Francuska svita

04.02.07 Politika

Podaci o tome da je roman „Francuska svita” Irine Nemirovske (1903-1942), francuske književnice jevrejskog porekla, u 2006. godini proglašen najboljom knjigom na internet portalu „Amazon”, i da je 2004. godine dobio nagradu „Renodo” za najbolji roman u Francuskoj, mogu da ukažu na samo još jednu od dobrih knjiga koje imaju uspeha kod čitalaca. (Ovaj roman je kod nas u prevodu Gordane Breberine objavila beogradska „Laguna”).

Međutim, „Francuska svita” je nešto još mnogo više od uzbudljivo i skladno ispričane priče: pre svega, to je rukopis koji je preživeo smrt autorke i strahote izbeglištva u Drugom svetskom ratu, nedovršena zamisao koja živo svedoči o tom ratnom vremenu i delo koje, bez obzira na to da li govori o Nemcima ili Francuzima, duboko promišlja ljudsku prirodu.

Bolne uspomene

„Francuska svita” u svoja dva dela – „Oluja u junu” i „Dolče” (a autorka je planirala da napiše još tri: „Zarobljeništvo”, „Bitke” i „Mir”) – govori o najrazličitijim ljudskim sudbinama koje ukršta bekstvo iz Pariza pred nemačkom okupacijom. Drugi deo prikazuje privikavanje izbeglica i seljana na Nemce u provinciji. Najniže ljudske instinkte koji nastaju usled poriva za opstankom, licemerje i kukavičluk opisala je Irina Nemirovska u ovom svom romanu.

Zbog svog putešestvija kroz vreme i neobičnog opstanka, „Francuska svita” je neodvojiva od života Irine Nemirovske i njene porodice.

„Francuska svita” je pisana početkom četrdesetih godina 20. veka, a objavila ju je tek 2004. godine kćerka Irine Nemirovske Deniza Epštajn. Nju je, sa sestrom Elizabet, od upornih francuskih žandara tokom rata skrivala dadilja i spasiteljka Sesila Mišo, a devojčice su u koferu sa uspomenama na roditelje s kraja na kraj Francuske nosile i ovaj poslednji majčin rukopis, misleći da je to njen dnevnik. Svesku nisu otvarale pedeset godina, plašeći se bolnih uspomena iz detinjstva. Deniza je, pre nego što je originalni rukopis „Francuske svite” poklonila Institutu koji čuva arhivsku građu i studije posvećene najznačajnijim izdavačkim kućama, književnim časopisima i piscima Francuske (IMEC), sa sestrom ponovo prekucala i dešifrovala majčin rukopis. Kada je videla da je reč o književnom remek-delu, odlučila je da knjigu objavi, i „Francuska svita” je ubrzo postala bestseler u Francuskoj.

U januaru 2006.godine, u intervjuu za Bi Bi Si, Deniza Epštajn je rekla: „Najveća radost za mene je saznanje da je knjiga čitana. To je izvanredno osećanje koje je oživelo moju majku i koje pokazuje da nacisti nisu stvarno uspeli da je ubiju. Ovo nije osveta, već pobeda.”

Bahov kontrapunkt

Irina Nemirovska bila je ćerka bogatog jevrejskog bankara iz Ukrajine. Majka je nije volela i često je poricala da ima dete jer bi je to „učinilo starom”. To je bio razlog zbog kojeg je Irina već od najranijeg detinjstva bila okrenuta sebi, usamljena među mnoštvom knjiga, a odgajala ju je francuska guvernanta. Francuski je, zapravo, bio njen maternji jezik. Irina je govorila i jidiš, finski, poljski i engleski jezik. Od 1914. godine porodica Nemirovski živela je u velikoj i lepoj kući u Sankt Peterburgu, gde ih je zatekla Oktobarska revolucija. Godine 1918. Nemirovski beže u Finsku, a naredne se sele se u Pariz, gde je Irena pohađala Sorbonu i počela da piše već sa 18 godina. Udala se za Mihaila Epštajna 1926. godine i zatim rodila Denizu i Elizabet.

Uhapšena je u julu 1942. godine kao „osoba bez državljanstva i jevrejskog porekla”. Kćerkama je rekla „Sada krećem na putovanje”. Transportovana je u Aušvic, gde je umrla posle mesec dana. Pre nego što će i sam biti uhapšen i poslat u Aušvic, Mihail Epštajn se obraćao za pomoć desničarski orijentisanim poznanicima, pisao je čak i ambasadoru Nemačke u Francuskoj Otu Abecu, ali ništa nije pomoglo (ova prepiska objavljena je na kraju „Francuske svite”). Dadilja je nastavila da skriva devojčice, čija je bogata baka živela u Nici i nije htela ni da ih vidi.

Knjiga koja je proslavila Irinu Nemirovsku objavljena je 1929. godine pod naslovom „David Golder” i po njoj je Žilijen Divivije snimio istoimeni film.

Zamišljena kao Peta Betovenova simfonija, „Francuska svita”, kako upućuje i njen naslov, podseća i na Bahove „Francuske svite”. Kao nedovršeni roman u dva dela, uređena je po principu kontrapunkta, oluje bekstva i smiraja u izdaji humanosti. Niže individualne teme junaka, koji se udaljavaju i vraćaju glavnoj temi, baš onoliko koliko bi Bahov princip u muzici dozvolio. Neko bi pomislio da je Irina Nemirovska „Francusku svitu” trebalo da napiše u gnevu i sa mržnjom. Kao dodatak romanu objavljeni su i njeni studiozni spisi, nastali tokom rada na romanu. Oni pokazuju ogorčenost situacijom u Francuskoj i Evropi, ali to je ogorčenost kritički usmerenog intelektualca. Mirno i hrabro Irina Nemirovska podnela je svoju sudbinu u beleškama napisavši: „Da podigne se teret težak tako, potrebna je hrabrost tvoja Sizife. Meni za to delo srce ne nedostaje, Ali, cilj je dalek, a vreme kratko”.

Marina Vulićević

18.01.07 SEEcult.org

BEOGRAD, 17. januara (SEEcult.org) - Izdavacka kuca “Laguna” objavila je roman “Francuska svita” Irene Nemirovske, delo koje je vise od 50 godina cekalo da bude otkriveno, a dobilo je nagradu Renodo za roman godine u Francuskoj 2004. i proglaseno za knjigu 2006. godine na sajtu Amazon.com

Napisan u vrtlogu istorije, roman “Francuska svita” docarava, gotovo poput direktnog prenosa, egzodus 1940. godine, kada su se u tragicnim okolnostima pomesale sve francuske porodice, od najbogatijih do najsiromasnijih.

Autorka traga za bezbrojnim malim kukavickim ispadima i krhkim iskrama solidarnosti ljudi koji dozivljavaju krah. Odbacene ljubavnice, krupni burzuji zgadjeni svetinom, ranjenici ostavljeni na seoskim imanjima, tiskaju se nasumice bombardovanim putevima. Neprijatelj je postepeno osvojio preplasenu i bezvoljnu, klonulu zemlju. Selo Bisi je, poput tolikih drugih, bilo prinudjeno da primi nemacku vojsku. Mestani su ogorceni, a napetost, uznemirenost, razocaranost uzimaju maha.

Roman “Francuska svita”, dopunjen beleskama i prepiskom Irine Nemirovske, razotkriva previranja u dusi svakog Francuza u vreme okupacije i ozivljava uspavana secanja, navela je “Laguna”.

Rodjena u Kijevu, Irena Nemirovska sa roditeljima dolazi u Pariz 1919, izbegavsi iz sve crvenijeg Sovjetskog Saveza. Tu njen otac, preduzimljiv ukrajinski bankar, za kratko vreme uspeva da obnovi porodicno bogatstvo. Ona studira na Sorboni, stalno obilazi mondene balove i bankete izmedju Bijarica i Azurne obale, govori jezike, stice veze i druzi se sa umetnickim kremom, pored ostalih sa Zanom Koktoom i Romenom Garijem.

Vec 1929. postaje mezimica pariskih salona romanom "David Golder", posle cega sledi 15 romana i biografska knjiga o Cehovu, dovoljno za ubedljivo mesto u knjizevnoj istoriji medjuratne Francuske.

Udaje se za biznismena jevrejskog porekla Mihaila Epstajna. Ali, sutuacija posle 1939, pocetak Hitlerovog pohoda na zivote miliona Evropljana, dolazak Nemaca u Francusku i Petenov uspon, nisu slutili na dobro, te Irena sa kcerkama Elizabet i Deniz bezi u burgundsko seoce Isi-l-Evek, gde ce joj se muz pridruziti kad izgubi pravo na rad. Gotovo svi dotadasnji obozavaoci preko noci joj okrecu ledja. Pred sve izglednijom deportacijom, hvata se za preostalu slamku i preobraca u katolicanstvo.

Ne pomazu, medjutim, ni apeli da bude izuzeta iz sudbine svojih sunarodnika, upuceni nemackoj ambasadi u Parizu i marsalu Petenu. Vec 1942. godine, 13. jula (ili,prema nekim izvorima, 16. jula) dva zandarma zakucala su im na vrata da bi odveli Irenu i deportovali je za Ausvic. Vec 19. avgusta (ili 16. avgusta) Irena Nemirovska umire u Ausvicu od tifusa. Oktobra iste godine i Mihaela Epstajna sa bracom i sestrom odveli su u isti logor, gde su ubrzo stradali u gasnim komorama.

07.05.06 Danas

O, bože! Šta mi to radi ova zemlja? Pošto me odbacuje, hajde da je objektivno analiziramo, posmatrajmo kako gubi čast i ugled... Ništa nema značaja. Nije važno da li se posmatra s mističnog ili sa ličnog stanovištva. Sačuvajmo hladnu glavu. Stegnimo srce. Čekajmo.
Ove reči zvuče kao da su juče zapisane u Srbiji, ali verujte, nisu! Pripadaju Irini Nemirovskoj, francuskoj književnici jevrejskog porekla, i ostale su zabeležene u njenom dnevniku juna 1941. godine, posle probijanja Mažino linije i sloma Francuske. Čitamo ih kao deo Priloga nezavršenom romanu Francuska svita, koju je njena kćer Deniza, prekucala s rukopisa i objavila više od 60 godina pošto su, kao i sam roman napisane.
Pre nego što kažem ponešto o njemu, nekoliko reči o Irini Nemirovskoj. Ona je rođena u Kijevu 1903. u bogatoj familiji. Odmalena je uz ruski učila i francuski jezik, te joj je posle emigriranja s porodicom u Francusku, u vreme Oktobarske revolucije, bilo relativno lako da taj jezik prihvati kao jezik svoje literature. Baveći se večnom temom jevrejstva, Nemirovska se, između ostalog, istakla i vrlo oštrim, kritičkim sagledavanjem mnoštva književnih junaka jevrejskog porekla, pišući o njima kao i o pripadnicima drugih naroda, bez milosti i obzira.
Tokom 1941-42. godine Irina Nemirovski kao i njen muž nosi žutu šestokraku zvezdu, otpočinjući ambiciozni trotomni roman Francuska svita. Irina Nemirovska je uhapšena i ubijena u Aušvicu 17. avgusta 1942. Njen muž Mihailo Epštajn je istim mučeničkim putem prošao nekoliko meseci docnije.
Francuska svita je surovi roman o poraženoj Francuskoj. U svom prvom i bolje napisanom delu on slika prizore pada francuske države i nacije pod naletom hitlerovskih armada. Mesece koje su podjednako obeležili sramota i užas. Uzimajući za junake nekoliko porodica, parova i usamljenika iz viših slojeva, Irina Nemirovska je mozaički ulančavala i gomilala epizode njihovih priprema za bekstvo iz Pariza, odnosno prizore iz samog bekstva u haotičnom vremenu, koje je poništavalo građansku etiku i bilo kakvu solidarnost. Prikazujući bračni par Perikanovih i njihovo nesnalaženje u opštoj pometnji, Nemirovska će prikazati i tragičan kraj njihovog sina, sveštenika u jednom sirotištu, koga u vreme opšte bežanije ubijaju pitomci. Gradeći lik kolekcionara porcelana Šarla Lanželea, Nemirovska će precizno psihološki oslikati scenu u kojoj ovaj bonvivan, prevarom, otima auto jednom ljubavnom paru, da bi se pred najezdom Nemaca domogao "slobodne teritorije". Slične motive prekršaja građanskog morala, u kritičnim situacijama književnica funkcionalizuje u epizodi o direktoru banke Korbenu. Ovi i drugi junaci, situacije a posebno apokaliptična ratna atmosfera, spadaju u odlične stranice Francuske svite i pokazuju talenat Irine Nemirovske.Skrećem, recimo, pažnju na signale kataklizme, u kojima se autorka odlično poslužila simbolom mačke, na dva različita načina. Opisujući ponašanje g. Perikena prema potčinjenima, ona kaže da se ponašao: "kao mačka što obazrivo drži između oštrih zuba parče ribe pune kostiju: plaši se da ga proguta, a žao joj je da ga ispljune". Nagoveštavajući neposredni dolazak Nemaca u Pariz, takoreći veče ranije, spisateljica kaže: "Prolete lasta, koja u mraku umalo ne okrznu balkon. Mačor čežnjivo mjauknu".
Mada je dakle Oluja u junu ispričana pravolinijski i predvidljivim ritmom, umetnička i stilska vrednost čine je veoma, veoma vrednim štivom.
Nešto manje uspešan, mada ambiciozan je drugi deo Dolče. Pošto je u završnim poglavljima predočila povratak nekih junaka romana u Pariz i njihove sudbine pod okupacijom, Irina Nemirovska je nameravala da zatim prikaže prihvatanje takvog stanja od strane običnih ljudi, u provinciji, recimo, gde su se nemački oficiri i vojnici naselili po zgradama, kućama i imanjima i počeli da žive sa Francuzima. U centru tog dela je porodica Anželijevih, odnosno majka i žena Gastona Anželijea, koji je u nemačkom zarobljeništvu. Nemirovska se trudi da ispriča i razume ponašanje mlade i usamljene žene Lisile Anželije, koja neosetno postaje bliska nemačkom oficiru Brunu, na zaprepašćenje svekrve, ali u jednom momentu prihvata i krije, pod smrtnom pretnjom, suseda Benoa Sabarija, koji je ubio nemačkog saradnika i njegovog psa. Atmosfera okupacije je prikazana relativno ubedljivo, ponekad s fascinatnim detaljima "novog poretka", ali ponekad i nedovršeno, što je uočljivije na planu stila, koji je senka onoga iz Oluje u junu.
Dva dela romana, dosta labavo povezana obuhvataju prvu godinu okupacije Francuske, a iz Priloga, dodatih posle Dolčea, slute se namere francuske spisateljice i ozbiljnost nedovršenog poduhvata. Sem radnih beležaka, knjiga u izdanju Lagune, jedna od onih koje se istinski ističu u nizu hitova i "hitova", sadrži i Prepisku 1936-1945. koja dodiruje korespodenciju Nemirovske s izdavačem Albinom Mišelom, prepisku njenog muža i napore da joj pomogne, te pisma raznih ljudi koji su, ne znajući da su oboje mrtvi, verovali da će ih još sresti.
Roman Francuska svita Irine Nemirovske dobio je 2004. godine u Francuskoj nagradu Renodo. Ovo ističem jer kod nas gotovo da ne postoji mogućnost da preminuli autor ma koliko vredne knjige zasluži priznanje naših žirija. Poslednji primer je sudbina knjige Semper idem Đorđa Lebovića, koja je po svakom parametru knjiga vrednija, recimo, i od nedovršenog romana Irine Nemirovske. Za kraj, da se setimo ko smo, evo i podsećanja na atmosferu od pre sedam godina, koju roman Francuska svita slika iz šest decenija udaljenog rakursa: "Čuli su se i drugi zvuci: u pravilnim razmacima odjekivale su detonacije; raširile bi se kao cvet, a kad bi prestale, začulo bi se podrhtavanje svih prozora ... treskanje otvorenih kapaka... i reči pune zebnje poletele bi kroz vazduh".

Vasa Pavković