Narcisov paradoks

01.01.15 Polja

Knjige kao što je Narcisov paradoks Tihomira Brajovića pokazuju kako i teorijski tekst, ne popuštajući u zahtevima koje postavlja pred čitaoca, može da bude uzbudljivo štivo. U ovoj knjizi Brajović nastavlja i proširuje svoja istraživanja konstituisanja i izražavanja identiteta u modernoj srpskoj književnosti. Ovog puta, on se fokusira na problem pesničke samosvesti i način na koji se ona iskazuje u srpskom pesništvu od Njegoša do (neo)simbolista Branka Miljkovića i Ivana V. Lalića. U završnom poglavlju, Brajović nagoveštava proširenje ovako zadatog književnoistorijskog okvira, obraćajući se pesmama Milorada Pavića, Borisava Radovića, Vojislava Despotova i Jovana Hristića. To je već pesništvo postmodernog doba, u kome ne samo što se pitanja identiteta i samosvesti takoreći samorazumljivo postavljaju, nego se i samorazumljivo pluralistički razrešavaju. Bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi Brajović konkretizovao ovaj nagoveštaj i teorijski obuhvatio postmoderni pluralizam – koji je, za razliku od modernističko-avangardističkog kao ekskluzivnog, po svom karakteru inkluzivan i dopušta istovremeno važenje različitih koncepata i koncepcija. Mogu li se postmoderne umetničke pojave tretirati modernim teorijskim sredstvima? Ili se one primereno sagledavaju samo unutar sopstvenog horizonta i misaonim formama koje pripadaju tom horizontu – na primer, nehijerarhijskim oblikom i postupkom kataloga i leksikona? Ali to su već pitanja koja iskoračuju iz okvira knjige koja je predmet ovog prikaza. Tekst Narcisovog paradoksa je strukturisan dosledno i očekivano: osnovni problem izložen je u istorijskoj perspektivi, a izlaganju je dat okvir koji čine uvodno poglavlje, koje bi moglo da funkcioniše i kao samostalna teorijska rasprava, i već pomenuto završno poglavlje, u kojem se prepliću rezimirajući pregled novijih teorija identiteta, i anticipativno tumačenje pesničkih pojava postmodernog doba, koje težište identitetskih odnosa prebacuju sa instance autora na instancu čitaoca. U prostoru između su konkretne, povremeno zaista briljantne analize pesničkih tekstova i projekata. Visoku hermeneutičku kompetenciju Brajović potvrđuje pokazujući, sa jedne strane, da je veoma dobro upućen u aktuelne književnoteorijske i filozofske diskusije, a sa druge da poseduje ono umeće kreativne interpretacije, koje u poznatim i analiziranim pesmama i stihovima pronalazi nove smisaone nijanse. Brajović započinje knjigu razmatrajući transformacije simbolike dveju mitskih figura – Orfeja, koji se tradicionalno povezuje sa pesnicima i njihovom delatnošću kao rodonačelnik pesništva, i Narcisa, čija sudbina opominje modernu subjektivnost da u traganju za samom sobom može sebe i da ugrozi. Postupak korišćenja simboličkog potencijala mitskih predstava u teorijskom izlaganju ima dugu istoriju, koja seže sve do Platonove upotrebe mita u filozofskoj argumentaciji (na primer, figure Prometeja u dijalogu Protagora). Pesnici sa svoje strane slobodno posežu za mitom, uzimaju mitske slike kao motive i obogaćuju im značenja. U modernom pesništvu, u tom pogledu uzorni su Rilkeovi Soneti Orfeju, a na planu teorije književnosti, potencijal figure Orfeja su koristili, između ostalih, Moris Blanšo i Ihab Hasan. Figuri Narcisa su se takođe obraćali i teoretičari i pesnici, pomenimo Pola Valerija ili Lindu Hačion. Za razliku od simbolički relativno stabilnog Orfeja, uz sve komadanje njegovog tela (pesme, teksta, smisla), Narcis svojom izrazitom težnjom da se stabilizuje i utemelji, predstavlja takoreći arhetip moderne, pa time i moderne pesničke subjektivnosti, koja se, jer je izgubila pravo na onostrane temelje, zasniva na sebi samoj. Zato se u izlaganju istraživanja o pesničkoj samosvesti Brajović služi upravo simbolikom figure Narcisa, kao „neuspelog ili (samo)osujećenog Orfeja“, koji se okreće „suštinski vidovima sopstvenog postojanja“, ali je osuđen da ostane na površini, „u akcidentalnoj zoni egzistencije“ (str. 14). Umesto „starinskog“ i „konzervativnog“ prapesnika Orfeja (21), u središtu pažnje se našao karakteristično moderni Narcis, kao paradigma ne samo subjektivno odredive mere svih stvari, nego takve mere koja samu sebe meri. Narcisova drama je drama samosvesti, a njen osnovni problem – to što strada upravo onda kada se čini da je postigla svoj cilj i upoznala Drugog, a zapravo sebe samu, Brajović naziva Narcisovim paradoksom. Pojmovno-teorijski artikulisan, ovaj paradoks upućuje na to da je svest samoopažajući sistem, da ona sama sebi proizvodi predstave onoga što se od nje razlikuje. Za Brajovića bi ta fihteanska „fundamentalno subjektivna dispozicija ‘ogledalski’ fantazmatske (auto)reprezentacije“ mogla da bude „distinktivno-inherentno svojstvo sveukupne lirike“ (33). Lirska poezija bi onda bila shvaćena kao „narcisoidni“, autorefleksivni i autoreferencijalni vid govora, a pesnička samosvest – kao teorijska instanca koja se odnosi na „pesnički artikulisano sebe-znanje u smislu autopoiesisa svoje vrste“ (35), i koja je, pošto se tiče lirske svesti kao takve, a ne samo njenog tehničkog postupanja, šira od izraza lirske autopoetike. Implikacijama tako određenog središnog pojma ove knjige pripada i stav da bi svaka lirska pesma mogla da se posmatra kao izraz te pesničke samosvesti, što onda otvara pitanje njene zatvorenosti i neinterpretabilnosti. Ovaj problem Brajović predupređuje preuzimajući u literaturi poznatu razliku dvaju vidova narcizma između kojih se koleba pesnička samosvest – monološkog, zatvorenog i autarhičnog sa jedne strane, a sa druge otvorenog i dijaloškog. Mogućnost, ali u isto vreme i načelna ograničenost tumačenja lirike, zasnovane su na tome što svaka pesma oscilira između ovih stanja. Pošto je artikulisao pojam pesničke samosvesti i njen paradoksalan status, Brajović se okreće jednom srodnom, ne manje teškom i složenom pojmu. Reč je o identitetu. U klasičnoj filozofskoj formulaciji, koju je dao još Džon Lok, to je relacioni, subjektivni i formalni pojam, koji se odnosi na sećanje individue na prethodna iskustva kao „svoja“. Naoko stabilan, taj pojam se danas shvata kao kontekstualan i mozaički, a njegovo formiranje kao uslovljeno brojnim socijalnim i diskurzivnim činiocima. Epoha u kojoj misao o identitetu dospeva u krizu podudara se sa razdobljem književnog romantizma, i Brajović nastoji da detektuje pomeranja u poimanju ovog pojma interpretirajući srpsko romantičarsko pesništvo (Petra Petrovića Njegoša i Branka Radičevića), pri čemu ga posmatra u širem kontekstu južnoslovenskog i evropskog pesništva (Mažuranić, Prešern, Helderlin, Šeli i drugi). Dok u Njegoševom delu još uvek nalazimo relativno čvrst, koherentni i nadindividualni vid narativnog identiteta, kod Branka je reč o drugačijem – ambivalentnom i refleksivnom identitetu (119). Razlika između narativnog i refleksivnog identiteta je analogna razlici simbolike Orfeja i Narcisa, samo na nižem nivou. To treba stalno imati na umu, jer izlažući konkretne interpretacije pesničkih tekstova, autor Narcisovog paradoksa bez upozorenja pokatkad prelazi sa jedne ravni argumentacije na drugu, pretpostavljajući da čitalac prepoznaje takvo pomeranje. Jedan značajan sloj u novoj Brajovićevoj knjizi pripada tematizovanju same interpretacije. Ovaj autorefleksivni, možda bi smelo da se kaže narcistički aspekat tumačenja, koji svedoči o postojanju hermeneutičke samosvesti, praktično je stalno aktivan i uračunat, a naročito je vidljiv onda kada se okreće naglašeno poetički relevantnim primerima izražavanja pesničke samosvesti. Takav je slučaj sa segmentom knjige koji otvara pitanja pesničke moći – uobrazilje, zanosa, nadahnuća, ili kako se već ta moć artikuliše u pesničkim i poetičkim tekstovima. Protagonisti su tu pesnici koji čine sam vrh modernog srpskog pesništva – Sterija, Vojislav Ilić, Laza Kostić, Dučić i Dis. Najviše prostora (ne samo u ovom segmentu već i u knjizi kao celini) posvećeno je Lazi Kostiću. Kostićevo filozofsko načelo ukrštaja Brajović interpretira (i) kao imanentni autopoetički ključ, u smislu skladnog spoja jednog svesnog, racionalnog činioca u konstituciji pesme, i drugog iracionalnog. Svest i zanos, java i san, dva su korena Kostićeve poezije, kako u pesnikovom samotumačenju, tako i u Brajovićevoj interpretaciji. U znaku „permanentne ambivalencije“ (168) je i njegovo tumačenje Santa Maria della Salute, kojim daje pažnje vredan doprinos već izuzetno obimnoj egzegezi Kostićeve labuđe pesme. U sledeća dva segmenta knjige, pre završnog poglavlja, obuhvaćeni su međuratni i posleratni period u razvoju modernog srpskog pesništva. Na početku razmatranja tih perioda, nalik na opštu „lozinku“ modernizma, stoje stihovi Alvara de Kampuša (jednog od pseudonima Fernanda Pesoe): „Stari pesnici prizivali su Muze. / Mi prizivamo sami sebe“, i potom još nekoliko navoda iz dela ovog portugalskog pesnika, koji mogu da posluže kao svedočanstvo postojanja svesti o istovremenoj nužnosti i problematičnosti samoutemeljenja subjektivnosti, iz čega proizlazi potreba za prerušavanjem, travestijom, maskom. Za ovu tendenciju, po Brajovićevom mišljenju, u srpskom pesništvu je ilustrativna „Moja pesma“ Miloša Crnjanskog. U drugim, signalnim tekstovima ovog pesnika, nalazi se još mnogo više, ne samo prevratnički impuls, već i nostalgična čežnja za izgubljenom koherencijom tradicionalnog narativnog identiteta (207). Znatan prostor Brajović posvećuje pesničkom tematizovanju zvučnog kvaliteta pesme, koristeći za to oznaku „akustičko ‘ogledalo’ pesničkog narcizma“ (215). Krunski svedoci za ovu tendenciju biće Nastasijević i Vinaver (odnosno u širem kontekstu Ujević i Hlebnjikov), i na njih će se nadovezati interpretacija avangardističkog zahvatanja u telo i telesnost, a kada je o pesmi reč, u njenu jezičnost i tekstualnost. Poseban položaj pesništva nadrealizma se ogleda, u spoljašnjim relacijama posmatrano, u tome što zauzima poslednje deonice međuratnog i početne deonice posleratnog perioda. Iz vizure Narcisovog paradoksa, njegov značaj je u tome što je do krajnosti doveo paradoksalnu poziciju moderne pesničke samosvesti (283). Opirući se svesnom i racionalnom, nadrealizam se morao suočiti sa njihovim suprotnostima, nesvesnim i iracionalnim, ali i sa jednim drugačijim, emancipatorskim „racionalizmom“, koji bi trebalo da bude krunisan „ultra-svesnim“ – što je izraz koji Brajović citira iz Nacrta za jednu fenomenologiju iracionalnog Koče Popovića i Marka Ristića („izmenjenom, modernizovanom, popravljenom svešću, tim ultra-svesnim koje se ne suprotstavlja podsvesti već obuhvata njenu uviđenu subverzivnost, hrani se njenom energijom“). Nadrealističko „prekoračenje subjektivnosti“ u posleratnom periodu se preobrazilo u lirsku autorefleksiju kod Dušana Matića, odnosno „eruptivno“ pevanje (296) Oskara Daviča, koje više nije suprotstavljeno racionalnom kao takvoj, već samo „zdravorazumskoj svesti“ (303/4). Među pesnicima posleratnog modernizma, u Brajovićevom fokusu su, pre svega, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Vasko Popa, Branko Miljković i Ivan V. Lalić. Ovaj period odlikuje se ponovnim otvaranjem pitanja odnosa između refleksivnog i narativnog identiteta. Obnovu stanovišta narativnog identiteta nije teško prepoznati u osnovnim poetičkim pogledima ovih pesnika, od Pavlovićeve lirsko-antropološke sistematike do Lalićeve retrospektivne smislotvorne konsolidacije (365–367). Razume se, visoka samosvest obnovljenog tradicionalizma poznaje i svoj limitirajući, naknadni karakter: pesnici su sada shvaćeni kao čitaoci beskonačnog sveta-pisma i njegovi nužno repetitivni tumači. Poslednja reč poetske samosvesti modernog srpskog pesništva, po Brajoviću je, dakle, obnova. Paradoksalno, ta obnova je ujedno i granica, iscrpljivanje mogućnosti. Posle obnove sledi ili ponavljanje ili prebacivanje akcenta sa pozicije autorske samosvesti na prostore uspostavljanja smisla koji se granaju i umnožavaju između autora i teksta, teksta i njegovog čitaoca. U neku ruku pripremljena shvatanjem sveta kao pisma, ova postmoderna pozicija razvlašćuje autora (Pesnika) i umesto obnove pouzdanosti narativnog, ponovo postaje spremna za otvorenost refleksivnog identiteta i njegovu provizornost. Treba li to da znači da se dinamika identiteta odvija nalik na kretanje klatna, pri čemu se pozicije stalno ponavljaju, možda samo sve brže – što za naše doba ostavlja samo ulogu pozorja tehnički istančanih simulacija? Ili, ukoliko još jednom uključimo u igru vrtoglavo, ponorno samoogledanje, smemo da smatramo legitimnom i poziciju koja to zapravo i nije, jer je nestabilna, promenljiva, neutemeljena i prolazna, ali koja zna da je takva i koja sebe prihvata ne zato da bi se učvrstila i postala trajna, nego zato što osim tog lebdećeg, uvek samo kontekstualnog sopstva, nema ništa drugo kao oslonac, niti bi mogla da ga ima? Tihomir Brajović nam, posle odličnog Narcisovog paradoksa, takoreći duguje još jednu knjigu – o pesničkoj samosvesti postmodernog doba.

Saša Radojčić