Zašto je noću nebo mračno? Mislite li da bi na to pitanje moglo biti lako i jednostavno odgovoriti, onda grešite. To pitanje je u prvim decenija 19. veka postavio nemački fizičar Hajnrih Vilhelm Olbers, jer ga je mučilo zašto nebo nije blistavo tokom noći ako je već broj zvezda i sazvežđa beskonačan, budući da je svemir beskonačan, i ako taj svemir već odvajkada postoji, što znači da je količina svetlosne energije koju sva sjajna kosmička tela izračuju blago rečeno ogromna, pa bi naše nebo moralo da sija istom snagom kao i Sunce. Još pre Olbersa, to pi
tanje su naslućivali Johanes Kepler i Žan Seše, ali Olbers ga je prvi jasno formulisao, pa je paradoks prozvan po njemu. U to vreme, koje je i vreme Edgara Alana Poa (iako je paradoks publikovan posle piščeve smrti), kosmologija je, još u povojima, smatrala da je svemir statičan i beskrajan, i postavljeno pitanje je imalu svu i neoborivu snagu paradoksa. Ako je nebo, uprkos statičnom i beskrajnom svemiru, tamno – onda slede mnoge, nimalo beznačajne implikacije u našim pogledima na univerzum.Premda Po nije znao za tako izrečen Olbersov paradoks, ipak je ponudio rešenje za njega, pri čemu nije napuštao tle Njutnovog učenja. Mogli bismo reći da je Poovo viđenje univerzuma možda i najbolja koncepcija prirode kosmosa, koja se može izvući iz Njutnove fizike.
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Američka književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija
Izdavač: Službeni glasnik; 2008; Broširani povez; latinica; 18 cm; 184 str.; 978-86-7549-770-7;
