Imam priču za tebe

20.02.10

Najbolji su oni pisci koji se pričama jednostavno nađu pri ruci, puste ih da se ispričaju same, kaže književnik Milenko Pajić
Posle tridesetak knjiga posvećenih kraćim ili dužim proznim formama, Milenko Pajić (1950, Beograd) pred kraj prošle godine objavio je novo štivo lepog i indikativnog naslova, „Imam priču za tebe”. Ovu zbirku pripovedaka izdao je prestonički Zavod za udžbenike u ediciji „Nova dela”.
Kako je pisac došao do naslova zbirke koja obuhvata 38 priča?
– Pre nekoliko godina, na ulici mi je prišao nepoznat čitalac i poverljivo rekao: „Imam priču za tebe”. Tog časa razumeo sam da je jedna od osnovnih vrednosti pripovedanja bliskost pisca i čitaoca, kao razmena poruka, osećanja i energije. Saslušao sam neznančevu priču, odgonetajući zbog čega je rešio da je pokloni baš meni – kaže Milenko Pajić za „Politiku”.
Knjiga je, veli, nastajala tokom minule decenije, onako kako su ga „sustizale i pronalazile privlačne, inspirativne teme kojima nije mogao da odoli”.
– Zbirka je poprimila oblik uzbudljive potrage za suštinom i smislom pričanja. Pripovesti su drevne, beskrajne i nezaustavljive, svaka drži do svoje slobode, a najbolji su oni pisci koji se pričama jednostavno nađu pri ruci, puste ih da se ispričaju same, kaže Milenko Pajić.
Koji su tipovi naracije zastupljeni u knjizi?
– Više ih je, trudio sam se da svaka priča dobije logično mesto u sadržaju. Počev od mitoloških i istorijskih, do dokumentarnih. Potom slede izmaštane, kao kod Borhesa u „Maštarijama”, i čudnovate povesti. Pa sudbinske, društvene i porodične. Na kraju i autobiografske, njima se sklapa sadržajni krug neobaveznog književnog priručnika.
Pajić kaže da prava priča mora da bude jednostavna, topla, ljudska. „Ona nezadrživo izvire iz mašte pripovedača, teče prirodnim jezičkim tokom i neumitno se približava razrešenju i svršetku”. Pripovedač od klase, veli sagovornik, „trudi se da priču sačuva u izvornom vidu i da ona, sjajna, blistava i prozirna kao staklo, dopre do duše čitaočeve, ogreje je i ozari”.
Koje su priče njegovi favoriti?
– Pomalo neočekivano, dokumentarne i društvene, „Cedulje”, „Na putu”, „Priče iz kafane Sidro”, „Pod trešnjom” i „Priča jednog taksiste”. Prva je skoro cela dokumentarna, sastoji se od kratkih poruka koje su Kragujevčani ispisivali u Šumaricama, 21. oktobra 1941. godine, uoči streljanja. Jedino je dodata poslednja epizoda, pod naslovom „Vampir u bioskopu Pivnica”. Ti kratki zapisi sačuvali su jaku, izvornu emociju i posle gotovo sedam decenija. Od sasvim kratkih priča, najviše mi se sviđa prozna minijatura „Očev hleb”.
Pajić posebno ističe još nešto:
– Sa naročitim zadovoljstvom, najlepše pripovetke iz ove knjige premijerno sam objavio u vašem listu, u rubrici „Priča Politike”. Reč je o pričama „Markovi konaci”, „Zlatni oluk”, „Smeh serdara rujanskog”, „Priča jednog taksiste” i naslovnoj – „Imam priču za tebe”.
Sa pričom „Zlatni oluk” Pajić je, inače, dobio drugu nagradu na pripovedačkom konkursu priređenom 2004. godine povodom stoleća našeg lista.

G. Otašević