane “Sramota”, “Dečaštvo” i “Fo”, i pripovetku “Životi životinja”. (Beta)