Ispovest jakuze

tovaža je izbledela, ostavljajući krljušti na zmajevom telu zamućene, poput oblaka, a njegove brkove skoro izbrisane. Bez obzira na to, dizajn tetovaže je bio šokantan i, začudo, na svoj način lep. Zmaj se spremao da proguta božur i ženu kaja se nalazila u njemu. Njene oči su bile poluzatvorene, a dlanovi spojeni u molitvi. Ipak, zagonetni osmeh je igrao na njenim usnama.Ispitao sam njegov abdomen i našao da mu je jetra uvećana. Rekao sam mu: „Daću vam uput za opštu bolnicu.”On se, međutim, nasmešio i rekao: „Imam sedamdeset i dve godine. Radio sam šta mi se htelo tokom celoga života i ne očekujem da se sada izlečim... Bio sam pomalo divalj kada sam bio mlad. Bojim se da moje telo konačno odbija da radi ono što mu kažem. Zato sam odlučio da moju kockarnicu predam jednom mlađem čoveku i da se povučem ovde na selo...”
Sledeće večeri, po hladnoj upornoj kiši, otišao sam mu u posetu. Dočekao me je s gomilom mandarina u posudi na stolu . Povremeno se kroz dobovanje kiše čuo zvuk nekoga ko je svirao šamisen. Da li je to bila njegova ćerka i koliko je bila stara, nije mi rekao. To veče sam ga slušao oko tri sata. Svakih pola sata delovao je umoran i pravili smo pauzu ispijajući šoljicu čaja...
Na ovaj način dolazio sam da ga posetim, uz diktafon, bar jednom svaka tri dana. I u vreme kada sam čuo celu njegovu priču, zima je uveliko prošla. Ono što sledi je deo priče koju mi je ispričao. Sada kada sam je napisao, želeo bih da sam ga detaljnije pitao oko nekih stvari, ali on je otišao i sada je za to kasno...