Istorija kao apokrif

28.09.08

Može se reći ovako: prof. dr Sava Damjanov (Novi Sad, 29. IX 1956), kulturolog-androlog-ginekolog, futurolog-numerolog-Bog; studirao i predavao istorijske nauke na vodećim hrišćansko-budističkim i islamsko-panteističkim učilištima, gde je obavljao funkcije Prorektora za omladinu, manjinska prava i nacionalni investicioni plan (NIP), te Prodekana za autonomiju, svemirska istraživanja i evrointegracije.
U tom kontekstu objavio je sledeće knjige: "Istraživanje Savršenstva" (1983), "Graždanski erotikon" (1987 – 2005), "Koreni moderne srpske fantastike" (1988), "Kolači, Obmane, Nonsensi" (1989), "Šta to beše „mlada srpska proza“?" (1990), "Pričke" (1994), "Postmoderna srpska fantastika" (1994-2004), "Koder:istorija jedne recepcije" (1997), "Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive" (1997), "Glosolalija" (2001-2006), "Novo čitanje tradicije" (2002), "Novi Sad-zemlji raj 1-2" (2003-2004), "Remek-delca" (2005), "Eros i Po(r)nos" (2006), "Apokrifna istorija srpske (post)moderne" (2008), "Istorija kao Apokrif" (2008) i "Kafane, Kreveti, Biblioteke" (posthumno). Kao serbski književnik, živi i radi na Marsu, od momenta kada je njegova domovina – iseljena sa Starog kontinenta - našla utočište na Crvenoj planeti. Kao svetski književnik, živi i radi u Serbiji, na adresi poznatoj samo organima gonjenja: svaka sličnost sa stranim licima i događajima, slučajna je i zlonamerna!!!
Ovako je sam Sava Damjanov napisao "Zadnju belešku o piscu" u knjizi "Istorija kao Apokrif" tj. „romanu-lakrdiji iliti, po prostome, bezobrazne priče“, kako stoji u podnaslovu trinaeste po redu knjige u Ediciji "Kalendar" Izdavačke kuće Agora. Ova knjiga, koja donosi toliko toga novog u našoj književnosti (žanr, strip, kolaž, humor...) i koja je još na putu ka knjižarama širom "Crvene planete", nije jedini povod za razgovor sa autorom s obzirom da je i "Službeni glasnik" nedavno objavio Damjanovo "Novo čitanje tradicije" pod naslovom "Apokrifna istorija srpske (post)moderne" Tu je već zapisana drugačija "Beleška o autoru", po kojoj je Sava Damjanov redovni profesor novosadskog Filozofskog fakulteta na predmetima Srpska književnost XIX veka i Kreativno pisanje. Piše prozu, književnoistorijske oglede i književnu kritiku. Uređivao časopise "Pismo" i "Sv. Dunav", i priređivao za štampu dela srpskih pisaca XVIII, XIX i XX veka.

* Dve Vaše knjige su nedavno objavljene i obe u naslovima imaju reč "Apokrif" Prvo, šta je to apokrifno u istoriji (post) moderne, a drugo, zašto ste poželeli da istoriju prikažete iz apokrifnog ugla?
- U svojoj proznoj knjizi "Istorija kao Apokrif" suočavam stvarnu (prošlu ili današnju, svejedno!) i fikcionalnu (vanvremensku) istoriju, pošto obe doživljavam podjednako nestvarno, a iznad svega komično. Poput antičkih bogova, mogu da se nasmejem onome što kao običan smrtnik doživljavam tragično i zbog čega patim, dakle: osećam humorno-apsurdni smisao celokupne istorije (političke, društvene, kulturne), a njene aktere vidim više kao karikature nego kao tzv. veličine i heroje. Zar nije takva vizija sama po sebi apokrifna? Naravno, i u tumačenju književnosti ne priznajem a priori oficijelne autoritete i oficijelni poredak stvari, već tragam za onim što istinski zrači, što je uzbudljivo i neobično: zbog toga opet ispadam nekakav jeretik, bogohulnik koji hoće da menja ono što je kobajagi jednom zauvek dato! Čini mi se da apokrifnost kao književna i životna sudbina nije moj izbor, jer ja čeznem da se sve što radim smatra normalnim i legitimnim; naprotiv, ona je izabrala mene, pa me - slično Odiseju - vetrovi nose tamo gde ja često i ne bih hteo da budem ili gde ni slutio nisam da ću biti.

* I ranije ste sagledavali tradiciju srpske književnosti na moderan način ali izgleda da Vam je ta tema neiscrpna. U knjizi ste i napomenuli da Vas ta tema intrigira upravo stoga što smatrate da se istorija srpske književnosti mora sagledavati tako da „korespondira sa civilizacijskim izazovima epohe u koju upravo, neumitno i neslućenom brzinom, ulazimo“...
- Mene zapravo intrigira (kako u Umetnosti, tako i u stvarnosti!) ono što je Novo, Neistraženo, Drugačije, dakle sve što je istinska „terra incognita“. Razlozi takvih mojih interesovanja duboko su lične prirode: pisac Sava Damjanov u liku prof. dr Save Damjanova pokušava da otkrije sopstvenu tradiciju, svoje literarne pretke (i u srpskoj i u svetskoj književnosti), pošto je shvatio da ne pripada onoj porodici koja mu je još u mladosti predstavljena i nametana kao njegova. Taj Damjanovljev mr. Hajd, koga je dr Džekil (dr Damjanov) zapravo stvorio prema sopstvenom liku, mnogo je savremeniji, zanimljiviji i uzbudljiviji od onoga što je njemu nekada davno ponuđeno pod lažnim imenom „književnost“ i što još uvek afirmišu oni koji sebe lažno nazivaju „kritičarima“ i „naučnicima“. Pojednostavljeno rečeno, pišem i književnoistorijski otkrivam ono što bih i sam voleo da čitam i što osećam kao integralni deo civilizacije koju otvara novi milenijum... Tome svakako ne pripada nasleđe „pjesme narodne“, bez obzira da li je rečo njenim epsko-herojskim idealima, lakim lirskim napevima ili filozofiji nepismene svetine...

* Da li promišljanja i analize "Kako bi Venclović čitao Pavića", "Zašto srpska književnost nema Rablea? " ili "Zašto čitati Kodera? ", otvaraju nove mogućnosti sagledavanja naše tradicije?
- Vreme je da se srpska istorija u celini (dakle, ne samo književna!) sagleda i interpretira na nov, moderniji način kakav dolikuje 21. veku: stereotipi koji kod nas dominiraju generacijama, ne bi trebalo da piju vodu nove epohe ali ipak nikako da umru od žeđi! Zapravo, njih uvek iznova oživljava horda mediokriteta i neznalica koja se nekako nametne kao tobožnja vladajuća elita srpskog društva: taj volšebni mehanizam očigledno traje (manje-više modifikovan) od početka 19. veka do dana današnjeg (možda i duže, samo me plaši da TO priznam?!). Međutim, problem je u tome što danas, sutra i prekosutra naš hleb nasušni ne može biti onaj na kom su vegetirale naše čukunbabe: njegova bajatost može nas nakratko okrepiti, ali na duže staze stvara osećaj zlovolje i trajno uspavljuje, sve dok se taj san ne preobrazi u smrt. Ako jednom osavremenjena i istinitija vizija naše istorije i kulture postane sveprisutna i podrazumevajuća, ono što ja pišem više neće biti ekscesno i zbunjujuće već sasvim obično, toliko obično da će delovati prevaziđeno, anahrono. Jedva čekam taj dan...

* Kako to da postmodernizam nije književni zločin kada se sve do sada smatralo da on to jeste?
- U osnovi te priče o „nepravovernosti“ i sumnjivom identitetu postmodernizma bili su i još uvek jesu politikantski interesi (mada sam postmodernizam više nije aktuelan!). Dovoljno je, na primer, samo pogledati gde se u kulturno-političkom establišmentu sada nalaze (ili ne nalaze!) javni i tajni akteri čuvene polemike između postmodernista i tradicionalista (vođene u "Književnim novinama" devedesetih), pa da sve postane jasno! Mi kao narod lakše i radije prihvatamo osrednjost nego autentičnost i Drugost (kojih se u dnu duše stidimo!): pomenuta priča predstavljala je samo ponavljanje već viđenog uvek kada se na našoj javnoj sceni pojavilo nešto što je ustalasalo njeno mrtvo more, nešto što je ugrozilo tzv. večni serbski identitet. A deo tog identiteta je i mazohističko-infantilno verovanje da smo najlepši i najbolji, pa shodno tome ne treba nikako svetu da pokazujemo i dokazujemo sopstvene vrline, posebno ne na adekvatan način.

* Strip, kolaž, indeks čitatnosti, fantastičan humor u romanu (zbirci bezobraznih priča?) "Istorija kao Apokrif" mislim da će zaista oduševiti čitalačku publiku. Da li ste tom knjigom hteli da pokažete „na delu“ na šta sve ukazuje istorija književnosti, jer nam ovaj početak XXI veka donosi produktivnu anarhiju čitanja?
- Pre će biti da sam dao oduška svom bolnom doživljaju kič-stvarnosti oko nas (koja preti da obuzme i ono "u nama"), podsmehnuvši se populističkim fintama koje se ovde jeftino prodaju i inferiornoj mitomaniji kojom nas hrane štetočine pod maskama vladara, zajedno sa njihovom poltronskom svitom (u kojoj je ona paraknjiževna, paramedijska i paranaučna najvulgarnija!). Što se tiče nove čitalačke prakse koju odlikuje do sad neviđena sloboda (barem kao mogućnost, jer je zahvaljujući Gejtsovoj galaksiji lako doći do najraznovrsnijih, pa i književnih, informacija!), ona mi uliva nadu da će "Istorija kao Apokrif" možda biti moje prvo prozno delo koje neće povrediti tanani ukus našeg čitateljstva, ukus kojim na žalost još uvek manipulišu prikriveni pornofili, lažući naciju da su čuvari njenih iskonskih vrednosti i svetinja a zapravo su idolopoklonici Patnje, Užasa i Smrti. Ako me pak nada izneveri, pomenuta galaksija daje mi šansu da svoju novu knjigu prezentujem u e-vidu mnogo nekonvencionalnijoj i nepredvidljivijoj publici no što je književna...


Fudbalska karijera Vuka Stefanovića Karadžića

Nedavno je u slavističkim krugovima - kao grom iz vedra neba! - odjeknula vest da su čuveni vukovci, akademik Ljubomir Stojanović i akademik Aleksandar Belić, posthumno otkrili neke nepoznate činjenice o životu i radu Vuka Stefanovića Karadžića. Osim podatka da je tvorac serbske azbuke, tj. Otac, Sin i Sveti Duh serbske književnosti bio dobrovoljni davalac krvi, najveću senzaciju izazvao je podatak da se on aktivno bavio fudbalom, tačnije – da je kao centarfor vodećih evropskih klubova zapravo bio najslavniji golgeter svoje epohe! Štaviše, Stojanović i Belić dokazuju da je Vukovo permanentno moljakanje onovremenih tajkuna za finansijsku pomoć bila samo finta veštog fudbalera uoči prelaznih rokova, finta kojom je zapravo maskirao ogromne transfere koji su realizovani prilikom njegovog prelaska iz jednog u drugi klub. Tako je, na primer, za prelazak iz turskog FK „ Knjaz Miloš“ iz Tršića (tadašnjeg pobednika Lige šampiona) u nižerazredni „Real“ iz Madrida dobio četrdeset akova bermeta, sanduk dukata i Herderovu antologiju "Glasovi naroda u pesmama" (koja je, pokazaće se, ponajviše uticala na njegovu kasniju karijeru)... ...Naime, zahvaljujući pomenutoj knjizi on je upoznao Jerneja Kopitara (levog beka FK Olimpije iz Ljubljane“), braću Grim (legendarne halfove nemačke reprezentacije) i Johana Volfganga Getea, talentovanog omladinca koji je još tražio angažman. Može se reći da je baš zbog tog omladinca i nastala zbrka oko Vukove fudbalske karijere tokom koje je on vešto predriblao čitavu evropsku književnu reprezentaciju 19. veka, a srpskoj kulturi zabio pobednički autogol u poslednjim sekundima odlučujućeg meča...
Iz knjige "Istorija kao Apokrif"
Gordana Draganić-Nonin

06.08.09 Koraci

Novi roman Save Damjanova, Istorija kao apokrif,nosi u sebi svu težinu i vedrinu jednog donkihotovskogpodviga u borbi sa silnim kvaziakademskim, kvazinauč-nim, kvaziumetničkim i drugim sličnim vetrenjačama.No, specifičnost Damjanovljevog prosedea i jeste u tomešto takva jedna „ritualna borba“ ima sve dimenzije pravedečje igre, uvodeći čitaoce, putem svog stalnog junaka –jezika – u jedan posve novi svet.
Već na samom početku, čitalac je uhvaćen u posve no-vom svetu koji nalikuje ogledalima u kući smeha; sve jezapravo poznato, ali vlada potpuna zbrka pojmova, vre-menskih odrednica, i nered u svakom znanom domenu isto-rije, kulture i civilizacije. U takvoj vanvremenskoj or-biti, bez moralne, etablirane, vrednosne, normativne gra-vitacije, čitalac se zajedno sa autorom i njegovim liko-vima poigrava stvarnosnim elementima, odmeravajućinjihovu težinu u nekoj drugoj sferi, odbacujući bez gri-že savesti ono što je u tom momentu neželjeno ili ne-prihvatljivo ili ih, pak, ukršta sa nekim drugim prave-ći urnebesne spojeve. Humor je tako integralni deo togsveta, koji koncepcija igre nužno povlači za sobom. Isto-rija se pojavljuje kao glavni lik, po rečima autora, kao„porno-diva“, dakle glumica plaćena i obučena da budesve što se poželi. U tom smislu, važno je spomenutipripovedni postupak, u romanu nazvan intermeco, kojizapravo predstavlja različite pornografske izvedbe Isto-rije-dive (prvi intermeco, variatio felatio; drugi lingua-cunilingua; treći variatio grupatio), a svaki je intermeco ustvari, varijacija na priču, odnosno jasna aluzija daistorija može da bude ispričana i ovako i onako. Zavisisamo – šta mušterija (gledalac/čitalac) preferira.Roman je, zapravo, koncipiran kao zbirka priča, u koji-ma se destruira jednoobraznost, kao i tkivo klasičneromaneskne forme, prvenstveno time što su ispričaneiz različitih pripovedačkih perspektiva. Npr., pripo-vest (ili poglavlje?) Suburbium, poigrava se nekom vr-stom svevidećeg pripovedača (iako je pisana u prvom li-cu,u vidu ispovesti), jer, u duhu predstavljenog sveta, imauvid u život podgrađa kroz vekove. Zatim u Tito je bio ja,priča je ispričala junaka, dok je u Tibingenškoj filozo-fiji načinjen neki vid big brother uvida u cirkus istorije.Jezik je, kao i ostalim delima Save Damjanova, jedanod junaka, nosilaca priče. Tako i ovde bezbroj pustih je-zičkih i zvukovnih asocijacija, potpuno bez cenzure, gra-de prvobitni sinkretični haos, u kome se podsvest akti-vira, a svest sve više gasi, te se uživa u onim potpunoautentičnim sferama ljudskog bića. To je jedna od najzna-čajnijih i zaista najvrednijih aduta Damjanovljeve proze,jer dopire do onih svetova do kojih su autentični mi-slioci i daroviti umetnici zaista verovali da umetnostmože dosegnuti, sve dok se posredstvom porno-dive isto-rije, kulture i različitih naslaga i normativa nije pre-tvorila u nešto posve drugo. Pored toga, ovakav jezičkihaos ujedno predstavlja i stvaran princip kako istorije,tako i današnjice – nasuprot lažnom poretku koji nam sesamo nameće kao smislen i razuman, a zapravo je sve samone to. Tako se može reći da Istorija jasno sugeriše dvanačina čitanja: prvi je upliv u novu realnost, stvorenu zasmeh i uživanje, a drugi je, dakle, ozbiljna kritika isto-rije kao trojedine vremenske i društvene kategorije (poj-mu istorije se prilazi sa proširenog stanovišta). Isto-rija (kao prošlost, sadašnjost i budućnost / istorija seponavlja) je kritika kvazinauke, kvaziumetnosti, kvazi-akademskog duha, kao i ljudskog licemerja i gluposti. Aupravo ukrštanjem oba pomenuta aspekta romana dobijase prava slika superiornosti ovog podsmeha svim tzv.dostignućima ljudskog duha, jer – nema ubistvenijeg oruž-ja od podsmeha, poigravanja i uzvišene ravnodušnosti.Epilog romana pod nazivom Svi junaci nikom poni-koše, sugeriše treći vremenski nivo istorije – budućnostu maniru „Jovo-nanovo“. Upravo zato istorija, u viđenjuautora, nije prošlost, nego spoj sva tri vremenska stepe-na isprepletena mnogo više, nego što se na prvi pogledčini. Dakle, istorija je haos u kome je sve moguće, a ponaj-više ono što je već bilo. Samo, malo drugačije.Fundamentalna inverzivnost kao potpuna demistifi-kacija razuma ruši kompletan svet ustanovljenih vred-nosti, a već samo humor te apsolutne inverzije, izopa-čenja izopačenog čini i ovaj roman Save Damjanova neodo-ljivim štivom.

Branislava Vasić-Rakočević

13.04.09 Polja

Da, u početku beše reč. Tada su se priče pričale i po sećanju prenosile. Potom je nastala pisana reč. Onda su priče počele da se zapisuju, a neke opet, po sećanju. Tako nekako je potekla i reka istorije, ona neumitna i bespoštedna bujica civilizacijskih kodova, kulturnih i umetničkih fenomena, političkih hlebova i igara, filozofskih ideja, naučnih i tehnoloških napredaka, besomučnih ratova i bezbrojnih revolucija. Silina istorije se oduvek ogledala u njenom neprikosnovenom i neupitnom autoritetu, na koji se čovečanstvo uvek pozivalo kao na bespogovornog arbitra. Osnovni tok istorije je ustoličavao i svrgavao ljude sa istorijskih tronova, rangirao i uobličavao istorijska zbivanja shodno svojim strujanjima, i dubio korito istorijskog sećanja na one već pomenute priče, postajući sve tvrdokorniji i silniji u svojim jednosmernim kretanjima.
Međutim, iako su se neki koji su plivali uzvodno brzo zamarali ili jednostavno tonuli i davili se, postojale su struje koje su pružale svoje krake van osnovnog toka i polako, ali sigurno, pravile zavijutke i meandre koji su dalje samostalno nastavljali svoj život kroz neka nova bespuća. Vijugave putanje su tražile neke nove prostore za svoja lutanja i prkosile istorijskom kanonu svojom slobodom i gipkošću. Upravo ti meandri ispisivali su nove stranice istorije, upotpunjavali njenu jednoličnu sliku, račvali jednoobličnost istorijske reke i filigranski vezli nova strujanja.
Jedan takav meandar je i knjiga Istorija kao apokrif, koja već samim naslovom upućuje na svoju ne-kanonsku prirodu, svojevrstan otklon od (postojeće) tradicije i, kako to već biva, nudi nova čitanja. Lucidno meandriranje manje istraživanim predelima literarnog stvaralaštva oduvek je bilo osnovna odlika proze Save Damjanova iz čije je jezikotvorno-zamešateljske postmodernističke laboratorije i proizašla ova svojevrsna para-Istorija. A svoj kritičko-istorijski legitimitet autor kao da potvrđuje stavljajući po prvi put (!) na korice sopstvene knjige i akademske titule ispred imena i prezimena. U podnaslovu, međutim, stoji Roman-lakrdija iliti, po prostom, bezobrazne priče koji se nastavlja na već poznatu poetiku ovog pisca - autora P(r)ički, Glosolalije i Remek-delaca, zatim Erosa i Po(r)nosa (zbirke eseja, prikaza i mistifikacija) i zbirke ogleda Novo čitanje tradicije, te priređivača Graždanskog erotikona. Podnaslov se jasno otkriva u ključu erotsko-smehovne tradicije ovog autora, ali u sadejstvu sa naslovom i titularnim prefiksima najavljuje i parodijsku vizuru – ne potpunu postmodernističku destrukturalizaciju velikih mitova, već paralelu tih mitova – neku novu tvoračku igru, neko osvetljeno, do tad tamno mesto u istoriji, možda čak i nepostojeće. Na pozornici istorije se vidi samo ono u šta su svetla uperena, a Damjanov nas vodi iza kuli-sa tog Cirkusa istorije, kako sam kaže, u simultane zamračene kuloare, na generalne probe u kostimima i maskama, u šminkeraje i garderobe glavnih protagonista, u paralelne lične svetove uramljenih istorijskih likova. Otuda se prožimanje žanrova (roman ili zbirka priča) dâ protumačiti kao neodvojivost celokupne Istorije od pojedinačnih epizoda – rigidan kontinuitet naspram fleksija (para)životnih priča ponaosob.
Iskorak u dosadašnjem proznom stvaralaštvu ovog autora očituje se u zamašnijem opsegu obrađenih tema – po prvi put Damjanov izlazi, ali ne i napušta, polje delovanja književnosti (teorije, kritike i istorije) i zahvata kulturni, političko-diplomatski, javno-društveni, pa i tehnološki kontekst (Fejsbuk i sajber-svet). Kanon više nije samo književna tradicija (kao, na primer, u već pominjanim Remek-delcima), već svi aspekti društvenog delovanja, koji u stvari čine istoriju jedne civilizacije, jednog doba. Ovim širenjem na sve sfere društvenog komuniciranja intenzivira se i jezičko poigravanje, koji takođe čini sastavni deo Damjanovljeve poetike.
Jezički kalambur kao osnovno sredstvo karnevalskog osećanja sveta, ili u ovom slučaju – osećanja istorije, naglašava lakrdijsku intenciju autora, odnosno poigravanja sa semantičkim potencijalom reči i sintagmi (Cirkus Istorije, Pozorište-Bludilište, tibingeška gimnazija „Desanka Šakić“, Akiro kuroSava, Maćaš Gulaš Pičkaši, mek Donalds, zatim dve najveće pesničke ljubavne muze – Laura Rokoko-Klozet i Beatriče Bidermajer-WC, pa recimo „pričala sam TiTo“ ili „u vajatu je Erp“). Takođe, ostajući veran svojoj jezikotvornoj praksi, autor po principu sinonimije niže svoje kovanice ili neobične izvedenice (vaginilizam, romologija, princeza Punakite, glagol intermecao, satiričar koji satire vinjak, lord Dunhill se puši i sl.) ili pak, stvara svoje miteme-aktere, pišući ih velikim početnim slovom, iako su u pitanju apstraktne imenice, a ne puke metonimije (Deseterački Ep, Govno Grbavo, Haos, Novogdišnje Prase itd). Dodatna apokrifnost značenja maskira se smenjivanjem oba pisma: ???? ????????? und Coca Cola, lingua-cunnilingua, variatio-grupatio, coitus, „???? Gethe ?? ?? šethe“ i još mnogi drugi primeri. Dalje, specifična onomastička kombinatorika doprinosi lingvističkom zamešateljstvu likova koji se uvode i smenjuju munjevitom brzinom – Turci DOSMANLIJE koji redak kasnije otkrivaju se kao Turci DOS MANLIJE, intonirajući ditirambski ritam, karnevalsku svetkovinu u preterivanju, onaj sveopšti haos gde su svi jednaki.
No, ritmičnost se ostvaruje na još jednom fonu, po prvi put u prozi Save Damjanova, pomoću rime:

„Neka mi sam Bog oprosti ako velim da je puki privid i mit prečasna gospa Istorija: time nikako ne želim da uvredim Njegovog dostojanstva štit, niti bogougodno mu delo što opet nad čitavim otečestvom našim sija, mada kineska zmija (a ne gorepominjani kineski zmaj!) pokušava da zatamni taj hristoljubivi sjaj. Možda su prečasna gospa Istorija i dovitljiva gospa Sreća u tajnoj bračnoj vezi, potvrđenoj potpisom malecke kara-Joke kojoj ne smetaju Kinezi?! Kako bilo da bilo, krećemo opet Jovo- -nanovo, da sričemo red po red, stranicu po stranicu, godinu za godinom, prastaro Istorijsko slovo...“

Izabrani citat predstavlja ujedno i ilustraciju osnovnih poetičkih ishodišta Istorije kao apokrifa, odnosno pitanje da li se istorija uistinu ponavlja, i da li onda kao takva zaista i jeste Učiteljica života. Otuda i prethodno pominjani dualitet žanrovske odrednice u podnaslovu, jer Sava Damjanov kroz preplitanje svojih priča stvara recepcijski eho poput istorije koja se ponavlja. Tačnije, ovo preplitanje bi se pre moglo nazvati preklapanjem, odnosno preslikavanjem, kako to obično biva u para-literarnim, para-istorijskim ili bilo kojim drugim vidovima para-tvorevina. Tako ulančane, odnosno preslikane priče (Oda Tibingenškoj filozofiji naspram Oda Tibingenškoj filozofiji kao refren, Memoari i Memoari kao rimovani akordi, te Ekloga i Ekloga kao lajtmotiv), koje se – ne slučajno – nalaze na kraju, odnosno na početku sledećeg odeljka, stvaraju utisak povezanosti, ili pak onog pomenutog neumitnog toka Istorije. Jedna kratka ilustracija kako izgledaju te priče u ogledalu:

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje suštinskih vrednosti Istorije: obogotvorene Prirode, Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, hedonističkog smisla ovozemaljskog Života i t. d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele poljskim radovima i lovu, slave dolazak proleća i let Kupidonovih strela, pevaju ode jednostavnosti i blaženom neznanju (a ne – poput inkriminisanog profesora – „tibingenškoj filozofiji“!), dok ih Hor u kolu prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i subdine glavnih junaka...“

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje suštinskih vrednosti Istorije (čiji lajtmotiv glasi: variatio-grupatio!): deflorisane Prirode, sodomisti-čke Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, onanističkog smisla ovozemaljskog Života i t. d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele koitusu i lovu na genitalije, slave boginju proleća Pizdu i božanske strele Letećeg Kurca, pevaju ode satirijazi i blaženoj androginiji (a ne – poput inkriminisanog profesora – „tibingenškoj filozofiji“!), dok ih Dioniz-svinger prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i sudbine glavnih junaka...“

Poslednji deo romana ili zbirke priča objedinjen je pod naslovom Index citatnosti iliti po serbskom: MAJSTORSKI SO(m)NET, koji predstavlja niz kraćih pesama, atipične vrste za literarni manir Damjanova. Međutim, u duhu smehovne i šaljive tradicije, kratak stih i muška rima prizivaju u svest karnevalski ritam. A da bi, svojstveno ovom autoru, hedonističko „zadovoljstvo u tekstu“ bilo potpuno, svako pevanije obogaćeno je sa po jednim komplementarnim vizuelnim elementom – slikom, kolažom, fotomontažom, stripom ili crtežom. Za nekoga ko piše da je „književnost blistava igra“, a „Tekst predstavlja super-žurku“, poigrati se sa velikom pričom ili izazvati na dvoboj Učiteljicu života, nije ništa manje od sanjati, zamisliti, maštati, lutati nepreglednim bespućima Umetnosti.
Na kraju, umesto preporuke, a ujedno i kao odgovor na jedan tekst Save Damjanova iz jedne druge knjige:1 možda srpska književnost nema Rablea, niti bi trebalo da ga ima, ali je sa romanom Istorija kao apokrif dobila novu erotsko-smehovnu dimenziju.
1 Reč je o zbirci književnih eseja i studija Apokrifna istorija srpske (post)moderne, takođe objavljenoj prošle godine u izdanju Službenog glasnika, esej „Zašto srpska književnost nema Rablea?“, str. 47-53.

Dragana Bošković