Sramota

01.05.06

Čitalac prevoda mora dobiti priliku da sam otkrije skrivene veze i uživa u svojim otkrićima

Izdavačka kuća „Paideja” iz Beograda posvetila se nekolicini slavnih pisaca, istrajavajući u objavljivanju njihovih sabranih odnosno izabranih dela. Nina Berberova, Gajto Gazdanov i dobitnik Nobelove nagrade DŽ. M. Kuci samo su neki od autora koji polako osvajaju čitaoce sa posebnim umećem da oslušnu muziku i misaonost svake reči.

Za to, pored pisca, svakako su uvek zaslužni prevodioci jer da nema njih sva lepota drugih jezika ostala bi velika tajna. Arijana Božović naš je poznati i cenjeni prevodilac sa engleskog. Zahvaljujući njoj, imamo prilike da čitamo, takođe u izdanju „Paideje”, sjajnog Iana Mekjuena. Ali, pre svega, Arijana Božović je zaslužna za izvanredne prevode Kucijevih romana od kojih je njegov najnoviji, „Spor čovek” (napisan po dobijanju Nobelove nagrade), u izdanju „Paideje” već objavljen i, prema mišlju mnogih, jedna od najboljih prevedenih knjiga na srpski jezik u 2005.

Kako je došlo do toga da prevodite Kucijeve romane, i kako ste uspostavili kontakt sa ovim piscem koji, poznato je, ne daje intervjue?

– Dugo sam živela u Kucijevom delu Afrike, ime mi je bilo poznato, ali činilo mi se da Nadin Gordimer ipak nema premca. Onda sam, pre desetak godina, u jednoj knjižari u Johanesburgu, videla naslov „Majstor iz Petrograda”. Reći da je to fiktivna hronika jedne godine u životu Fjodora Dostojevskog nije dovoljno. Čitala sam celu noć, a ni samoj sebi nisam umela da objasnim zašto. Tako je moj prvi prevod Kucija bio pokušaj razumevanja.

Pronašla sam adresu profesora DŽona Kucija na sajtu Univerziteta u Kejptaunu, pisala mu, i odmah dobila odgovor. Kad pisac ne daje intervjue, on možda ne izbegava novinare nego publicitet. I biće da je to hrabrost, dok bi izbegavanje prevodilaca ipak bilo ludost.

Koliko su Kucijeve knjige autobiografske?

– U izvesnom smislu, svako pisanje je autobiografija, čak i književni prevod. Ima u Kucijevim romanima autobiografskih primesa, mada je to ponekad i deo književne igre, kao na primer u „Sramoti”, gde formalna sličnost između glavnog junaka i njegovog autora navodi na pogrešan trag.

Dve autobiografske novele, „Dečaštvo” i „Mladost”, koliko god one bile brutalno iskrene i duboko emotivne, istovremeno su i ogledi u žanru književne ispovesti. Čak su i njihovi naslovi, nimalo slučajno, pozajmljeni od Tolstoja. Dobro je znati, mada za čitanje nije neophodno, da jedan od Kucijevih najvažnijih kritičkih eseja nosi naslov „Ispovest i dvoumljenja: Ruso, Tolstoj, Dostojevski”. Ako autobiografiju posmatramo kao ličnu istoriju čitanja, važna mesta u Kucijevom rodoslovu zauzimaju Beket, Kafka i Dostojevski.

Rekla bih, ipak, da najviše ličnog ima u zagonetnoj priči o pričanju priča „On i njegov čovek”, koju je Kuci pročitao u Stokholmu 2003. umesto tradicionalne nobelovske besede.

Mnogi čitaoci njegovo delo ocenjuju (rekla bih, olako) kao lako za čitanje, ali ono je dublje po porukama od mnogih drugih. Kako ste se kao prevodilac „borili” sa originalom?

– To jeste Kucijev metod, njegova magija, ali i izraz poštovanja prema čitaocu. Pripovedanje je jasno, ne odriče se klasične priče. Međutim, osim vijugave niti, ništa u tim pričama nije klasično. Sve vreme imate osećaj da vam tlo izmiče pod nogama. Ili, da upotrebim jednu sliku iz romana „Iščekujući varvare” – nešto vas sve vreme gleda pravo u lice, a vi ga ipak ne vidite. Nije baš lako uočiti diskretne aluzije, metafore koje imaju i figurativno i doslovno značenje, reči koje sa sobom nose prtljag istorije.

Prevodilac, hteo-ne hteo, mora da pruža otpor, u ime svog jezika. Mislim da je romantičnu predstavu o prevodiocu koji slepo obožava „svoga” pisca jednostavno pregazilo vreme. Na granici između dva jezika, na toj ničijoj zemlji, ima i muke i besa i kompromisa i čistog uživanja u tekstu.

Jezik Kucijevih romana je veoma sveden i veoma aluzivan. Trudim se da ne objašnjavam, već da uočim aluzije, i da na srpskom, onoliko koliko me mašta posluži, ostavim otvoren put za različita tumačenja. Čitalac prevoda mora dobiti priliku da sam otkrije skrivene veze i uživa u svojim otkrićima. Ima to i svoju tragikomičnu stranu: prevodioca obično hvale zbog bogatstva rečnika, a u književnom tekstu često je najteže prevesti rečenice bez ukrasa.

U Kucijevim knjigama postoji mnogo istorije, ali bez jasno definisane istorijske pozadine. Šta se, od istorije, ipak najviše prepoznaje u njegovim romanima?

– Kuci je pisac koji više drži do književne istine – ljudske, umetničke, subjektivne – nego do one istorijske. Heroizam njegovih junaka ogleda se u jednoj teškoj ali zahvalnoj disciplini: negovanju anonimnosti i bekstvu od istorijskog vremena. S druge strane, između redova je uvek prisutna Kucijeva lična istorija: južnoafričko poreklo; svest o saučesništvu, makar i posrednom, u zlu koje su činili njegovi sunarodnici; iskustvo kolonijalnog provincijalca, čoveka sa margine, autsajdera.

Kucijeva proza je sva i u mitovima. Postoji li neki omiljeni, koji ste uspeli da otkrijete?

– Možda mit o čoveku na pustom ostrvu, kao odgovor na slavne reči engleskog metafizičara DŽona Dona „nijedan čovek nije ostrvo”; ili ironičan komentar na još slavniji Defoov mit o Robinsonu.

U svakom romanu Kuci, kažete, pomalo pomera žanr i igra se sa novim. Na kojim novima, i kako to prepoznajete kao prevodilac?

– Svaki Kucijev roman je – uzgred ili pre svega, zavisno od čitaočevog raspoloženja – izazov određenoj književnoj konvenciji. Nekad su to okviri žanra, nekad svetinja autorstva, nekad samo ritam pripovedanja. Primer ovog poslednjeg je roman iz 1983, „Život i vremena Majkla K”, gde lagano nizanje prostih iskaza proizvodi hipnotičan efekat. Najnoviji, „Spor čovek”, mogao bi se opisati kao filozofska komedija na račun romana i njegovog autora. Ali forma je ipak samo sredstvo. Kucijevi romani iznenađuju idejama koje dišu, kreću se, pate, imaju tela. Nad „Sporim čovekom”, recimo, lebde duhovi Beketa, Servantesa i Sokrata iz „Fedra”, ali ljubavna priča je sasvim telesna, moglo bi se reći inkarnirana.

Kao prevodilac, uglavnom znam kad nešto ne znam. Tada tražim savet od pisca i uvek dobijam više nego što sam se nadala.

Anđelka Cvijić

01.01.00

Danas
07.07.2000.
"Sramota" (roman nagradjen Bukerovom nagradom) autora Dz. M. Kucija, pojacala je ovih dana katalog Paideie. "Rec je o romanu prvog pisca engleskog govornog podrucja danas, koji je lauerat svih svetskih nagrada osim Nobelove", istakla je, predstavljajuci ovo delo novinarima, prevodilac Arijana Bozovic i dodala: "Ovo je i realistican roman, ali i roman suptilne parabole, koji daje briljantan portret zemlje u rasulu, a napisan Kucijevom sigurnom, iskusnom spisateljskom rukom". Dz. M. Kuci je, do sada, objavio nekoliko esejistickih dela, osam romana i jednu memoarsku novelu, po rodjenju i po mestu boravka pripada Juznoj Africi, gde predaje knjizevnost na Univerzitetu u Kejptaunu. Dodelom Bukerove nagrade romanu "Sramota?, postao je prvi dvostruki dobitnik u istoriji ovog priznanja. "Sramota" je ocenjena od kritike kao izuzetna i u politickom i u moralnom, ali i u filozofskom smislu.
To je delo o upotrebi i zloupotrebi moci, a moc je ispit na kome je covecanstvo, do sada, uvek i uporno padalo.
S. D.