01.01.00
Politika
12.08.2000.
Nova zbirka pripovedaka Jovana Radulovića
Idealan plac
Šest priča u knjizi koju je objavio "Filip Višnjić" pokazuju da Radulović spada u majstore savremene srpske proze
Pod nazivom "Idealan plac", u biblioteci "Albatros" u kojoj beogradska izdavačka kuća "Filip Višnjić" neguje već prepoznatljivo dobru knjigu, upravo je objavljena zbirka pripovedaka Jovana Radulovića. Jedan od naših najboljih proznih pisaca, o čemu svedoče brojne nagrade, u knjizi "Idealan plac" predstavlja se čitaocima sa šest novih pripovedaka i dve, ranije objavljene, ali koje se sjajno uklapaju u ovaj izbor neobjavljenih.
Zbirku koja je pred nama Radulović je nazvao prema prvoj i najdužoj priči, nastaloj na osnovu delova pronađene prepiske između jednog profesora u Ljubljani i udovice Jovana Skerlića, koja, pošto živi u Francuskoj, uvaženog gospodina moli da posreduje u kupovini placa čiji bi ona vlasnik bila u glavnom gradu Slovenije. U pismima, čija je sadržina dopunjena piščevom sjajnom maštom i istančanim smislom za portrete ljudi, otkriva se potpuna slika o ideji jugoslovenstva, razvijanoj među Srbima u vreme pred Prvi svetski rat i iz Skerlićevog doba, sa izvanredno diskretno ali tačno datim uvidom u političke prilike. Pritom pisac ne ispušta nit psihološkog stanja svojih junaka. Priča "Idealan plac" Jovana Radulovića, prema kojoj njegova najnovija zbirka s pravom nosi naziv, spada u nešto najbolje što je kod nas u poslednje vreme napisano.
U knjizi "Idealan plac" nalaze se još i priče "Igra lažnog Aljoše", o prevarenom mužu i njegovoj hazardersko-mazohističkoj zamisli kojom proverava sopstvenu ženu; zatim je tu priča "Uz špansko vino" o ženi čiji ljubavnik umire u stanu a potom i sasvim neobična "Razglednica" koja, iz jednog pogleda na nužni spoj "prošlosti i sadašnjosti" na njoj, da bi bila dobra, donosi optičko-psihološku sliku celog jednog mesta i ljudi u njemu. Posebno poglavlje u prikazima ove knjige trebalo bi da predstavljaju analize još dve priče, "Lukin podvig" i, naročito, potresna priča pod naslovom "Džuboks", u kojoj, samo naizgled patetičnu, osnovu predstavlja ulazak nekadašnjeg rezervnog kapetana Vjekoslava Svaline, sada "pričuvnog časnika", u napušteni grad (zar mu ne znamo ime?) i u bivši Dom JNA, odnosno, u času ulaska takođe bivši, Glavni štab Srpske vojske Krajine.
Za priču "Džuboks" odlično se vezuje, sada izmenjenog naslova, priča "Maksim Gorki s Dinare" koja je ranije već objavljena u zbirci "U Islamu Grčkom" i koja govori o hrvatskom piscu i akademiku Ivanu Aralici, specijalnom savetniku Franje Tuđmana, i njegovoj, posle "Oluje", poseti Polači, rodnom mestu "onog njihovog pisca", Radulovića. I mada Jovan Radulović poslednjom rečenicom u ovoj priči koja glasi "U priče i knjige ne mora uvijek ući ono što je neobično", uspešno poentira svoj književni postupak, pridodajemo tome još jedan, bogat značenjski, a za Radulovićevo pripovedaštvo veoma važan, zaključak iz takođe ranije objavljene priče, a sada unete u "Idealan plac". To je priča "Pred vučjom mešinom", o vuku, ubijenom za potrebe snimanja Radulovićeve TV drame "Vučari Donje i Gornje Polače". A u toj priči, Jovan Radulović je zapisao i ovo: "Dobre i zle, pravedno ili nepravedno, iza nekog ćoška čeka njihov Jago".
A. Cvijić
01.01.00
Politika
18.11.2000.
Savremena proza
Tamni rukavci priče
Jovan Radulović: "Idealan plac", izdavač: "Filip Višnjić", Beograd, 2000.
Knjigu pripovedaka "Idealan plac" Jovana Radulovića čine pripovetke koje se mogu razvrstati u nekoliko tematskih celina (pripovetke u kojima prikazana zbivanja podrazumevaju istorijsku podlogu, pripovetke u kojima je reč o zbivanjima koja su važna za sudbinu pojedinca koji je smešten u svakodnevicu i pripovetke u kojima je reč o događajima koji su obeležili deceniju koja je za nama).
Međutim, bez obzira na tematsku raznolikost, sve one će potvrditi, svaka na svoj način, da je Jovan Radulović jedan od onih pisaca koji više od svega drže do same priče, i to priče sa relevantnom temom, temom koja će pripovedaču omogućiti da osvetli one aspekte ljudske sudbine koji su uistinu važni za jedan prostor i jedno vreme.
Imaginarno utočište
Pričajući priče o tome kako jedna stara, životnim nesrećama i preokretima umorena žena nastoji da dođe do nekakvog imaginarnog utočišta, dok, u isto vreme, jedan takođe star čovek nastoji da proveri da li je u njenom sećanju sačuvan trag nepodopštine koju je on učinio po nagovoru tobožnjih prijatelja ili priče o onome što se zbivalo u unutarnjem svetu dvojice Hrvata (od kojih je jedan istaknuti pisac) koji kao pobednici 1995. godine ulaze u Knin i, podjednako okrenuti onome što vide i onome čega se sećaju iz godina svoje mladosti, umesto trijumfa osećaju pustoš, Jovan Radulović pokazuje da se podjednako dobro snalazi i onda kad kao povod za priču uzima ono što se već preselilo u istoriju i onda kad kao povod za priču uzima ono što je deo sadašnjeg, vrlo aktuelnog i vrlo bolnog iskustva.
Isto tako, Radulović je u pripovetkama "Idealan plac" i "Maksim Gorki s Dinare" pokazao da ume vešto da u svet svojih junaka uključuje i stvarne ljude (Klara Skerlić, udovica Jovana Skerlića, i Ivan Aralica, savremeni hrvatski pisac) i da priču o njima poveže sa nastojanjem da se ono što je već deo istorije prikaže kao posledica mladićkog nesnalaženja u jednoj novoj i vrlo zamršenoj sredini, na jednoj strani, jednako kao što će odsustvo pobedničkog zadovoljstva biti motivisano slikama surovosti prema tuđem životu i njegovim sadržajima, na drugoj strani.
A kad se uzme u obzir i okolnost da Radulović i priče o onome što je deo uistinu ličnog iskustva pojedinca postavljenog u sasvim specifične životne okolnosti (ženino neverstvo, majčina smrt) ume da predočava sa onom merom pripovedačke veštine koja te priče pretvara u potresna svedočanstva, stiče se potpunija slika o ovom pripovedaču. Slika koja je, u prethodnim knjigama ovog pisca, formirana na takođe raznovrsnom tematskom materijalu (i onom koji se ticao nacionalnih i verskih nesreća i sukoba i onom koji je zahvatao sfere svakodnevnog života). Sve to, naravno, pokazuje da Jovan Radulović, gradeći svoj prozni svet na jednoj vrsti spoja starih i novih pripovedačkih iskustava i tehnika, u sve većoj meri postaje pisac sa sasvim osobenom poetikom.
Majstor pojedinosti
Za tu poetiku je, nema sumnje, važno i to što je Radulović pisac koji vrlo vešto ume da dočarava pojedinosti, da, prilazeći svetu svog junaka, čitaocu ponudi one detalje koji su iustinu važni za sklapanje jedne celovite slike o drami one ljudske jedinke koja, i kad je odmaknuta od mračnog bremena istorije, mora da posrne pod udarcima onih životnih nevolja koje donosi svakodnevica.
Zato i u ovoj knjizi čitalac sa jednakom pažnjom prati i rad uznemirene svesti onoga ko čeka da se uveri u ženino neverstvo i navalu sećanja na onoga ko je, po sveštenikovom nagovoru, sebe lišio i zavičaja i života uz bližnje. A čim se domogne onoga što je drama i jednog vremena i ljudi u tom vremenu Radulovićeva priča toliko živne da čitaoca sasvim lako uvlači u svoje tamne rukavce, posvedočujući tako, još jednom, da je reč o piscu koji, istavljajući napred snagu i potresnost same priče, prikriva veštinu i složenost svog pripovedačkog postupka.
Radivoje MIKIĆ
01.01.00
Politika
19.12.2002.
Enciklopedija duše
Ovogodišnje priznanje pripalo Jovanu Raduloviću. - Raskošan književni jezik
Jedna od najlepših novogodišnjih čestitki književniku Jovanu Raduloviću je upućena juče u Grafičkom ateljeu "Dereta", kada mu je uručena "Deretina" nagrada za knjigu godine.
Ovo važno književno priznanje je od 1991. godine, kada je i ustanovljeno, dodeljeno najeminentnijim domaćim stvaraocima, poput Borislava Pekića, Vide Ognjenović, Danice Diković-Ćurguz, Milovana Vitezovića, Svetislava Basare, Milorada Pavića, Dragana Lakićevića...
Osvrćući se na celokupan književni opus Jovana Radulovića, Dragan Mojović je istakao da je spisateljsko umeće ovaj prozni stvaralac usavršavao upoznavanjem dela svetskih pisaca, ali i jedinstvenom sposobnošću i istančanim senzibilitetom za tragične životne sudbine naroda sa Dinare.
- Dajući mnoštvo podataka o geografskom prostoru Kninske krajine, ali i o životu naroda iz tog kraja, njihovih običaja, morala, verovanja, Jovan Radulović približava psihologiju jednog naroda koji je "prst sudbine" rasejao po celoj vaseljeni - istakao je Mojović i dodao da će stvaralaštvo Jovana Radulovića istoričarima poslužiti kao svojevrsna enciklopedija duše Dinaraca.
Prema oceni Dragana Lakićevića, Radulovićeve knjige sežu duboko u prošlost, istovremeno dodirujući samu suštinu savremenosti. Raskošan književni jezik, bogatstvo i koloritnost opisivanja ljudskih sudbina daju autentičan pečat proznim ostvarenjima Jovana Radulovića, svrstavajući ga u red klasika savremene srpske književnosti.
Srdačne čestitke, povelju izdavačke kuće "Dereta" i novčani iznos Jovanu Raduloviću je uručila Dijana Dereta. Đorđe Momirović je u ima modne kuće "Mona" dobitniku darivao takođe novčanu nagradu, kao i "Eunet".
Zahvaljujući na čestitkama i poklonima, ovogodišnji laureat "Deretine" nagrade je istakao da su takvi događaji najlepši trenuci u životu svakog pisca, ali koje uspeju da dožive samo najsrećniji.
Z. K.
Blic
19.12.2002.
Jovan Radulović: Onaj delić sveta koji sam rođenjem dobio - meni je uzet, ali mi ga niko ne može oduzeti u mojoj literaturi. Uskoro, 26. decembra, biće tačno 20 godina kako je u Beogradu izvedena prva predstava ?Golubnjače?
Možemo da izgubimo sve osim jezika
Pisac Jovan Radulović je ovogodišnji dobitnik nagrade ?Deretina knjiga godine? koja mu je uručena 18. decembra. Nagrada je dodeljena za zbirku pripovedaka ?Stare i nove priče? objavljenu u u oviru ?Izabranih dela Jovana Radulovića?. Da podsetimo, Radulović je autor romana ?Braća po materi? i ?Prošao život?, zbirki pripovedaka ?Golubnjača? (napisao i čuvenu dramu istog naslova), zbirki priča ?Ilinštak?, ?Dalje od oltara?, ?U Islamu Grčkom? i ?Idealan plac?, eseja ?Po srpskoj Dalmaciji?, dobitnik je mnogih nagrada. O ovoj, koju dodeljuje njegov izdavač, Jovan Radulović za ?Blic? kaže:
?Svaka nagrada piscu znači, jer je ona ne samo priznanje i potvrda da ste nešto dobro uradili, već skreće pažnju i na delo. Nagrada izdavača mi je posebno draga jer kao pisac osećam da me cene, da računaju na mene, da će brinuti o mojim knjigama. To piscu daje određenu vrstu sigurnosti, jer on, tražeći izdavača, celog života traži ono što želi i u kući - dobru porodicu. Nadam se da će moje i ?Deretino? međusobno poštovanje i uvažavanje, pa i ljubav potrajati.?
Vaše stare priče su strogo lokalizovane, smeštene u vaš zavičaj, istorijski i etnografski određene, ?otete od života?. U novijim pričama toga nema. Koji ćete put pratiti ubuduće?
- Verovatno i jedan i drugi. Pisac ima pravo da se menja - u svoju korist ili na svoju štetu. Pred njim su izazovi. Neki pisci se menjaju od knjige do knjige, a neko tamo gde je pronašao grumičak zlata čeprka stalno, u nadi da će ga ponovo naći.
Ja sam rođenjem dobio jedan delić ovoga sveta - to je kraj između Krke i Cetine, pod Dinarom, u zaleđu Jadranskog mora i ja o njemu pišem onako kako osećam i po meri svoga talenta. Kroz taj delić sveta ja prelamam sudbine svojih junaka, pa i sudbinu celog sveta. Bez obzira gde i o čemu pisao (kao u novim pričama o Beogradu i Zagrebu), svaki praizvor tim rečenicama je tamo, u kraju za koji sam rođenjem vezan.
To je onaj jug Amerike koji je imao Fokner, onaj Dablin koji je imao Džojs i Prag o kojem je pisao Kafka. Mene prati izraz da sam pisac Dalmacije, Dalmatinske Zagore - to i nije tako loše.
Da li biste taj prostor mogli da stavite u današnje vreme?
- Ja sam tamo poslednji put bio pre sedam, osam godina. U jednom novom tekstu, za seriju koja će možda uskoro početi da se snima, jednog junaka sam odveo u taj kraj i na osnovu svedočenja, dokumenata, pretpostavki, novinskih tekstova (i srpskih i hrvatskih) i uz pomoć mašte zaokružio priču.
Šta mislite, kako bi ?Golubnjača? bila prihvaćena danas? Da li je ona deo i ovog vremena?
- Uskoro, 26. decembra, biće tačno 20 godina kako je izvedena prva predstava ?Golubnjače? u Beogradu, u SKC-u, pošto smo posle samo 12 izvedbi prognani iz Novog Sada. Kasnije je igrana u Kragujevačkom i Prištinskom pozorištu.
Naravno da se kao autor nadam da će se s vremena na vreme igrati. Samo je treba prepustiti nekom novom rediteljskom senzibilitetu, novim okolnostima. Problemi kojima se ona bavi - problem odrastanja, sukoba sa starijima, mržnja, problem nasleđa, nošenja istorijske mržnje, krivice, preispitivanja - ukazuju da bi ona i danas mogla se igra i da bude gledana.
Da li će ?jamu bezdanku? ponovo naseliti golubovi?
- Kada bih odgovorio potvrdno, to bi značilo prihvatanje utopijskog pogleda na svet. Ja to mogu želeti, mogu se i nadati, ali ne mogu reći da će tako i biti. Golubnjača će biti, na svim prostorima u svetu ih i ima. Vek koji je pred nama neće baš biti mnogo bolji i milostiviji prema čoveku nego što je to bio onaj u kome sam napisao dramu.
Krajina je nestala sa geografske karte srpskog naroda. Kakva je sudbina književnosti toga područja? Gde ona sada živi?
- Taj prostor, koji je u jednom trenutku bio izdvojen i politički, doneo je nov kvalitet srpskoj književnosti i prednjačio i po temama koje je pružao i po imenima pisaca koji odatle potiču, prednjačio je i u književnim pogledima. Ali, književost jednog naroda i jednog jezika ne može se određivati i vezati za neki uzan geografski prostor. Ne treba pisce ?sabijati?, treba probijati granice.
U eri interneta i veoma lakog primanja informacija nije ni važno gde će pisac živeti. Da li će se danas dobar srpski roman napisati u Kanadi, Zagrebu ili Beogradu nije važno. Važno je da se u njemu prepoznaje duh ili stanje svesti jednog naroda, da je roman dobar i da služi na čast ovoj književnosti.
Iza svega ostaje književnost. Mi možemo da izgubimo geografske prostore, ali ne gubimo jezik, pa se ti prostori sele u literaturu. Onaj delić sveta koji sam rođenjem dobio - meni je uzet, ali mi ga niko ne može oduzeti u mojoj literaturi.
Katarina Blagojević
