Glečer u mreži

20.11.10

Verovatno najdosledniji postmodernista srpske proze, jednako inovativan i kao istraživačna polju likovnih umetnosti i radiofonije, dugogodišnji saradnik Danasa, Milenko Pajićovogodišnji je dobitnik Andrićeve nagrade. Obrazlažući svoju odluku, žiri je posebno apostrofirao ciklus Dokumentarne priče iz njegove pripovedačke knjige Imam priču za tebe u kome autor „neobičnošću i sugestivnošću pristupa tragičnoj temi iz prošlosti, i približava se onom tipu andrićevske pripovedne tradicije koji istoriju uzima kao polazište narativne imaginacije“.
Stiče se utisak da je, i na kritiku i na čitaoce, najsnažniji utisak u vašoj nagrađenoj knjizi ostavila priča „Cedulje“?
- Ona govori o streljanju u Kragujevcu, oktobra 1941. godine i pišući je postigao sam postmodernistički ideal da sa najmanje „svojih“ reči kažem ono što je neophodno, a da to ipak bude originalno. Tema Cedulja je dugo bila duboko u meni, još od vremena kada sam kao jedan od od đaka iz V-3 razreda, imajući na umu čuvenu poemu i film Prozvan je i V-3, odlazio na obavezno jesenje hodočašće u Šumarice. Taj događaj bio je tako strašan da se i sada naježim kad ga se prisećam. Kroz svedočanstva slučajno preživelih, provukao sam nit priče o ceduljama-porukama koje su iz topovskih šupa pre sedam decenija ispisane i poslate u večnost. Te cedulje sam citirao, izvukao u prvi plan, uvećao, razglasio, obojio tako da su one i sada „tople, jednostavne, potresne, sažete i lepe“, kakve su uvek i bile. Vreme im nije naudilo.
Tome ste pridodali i jednu potpuno novu priču koju ste čuli od kolege iz kragujevačkog pozorišta?
- To je svedočanostvo o tome kako se njegov otac spasao sa stratišta. Naime, Nemci su tražili kinooperatera da im prikaže filmski žurnal o navodnim pobedama na Istočnom frontu, a baš on je bio taj majstor, radio je u bioskopu Pivnica kod gazde Miše Fofonke, poreklom Čeha. Kada je ušnirao poslednju rolnu filma, pobegao je glavom bez obzira i spasao se. U mojoj priči on razmišlja: „I život može biti pun iznenađenja, preokreta, čudesa, baš kao i film. Kad pomisliš - ovo je život, umeša se film. I obratno. Kad pomisliš - ovo je nemoguće, to se može videti samo na filmu, iznenada se umeša život i pomogne filmu da bude ubedljiv, životan“. Žiri je pohvalio snažnu emociju navedenog ciklusa, inovativnost forme u tretmanu ceduljica i dokumentarnu kopču sa Andrićevim opusom. Slažem se sa ovom formulacijom, mada određenog uticaja kod donošenja odluke o nagradi svakako imao i moj „minuli rad“, pripovedačke knjige koje sam objavljivao neprekidno u protekle tri decenije.
A koliki je uticaj Andrića na vaš rukopis?
- Za Andrića je istorijska građa svetinja. Zato je svaka njegova priča ubedljiva. Ali važan je izbor teme, selekcija građe, stil i jezik. A sve to Andrićje imao. Njegova rečenica i danas stoji čvrsto, kao salivena. Vraćam se Andriću s vremena na vreme i uvek u njegovim tekstovima, sentencama, nađem nešto novo, savršeno (do)rečeno i lepo.
Mada se u vašem raznolikom opusu, koji broji tridesetak naslova, nalaze i romani, eseji, drame, knjige za decu, poezija... od prve knjige „Jednostavni događaji“ iz 1982. prati vas glas pasioniranog pripovedača, kao da je priča glavni „junak“ čitave vaše spisateljske avanture?
- Čitajući i pišući tolike godine, neprestano sam se pitao - šta je priča? Kako je nastala? Zašto postoji? Koje su njene glavne osobine? U predgovoru ove knjige, baveći se teorijom i poetikom priče, nabrojao sam njene najbitnije osobine. Priča je, dakle, drevna, životna, beskrajna, nikada se ne umara, ne zaustavlja i ništa ne zaboravlja. Prenosi poruke - i lepe i ružne, i bolne i umiljate. Služi za razmenu, kao neka vrsta suptilne monete - omogućuje da pisac i čitalac, pripovedači slušalac razmene osećanja. Šta god radila, priča održava, čuva i prenosi fine emocije, a to je najvažnije od svega.
Moglo bi se, štaviše, konstatovati da je „Imam priču za tebe“ koncipirana slično jednoj vrsti alternativnog vodiča za buduće pripovedače?
- Sređujući spise nastale u protekloj deceniji, raspremajući fascikle i fioke, utvrdio sam da raspolažem raznorodnom proznom građom koju bi teško bilo svrstati u korice jedne knjige i zaista sam došao do rešenja koje podseća na priručnik kreativnog pisanja. Mnogi književnici pisali su poruke i uputstva budućim piscima. Ja sam pokazao kako se prevaljuje put pripovedača navodeći kao primere sopstvena štiva - cikluse čiji su naslovi bliže tipološki definisali suštinu, teme i karakter priča. Držeći se vremenskog faktora, logične tematske srodnosti, asocijativnosti ili samo paralela, sačinio sam raspored ciklusa. Prve su bile mitološke, istorijske, pa dokumentarne priče; zatim su sledile izmišljene, čudesne i sudbinske; a, na kraju, su došle društvene, porodične i poetičke. Knjiga se, kao i svaki „udžbenik“, završava pogovorom u kojem sam ponešto demantovao, a donekle i relativizovao ono što sam kao „uvodne postulate“ dao na početku - jer, ipak sam ja pripovedač, a ne teoretičar - i u kome je, ukratko, opisano kako su priče nastajale, pri čemu je priča o priči klica pripovednog beskraja. Ovakva struktura knjige pomogla je da se postigne efekat uređenosti, ujednačavanja, ozbiljnosti.
Na taj način demonstrirali ste i doslednost svom prepoznatljivom stvaralačkom sistemu, istovremeno iskoračivši ka nekim novim poetičkim prostorima?
- Pre ove knjige bio sam neka vrsta „specijaliste“ za teme sna i detinjstva, svrstan među postmoderniste. Dugo mi je tu bilo ugodno, ali mi je vremenom postalo nekako tesno. Čitalačko i životno iskustvo navelo me je da se pozabavim i drugim temama i, unekoliko, promenim svoj stil. Čini mi se da je knjiga Imam priču za tebe načinila pomak ka životu, sada sam bliži životnom vihoru, plivam u njegovom vrelom haosu i mutnoj matici. Vratio sam dug realnosti koju sam, dosad, rado prerađivao, stilizovao, estetizovao zarad umetničkih efekata. Sada pričam lako, opušteno, slatko, onako kako se sluša i priča u životu. Takođe, u prethodnim knjigama često sam se igrao, istraživao, eksperimentisao, smatrao sam to neophodnim za svoju poetiku, a i takav sam čovek, volim da istražujem i otkrivam ili simuliram nešto novo, u sadržaju ili bar formi. Još nešto: dosadilo mi je pripovedanje u jednom ključu (fantastika), u istom tonalitetu (lirska proza). Život je toliko raznovrstan i promenljiv da ga umetnost nikada neće dovoljno dobro, skladno, osmišljeno „obraditi, savladati, iscrpsti“. Pa tako ni umetnost pripovedanja neće ni imitirati, ni slepo slediti, ni povlađivati realnosti, nego će, na svoj način, „pratiti“ njene izazove.

Dušan Vidaković