Fikcija i moć - O subverzivnoj imaginaciji Ive Andrića

10.12.11

Andrić je imao kritičan i, dobrim delom, ironičan odnos prema mogućnostima neograničenog raspolaganja vlašću i silom

Izdavačka kuća „Arhipelag”, u biblioteci „Znakovi”, objavila je knjigu Tihomira Brajovića (1962), književnog kritičara, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, pod naslovom „Fikcija i moć” (Ogledi o subverzivnoj imaginaciji Ive Andrića”). U knjizi je pet eseja u kojima Brajović na nov način tumači dela Ive Andrića. Autor se, pre svega, bavi analizom „Priče o vezirovom slonu”, „Proklete avlije” i „Omer-paše Latasa”. Ova knjiga je svojevrsni nastavak Brajovićeve studije „Zaborav i ponavljanje” (Ambivalentno lice moderniteta u romanu „Na Drini ćuprija”), koja je objavljena 2009. godine.

Knjiga „Fikcija i moć”, ocenili su kritičari, donosi novo tumačenje Andrića. Šta je u vašem viđenju Andrića novo?
Nisam siguran da je sasvim umesno da autor sâm govori o tome šta novo donosi njegova knjiga. Ako nešto, ipak, treba kazati, rekao bih da sam se, uz uvažavanje dosadašnjih tumačenja, trudio da u ovim ogledima Andrićeva zrela ostvarenja čitam kao dela koja nam uz sugestivnu sliku istorije i tzv. vanvremenska značenja otkrivaju i dosluh s bitnim problemima života modernog čoveka, kao i s uticajnim shvatanjima savremene književnosti i društva, koja određuju ono što katkad nazivamo „duhom vremena”.

U podnaslovu knjige stoji da je reč o „subverzivnoj imaginaciji”. Da li u Andrićevom delu ima i političke subverzije?
Uveren sam da ima, a pokušao sam to i da pokažem u konkretnom tumačenju Andrićeve umetničke proze, nastale posle Drugog svetskog rata, koja je, u mnogo većoj meri nego pre, usredsređena na fenomene totalne političke moći i odnos između autoritarnih vlastodržaca. Živeći i pišući u izrazito ideologizovanim okolnostima i naglašeno politizovanom društvu, Andrić je, nema sumnje, mogao izbliza da upozna nešto od famoznog mehanizma moderne političke moći i to se, mislim, dosta jasno razaznaje u majstorski oblikovanoj slici političke strahovlade u delima kao što su „Priča o vezirovom slonu”, „Prokleta avlija” ili „Omer-paša Latas”. Naravno, valja imati na umu i to da Andrić nije bio disident, nego društveno priznat pisac koji je, ono što danas možda možemo da raspoznamo kao kritičko razumevanje tada vladajućih okolnosti, ispoljavao na izražajno prikriven, tj. subverzivan način.

Razmatrate i odnos priče i moći. Kako je Andrić gledao na moć, politiku i silu?
Svako ko je pažljivije čitao Andrića zna da je on bio odmeren i suzdržan pisac, koji se o delikatnim pitanjima kao što su odnos moći, politike i sile izražavao sentenciozno uopšteno, recimo u „Znakovima pored puta”, ili putem istorijski „kostimiranog” pripovedanja, kao u delima kojima sam se bavio u svojoj knjizi. Uz sve uslovnosti koje iz toga proizlaze, moguće je, ipak, kazati da je pozni Andrić imao kritičan i, dobrim delom, ironičan odnos prema mogućnostima neograničenog raspolaganja vlašću i silom. Mislim da je to raspoznatljivo upravo u slici despotskih vladara iz pomenutih ostvarenja, koji su prikazani kao „porcelanske lutke” i „papirnate maske”, tj. kao, u neku ruku, nestvarni i sablasni subjekti političke moći, neautentične kreature koje se rastaču iznutra i, zapravo, postaju žrtve sile i uticaja kojima raspolažu. Dakako, Andrić ne bi bio to što jeste, pisac sumornog, ali umetnički autentičnog viđenja sveta i čoveka, kad nam ne bi pokazao i drugu stranu, u liku onih koji trpe i stradaju od tih despotskih „lutki”, ocrtavajući tako svekoliko represivni horizont političkog života modernog doba.

Iako se vraćao daleko u prošlost – Andrić je govorio o našem vremenu. Kakve nam je poruke slao?
Nezahvalno je govoriti o „porukama” kad je književnost u pitanju. Jasno je, s druge strane, da Andrićevo zanimanje za istoriju nije bilo „arhivsko”, već je počivalo na ličnom i kolektivnom iskustvu. Stoga, verujem, da u njegovom pripovedanju o neumitnom slomu despotskih vladalaca, koji u nečovečnom zatočenju drže pojedince i narode, nije sasvim neumesno prepoznati ponešto od onoga što dotiče i nas danas. Ili, recimo, o neizbežnoj propasti moćnih imperija i „zaraćenih svetova” koji ne ostavljaju prostora za neopredeljenost i nepripadnost. Naravno, treba napomenuti da je reč o alternativnim značenjima, koja se pomaljaju kao moguća i intrigantna, ispod onog neposrednog, povesno živopisnog, lepo sročenog i doživljajno omamljujućeg pripovedanja koje je neka vrsta „zaštitnog znaka” sveukupne umetnosti Ive Andrića.

Da li se u liku Omer-paše Latasa može prepoznati Josip Broz Tito, a u „Prokletoj avliji” priča o Golom otoku?
To su neke od mogućnosti koje su naznačene u mojoj knjizi i koje su u njenim dosadašnjim medijskim odjecima istaknute u prvi plan, što je razumljivo s obzirom na interesovanja šire publike. Važno je, međutim, primetiti da moguće političke aluzije, poput opisa carigradskog zatvora „kao nekog đavolskog ostrva” na kojem borave navodni rušioci vlasti „uz pomoć neprijatelja iz inostranstva”, ili pripovedanja o seraskeru, tj. maršalu koji balansira između Istoka i Zapada zarad ličnih ambicija, ne treba razumeti feljtonski doslovno i isključivo. Isto tako, važno je još jednom kazati da ovako naznačene mogućnosti ne suspenduju ili ukidaju univerzalna značenja Andrićevih pripovesti i romana. Pisac „Proklete avlije” i „Omer-paše Latasa” neće izgubiti ništa od statusa klasika srpske književnosti zbog ovih mogućnosti aktuelističkog čitanja. Naprotiv, uveren sam da upravo njihovo postojanje doprinosi tome da Ivo Andrić i danas bude živ i istinski čitan autor.

Zoran Radisavljević

06.10.12 Danas

Dve godine nakon studije Zaborav i ponavljanje u kojoj je ponudio nova i podsticajna tumačenja romana Na Drini ćuprija, Tihomir Brajović objavljuje još jednu intrigantnu knjigu posvećenu Andrićevoj prozi, sastavljenu od tri ogleda u čijem su fokusu tri beletristička teksta iz piščeve pozne faze: Priča o vezirovom slonu, Prokleta avlija i Omerpaša Latas. Reč je o delima koja su pisana, tačnije konačno (ne)uobličena i (ne)objavljena nakon Drugog svetskog rata, u novouspostavljenom, socijalističkom društvenom poretku, odnosno nakon 1945, kada je Andrić objavio tri romana dovršena za vreme rata (Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica).
Brajović otpočinje studiju sumirajućim osvrtom na piščeve obimne romane-hronike - koje po njemu odlikuje i objedinjuje tematizacija „“izlomljenih odjeka“ dinamičnoga modernog života i „velike“ evropske politike u „krivom ogledalu“ bosanske i balkanske „zabačene provincije“ - i konstatuje da je počevši od 1946. i tada objavljene pripovetke Pismo iz 1920. godine došlo do „pomeranja u kakvoći i formi narativne imaginacije Ive Andrića“. U teorijsko-metodološkom smislu, Brajović pri tumačenju poznog Andrića polazi od svesti o epohalnoj promeni u vidovima ispoljavanja i načinima delovanja društvene moći (i njenog narativnog uobličavanja), što je zasnovano pre svega na teorijskim radovima Mišela Fukoa, gde je moć, tj. sprega znanje-moć shvaćena kao „mogućnost neposredne ili posredne, ali u svakom slučaju potpune političke kontrole i nadzora nad životom i ponašanjem pojedinaca“. To bi značilo da je za razliku od „ilirskog doktora“ Kolonje iz Travničke hronike ili Alihodže Mutevelića, junaka Na Drini ćuprije, koji su „do samog skončanja... zapravo neosvešćeni u pogledu stvarnih razloga trpljenja i stradanja“, kod glavnog protagoniste Pisma iz 1920. godine, Maksa Levenfelda, poimanje društvenih procesa istorizovano i „politizovano“, odnosno da poprima jasnu istorijsko-političku kontekstualizovanost i postaje depasivizovano. Uporedo sa osvajanjem tog tipa (samo)svesti, kod junaka poznih Andrićevih dela Brajović detektuje - takođe epohalno reprezentativnu - „izglobljenost“, nepostojanost i „unutrašnju“ problematičnost subjekta. Ono što, međutim, ostaje zajedničko piščevim „velikim romanima“ i poznim ostvarenjima jeste „istorijsko narativno „ruho““, tj. autorska sklonost ka „preventivnoj“ fikciji istoričnosti, koja se ogleda u gotovo podrazumevajućem „pomeranju“ događaja o kojima se pripoveda u ranije istorijske epohe.
Ogled posvećen Priči o vezirovom slonu (Moć fikcije, fikcija moći) - koja je ovde sagledana kao svojevrsni nastavak i „alternativni epilog“ Travničke hronike, i to ne samo zbog hronološkog „nadovezivanja“ radnje, nego i po sličnoj „afirmaciji populističkog elementa“ - Brajović započinje konstatacijom da je u Andrićevoj pripovetki objavljenoj 1947. godine „duh naroda“ na izvestan način postao „duša pripovedanja“, u smislu da se (samo)uspostavio kao „viši i dublji oblik istinitosti“, kao „stvarna i nepriznavana istorija“ koja je „istinitija od svake istine“. Lik okrutnog ali samozatajnog vezira Dželaludin-paše, čija se „tehnologija vladanja“ temelji na nedostupnosti i nevidljivosti za kasabu, i s tim u vezi na „izazivanju nagađanja i podsticanju straha“, Brajović, na tragu Fukoa, vidi kao figuru fantazmatskog subjekta političke moći, subjekta koji je uvek-već i „sopstveni objekt“. S druge strane, vezirov slon je „subjekt“ fantazme: on je vidljiv za kasabu, štaviše otvoreno sveprisutan, i to u grotesknom obličju, koje objedinjuje komično i sablasno. Na kraju, pri tako postavljenom razumevanju Andrićeve pripovetke, lik Alje Kazaza postaje „“konkurentski“ i kompetitivni „subjekt“ fantazme, odnosno fantazma-subjekt“, čije se delovanje, kao potpuna nemoć koja se preobražava u jedinu istinsku moć, ispoljava kroz manipulisanje „javnim mnjenjem“. Sagledana u konkretnom društveno-istorijskom kontekstu u kom je nastala („politički zainteresovano čitanje“), Andrićeva pripovetka po Brajoviću uobličava „osvedočenu protivrečnost između teorije i prakse „narodnih demokratija“ tzv. real-socijalističkih društava“, tačnije između oficijelno projektovane socijalne egalitarnosti, s jedne, i objektivnog stvaranja „političkog protekcionizma, elitizma i narastajućeg „kulta ličnosti“ (staljinizam, titoizam i sl)“, s druge strane.
U ogledu o Prokletoj avliji (Fikcija i svemoć), polazeći od pripovedačevog izkaza da je istambulski istražni zatvor s kraja 18. veka izgledao kao „ogromna dečja čegrtaljka u džinovskoj ruci a ljudi u njoj poigravaju, grče se, sudaraju među sobom i biju o zidove kao zrna u toj čegrtaljci“, Tihomir Brajović usmerava tumačenje Andrićevog kratkog romana objavljenog 1954. u pravcu Fukoove koncepcije ludila i disciplinskog društva. Kao što je poznato, po francuskom filozofu, ludilo na početku modernog doba postaje „blizanac zločina“, pa sledstveno tome ludilo/zločin postaju neodvojivi od ustanove kaznionice/zatvora. U liku Karađoza, tačnije u njegovim strategijama isleđivanja pritvorenika koje su isključivo mentalne, Brajović uviđa Andrićevu (istorijsko)epohalnu svest o onome što je po Fukou temeljna odlika modernih kazneno-disciplinskih ustanova, a to je da „najstroži oblici kažnjavanja nisu više usmereni na telo“.
Fukoovu koncepciju „ludila kao fikcije“ Brajović prepoznaje u epizodi Ćamilovog hapšenja. Likovi mladog istoričara iz Smirne i nesuđenog osmanskog sultana Džema (Ćamilova fantazma dvojnika) - nastavlja Brajović interpretaciju u fukoovskom ključu - jesu „egzemplari moderne političke pseudosubjektivnosti“. U Prokletoj avliji bi se po mišljenju ovog tumača moglo govoriti o svojevrsnoj Andrićevoj „reviziji“ Fukoovog panoptičkog ustrojstva disciplinskog društva jer naš pisac tamničko-zatvorskom figurativnom kompleksu pridružuje metaforiku marionetskog pozorišta (scena vitae i theatrum mundi), uobličavajući tako, kako ga Brajović naziva, „karcelarno-teatralni model sveta“. U porivu za „kulturnoistorijski konkretizovanim“ čitanjem, autor knjige Fikcija i moć tvrdi da nije teško u Andrićevom kratkom romanu uočiti „reference na totalitarno komunističko društvo“, odnosno na fenomene gulaga i Golog otoka. On zaključuje da je Prokleta avlija i na formalnom i na tematskom planu roman o svemoći, jer osim što donosi pripovedanje o političkoj svemoći, kompozicija romana je takva („zatvoreni poredak koncentričnih „krugova““) da se može govoriti o „autorskoj volji za svemoć“.
Andrićev nezavršeni roman Omerpaša Latas (čije je delove pisac objavljivao u periodu od 1950. do 1973), Brajović u ogledu pod naslovom Fikcija i nemoć određuje kao „roman u večitom nastajanju“ i smatra da njegova „nedovršivost... nije tek posledica kreativnog ekscesa... već jedini mogući način njegovog postojanja“. Kao u slučaju Proklete avlije, ali sada sa suprotnim značenjem nemoći, Brajović zaključuje da je i ovde „forma“ romana bila direktno uslovljena njegovom „tematikom“: roman čiji je glavni (anti)junak sultanov izaslanik koji bi u Bosni sredinom 19. veka trebalo da sprovede sveobuhvatnu društvenu reformu, nije ni mogao biti nešto drugo nego „granično“ i „“krizno“ ostvarenje“, koje je neminovno „u stanju beskrajnog traženja oblika, na „brisanom prostoru“ forme i amorfnosti“, i koje u tom smislu postaje „sagledivo tek možda uz pomoć poststrukturalističkih kategorija“. Brajović ističe da je „kameleonska narav“ sarajevskog seraskera primer „ontološki desupstancijalizovanog“ subjekta, što svedoči o epohalnoj „neotklonjivoj krizi humanizma“. Međutim, za razliku od većine prethodnih tumača Omerpaše Latasa, Brajović „problem konvertitstva“ („renegatski kompleks“), ne vidi kao „ultimativno-definitorni momenat“ Andrićevog romana: po njemu je to složeni problem istine umetničkog dela, tj. problem mogućnosti umetničke reprezentacije u načelnom smislu (gde pre svega ima u vidu lik Omerovog „dvorskog slikara“ Vjekoslava Karasa). Na tom mestu Brajović uočava Andrićevo kretanje od „ranomodernističkog“ shvatanja o (apsolutnoj) autonomiji umetnosti iz Razgovora s Gojom (1935) ka svesti o neizbežnosti kulturne i društveno-istorijske determinisanosti umetničkog dela, izkazane u nedovršenom romanu. Naznačujući na kraju, kao i u prethodna dva ogleda, mogućnost „aktuelističkog“, parabolično-alegorijskog „dešifrovanja“ Andrićeve proze, Brajović ukazuje na višestruki „paralelizam“ koji se može uspostaviti između Latasovog lika i u vreme nastajanja romana nedodirljivog vlastodršca Josipa Broza.
U zaključnom odeljku, autor nastoji da pruži sumirajući pogled na prirodu i značenje Andrićevog (ne)konformizma i „socijalne i političke adaptibilnosti“ u posleratnoj Jugoslaviji. Brajović tvrdi da je ispod javno prikazivane potpune lojalnosti Titovom/socijalističkom režimu, Andrić vodio „skriveni život subverzivnog pisca političke vokacije i aktuelističke naracije“ što je bilo posledica - ipak ne do kraja neupitnog - shvatanja da je književnost/umetnost, a ne javni angažman, jedino važno „polje samobitnosti i doslednosti“ i istinski „poligon nekonformizma“. To je u izvesnom saglasju sa Brajovićevim uvidom o prirodi Andrićevog modernizma: isto bi se i za piščevu angažovanost i subverzivnost po ovom tumaču moglo reći da su nesumnjivi, ali da su po svojoj prirodi „suptilni“ i da se objavljuju „iznutra“. Na kraju, ovakva Brajovićeva „odbrana“ Andrića, mogla bi se čitalački „aktuelizovati“ kao diskretna sugestija savremenim (srpskim) piscima da je ideološka subverzivnost vrhunske književnosti ipak nužna, ali da ona isto tako ne mora uvek biti u potpuno transparentnom, plakativnom obličju.

Goran Lazičić

26.01.12 Vreme

Ono što je Andrić razumeo kada je istorija u pitanju, naime da nije reč o dovršenoj, prošloj stvarnosti koje je uvek identična sebi, već o strukturi od koje mi, našim tumačenjima, pravimo to što jeste, Brajović je uradio sa samim Andrićem, spasavajući ga fosilizovanja na panteonu jednoga jezika

Godina posvećena Ivi Andriću (2011) bila je prožeta čudnim belim šumom, bukom niskog intenziteta u kojoj je sve vrvelo od Andrića, a da Andrića nigde bilo nije. S jedne strane sasvim očekivano: čemu god se prilepi predznak nacionalne važnosti, šta god postane toliko veliko da se u njemu prepozna nacionalni interes (pola veka od Nobelove nagrade), po logici stvari, po logici nacionalnog, dakle po logici upisane ispraznosti, to "veliko" završava kao ispuhani balon, kao iskorišćeni prezervativ, kao smežurana gomilica neupotrebljivog materijala ispunjena sluzi, otprilike onako kako je završio veliki nacionalni preporod Srbalja s kraja prošlog veka. S druge strane sve to je potpuno neshvatljivo. Svaka bi samosvesna, refleksivna kultura, oličena u piscima, teoretičarima, izdavačima, "kulturnim radnicima", političarima, institucijama, oberučke i s radošću prihvatila ovakvu priliku. Svaka osim srpske. Ona je priliku oberučke propustila. (Bavljenje kosovskim fantomskim udom procenjeno je kao bitnije.) Umesto karnevala jezika, umesto gomile knjiga, skupova, naučnih radova, radijskih i televizijskih rasprava o Andriću, dobili smo nekakve kartonske makete Andrića na aerodromu (u prirodnoj veličini doduše, te se ministar kulture lično bio ukazao i slikao sa Andrićem, za uspomenu), njegova sabrana dela sa četiri do sada neobjavljene knjige (važno kada se uzme u obzir da su se bibliotečki fondovi ispraznili), po koji kilavi skup, jednu monografiju (pozdravljamo) i mnogo buke ni oko čega. Uz jedan važan izuzetak, knjigu Fikcija i moć. Ogledi o subverzivnoj imaginaciji Ive Andrića Tihomira Brajovića.
MOĆ FIKCIJE MOĆI: Da moć kod Andrića igra važnu ulogu, u svakom mogućem shvatanju toga pojma (ako je uopšte reč o pojmu), jasno je već na prvi pogled, ali kad postavimo pitanje moći stvar se ukazuje kao obeshrabrujuće neuhvatljiva. Gde god začeprkamo po Andrićevom delu pojavljuje se moć sa svim propratnim pojavama – otporima, nasiljem, nemoći, identitetima... ali Andrić nije mislilac moći, on je pisac, a pisanje je fikcija. Pisanje proizvodi fikciju, pa i fikciju moći, pokazujući u istome gestu moć fikcije. Izgleda komplikovano i blago paradoksalno, ali Brajovićeva knjiga počiva na takvim, tananim ambivalencijama, koje najavljuje već sam naslov knjige. Ono, međutim, što nam u splitanju i rasplitanju odnosa fikcije i moći, nudi Brajović u svojoj knjizi, mnogo je više od ziheraške teorijsko-književne analize "nekih motiva moći" kod Ive Andrića. U igru koju pokreće on hotimice uvlači i samog teoretičara, destabilizujući na taj način povlašćenu tačku gledanja svojstvenu (slabom) teorijskom izrazu. (U tradicionalnom određenju teorija kao posmatranje (theorein = posmatrati), izvan je onoga što gleda, te je upravo ta izvanjskost uslov mogućnosti teorije: ne približavati se predmetu proučavanja, ne mešati se sa onim što gledaš, ne intervenisati. A onda se pojavio Niče i sve je otišlo do đavola.) Još je važnije, međutim, što Brajović pokazuje konstitutivnu nestabilnost Andrićevog teksta, njegovu ničim neosenčenu otvorenost, čime ga odmiče od kanonskih tokova tumačenja i spasava slave koja ima težnju ka okamenjivanju. Drugim rečima, teoretičar je jako dobro naučio poststrukturalističku lekciju čije naravoučenije kaže da je i čisto posmatranje, čista teorija, već nekakva intervencija. Antimetabolički postupak koji Brajović primenjuje u analizi Andrićeve Priče o vezirovom slonu, on preuzima iz same priče (no priča je fikcija) i inkorporira ga u svoj teorijski diskurs (koji nije fikcija). Postupak, dakle, u kojem se dva simetrična, paralelna pripovedačka toka, koja se nalaze u odnosu sličnom igri odraza u ogledalu – primer: priča o stvarnosti može biti ubedljivija od stvarnosti o kojoj priča – u jednom trenutku ukrštaju, stvara uzbudljivu i, u svojoj svedenosti, rečitu igru smisla. Teorijskom intervencijom u predmet posmatranja, u dinamičnoj montaži u kojoj se teorijski diskurs spliće sa citatima iz Andrićevih priča (a da se ni u jednom trenutku ne izneveravaju bolji akademski običaji), Brajović našu perspektivu čini bifokalnom, ako već ne i multifokalnom, stvarajući utisak pisanja u dve ruke, pripovedanja u dva glasa.
GLASINE I ISTINA: Figure moći su Dželaludin-paša iz Priče o vezirovom slonu, Karađoz iz Proklete avlije i Omerpaša Latas iz istoimenog, nedovršenog romana. U igri je uvek isti motiv: prazno mesto moći. Dželaludin-paša, krvnik velikog formata, ispreda niti moći tako što pušta da se priče (fikcije) o njemu same šire, dok on sedi u svojoj rezidenciji, lica nalik porcelanskoj lutki kvarnih zuba, i sakuplja pisaljke. Karađoz, pak, i sam boluje od manjka stvarnosne supstancije, iako se nalazi u središtu mreže koju, poput pauka, spliće od višeslojnih priča, ali utom ne biva sasvim jasno – na šta Brajović skreće pažnju – gde prestaju kompetencije pisca, a gde nastupaju Karađozove spletke. Pripovedački glasovi se pretapaju, njihova se pouzdanost urušava, priče Ćamila i fra Petra slivaju se jedna u drugu, a razlika između velike imperijalne politike i života (i smrti) u kazamatu se razvodnjava. Šta je, najzad, u svemu tome fikcija, a šta moć, odnosno gde se i kako te dve perspektive, ta dva fenomena, sustiču? U izvesnom smislu u samome Karađozu, tom liku iz turskog pozorišta senki. Najzad i Omerpaša Latas je tek maska, snop sila koje proizvode veoma krvave učinke, ali sam pokretač je gotovo sablasan, prazan. U sva tri slučaja, dakle, na pitanje "gde je moć?" upiremo prstom u neke ljude-institucije, ali umesto strašnog, ili barem fascinantnog lica moći, nailazimo na ljude-fikcije, na ljude sačinjene od priča o njima. Oni su, istovremeno, i sablasti i ljudi od krvi od mesa, i fantazam i stvarnost, učinak mašte i stvarna osoba, oni su glasine i istina, sve ono što je, uostalom, i samo pisanje. Svojim dugim, elegantnim, usredsređenim rečenicama sličnim puzavicama, Brajović strpljivo obujmljuje temu i pazi da se ne nađe dva puta na istom mestu. On se kreće spiralno, tako da svako odmorište na toj beskrajnoj krivulji koja se penje ima nečeg od prethodne ravni: citati se ponavljaju, a isti motiv koristi više puta, ali nam dostignuta perspektiva omogućuje drugačiji pogled na isto. Krugovi koje Brajović opisuje ne šire se, nego se postavljaju jedan iznad drugog, zadržavajući svoju autonomiju: najpre moć fikcije, potom fikcija i svemoć, najzad fikcija i nemoć.
Svojim postupkom i izabranim referencama (koje uslovljavaju postupak) Brajović ne sledi već utabane puteve u tumačenju Andrića. Već u svojoj prethodnoj knjizi o Andriću (Zaborav i ponavljanje, 2009), on unekoliko oneobičava tradicionalne teorijske postupke pitanjima ko čita roman?, ko ga piše?, na kome se mestu nalaze pripovedač, čitalac i teoretičar, te problematizuje sam pojam teksta oslanjajući se, delom, na naratološki diskurs i, posredno, na poststrukturalističko razumevanje teksta. U novoj knjizi on je još eksplicitniji, te se njegovo čitanje Andrića prelama kroz iskustva dekonstrukcije (Derida), neopragmatizma (Rorti), ili fukoovske razgradnje moći. Ovaj susret dva naizgled nesamerljiva sveta (no to samo tako deluje iz ovdašnje skučene i konzervativne teorijske perspektive) rezultira silovitom i nadasve zanimljivom analizom. Jedan od učinaka već je pomenut: Andrićev tekst se pokazuje kao konstitutivno nestabilan, potpuno otvoren, što ga i čini klasičnim tekstom. Drugi učinak: ono što je Andrić razumeo kada je istorija u pitanju, naime da nije reč o dovršenoj, prošloj stvarnosti koja je uvek identična sebi, već o strukturi od koje mi, svojim tumačenjima, pravimo to što jeste, Brajović je uradio sa samim Andrićem, spasavajući ga fosilizovanja na panteonu jednoga jezika.

Ivan Milenković