Prošao život

09.03.05

Zašto se ne snima naručena televizijska serija „Polača-Okvil”, napisana u osam epizoda, koja govori o sudbini Kninske krajine

Jovan Radulović (1951), pripovedač, romansijer, dramski pisac, rođen je u Polači kod Knina. Pored pripovedaka i romana, objavljenih u više izdanja, nagrađenih najznačajnijim književnim nagradama, veoma rano je počeo da piše radio i televizijske drame i filmske scenarije. Oko Radulovićeve drame „Golubnjača”, pre dvadesetak godina, digla se velika prašina. Bilo je zabranjeno njeno prikazivanje u Novom Sadu, sporila su se oko njenih estetskih i političkih poruka pokrajinska, republička i jugoslovenska rukovodstva. Mnogi smatraju da je upravo „Golubnjača” bila uvod u raspad ondašnje Jugoslavije.

Časopis „JU film danas”, u „Plus biblioteci”, krajem prošle godine objavio je izbor televizijskih i filmskih scenarija Jovana Radulovića: televizijske drame „Vučari Donje i Gornje Polače”, „Nikoljdan 1901”, prve dve epizode dramske serije „Polača-Okvil” i filmski scenario „Braća po materi”.

Drama „Vučari Donje i Gornje Polače”, napisana 1976. godine, snimana je u Polači, Vašem rodnom selu, podno Dinare. U međuvremenu, zavičaj ste izgubili. Tamo više ne možete da odete?

- To je prva moja televizijska drama i slučaj je namestio, zaista slučaj, da se i snimi u autentičnom ambijentu, mom rodnom selu, i da po prikazivanju na televiziji autoru donese dosta nevolja u zavičaju, ali i simpatije i podršku, kako kod kolega, tako i u javnosti, pa se te drame i danas mnogi sećaju. Nedavno je uvrštena i u Antologiju TV drame. Posle 1995, i progona mojih Polačana, „Vučari Donje i Gornje Polače” nisu više samo jedna televizijska drama, već i istorijski, etnološki dokument o jednom kraju i narodu.

U drami su igrali jugoslovenski glumci: Boris Dvornik, Ivica Vidović, Stole Aranđelović, Milan Štrljić, Dragomir Felba, Drago Čuma, Marija Kon... Kako danas gledate na to vreme?

- Televizija Beograd je u to vreme imala hrabrosti da ukaže poverenje jednom mladom, neafirmisanom piscu, da uloži znatna sredstva u snimanje njegove prve televizijske drame. Rizik se isplatio. Drama je nagrađivana na festivalima, razmenjena ili otkupljena u tridesetak televizija u svetu. Ništa neobično da je reditelj Šotra angažovao i glumce iz Zagreba i Splita. Jednostavno, bili su mu potrebni takvi tipovi ljudskih karaktera i on ih je našao u tim glumcima.

Drama „Nikoljdan 1901” je u stvari, adaptacija komedije Sime Matavulja „Na slavi”.

- Matavuljeva komedija „Na slavi” sigurno nije ono što najbolje predstavlja Matavulja kao značajnog pisca. Naprotiv. Komedija „Na slavi” je izvedena pre sto godina, doživela neuspeh i pala u zaborav. U jednom novom mediju, televiziji, zaslugom reditelja Šaranovića, odličnih glumaca pa i scenarista, sinula je novim sjajem i pokazala da prave pisce treba uvek iznova čitati.

Dramatizovali ste i tekstove Milovana Glišića, Svetolika Rankovića, Stevana Sremca, Gligorija Božovića, Dinka Šimunovića. Gubi li literatura prelazeći iz jednog u drugi medij?

- Literatura, ako je dobra, ne može ništa da izgubi pod uslovom da je dobra adaptacija, ili dramatizacija. Može još više da dobije u nekom drugom vremenu i skrene veću pažnju na sebe. Zamislite, kako bi bilo dobro, da smo bogatiji, a i odgovorniji prema tradiciji, pa da se snime velike dramske serije po Jakovu Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Janku Veselinoviću...

Tekstovi nekih Vaših originalnih televizijskih drama i adaptacija (koji nisu realizovani) nisu ni sačuvani. Zašto?

- Mojom krivicom. Nisam smatrao da su ti tekstovi važni u mom književnom stvaralaštvu. Mahom su i nastajali iz nevolje, da se što brže dođe do novca. U raznim seobama i stambenim skučenostima, pri čemu ne treba zanemariti nehat autora, nepovratno su nestali. TV Beograd je takođe kroz svašta prolazila, ko će sve čuvati, i više ih nema. Danas mi je žao, ali je tako.

Filmski scenario „Braća po materi” napisan je na osnovu istoimenog romana. Film je snimljen samo nekoliko godina pre građanskog rata i raspada zemlje. Braća su se, nepovratno, razišla?

- Roman za razilaženje „braće” nije kriv. Već posle premijere u Puli, 1988. godine, po reakcijama publike, a i nekih filmskih kritičara iz Hrvatske, moglo se predvideti šta nas čeka za svega tri godine. Manje roman, a više film, samo su snažnije aktuelizovali problem koji je i te kako bio u ondašnjoj zemlji prisutan.

Zašto serija „Polača-Okvil”, napisana u osam epizoda, poručena od TV Beograd, još nije realizovana?

- Serija govori o jednoj porodici iz Kninske krajine: šta joj se sve dešavalo, ili moglo desiti, od 4. avgusta 1995. do 1999, kada se jedan deo porodice iselio u Kanadu. Serija je zaista pisana s ozbiljnim i, rekao bih, poštenim namerama. Da nikoga ne štedi. Ali da to ipak bude viđenje tog vremena iz našeg ugla. Filmove i serije o tom vremenu već su nam ponudile televizije i filmske kuće iz našeg okruženja. Valjda je red da i mi imamo jednu seriju o tome u produkciji nacionalne televizije. Dve i po godine su prošle kako je serija završena, a ništa nije urađeno, osim što je data na čitanje nekolicini uglednih reditelja. Nedavno sam uputio jedno pismo direktoru RTS Aleksandru Tijaniću, da ga podsetim da takav tekst postoji u nekoj ladici Televizije. Pravdanje da za takav velik posao nema novca, da treba čekati, ne bi smeo da bude razlog što se „Polača-Okvil” ne snima.

Hoćemo li uskoro biti u prilici da gledamo neku Vašu novu dramu ili film?

- Da. U dogovoru s Nikolom Mirkovim, glavnim urednikom Kulturno-umetničkog programa RTS, pišem jednu TV dramu iz savremenog života.

Zoran Radisavljević

14.07.03 Politika

Kratkim romanom "Prošao život" izdavačka kuća "Narodna knjiga" počinje objavljivanje izabranih dela jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca srednje generacije, Jovana Radulovića. Već za mesec dana čitaoci će u rukama imati zbirku dužih pripovedaka "Idealan plac", a potom će izdavač sukcesivno nastaviti sa štampanjem proznih dela u dogovoru sa piscem.

Ulazak Jovana Radulovića 70-ih godina prošlog veka u srpsku literaturu, kako kaže urednik izabranih dela ovog autora, Radivoje Mikić, simbolično je označio ne samo nastavljanje linije vrlo velikih i značajnih pisaca iz Dalmacije kao što su bili Veljko Milićević, Simo Matavulj i Vladan Desnica, nego i proze koja u sebi sadrži najbolje osobine realističke tradicije, i usmenog pripovedanja transponovanog u književni jezik.

Jovan Radulović je u svojoj prozi do današnjeg dana nastavio da oslikava život specifične sredine kroz splet različitih, uglavnom nesrećnih okolnosti koje će svoj tragični finale imati u događajima iz Drugog svetskog rata. U kratkom romanu "Prošao život", čije je ovo peto izdanje od prvog objavljivanja u Srpskoj književnoj zadruzi 1997, Jovan Radulović je, prema Mikićevim rečima, nastojao da pokaže kako se u specifičnom istorijskom kontekstu – od druge i treće decenije prošlog veka do njegove poslednje decenije i najnovijeg rata na ovom tlu – prelamaju ljudske sudbine, uslovljene užasnim zbivanjima. Specifikum knjige "Prošao život" jeste što je on u pismima koje pišu junaci čiji je život završen; s onoga sveta, oni kao da upućuju svoju testamentarnu poruku kojom pisac, smatra Radivoje Mikić, zahvata i istorijsku ravan, i svakodnevni život.

Jovan Radulović je, prema sopstvenom priznanju, autor koji se drži Foknerovih reči da roman ima samo jedan cilj – da pruži zadovoljstvo čitaocu. Ako tako ne bude, onda bolje da nije ni napisan. Dosadašnji "tihi život" Radulovićevih knjiga, van bestseler lista, ali život koji traje jer dela doživljavaju nova izdanja, dovoljan je razlog da pisac bude zadovoljan.

A. C.