Blistava bela Piramida, čija se vizuelna projekcija pojavljuje u prostoru između Sfere Vode i Sfere Vazduha, u svojoj utrobi sadrži providne kupole gde se umnožava Život1. U zoni tih kupola nije bilo noći, sve do ivice ljubičastog zida (iako svetlost koja se tu otvarala nije imala moć toplote, bila je hladna i oštra).
Izgleda da je ljubičasti zid najvažniji unutrašnji deo Piramide: sa njegove druge (noćne) strane prostirao se sistem hodnika, čija se zamršenost nazirala kroz mnogobrojne pukotine i otvore na zidu. Moglo se zapaziti da na samom početku ovih hodnika stoji kamena česma i da materija oko nje ne miruje. U času kada bi voda potekla, to kretanje bivalo je eliminisano, da bi – kada je Piramida, napuštajući svoju vizuelnu egzistenciju, prelazila u drugu ravan postojanja – nestajale i česma i voda. One su se opet pojavljivale tek sa povratkom njene vizuelne projekcije, ali uvek u izmenjenom obliku. Prisutni detalji razlike bili su od ogromne važnosti i svaka ekspedicija je – svesna da ne može uzeti jedinstven uzorak vode – upravo na osnovu njih pokušavala da odgonetne raspored, građu i namenu hodnika koji su se prostirali sa druge strane zida.
U daljini, iza kamene česme, nazirao se sjaj zlatnih pločica u kojima je klinastim pismom uklesan Veliki astralni kalendar. Njegov sadržaj moguće je razabrati pomoću optičkih instrumenata, zahvaljujući prirodnoj svetlosti površine na kojoj se nalazi. Kalendar je podeljen na dva dela slikom Mača: u prvom delu zapisana su kretanja planeta, linije kosmičkih zračenja i strujanja vazdušnih talasa; osim toga, prikazan je Zodijak i tajni ciklus Zelenog Lava3, opisane su posthumne mene živih bića i silazak u Mistični Centar, data je struktura pramaterije i formula kojom započinje Veliko Delo... Drugi deo kalendara sadržao je sliku Su
nca: ogromno i moćno, ono je dominiralo scenom: iznad, ispod i iza njega nije bilo ničeg: svud unaokolo rasprostirali su se samo njegovi zraci, kao neumitno svevideće oko, kao Kruna nevidljivih svetova2... Sva tumačenja kalendara imala su u osnovi ideju da je on sveobuhvatan, ali ne samo kao simbol, već i u samoj svojoj materijalnosti, tačnije: da je kalendar, u stvari, sam Univerzum. To je značilo da on nije statičan, da se razvija i raste (kao i naše znanje o njemu, uostalom); ovu činjenicu svaka ekspedicija je uvek iznova pozitivno dokazivala svojim ogledima.
Poslednje što se u ovim hodnicima moglo videti bila su vrata, prekrivena srebrnom emulzijom, vrata u čijem je središtu ucrtan Mesec. Na njihovim uglovima, fiksirano u mehanizam nalik na bravu, nalazi se lice Majke, praroditeljke svetova1 (njeno telo ležalo je na stolu2, ali lice joj je ovde. Privučeno snagom Meseca, ono se širi i skuplja u tačno određenim vremenskim intervalima čije su krivulje grafički predstavljene na prednjoj strani vrata). Među članovima prvih ekspedicija koje su istraživale Piramidu, vladalo je uverenje da se može definisati šifra pomoću koje se otvara mehanizam nalik na bravu. Oni su smatrali da su Vatra2 i led najbitnije komponente ove šifre, i da njihova povezanost (Vatra bi trebalo da osvetli okolinu, a led bi se stvorio u reakciji svetlosti i žive/živog srebra/) dovodi do lanca hemijskih (vremensko-prostornih) promena u mehanizmu: lanca koji bi na kraju – po njihovom mišljenju – rezultirao promenom grafikona na vratima. Novi grafikoni trebalo bi, u stvari, da predstavljaju idealnu projekciju pentagrama — konačnog rešenja šifre.
Podaci o eventualno konkretnim pokušajima u tom pravcu ne postoje. Međutim, u zvaničnim knjigama potonjih istraživačkih ekipa, ostala je zapisana (i dokumentima potvrđena) teorija po kojoj je u dalekoj prošlosti ovo mesto bilo žrtvenik: mnogobrojni crteži, sheme i precizni opisi sasvim sigurno svedoče o tome da su članovi tih istraživačkih ekipa dolazili u dodir sa materijalnim ostacima ove tradicije1. Na pomenutim stranicama zvaničnih knjiga posebnu pažnju privlači geometrijski prikaz čudesne simetrije Piramide: simetrije, čija osa prolazi čitavom dužinom vrata prekrivenih srebrnom emulzijom i koju docnije – i pored detaljnih uputstava i proračuna – niko nije uspeo da rekonstruiše.
Napomene:
1 GOVORI MAJKA, PRARODITELjKA SVETOVA:
Svet je nastao iz tamnih nagona koji se ponavljaju u svim oblicima života, u svakoj svesti4. To učenje preneli su mi oni čijim sam toplim mesom grejala svoju utrobu, međutim, njegovo neumitno dejstvo odnosilo se i na njih.
Stoga sam odlučila da svetkovine njihovog rađanja održavam u pećinama koje su podsećale na grob, u gustim i dugim noćima, kada je Mesec nestajao sa neba. Za to vreme, moje oči behu prevučene ljubičastom koprenom, tako da su za mene pećine uvek ostajale velika nepoznanica. Nikada nisam saznala nešto o njihovom unutrašnjem izgledu, organizaciji i zamkama; isto tako, po izlasku, teško je bilo u sećanju rekonstruisati njihovu tačnu lokaciju. Ipak, u nekoj tački budućnosti uvek sam ponovo stizala do njih. Postojala je sasvim određena vremenska pravilnost ovih povrataka, pravilnost čiji su periodi bili materijalizovani unutar mene.
Obred u pećinama trajao je danima. Čitavo to vreme, voda na površini Zemlje pretvarala se u led, koji je u trenucima maksimalne gustine iščezavao i, spuštajući se do nas u vidu živine pare (jer on se pretežno sastojao od jedinjenja svetlosti i živog srebra), razređivao vazduh: to nam je otežavalo disanje, što je, s druge strane, pozitivno uticalo na naše psihičke cikluse. Zbijeni u blizini, ja i oni koji su nastajali doživljavali smo sopstveno obnavljanje: osećali smo stvarnu moć promene – moje metamorfoze, kroz njihovo rađanje, i njihovog prelaska iz jedne u drugu stvarnost; prelaska, čiji je posrednik bilo moje telo.
Kada je okončan prvi proces, nastupilo je stanje Sna. Ja sam sanjala maglu, razgranatu maglu koja je ispunjavala sve pore prostora, preteći da se prelije preko njegovih krajnjih tačaka i izazove eksploziju; maglu, u čijim se visinama ukazivalo skrovište bogova (bogovi behu nalik na mumije: nepokretni, otvorenih usta, obraza grubih i bledih od starosti, uronjeni u svoj mitološki san. Njihov sluh* bio je nesposoban da registruje tuđe reči, a sopstvene misli konkretizovali su vizuelno). Sve to, odvodilo me je u nepoznate uglove pećina, daleko od onih koji su ostajali dole. Ipak, neprestano sam bila izložena dejstvu njihove energije koja je sadržala snagu vrhunske promene i pročišćenja (otuda je u mom snu dominirala slika Savršene Celine Prirode, slika koja je povezivala pojedine sekvence magle i čijem tumačenju nikada nisam mogla pronaći izvor).
Kada je Mesec konačno nestao sa neba, razgrnula sam pesak i, shvativši da sve što se do tad događalo nije bilo samo san, prepoznala tragove: sa svetim oružjem u zubima pošla sam onima čije stvaranje beše okončano. Oni su se radovali mom silasku, iako nisu razumeli zamršene simbole (Vode, Zemlje, Vazduha i Vatre) pomoću kojih sam im se obraćala. Slušali su moj korak u kojem su prepoznali potok što izvire u daljini, drveće koje tiho šumori i lepet ptičjih krila koji se meša sa glasovima sićušnih životinja; čuli su kako negde zavija Vetar i kako se kroz njegove molove probija zvuk života sa toplih vrela. Ležeći nepomično, pomešani sa kamenjem i prahom, doživljavali su svet stvari i osećanja koji je postojao izvan pećina, ali ni delić svog iskustva nisu mogli uobličiti i saopštiti drugima. Dok sam im prilazila, nazirala sam njihova mala, zdepasta tela, obrasla mahovinom: tela, koja sam doživljavala kao svoje i koja su stvorena da bi potvrdila ideju obrnutog redosleda (i uloge) rađanja i dojenja, inverziju incesta, povratak početnoj tački (početku Vremena)...
...Posle napuštanja pećina, na njihovim ulaznim otvorima zapisala sam – kao i uvek – ovo: Bili su hladni. Ali njihovo meso, prozirno i mirišljavo, kao da se sastojalo od Vazduha: beše lako, drhtavo i meko, gotovo pokretno. Pošto sam se za trpezom nalazila sama, pre obeda nisam pevala ditiramb. Jedini deo rituala kojeg sam se pridržavala bio je vezan za ljubičastu tečnost u čaši: nisam je ispijala dok se hrana nalazila u ustima, već posle, kada sam ostajala čista i prazna. Moje telo (besmrtno i neponovljivo), telo koje je upoznalo Vatru, punilo se njihovim životima, duboko rasprostirući svoju svest o tome: „DUŠA JE U KRVI I MESU...”
2 (NjENO TELO). SUNCE.
Ležala je na stolu, okružena spisima i instrumentima nauke koju nije poznavala. Bila je jedan od mnogobrojnih objekata uhvaćenih u zamku tokom istraživanja. Sa desne strane stola, između staklenih bočica i epruveta, svetlelo je grumenje belog fosfora. Sasvim visoko, prema tavanici, nalazio se još jedan svetlosni izvor čiji tačan položaj nije mogla odrediti. Bio je od metala. Već danima se kretao kroz laboratoriju: prilazio joj je između polica i otvorenih prozora, kroz isparenja hemikalija; približavao joj se polako i umirujuće, njegovi zraci su je prekrivali. Na kraju, bio je tu, sasvim kraj nje, toliko blizu da je već osećala njegov neprijatni, uzbuđujući miris. Ipak, bila je mirna, potpuno mirna: nepomična. Kada je došao do stola, opkoračio ga je. Tako se našao iznad nje, licem okrenut njenom telu. Izvadio je Mač koji je tri noći proveo u Vatri (bio je glatkih oblina, nalik na živo biće: crvenilo i vrelina predstavljali su tragove tih dugih, isceliteljskih noći).
Neko vreme držao je Mač u ruci, pažljivo posmatrajući onu koja se nalazila na stolu: najpre je uočio njene dugačke, riđe dlake, neobično kovrdžave i guste. Kada ga je zario u njeno telo, ono je odgovorilo refleksnim grčem, zatim se pokrenulo (Noć utrobe otvarala je svoja vrata). Prvo se pomerila u stranu, potom se u njenom grlu pojavio zvuk nalik grgoljanju vode. Međutim, on je i dalje umnožavao dejstva Mača, postupajući sve oštrije, kako bi ubrzao njene pokrete. Kada je uspeo u tome, kada je osetio da igra mišića i straha neće još dugo trajati jer se ona snažno propinjala, podižući pritom njegovo telo, izvukao je Mač iz nje. Zvuk u grlu pretvorio se u dahtanje, dok joj se niz kožu slivalo mleko, praćeno tamnim zadahom vlage: njeno meso postajalo je meko, kao bilje i sneg. Istraživaču je to bio znak da se prihvati drugih instrumenata:
Ispod pazuha napravio joj je ranu, zatim na još nekoliko ključnih tačaka tela (vrat, grudi, uho*, pupak, prepone). Uzevši potom u ruke sledeću alatku, obradio je ove rane. Prvoj je dao oblik trougla, drugoj, trećoj, četvrtoj, petoj i šestoj – oblik kružnice. U trouglu, plavom bojom je naslikao prizor gozbe, dok je u kružnicama upotrebljavao druge tehnike. U vratnu je, na primer, urezao scenu iz lova, na pupčanoj kružnici, baecom, nepregledne šume simbola, a u uho je kredom pokušao da ucrta prazne, tamne hodnike, strašne i nepoznate čovekovoj svesti. Neko vreme posmatrao je sve to, i dalje sedeći na stolu u položaju jahača.
Posle je uzeo aparat pomoću kojeg je zabeležio sliku i zvuk svog dela. Na kraju, zapalivši sveću, pustio je da vosak kaplje u njene sveže rane: isti onaj grč prostrujao je njenim telom. Ona se propinjala i ječala, otvarajući bokove; tada je spustio sveću na njen trbuh, zatim još niže. Zaćutala je, ali joj se telo i dalje propinjalo, vlažeći sto svojim toplim sokovima.
U tom trenutku, on uzima u ruke optičke instrumente, čija upotreba omogućava novi preobražaj:
3 PREOBRAŽAJ. (CIKLUS ZELENOG LAVA)
Kada je prošla kroz njegovo telo, našla se sa druge strane zida. Negde u dnu Piramide još uvek je odzvanjao njegov glas, promukao i tih.
Osvrnuvši se, shvatila je da se više ne nalazi u horizontalnom položaju, kako su je pre izvesnog vremena ostavili i učvrstili. Bila je svesna da sada zauzima poziciju između tavanice i tla, posmatrajući pritom kroz nečije tuđe oči sopstveno telo, nepokretno i bledo. U njenom sećanju postojala je duboka praznina, u kojoj su se preplitali zvučni i vizuelni fragmenti čiji smisao nije razaznavala. Činilo joj se da još uvek traje (i da ga fizički doživljava) taj trenutak kada se našla u utrobi Piramide: ljubičasta i tamna površina zida privlačila ju je svojom energijom. Drhteći, rasprostirala se hodnicima.
(Otvoriće se Mala Vrata i svaki od četiri elementa života ukazivaće na jedan od tunela. Pojaviće se Zeleni Lav i pozvati je ka najbližem. Ona će poći:
Zeleni Lav će je pratiti pogledom, ali i posle, kad njegovo prisustvo bude poništeno, ona će ga osećati u sebi. Obuzimaće je želja za svetom koji je ostao iza nje:
Svetlost na dnu tunela umnožavaće se i ona će ponovo razumeti gde se nalazi: sledeći preobražaj, u donjim odajama Piramide, već tada je bio projektovan u njenu svest:
4 PONAVLjANjE
(odlomak teksta koji sledi u fusnoti):
„...Aulularija: predstavnik prelazne vrste živih bića, koja osciliraju između pokretne i nepokretne egzistencije. Osnovno telo prekriveno joj je elektronskom membranom, ispod koje se nalazi rezervoar bakterija, praživotinja i algi. Ima dugačke i oštre treplje koje su raspoređene u njenoj unutrašnjosti.
Kada je ritam vitalnih funkcija približi nepokretnoj egzistenciji, njena citoplazma postaje gušća, dok se oba jedra (veliko i malo) sužavaju, poprimajući oblik trougla. Tada se razmnožava bespolno i brzina razmnožavanja omogućava joj formiranje pećinskih tipova biocenoza, čiju bazu predstavljaju različite varijante njenog osnovnog tela. Ponekad se te biocenoze ostvaruju pod vodom, ponekad u zemlji, a ponekad u dubinskim slojevima Vatre; međutim, postoji zakonitost po kojoj njihov dinamizam vodi samouništenju, tako da aulularijine biocenoze nikada ne traju duže od nekoliko dana (po tome se one razlikuju od većine životnih zajednica).
U pokretnoj formi egzistencije aulularija se ne razmnožava. Znak njenih jedara tada je krug. Ovakva, ona je prisutna samo u zamrznutoj vodi (ledu), gde joj je olakšano pronalaženje hrane (pokretna aulularija troši ogromne količine hrane, nesrazmerne njenoj zapremini, jer prilikom kretanja kroz gustu ledenu masu upotrebljava celokupne zalihe energije). To je glavni uzrok što se tada samo prividno razmnožava (tj. ne razmnožava): u neprekidnom traganju za hranom, aulularije jedu sve (kako organske, tako i neorganske čestice), te i mladunci koje izlegu organizmi – majke bivaju istog trenutka upotrebljeni za ishranu. Možda zato i vlada mišljenje da je pokretna egzistencija aulularije degenerativna mutacija njenih jedinki...”
DODATNA NAPOMENA:
* ZAGONETKA UHA
UHO: u lavirintima uha krije se tajna njihove snage (snage koja oblikuje beskrajna obnavljanja Majke). hrabriji istraživači pokušali su da dopru do njega, ali se ni jedan od tih poduhvata nije završio uspehom. obično se niko od njih nije vraćao.
hodnici koji su vodili tamo verovatno nisu predstavljali krajnju tačku njihovih istraživanja, što se ne bi moglo sa sigurnošću tvrditi i za hodnike unutar uha, oko ovih poslednjih prostirale su se mnogobrojne opne, od kojih su neke, po svemu sudeći, bile ispunjene otrovnim materijama. uho je bilo zaštićeno i na druge načine: mikroorganizmima koji su pri dodiru prenosili svoje maligno dejstvo, veštačkim dlačicama koje su u trenutku nailaska opasnosti naglo rasle i razvijale se do neprirodnih razmera, atomskim jezgrima i radioaktivnim izotopima i t. sl.
ovo su pričali oni koji su ipak uspeli da se vrate u opnama, na korenju dlačica ili u mračnim uglovima hodnika, ostajala su njihova tela, tako da su priče mogle trajati danima, neopterećene strahom od smrti. hotimice su to pokazivali, a pre nego što bi zaćutali, obraćali su se nekom od prisutnih slušalaca i predlagali mu da nastavi (tako su se prostranstva iza ljubičastog zida pojavljivala i u njihovoj svesti**)
O KNjIZI:
Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru!
Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta.
U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“.
Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem predočava jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira – u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio...
SNEŽANA SAVKIĆ
