01.11.16
KAFANOLOŠKI VODIČ KROZ BOEMSKI BEOGRAD
Kultura
S obzirom na to da je kafanologija još u formativnom periodu, jedan od njenih prvih zadataka moralo bi da bude stvaranje tvrdog jezgra neupitnih istorijskih činjenica oko kojih bi se formiralo teorijsko promišljanje o kafani kao društvenoj instituciji. Upravo na takvu nameru upućuju Boris Belingar i Boško Mijatović u predgovoru svoje „Ilustrovane istorije beogradskih kafana” dajući sebi zadatak da, kako kažu, ovim delom dopune korpus poznatog ali i isprave dosta toga netačnog što se nagomilalo u beogradskoj kafanologiji. Zarad ispunjenja tog opravdanog ali zahtevnog cilja, oni su se upustili u prilježno izučavanje istorijske građe – literature, arhiva, novina i drugog – što je rezultiralo rekonstruisanjem povesti oko 150 ugostiteljskih lokala od 19. veka do perioda neposredno pred Drugi svetski rat, uz obilje fotografija među kojima su mnoge ekskluzivno objavljene. Na taj način, autori su napravili svojevrsnu mapu nekadašnjeg Beograda čiji su glavni toponimi najrazličitije kafane, restorani, dvorane – od daščara na ćošku do „dansing salona” prestižnih hotela.
Motivaciju i relevantnost svog poduhvata, Belingar i Mijatović odaju u uvodnom tekstu, naslovljenom „Kratka istorija beogradskih kafana do Drugog svetskog rata”. Oni tu skiciraju prošlost ovakvih objekata u prestonici, s posebnim osvrtom na doba od 19. veka na ovamo, kad kafane postaju stecišta ne samo društvenog života već i političkih, kulturnih i drugih zbivanja. Ovaj odeljak obiluje relevantnim podacima o tome kako se u različitim periodima menjala brojnost boemskih stecišta u Beogradu, ko su bile poznate kafedžije, kakva je hrana služena i koja su se pića točila... Najveći prostor u uvodu, autori su dali kulturnoj i emancipatorskoj funkciji kafana kroz održavanje brojnih balova, zabava, koncerata, predstava i drugih dešavanja koje su Beograđani mogli da vide u ovakvim objektima.
Toj temi, Belingar i Mijatović, čini se, poklanjaju posebnu pažnju i u glavnom delu knjige koji čine dve velike celine nazvane „Hoteli” i „Kafane”. U obe su azbučnim redom, poput enciklopedijskih odrednica, poređana manja poglavlja a svako je ponaosob naslovljeno imenom lokala o kojem se u njemu piše. Uključujući u svoju analizu i hotele – tačnije, hotelske restorane i barove – oni šire kafanološki horizont imajući u vidu da su u proučavanom periodu hoteli zaista predstavljali svojevrsni „produžetak” kafanskog života. Štaviše, upravo zato što su mnogi hotelski restorani imali samostalan boemski život i dosadašnji radovi drugih autora – prvenstveno istoričara – rado, pored kafana, proučavaju i hotele.
Posebnu pažnju Belingar i Mijatović posvećuju značaju beogradskih kafana za političku, ekonomsku, ali i neizbežnu – kultrunu i umetničku istoriju. U tom kontekstu iznose niz zanimljivih nalaza pominjući da su upravo na ovim mestima nastajali, između ostalog, satira, opera, kinematografija i džez.
Tako je prvi srpski komičar Đorđe Babić svoj premijerni nastup u karijeri izveo u „Ujedinjenju”, u Uzun Mirkovoj 1879. godine i to tek kad su ga prijatelji nagovorili. Prvi srpski vodviljski satirični teatar „Orfeum” Brane Cvetkovića osnovan je 1899. u hotelu „Bulevar” u kojem deceniju kasnije Žarko Savić otvara prvu stalnu operu, čiji je repertoar iz komercijanih razloga zasnovan na operetama i vodviljima. Zanimljivo je u tom pogledu reći da je i hotel, koji je zauzimao plac između današnjih ulica Braće Jugovića, Makedonske i Bulevara despota Stefana, vremenom promenio naziv iz „Bulevar” u „Opera”. Danas je na tom mestu ostalo zdanje u kojem i dalje, u znatno izmenjenom obliku, radi restoran „Zora”, koji je funkcionisao i pri hotelu.
Razvoj srpske kinematografije takođe je neodvojiv od kafane. Štaviše, te dve stvari se prožimaju, jer su pioniri filmske delatnosti u Srbiji rado svoj budžet dopunjavali kao kafedžije. Verovatno najranija filmska projekcija u Beogradu odigrala se 1897. godine u kafani „Hajduk Veljko” u Knez Mihailovoj 3 a prvi stalni bioskop po svoj prilici je bio u „Takovu” na Terazijama, gde su se projekcije održavale u sali s platnom u sredini a leti u dvorišnoj bašti. Za afirmaciju filma posebno je, čini se, kraj prve i početak druge decenije 20. veka. Najpre 1910. godine braća Pera, Boža i Svetolik Savić, pioniri filmskog biznisa u Srbiji, osnivaju „Moderni bioskop”, svojevrsni spoj kafane i sinemaskopa, kao prostor posebno namenjen toj svrsi. Godinu dana kasnije, Đorđe Bogdanović, producent i osnivač Preduzeća za snimanje filmova, preuzima hotel „Kasina” i u njemu otvara bioskop, koji će se za vreme Drugog svetskog rata zvati „Nova Evropa”, a potom – „Kozara”. Godine 1912. Svetozar Botorić, prvi srpski filmski producent, preuzima hotel „Pariz” na Terazijama i takođe osniva sinemaskop.
Nisu samo filmske, već i pozorišne predstave igrane u beogradskim kafanama. Belingar i Mijatović beleže da su se od 1843. do 1867. teatarska dešavanja zbivala u kafanama i hotelima „Kod Jelena”, „Velika pivara” „Srpska kruna” i „Engleska kraljica”. Ovaj potonji objekat, koji je izlazio na Pop Lukinu i Kosmajsku, bio je u vlasništvu beogradskog paroha, popa Miloša Sušića. U njemu je gostovala i novosadska Mandrovićeva putujuća trupa, a predstavi je prisustvovao i oduševljeni knez Mihailo koji je posle izvođenja za kafanskim stolom dao reč da će izgraditi stalnu zgradu za nacionalni teatar. Ali, i posle njegove izgradnje, alternativne glumačke trupe, isuviše „zabavne” za seriozni repertoar Narodnog pozorišta, nastupale su u kafanama.
Što se tiče pisaca, jedno od njihovih najčuvenijih stecišta, ne računajući Skadarliju, bio je „Orač”, otvoren verovatno sedamdesetih godina 19. veka na uglu Takovske i Svetogorske. Među stalnim gostima, osim Stevana Sremca kojem je posle smrti u ovom restoranu podignuta spomen ploča, dolazili su Radoje Domanović ali i Velimir Rajić, pisac pesme „Na dan njenog venčanja”. Na stihove tog dela, pesnik Vladimir Stanimirović zapisao je „osvetničku parodiju”: „Ja ću i dalje ići kod ’Orača’ / Stalno čim veče spusti svoja krila / I šaptaću posle pete čaše / Nisi me, gusko, dostojna ni bila”.
Ipak, najšarenija scena u beogradskim kafanama bila je – muzička. Belingar i Mijatović beleže da su u Beogradu u ovom periodu široko rasprostranjeni balovi – od elitnih igranki u „Velikoj pivari” ili „Bajlonovoj kafani” na koje nije mogao svako da uđe, do takozvanih „krompir balova” s „fraj muzikom” za koje nije bila potrebna pozivnica, već je bilo dovoljno pojaviti se u „Nemačkom caru” na Vračaru ili kod „Crne mačke” u Nemanjinoj. U 19. veku Beograd pohode i muzičari i orkestri iz Austrougarske, pogotovo Češke koji nastupaju u „Ruskom caru” ili „Pozorišnoj kafani” a orijentalni čoček s golišavim plesačicama bio je na repertoaru kod „Dardanela” u Dušanovoj, u „Americi” na Zelenom vencu ili hotelu „Solun” u Nemanjinoj. Oko 1880. godine svojevrsnu revoluciju, kako beleži Mika Alas, doživljava i ciganska muzika dolaskom mađarskog Ciganina Ferdinanda u Beograd, koji u pratnji Mije Seferovića Jagodinca na nastupima u „Srpskoj kruni” predstavlja potpuno nov sastav orkestra i način sviranja. Tu su i čuveni Cicvarići, koji sviraju u „Pozorišnoj kafani” i ansambl Šapčanina Vase Stankovića Andolije, koji na prelazu vekova muzicira u „Dardanelima”, „Kolarcu”, „Ruskom caru”... Između dva svetska rata, i „džaz” odnosno „žaz” orkestri prodiru u kulturni život prestonice. Oni nastupaju kako na viđenim mestima poput ekskluzivnog „Sitija” u podrumu Jugoslovenske banke u Kolarčevoj, ili „ameriken bara” hotela „Bristol”, tako i u ruskom lokalu „Kazbek”. Ipak, mnogi od njih, držeći duvačke instrumente, imaju ispred sebe harmonike i tambure poređane po podu. Jer, nikad se ne zna hoće li gosti ili gazda poželeti da umesto džeziranih sinkopa počuju nešto narodno ili zabavno.
Autori, razume se, ne gube iz vida ni činjenicu da su se mnogi, nošeni muzikom u kafanskom ambijentu, dobrano potkresivali alkoholom, ali i da su kafedžije, osim ugostiteljskih delatnosti, rado upražnjavale i druge, „alternativne” u svojim lokalima. O tome možda najslikovitije svedoče „službene beleške” iz onog vremena, sačinjene pri noćnim kontrolama. Tako u jednom policijskom izveštaju iz 1889. iz „Pozorišne kafane” na uglu Dositejeve i Vasine piše da „ženskinje pri pevanju izlaze u haljini kratkoj više kolena, bez rukava” i „pokazuju razne miške, kao dizanjem nogu u vis itd”. Slično ovome, u „Imperijalu” u Vasinoj ulici dežurni pisar Uprave varoši Beograda, iste godine, beleži da su devojke koje su nastupale „dekoltirane, ruke i prsa gola, a haljine kratke do koleni, protivno naredbi Upravinoj”.
„Ilustrovana istorija beogradskih kafana” obiluje ovakvim i mnogim drugim epizodama kafanskog života koje pružaju uverljivu, slikovitu i značajnu sliku boemskog života prestonice. Takvi detalji ustoličuju Belingara i Mijatovića kao hroničare prošlosti, bez aspiracija da nužno budu i njeni tumači. U tom smislu, autori tumačenja prepuštaju drugima i nastoje pre svega da predstave čistu faktografiju i tako utemelje osnovu za izvođenje budućih zaključaka. S tog aspekta, njihovo delo je značajan činjenični doprinos u formativnom periodu kafanologije.
Sve u svemu, „Ilustrovana istorija beogradskih kafana”, pisana u dominantnom enciklopedijskopublicističkom maniru, značajna je ne samo zato što ojačava tezu o emancipatorskoj ulozi kafana za moderno srpsko društvo, već i stoga što implicitno postavlja pitanja koliko znamo o ovoj vrsti tradicije i vodimo li računa o njenoj zaštiti. Ne prenebregavajući činjenicu da je kafana uporedo sa doprinosom društvenom razvoju, modernizaciji i prosvećivanju predstavljala i stecište poroka, Belingar i Mijatović između redova sugerišu potrebu da se kafanolog bez predrasuda lati svog predmeta istraživanja, posmatrajući ga kao iznijansiran i slojevit fenomen.
Dimitrije Bukvić
