Radivoje govori

08.04.12

Nova knjiga aktuelnog dobitnika nagrade „Ivo Andrić” posvećena životu i običajima žitelja delu zapadne Srbije, između Užica i Bajine Bašte

Čačak - Posle tridesetak objavljenih knjiga, kolekcija kratkih priča, zbirki pripovedaka i romana realizovanih u različitim književnim žanrovima, iz kreativne radionice pisca Milenka Pajića (Beograd, 1950) pre nekoliko dana pojavilo se novo delo. U izlogu „Prosvetine” knjižare „Geca Kon” osvanula je knjiga zvučnog naslova: „Radivoje govori”( Izdavač „Prosveta”). U podnaslovu bliže je definisan njen žanr kao - etno-roman.

Ovaj autor jeste osoben i prepoznatljiv po smelim eksperimentima, istraživanju forme, kombinovanju žanrova i proširivanju stvaralačkih sloboda.  Pajić je i aktuelni, 35. dobitnik, nagrade „Ivo Andrić” za knjigu „Imam priču za tebe”, pošto novi dobitnik za prošlu godinu nije proglašen.

Kako je nastala knjiga „Radivoje govori”?
- U vreme NATO bombardovanja suočili smo se sa tragičnom i tužnom činjenicom koja je delovala poražavajuće; sa svakom novom bombom bili smo prinuđeni da shvatimo koliko je gradski čovek na našim prostorima nemoćan i slab. Krhke zidine gradova nisu mu pružale nikakvu zaštitu. Urbana pokorica srpske kulture pokazala se neubedljivom i nedovoljnom... Gde smo mogli naći bolji, čvršći oslonac? Gde zavetrinu u kojoj bismo vidali ozlede? Gde sklonište u kome bismo ponovo došli do daha i povratili zdravlje?... Nekako spontano, bez jasnog cilja i plana, krenuo sam u potragu za korenima. Ubrzo posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma obreo sam se u očevom zavičaju. U odsustvu pravog zavičaja, koji je ostao zaturen negde u nomadskom kretanju naše porodice seoskih učitelja, ovaj predeo nudio se štedro svojom divljinom, planinskom snagom i nepreglednim bogatstvom hlorofila. Selo Dub nadomak Bajine Bašte i manastir Rača ukraj Drine rado sam prepoznao i prisvojio kao jedini, pravi, svoj zavičaj. Ovaj zabiti kraj zapadne Srbije, sa starom crkvom brvnarom koju su sagradili čuveni majstori iz Osata, pružio mi je zaštitu i nadu da ću povratiti narušenu duhovnu ravnotežu i da ću ponovo steći izgubljeno zdravlje...

Ko je glavni junak Vaše knjige?
To je moj stric, Radivoje Vulović (Dub, 1930), jedan od poslednjih svedoka našeg patrijarhalnog društvenog poretka na zalasku. On je preuzeo ulogu drevnog srpskog pripovedača, a ja sam bio pažljiv i diskretan slušalac. Zamolio sam Radivoja da se priseti svih važnih događaja iz svog života. Svežim, vukovskim jezikom svoga zavičaja, Radivoje je ispričao sve što mu se činilo značajnim. Njegove životne radosti i nevolje sačinjavaju znatan deo knjige. Radivojeva prisećanja zabeležio sam, sačuvao i preradio u književni tekst. Kao polazište poslužila mi je obilna dokumentarna građa sakupljena i snimljena na terenu. Vrativši se kući dugo sam preslušavao magnetofonske trake, ponovo uživao u Radivojevim pričama, osluškivao promene u njegovom glasu. Potom sam krenuo u konačno dopunjavanje, komentarisanje i uobličavanje teksta. Na kraju, dodao sam i neophodne rečnike zaboravljenih reči i pojmova karakterističnih za lokalni govor toga kraja.

Zašto je knjiga dobila okvir, kako kažete, etno-romana?
Kada pomenemo termin etno-muzika svi odmah znaju o čemu je reč. To je muzika jednog regiona, jednog kraja ma gde se on nalazio. Etno-roman bi analogno tome bio književno delo koje se bavi životom i običajima ljudi jedne autohtone (i geografski tačno definisane) oblasti. U ovom slučaju, knjiga „Radivoje govori” bavi se životom i običajima žitelja jednog dela zapadne Srbije, između Užica i Bajine Bašte. Naravno, karakteristike građe ovde služe da oboje, ozvuče i sačine ubedljivu atmosferu književnog dela. Ništa više ni manje od toga.

Koji su Vam bili uzori? Kom književnom korpusu ili kojoj liniji u srpskoj književnosti pripada Vaše delo?
Pre svih to je čuveni kratki roman Rastka Petrovića „Ljudi govore”. Njegova poetika, jezička prefinjenost i osobena osećajnost mogu biti nadahnuće i savremenom piscu. Rastkovo delo nalazi se negde između putopisa i pesme u prozi. Njegovu jednostavnost, prozirnost izraza i atmosferu teško je dostići. Na par mesta u knjizi ostavio sam tragove svojih lektira, citirao uzore i napravio mali omaž Rastku Petroviću... Osim njega, knjiga „Radivoje govori” uspostavlja određenu komunikaciju i sa drugim srodnim delima Danka Popovića („Knjiga o Milutinu”), Mome Dimića („Živeo život Tola Manojlović”), Stevana Raičkovića („Balada o crnom Vladimiru”), Dragoslava Mihailovića („Petrijin venac”) i drugim. Pomenute knjige imale su različite sudbine, slavljene su ili kritikovane, bile čitane pa onda zaboravljane. Međutim, one su, sve odreda, bile prepoznatljive po stilu, jeziku, dokumentarnosti i prigušenoj ali snažnoj emotivnosti. Bio bih zadovoljan kada bi roman „Radivoje govori” postao čitan, pored ostalog, i u ključu u kojem su tumačena pomenuta dela. Nije u pitanju nikakav okasneli realizam (mada klasični srpski realizam u književnoj istoriji, posle ozbiljnog iščitavanja, stoji bolje nego ikad), nego legitimno preispitivanje domaće književne baštine.

 Nije li etno-roman „Radivoje govori” na izvestan način zaokret u Vašoj dosadašnjoj književnoj praksi?
Meni nikada nije smetala davno prišivena etiketa postmoderniste. Međutim, iz multimedijalne i konceptualne umetničke prakse izvukao sam vrlo važnu pouku. Naime, neka početna ideja ne mora čak, niti može uvek da se zabeleži ili ostvari samo i isključivo u vidu književnog teksta. Ideja naprosto traži najbolju i sebi najbližu formu. Pa, ponekad sklizne, u mom slučaju, u vizuelno, konceptualno, radiofonsko ili kakvo drugo odgovarajuće delo. Te tako ni ja, pošavši na hodoljublje u zavičaj, nisam pravo znao kako će se taj izlet završiti. I da li ću tamo zaista naći utehu, vezu sa svetom? Da li ću sastaviti davno podsečene korene? Da li ću u zavičaju naći zdravlje?... Srećom, stvari su se razvijale lako i spontano, Radivoje je govorio ubedljivo, razgovor s njim mi je prijao jednako kao sveža voda sa spomen-česme u njegovom dvorištu, poznate kao Stublo voda. Lekoviti su bili i vazduh i bujno zelenilo. Prikupio sam dovoljno nove snage i podsticaja da započnem i, posle dužeg vremena, završim književni poduhvat naslovljen kratko i jasno: „Radivoje govori”. Čovek je čovek dok ima šta da kaže i dok ima ko da ga čuje, sasluša i razume.

Gvozden Otašević